Pink Floyd – Interstellar overdrive

Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, u urbanim centrima Amerike i Britanije počinje spontano da se javlja novi pokret – underground, manifestujući se u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i mnogim drugim oblicima umetničkog stvaralaštva. Usmeren pre svega ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, undergraund je bezazlene i ružičaste slike sveta počeo da smenjuje novim i provokativnijim pogledima mladih ljudi na svet.

Entrance: The celebration of underground

Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija (psychedelia). Ona je označavala stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koje mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što je automatski podrazumevalo protest protiv bilo kakvog oblika političke pragmatike ili dogmatike (dijametralno suprotno, milijardama svetlosnih godina udaljeno, komunističko stvaralaštvo te prelomne decenije, označavalo je u Srbiji stanje odsutnosti duha, uz stalnu sveprisutnost Velikog Brata svih naroda i narodnosti, a potom i jednodimezionalnost sveta i beživotnost koji svojim čudesnim golootočkim nadražajima ljudsku svest svode na nivo koacervata i protozoa, bez ikakvih mogućih iskustava, što autokratski podrazumeva protest protiv bilo kakvog normalnog oblika života).

Psihodelična muzika, kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Edgara Varesea, Cageaa i Stockhausena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, jazza, rocka, popa, beata, rhythn & bluesa i garažnog, underground zvuka. Sve to propušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični zeitgeist (duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina (neophodne za snimanje mnogih psihodeličnih muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na Tomorrow Never Knows The Beatlesa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni jazz saksofonisti John Coltrane i Ornette Coleman, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u jazzu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike. Colemanov free jazz svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Shankara, virtuoza koji je uticao na Beatlesa Harrisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i izmenjeno stanje svesti i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro isfiltrirala na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band The Beatlesa i The Piper at the Gates of Dawn Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda Grateful Dead, Jefferson Airplane i scene oko San Franciska i Los Angelesa, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih (i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dylana i njegovog kultnog albuma Blonde on Blonde, njegovih igara rečima, alegorija i metafora bila je još viši nivo visoke umetnosti i tema za obimniju studiju.

Predvodnici tog vremena, poput The Beatlesa u Engleskoj, ostavili su za sobom žive nastupe i okrenuli se kompleksnijem, konceptualnom materijalu kolažnog tipa. Izmenjeni, zagonetno nasmešeni i zakišeljeni (acid, LSD, kiselina) okrenuli su se vlastitoj unutrašnjosti i eksperimentima. Pink Floyd, britanski underground bend, predvođeni jedinstvenim umetnikom Sydom Barrettom uronili su u zvuke konkretne muzike, LSD-a i bajkoviti svet ustondiranih frikova. Interstellar Overdrive bio je put u neizvesnost, kosmičke daljine i dubine, ostavljajući planetu Zemlju i pesmu Johnny Be Good daleko za sobom, u izmaglici halucinogenog tripa i šarenila boja kaleidoskopa. U društvenom pogledu, što se Britanije tiče psihodelija kao pokret bila je mnogo više stil, luda parada, oslobađanje mašte, nove krpice i moda londonskog Carnaby streeta, kulturološka promena pogleda na umetnost i svet ili jednostavno, kao i u slučaju The Beatlesa, simbola tadašnje Britanije, psihodelija je bila (bez briga i haosa Vijetnamskog rata) cvet u reveru, ali ne onaj pravi (buntovni cvet flower-powera), već cvet od celofana, više kao ukras, modni detalj, stilska i umetnička poza.

Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti. Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat. Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca.Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja.

Ovo je priča o jednom zaista jedinstvenom i neobičnom rock and roll bendu, u to vreme predvođenom ekscentričnim gitaristom i umetnikom – Sydom Barrettom, čovekom koji je svojom kreacijom i supersoničnim delovanjem omogućio stvaranje i uspon britanske psihodelične scene sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Entertainment: A Saucerful of Secrets

U jednom čudesnom istorijskom trenutku, kako to već legenda kaže, izgledalo je da će rock and roll i undergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet, odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi. Osoben umetnički zanos i društveno-politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana, šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva.

Roger Keith Barrett, student londonske Camberwell School of Art, bio je među prvima koji su shvatali da se dešava nešto veliko. Svestrano talentovan i kreativan, kao student slikarstva i gitarista, nastupao je već tokom 1963 – 1965. u bendovima Geoff Mott and the Motors i Hollering Blues, te potom i u duetu sa prijateljem iz rodnog Kembridža, vrsnim gitaristom koji je tih godina takođe tražio svoj put i lutao svetom, Daveom Gilmourom u klubu The Mill. U isto vreme, na arhitektonskom fakultetu u Londonu, trojica studenata i prijatelja (takođe iz Kembridža, čuvenog univerzitetskog mesta, poznatog i po mnogobrojnim ekscentricima Engleske, između ostalog): George Roger Waters, Nicholas Berkeley Mason i Richard William Wright, osnivaju bend Sigma 6 sa nekolicinom prijatelja, tražeći vremenom prava personalna rešenja i vlastiti zvuk i muzički izraz. Nakon niza promena (bilo je to doba eksperimentisanja u svakom pogledu ) bend napokon dobija svoj konačni izgled (nakon što ga napušta originalni gitarista Bob Close): postavi se priključuje prijatelj iz Kembridža – Syd Barrett, kao solo gitarista i pevač, Waters prelazi na bas, klavijaturista ostaje Richard Wright a bubnjar Nick Mason. Po Barrettovoj ideji bend dobija novo ime – PINK FLOYD, na osnovu naziva albuma dvojice bluz legendi, Pinka Andersona i Floyda Councila.

Floydi imaju preciznost. U stanju su da do besvesti nešto snimaju, brišu i snimaju ponovo. Ova preciznost čini tako dobrim njihove multikanalne snimke. Vežba im u stvari nije potrebna, posle nekoliko časova sviraju tako čvrsto i kao da se nisu razilazili. Ako naletite na njih videćete da nisu ni malo nepristupačni, razgovaraće s vama i normalno se ponašati. Oni nisu zvezde – pre su sušta suprotnost njima, što je pitanje stava grupe. Njihova tzv. uobraženost je samo način čuvanja privatnosti. Oni nisu vlasništvo javnosti. Uz nekoliko izuzetaka, svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno. Kada Floydi počnu stvarno da lome, po svim standardima su zaista dobri.

Uvek smo smatrali da u rock and rollu ima nešto više od sviranja Johnny B. Goode.

Kratka biografija kultnog britanskog rock and roll benda Pink Floyd, koju je 1967. godine prezentovala njihova izdavačka kuća EMI govori sledeće:

Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod psihodeličnom pop grupom, Floydi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa. Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici,njihov jedini cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti, uključujući i muziku.

Časopis Disc osvrće se sažeto na članove prve postave Pink Floyda:

Roger Waters: Uprkos progresivnosti muzike Floyda, još uvek je u velikoj meri bluzer. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira strane bluz numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari.

Syd Barrett: Misteriozni čovek u grupi. Ciganin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Rođen i othranjen pop muzikom. Bio je veliki obožavalac Beatlesa, Stonesa, Donovana i Dylana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu – ne voli da sputava i kritikuje druge, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesuje ga novac i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča.

Nick Mason: Veliki je obožavalac Gingera Bakera iz grupe Cream. Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat, kao i da piše scenarije za filmove.

Richard Wright: Glavni muzičar u grupi, ali takođe vrlo hirovit. Kada oseti da loše svira ima običaj da stane, pa makar to bilo u sred stvari. Neposredna ambicija mu je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Cole Porter, tj. veoma priznati kompozitor.

Kao pioniri britanskog undergraunda Floydi započinju proboj početkom 1966. godine u klubu Marquee. Sviraju unutar programa nazvanog The Spontaneous Underground klasike rhythm & blues scene, koristeći vlastitu elektronsku feedback tehniku, da bi već na jesen te godine dobili stalni angažman u London Free Schools Sound and Light Workshop, unutar All Saints Church Hall na londonskom Notthing hillu. To je ujedno i bilo mesto gde po prvi put prezentuju light show uz pomoć ljudi s instituta Thimoty Learyja. Pod uticajem droga, pre svega halucinogena (tih godina još uvek legalno svima dostupnih), zatim misticizma sa Istoka, te umetničkih i političkih previranja, tih godina započinje rađanje novog doba, ere frikova i psihodelije, raznovrsnih eksperimenata sa svešću i kreativnošću koja odvode čoveka ka novim duhovnim iskustvima.

Dva su znamenita događaja i datuma obeležili pionirsku fazu razvoja i uspona novog pokreta i benda Pink Floyd. Prvi se desio 15. oktobra 1966. godine nakon svirke Floyda u londonskom Roundhouse. Tog dana dolazi do osnivanja prvog evropskog undergraund časopisa – International Times. Drugi događaj se desio 31. oktobra 1966. i vezan je za osnivanje udruženja Blackhill Enterprises, firme koja će se brinuti o daljim poslovima Floyda.

The Piper at the Gates of Dawn

Sledeća stanica Pink Floyd freak show improvizacija i psihodeličnih eksperimenata bio je legendarni UFO klub, otvoren 23. decembra 1966. godine. Bilo je to stecište mladih, visokoobrazovanih ljudi i muzičkih entuzijasta, mesto novih umetničkih dešavanja na kojem su Floydi počeli sa prezentacijom vlastitih autorskih prvenaca, ostavljajući zauvek sa sobom rane blues radove i otkačene verzije rock standarda poput Johhny B. Goode i Roadrunner.

Dana 27. februara 1967. godine, Floydi snimaju debitantski singl Arnold Lane – Candy and a Currant Bun, impresivne psihodelične numere Syda Barretta. Pesma Arnold Lane, priča o perverznom travestitu, kradljivcu ženskog rublja, ponudila je sasvim nova umetnička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze grupe Pink Floyd i jednog jedinstvenog muzičkog pravca. Syd Barrett, veoma kompleksna i kreativna ličnost, svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije. On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme (čudesne vizije njegovog unutrašnjeg, detinjeg sveta bajki, sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija), da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao. Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno, neverovatno kreativno razdoblje, pre no što su droge i neki, nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije, kreativne krize i napadne ekscentričnosti, totalne blokade i neupotrebljivosti. Dok je stvarao, Barrett je stare rock and rolll riffove razvijao na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Diddleyja, Hanka Marvina i Petea Towsenda. Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove, prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Syda Barretta, sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih.

Arnold Layne had a strange hobby
Collecting clothes
Moonshine washing line
They suit him fine
On the wall hung a tall mirror
Distorted view, see through baby blue
Oh, Arnold Layne
It’s not the same, takes two to know
Two to know, two to know
Why can’t you see?
Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne

Now he’s caught – a nasty sort of person
They gave him time
Doors bang – chain gang – he hates it
Oh, Arnold Layne
It’s not the same, takes two to know
Two to know, two to know
Why can’t you see?
Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne
Don’t do it again

Syd je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Syda nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale. Stihovi: Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu?, iz kompozicije Jugband Blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Barrettove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.

Barrett je bio avangardni inovator i u svojim apstraktnim slikama i u svom muzičkom stilu. Barrettovo muzičko eksperimentisanje najviše se oseća u numeri Interstellar Overdrive, psihodeličnom središnjem delu prvog albuma Pink Floyda. Očaravajući, oštri riff otvara ovaj instrumental koji se spušta u deset minuta slobodnog, anarhičnog haosa. Barrett je koristio radikalne tehnike povratne sprege (feedback), disonance i distorzije, koje će postati instrument kasnijim generacijama muzičara. Ova pesma je najbolji odraz onoga što su Floydi iz rane underground ere svirali u UFO Clubu, epicentru britanske kontrakulture.

Barrett je, na kraju, s ciničnim sjajem, napisao svoju najmračniju pesmu: Vegetable Man. Stihovi se smatraju kulminacijom njegovog ličnog i umetničkog sloma. Smatralo se da je pretamna da bi bila uključena na drugi album Pink Floyda. Za opraštaj je ostavljen njegov Jugband blues.

In yellow shoes I get the blues
Though I walk the streets with my plastic feet
With my blue velvet trousers, make me feel pink
There’s a kind of stink about blue velvet trousers
In my paisley shirt I look a jerk
And my turquoise waistcoat is quite out of sight
But oh oh my haircut looks so bad
Vegetable man how are you?
So I’ve changed my dear, and I find my knees,
And I covered them up with the latest cut,
And my pants and socks all point in a box,
They don’t make long of my nylon socks,
The watch, black watch
My watch with a black face
And a big pin, a little hole,
And all the lot is what I got,
It’s what I wear, it’s what you see,
It must be me, it’s what I am,
Vegetable man
I’ve been looking all over the place for a place for me,
But it ain’t anywhere, it just ain’t anywhere
Vegetable man, vegetable man,
He’s the kind of person, you just gonna see him if you can,
Vegetable man

U londonskom Queen Elisabeth Hall, 12. maja 1967. godine Floydi unutar programa Games for May predstavljaju novi light show program, kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja. Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jedan od zaštitnih znakova benda, perfektna, grandiozna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija i pesama, podržana od strane svih čudesa tehnike i elektronike. Njihovi scenski nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka, slike, pirotehnike i moćne elektronike, subverzivne tehnološke erupcije, dok su njihove turneje, sa tonama i tonama opreme ličile na iskrcavanje saveznika u Normandiji.

Ne dugo potom pojavljuje se drugi Pink Floyd singl See Emily Play – Scarecrow (See Emily play bila je otvorena ekscentričnom slide gitarom i razigranom bas linijom, neumorno se vrteći kroz distorzirane gitare i Wrightov električni solo na čembalu), a 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the Gates of Dawn, apsolutni trijumf Sydovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the Willows (Kennetha Grahamea), Barrett se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je bila delo Rogera Watersa – Take Up Thy Stethoscope and Walk. Album je snimljen u legendarnom londonskom studiju Abbey road (u periodu februar-maj 1967.), istovremeno kada su i The Beatles (u jednoj od susednih prostorija istog studija) snimali svoj album Sgt. Pepper’s lonely hearts club band.

Emily tries but misunderstands, ah ooh
She’s often inclined to borrow somebody’s dreams till tomorrow
There is no other day
Let’s try it another way
You’ll lose your mind and play
Free games for may
See Emily play
Soon after dark Emily cries, ah ooh
Gazing through trees in sorrow hardly a sound till tomorrow
There is no other day
Let’s try it another way
You’ll lose your mind and play
Free games for may
See Emily play
Put on a gown that touches the ground, ah ooh
Float on a river forever and ever, Emily
There is no other day
Let’s try it another way
You’ll lose your mind and play
Free games for may
See Emily play

Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rock and rolla (u mnogim anketama proglašen za nabolji psihodelični album svih vremena, jednu od najuticajnijih ploča uopšte). Nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte. Psihodelična priroda debitantskog albuma Pink Floyda uveliko se može pripisati Barrettovoj sklonosti prema LSD-u u to vreme, zajedno s njegovom inherentno idiosinkratičnom (ekscentričnom) prirodom. Ali dok je ovo eksperimentisanje s halucinogenima možda podstaklo revolucionarni rad na The Piper at The Gates of Dawn, zajedno s njegovim sve lošijim mentalnim zdravljem, kataliziralo je njegov mentalni i duhovni slom koji je vremenom doveo do njegovog postepenog izbacivanja iz benda. Barrettov unos kiseline (acid, LSD) eskalirao je tokom snimanja albuma, a do juna ’67. Barrettovo uobičajeno tripovanje učinilo ga je vidno iscrpljenim, nepredvidivim, nefunkcionalnim za saradnju i učestale Pink Floyd koncertne turneje… Nekada opisan kao radostan, prijateljski nastrojen i ekstrovertan mladić (slikar, gitarista, neko ko je puno čitao i znao, čista umetnička duša, neverovatno kreativan i talentovan), postajao je sve depresivniji i društveno povučen, doživljavajući halucinacije, neorganizovan govor, gubitke pamćenja, intenzivne promene raspoloženja i razdoblja nesalomivih, katatoničnih transova.

Iz dubina undergraunda, suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta, i na krilima višedimenzionalnosti svesti, pogleda na život sprženog halucinogenom kiselinom izranja Astronomy Domine, pesma koja otvara ovaj neponovljivi i briljantni album. Krećemo beretovskim intergalaktičkim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu – kako iznutra, njegovim svetom bajki i SF čudesa, tako i spolja, na čudesni esid trip neistraženim predelima jedinstvene duše i univerzuma. Pesma donosi zloslutni nemir, zebnju, svest iscepkanu rastrojstvom čula. Praćeni pozadinskom bukom i glasovima (menadžer Pink Floyda, Peter Jenner kroz megafon, u uvodu pesme, imenuje planete) odlazimo put sfera nesvesnog i nespoznatljivog (čudesni, kosmički zvučni zid izgrađen je Barrettovim Fenderom i slide tehnikom sviranja gitare, uz malu, veliku pomoć psihodeličnih orgulja genijalnog Richarda Wrighta).

Lime and limpid green, a second scene
A fight between the blue you once knew.
Floating down, the sound resounds
Around the icy waters underground.
Jupiter and Saturn, Oberon, Miranda and Titania.
Neptune, Titan, Stars can frighten.
Lime and limpid green, a second scene
A fight between the blue you once knew.
Floating down, the sound resounds
Around the icy waters underground.
Jupiter and Saturn, Oberon, Miranda and Titania.
Neptune, Titan, Stars can frighten.
Blinding signs flap,
Flicker, flicker, flicker blam. Pow, pow.
Stairway scare, Dan Dare, who’s there?
Lime and limpid green, the sounds around
The icy waters under
Lime and limpid green, the sounds around
The icy waters underground.

Lucifer sam (numera izvornog naziva Percy The Rat Catcher, duguje neobičan naziv imenu sijamske mačke Syda Barretta ili pak, kako se još smatralo, imenu njegove tadašnje devojke Jeny Spiers) zlokobno podrhtava, beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno, pulsirajuće i uznemirujuće, dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mason – Waters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura, uranjajući u gotovo liričnu Mathilda Mother (Wright i Barrett nostalgično se prisećaju priča za laku noć i mašte iz detinjstva). Sve je u neprestanom pokretu, fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka, lomeći se na hridima beskraja kosmosa, beskraja naglašenog moćnim orguljama Richarda Wrighta (Hammond) i Barrettovim vokalom. Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki i čudesne mašte, prepun neuobičajene radosti, neobičnih zvukova, mašinerija i strepnje (Sydov pokušaj stvaranja zvučnih kolaža, svojevsrnog muzičkog postimpresinizma kroz priču o dečijoj igri). Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H. koja vibrira nošena klavirskom ritmičkom podrškom i uranja u horor pasaž, iz kojeg stravično ječe Barretova gitara i Wrightove klavijature, uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja. Kraj se iznova pretvara u horor momenat.

Take Up Thy Stethoscope and Walk, Watersov autorski prvenac, tutnji i krši sve pred sobom, kakofonično, razarajuće, dovodeći atmosferu albuma do usijanja gitarskim vibracijama, kricima, zapaljivošću (morbidni Watersov tekst, nepovezan ritam bubnja i luda igra između Wrightovih orgulja i Barrettove gitare čine ovu pesmu najmračnijom na albumu), uvodeći album u B stranu i hit – singl, ultimativnu, nadrealističnu Interstellar Overdrive, psihodeličnu himnu i psihološku dramu, razarajući kvazistelarni izvor čiste energije, prasak supernove koji rađa novo viđenje rock and roll muzike. Bio je to brutalni zvučni napad iz svih pravaca i raspoloživih instrumenata (upečatljiv gitarski riff započinje pesmu, a zatim se raspada u raznoliku ludnicu slobodnog oblika pre nego se vrati da bi iznova sastavio kompoziciju progresivnog, psihodeličnog rocka, kulminirajući potom u intenzivnom finalu ludog dijamanta), poniranje u nepoznate svetove i dimenzije, desetominutna kreativna ekspedicija Syda Barretta u samo njemu znane i dostupne umetničke, nadrealne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg će watersovski izrasti budući rad Pink Floyd nadrealista, rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca RogeraWatersa.

Bila je to početna Pink Floyd intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje, rastrojstvo čula, sasvim nove dimenzije stvaralaštva, kosmički prodor i pogled iznutra, sasvim drugačijim očima. Barrettova autentično napeta, pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Wright koji vešto gradi atmosferu, gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje, razvlačenje, kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom.

I’ve got a bike. You can ride it if you like.
It’s got a basket, a bell that rings and
Things to make it look good.
I’d give it to you if I could, but I borrowed it.
You’re the kind of girl that fits in with my world.
I’ll give you anything, ev’rything if you want things.
I’ve got a cloak. It’s a bit of a joke.
There’s a tear up the front. It’s red and black.
I’ve had it for months.
If you think it could look good, then I guess it should.
You’re the kind of girl that fits in with my world.
I’ll give you anything, ev’rything if you want things.
I know a mouse, and he hasn’t got a house.
I don’t know why. I call him Gerald.
He’s getting rather old, but he’s a good mouse.
You’re the kind of girl that fits in with my world.
I’ll give you anything, ev’rything if you want things.
I’ve got a clan of gingerbread men.
Here a man, there a man, lots of gingerbread men.
Take a couple if you wish. They’re on the dish.
You’re the kind of girl that fits in with my world.
I’ll give you anything, ev’rything if you want things.
I know a room of musical tunes.
Some rhyme, some ching. Most of them are clockwork.
Let’s go into the other room and make them work.

Nakon uzbudljivog međuzvezdanog putovanja Pink Floyd krstaricom, izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa – bio je to čisti SF rock and roll gde su planeta Zemlja i Chuck Berryjev Johnny nestali u dubinama prostor-vremenskog beskraja i tame. The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi slušaoca u čudesni svet patuljka zvanog Grimble Gromble, bajkovit i nestvaran. Chapter 24 nastavlja u sličnom, gotovo lirskom raspoloženju, naglašena Watersovim bas dodirom i poniranjem, na koji se nadovezuje Barrettov specifični vokal. Tu je i neizbežni Wright koji tka strukturu pesme i okvir slike unutar koje se sve dešava. Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim, prožeto stihovima inspirisanim drevnim kineskim tekstom I Ching (knjigom promena), najstarijim delom klasične kineske književnosti. Na neki čudestan način, kroz stari kineski kanon o taoizmu i konfučijanizmu i 24. poglavlje knjige I Ching (dok Roger Waters udara u gong, instrument koji uvek najavljuje promene), pratimo zvučnu ilustraciju raspada Sydove psihe. Scarecrow (Strašilo) je nova impresivna beretovska vizija, raspevana, ogoljena, psihodelični pop smiren i distanciran, drugačiji, nesaznatljiv, neobjašnjiv (pesma obojena baroknim zvukom oštre akustične gitare s 12 žica, kao i zvukom violončela i flaute Richarda Wrighta, prati Barretttova egzistencijalna razmišljanja, odražavajući njegovu tugu i gubitak vere). Sydovi stihovi bili su čudesni lavirint vijugavih elaboracija, nepredvidivih promena smera i iznenadnih slepih ulica, a njihovi stalni motivi prekid komunikacije, izolacija, krhkost i bolno preterana osetljivost na znakove koji ne povezuju ljude, već samo povratne potvrde duboke i neizlečive izolacije. Muzika i umetnost bile su zabavne za Syda, a smišljanje duhovitih tekstova i jednostavnih zaraznih melodija bilo mu je lako jer se činilo da je stvarima pristupao na dečiji način, pun znatiželje i čuđenja nad svetom oko sebe.

A movement is accomplished in six stages
And the seventh brings return.
The seven is the number of the young light
It forms when darkness is increased by one.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset.
The time is with the month of winter solstice
When the change is due to come.
Thunder in the other course of heaven.
Things cannot be destroyed once and for all.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset, sunrise.
A movement is accomplished in six stages
And the seventh brings return.
The seven is the number of the young light
It forms when darkness is increased by one.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset, sunrise.

Na samom kraju čudesne odiseje sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom – Bike, ljubav na psihodelični način, kraj spiritualnog puta svetom mašte, bajki i nadrealnog. I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u čudesni beretovski svet, vraćamo se na sam početak priče i puta, imaginarni svet prodornih i zastrašujućih zvukova i mašinerija, satova, zvona, gonga, obrnute trake sa smehom članova benda i koječega sve ne, mesto u glavi kreativnog genija Syda Barretta, zatvorivši pun krug na mestu gde je sve zapravo i počelo. Obiđen je pun kosmički krug mašte, put u nepoznato i neizvesno, na oštroj ivici između genijalnosti i ludila.

Nije samo ploča Pink Floyda The Piper At The Gates Of Dawn ono što ga čini automatskim kandidatom za najbolji psihodelični album svih vremena. Naslovna fotografija (korice) albuma takođe su ikonična vizija psihodelije (autor Vic Singh). Ona predstavlja izmenjenu percepciju vizuelne slike stvarnosti, u ovom slučaju benda, kao da ih gledate kroz kaleidoskop. Svaki se član pojavljuje tri ili četiri puta, zamagljujući se u sebe i jedan u drugoga. Učinak je dezorijentišući, upečatljiv, zadivljujući i stimulišući, savršeno odražavajući čudesni muzički sadržaj u njemu.
Stvarnost, ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali, suprotstavljena je na ovoj briljantnoj ploči svetu beretovske mašte i ideala, materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom. Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanske psihodelije, ostajući zauvek bar za korak ispred svih. Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava neistražene kreativne predele, nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi iznova zapalila neko novo kreativno ludilo. Na nekom drugom međuzvezdanom putovanju.

Ljudi misle da je poludeo, ali ja nikad nisam mislio tako. Bio je potpuni original… Video sam ga kao nežnog pesnika, poput Baudelairea ili Rimbauda, reči su fotografa Micka Rocka o Sydu Barrettu.

Iako se delom uklapao u muzička i društvena stremljenja druge polovine otkačenih šezdesetih, album je svojom inovativnošću idejama, introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio prilično ispred svog vremena, pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klovnova, ali i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti. Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta, trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu.

Monumentalan, neizreciv, više nego autentičan, album se pojavio gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet andergraunda šarenilom psihodeličnih, intenzivnih boja.

I dok se publika opravljala od prvobitnog šoka i pokušavala da pronikne u tajne beretovskog sveta misticizma i bajkovitosti, prvobitna postava Pink Floyda izdaje svoj poslednji singl. Bio je to Apples and Oranges – Paint Box, krajnja Sydova kreativna bravura i labudova pesma pred odlazak u neku samo njemu znanu ravan postojanja. Svet je ostao zatečen.

Hendrix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru kako treba i skačem okolo, ali mnogo se ljudi našlo na mom putu. Za mene je uvek bilo suviše sporo sviranje tempo stvari. Hoću da kažem ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko meseci sviranja u bendu to nisam mogao da postignem, tvrdio je Barrett nakon odlaska iz Floyda.

Usledila su njegova dva solo albuma (uz malu pomoć prijatelja iz Floyda) – Madcap laughs & Barrett (oba iz 1970.).

Ovo je priča o devojci koju sam poznavao
Ona nije volela moje pesme
I to me je učinilo da se osećam tužno
Rekla je veliki bend je daleko bolji od tebe…

Ona nije bila ‘rock ‘n’ roll’, njoj se to nije dopadalo
Ona se nije šetala, bar to nije radila pravilno
Pa, sve je krenulo naopako i moje strpljenje je nestalo
Kada sam se probudio jednoga jutra
I setio se ove pesme
O-oh-oh, prilično je zarazna, nadao sam se
Da će sada pričati sa mnom
Čak mi i dozvoliti da je držim za ruku
I da zaboravi taj stari bend.

Šetao sam unaokolo do njenog stana
Njeno svetlo je bilo isključeno i to je loše
Njena sestra je rekla da je moja devojka nestala
Ali uđi unutra, dečače, i sviraj, sviraj, odsviraj mi pesmu!
I ja rekoh Važi, Evo krećem
Prilično je slatka, zar ne znaš,
Da nakon nekog vremenena gledajući njen osmeh
Znao sam da možemo uspeti, uspeti u stilu!?

I sada imam sve što mi je potrebno
Ona i ja smo se zaljubili, i složili
Njoj se sviđa ova pesma, a i moje druge
Tako da vidiš da je sada moj svet…
Ovakav zbog ove melodije!
Kako je korisna ova melodija!
Kažem ti, uskoro
Mi ćemo ležati u krevetu, i srećno se uzeti,
I ja više neću razmišljati o toj devojci
Niti o tome što je rekla

Bio je jedan od tri ili četiri velikana, uz Boba Dylana, rekao je za Barretta njegov prijatelj David Gilmour.

Album The Madcap laughs, Sydov debitantski solo album, predstavljao je bizarni psihodelični kolaž i kolekciju pesama koje su mnogo više ličile na nikad dovršene skice, naznake jednog jedinstvenog talenta. Studijsku ekipu koja je pomagala Sydu činili su prijatelji iz Floyda – Roger Waters i David Gilmour, kao i muzičari iz kultnog britanskog progresivnog benda Soft machine: Mike Ratledge, Hugh Hopper i Robert Wyatt.

Album je na neki način bio depresivna dijagnoza Barrettovog narušenog mentalnog zdravlja, donoseći numere u kojima se ogledao haos u duši kao posledica preteranog konzumiranja halucinogena.

 

Dušo volim te, mala dušo,
Dušo, smešno, sunčano jutro
Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo
Sladoledu izvinite,
Video sam da izgledate bolje druge večeri

Oh, shvatila si, trebala si samo da se smeješ nekih sat
(Da li) smo mi zaljubljeni kao što mislim da jesmo?
To nije duga rima.
Ali su mi bili potrebni vekovi da je smislim
Mislim da ću se baciti u vodu, dušo…

Ubrzo nakon debitantskog Barrettovog solo albuma The madcap laughs, usledio je još jedan solo album, pod jednostavnim nazivom Barrett (novembar 1970.). Bila je to na neki način znatno smirenija, manje ekscentrična i zaokruženija celina, nastala na ubrzanom, hirovitom i, ispostaviće se ovaj put opraštajnom, interstellar overdrive barrettovskom putu. Postavu na ovom albumu, pored naravno Barretta kao pevača i gitariste, činili su David Gilmour na bas gitari, Richard Wright na klavijaturama i Jerry Shirley na bubnjevima. Snimanje albuma je počelo 26. februara 1970. (svega mesec dana nakon objavljivanja dugo odlaganog i mukotrpno snimanog prvenca – The Madcap laughs, januar 1970.) i trajalo je do jula 1970. (album je ugledao svetlost dana u Velikoj Britaniji novembra 1970.). Album je bio malo bogatiji zvukom, posebno u ritmičkom miksu, sa izvrsnim numerama Baby lemonade i Gigolo aunt.

Nikada ne bi svirao istu melodiju dva puta. Ponekad Syd nije mogao svirati ništa što ima smisla. Drugi put bi ono što je svirao bila apsolutna magija.    Jerry Shirley

Nakon dva solo albuma Syd Barrett se sve više povlači iz javnosti opterećen burnom prošlošću i podmuklom bolešću, na momente se još pojavljujući u javnosti – uglavnom u neproverenim pričama ili bar na snimanju Pink Floyd albuma Wish you were here, 1975. godine, upravo posvećenom sećanju na njega i legendi koja je uvek bila tu negde (gotovo čitava potonja karijera benda, svi preostali albumi Floyda na neki su način bili pod snažnim uticajem duha Syda Barretta – ili pokušaj oslobađanja od njegovog snažnog uticaja, oslobađanje novih kreativaca poput Watersa i Gilmoura, ili pak posvete duhu ludog, nikad prežaljenog dijamanta, setne meditacije na temu sloma jednog kreativnog i hipersenzibilnog umetnika, vizionara).

Neobični poetski sklopovi, koje je Jim Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju.

Syd Barrett se vremenom sve više povlači u sebe, vraća se u rodni Kembridž i naredne tri decenije ostavlja mesta za nastanak brojnih mitova. Godine 1988. svetlost dana ugledaće njegovi neobjavljeni snimci iz perioda 1968. – 1970. godine. Album na kome su objavljeni zvao se Opel. Bio je to poslednji muzički trag Barrettovog postojanja s obzirom na činjenicu da on nakon 1970. godine nikad više nije snimao niti svirao, opterećen mentalnim problemima. Album Opel (1988.) predstavljao je kombinaciju osam do tada neobjavljenih pesama i šest alternativnih verzija postojećih. Sa dosta akustike, u minimalističkoj produkciji, album je doneo nešto melodičniji zvuk, nalik studijskim snimcima sa dva solo albuma. On se uglavnom kreće unutar i izvan graničnih područja psihodelije i pop feelinga, između grmljavine i šapata, akustike, smirenosti i vedrine, s jedne, i distorzirane napetosti i tame, s druge strane. Pre svih, tu su predivna, akustična i čudesno emotivna Dolly rocker, u savršenom dylanovskom maniru i specifično beretovskom dodiru. Sjajni britanski pop komad, ubedljiv, jednostavan, neposredan, rokerski elegantan. Word song, sagrađena na snazi reči, Clowns and jugglers u dobrom starom maniru kinksovske londonštine, čisti psihodelični pop komad na granici potonuća u frikovanje i kosmičko ludilo šezdesetih, Let’s split, vedra akustična skica, prepuna poleta i energičnosti, duh vedrine između dva Barrettova ponora tame, kao i Milky way sa svom onom lepotom koju su jedinstveni, kreativni genije i britanski pop dali svetu moderne muzike. Život je potom nastavio u porodičnoj kući u Kembridžu, baveći se slikarstvom, čitanjem i baštovanstvom. Svet je napustio 2006. godine.

Syd Barrett i njegovo slavno ludilo, zbog koga se na vrhuncu i povukao iz Pink Floyda, jedna su od najvećih legendi rok muzike, ali ni najnovija zapažanja ne daju mnogo objašnjenja za to šta se u stvari dogodilo. Tada su psihodelične droge bile dozvoljene i masovno korišćene, i verovatno su uticale na Barretovu ličnost. Ovaj višestruko talentovani i načitani momak, koji je iz povučenog Kembridža došao u proključali London i preko noći postao istinska zvezda, bio je krhka i labilna ličnost, što su zapažali njegovi prijatelji. Konačno, nedavno otkriveni rasporedi obaveza pokazuju koliko je beskrupulozan bio celonedeljni ritam svirki godine 1967, u kojoj je grupa Pink Floyd postala slavna, i postaje jasno do koje mere su nervi svim muzičarima morali biti napeti. Međutim, Barrettovi rođaci danas svedoče kako on, u stvari, nikad nije išao na psihijatrijske tretmane zato što su stručnjaci procenili da za to nema razloga. Svedoče i da je u kasnijim godinama živeo povučenim, relativno konzistentnim, slabo društvenim seoskim životom, u kome se sve vrtelo oko mirnog bavljenja apstraktnim slikarstvom i ljubavi prema cveću. S druge strane, R.D. Laing, najznačajnije ime antipsihijatrije, svojevremeno je, preslušavši jednu traku sa Barretovim razgovorima iz najgoreg perioda nikad dijagnostifikovanog sloma, izjavio da je mladi gospodin neizlečiv.
Dragan Ambrozić, rok novinar

Shine on You Crazy Diamond

Aprila 1968. godine grupa Pink Floyd zvanično saopštava dolazak novog gitariste u bend (mada je ta odluka već dogovorena krajem 1967. godine, nakon psihičkog kolapsa Barretta, a ostvarena tokom januara 1968. i prvih nastupa Floyda sa Gilmourom na gitari – iako je Barrett još uvek formalno bio u bendu). Syd Barrett, dotadašnji gitarista, pevač, autor i duhovni vođa benda nije više bio u stanju da nastavi dalje usled preteranog konzumiranja narkotika (pre svih LSD i marihuana) i sve većih psihičkih smetnji (pre svega šizofrenih) postajući vremenom totalno odsutan, izolovan, neupotrebljiv za bilo kakav rad i komunikaciju, odsutan i katatonično izolovan od ostatka realnog sveta. Sjaj ludog dijamanta i njegovog čarobnog, psihodeličnog sveta bajki nestajao je u izmaglicama kiseline.Vreme spontanosti, radosti stvaranja i nadrealističnog eksperimentisanja, interstellar overdrive plovidbe beretovskom svemirskom kapsulom, gde bi Floydi u potpunosti ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala i improvizovali čist zvuk nestajalo je pred novom, sigurnijom i mirnijom (ali ništa manje čudnom) fazom rada benda, predvođenom novim duhom i kreativnim vođom, basistom i pevačem, novim kreativcem Rogerom Watersom.

Na novog člana benda, Davida Gilmoura je veoma rastrzajuće i šokantno delovalo to što se odjednom našao u Floydima (godinama pre toga Gilmour je svirao po Britaniji i Francuskoj, preživljavajući sa prijateljima od svirke do svirke, sanjajući san o vlastitom velikom bendu i uspehu), pa je za časopis Melody Maker rekao:

Dugo mi je trebalo da se osetim delom grupe i u početku sam mislio da se moram mnogo promeniti, a to je bio paranoidan doživljaj. Bilo mi je veoma teško da shvatim šta treba da radim, jer je to bio tako čudan bend. Publika nije bila raspoložena prema nama. Mislila je da je Syd Barrett bio sve što je grupa imala i otpisala nas je. Bila su to teška vremena. Sećam se jedne strašne noći u Middle Earthu, kada je Syd došao, stao pred binu i celu noć buljio u mene. Strašno!

Ipak, dolazak Gilmoura doneo je bendu neku vrstu samopouzdanja i sigurnosti, naročito nakon haosa turneja i živih svirki koje je bend prošao u poslednjih godinu dana sa obolelim Sydom. Bend je kretao iz početka, a Gilmour to objašnjava ovako:

Morali smo opet gurnuti grudvu da se kotrlja. Album A Saucerful of Secrets (Tacna prepuna tajni) je bio početak puta ka nekoj vrsti povratka. To je u stvari bio album od koga smo počeli da gradimo. Mada je Syd dobio poslednje mesto na albumu s njegovom stvari za rastanak – Jugband Blues, i mada je svirao na druge dve snimke – pesmama Corporal Clegg i Remember a Day, osećanje novog albuma je bilo potpuno drugačije, naročito u naslovnoj numeri, gde smo krenuli u pravcu klasično elektronske muzike. Cela kompozicija albuma A Saucerful of Secrets nije imala ničeg zajedničkog sa onim u šta je Syd verovao ili voleo.

Upravo tako. Dok je najbolji rad Syda Barretta bio kombinacija pulsirajućeg ritma sa nizom akorda koji menjaju oblik pred vašim očima i prerastaju u napete sklopove prodorno visokih tonova, poput ljudskog krika, Gilmour bendu donosi smirenje – nikada neobuzdano impulsivan on se pokazao kao pravi majstor popunjavanja prostora i virtuoz u nesvakidašnjim harmonskim intervencijama. Stil Davida Gilmoura postaje uglavnom baziran na zvuku i specifičnom filingu, manje na samoj tehnici. Kako je muzika Pink Floyda vremenom mnogo više operisala atmosferom i raspoloženjem nego čistom svirkom, Gilmour postaje glavnim arhitektom zvuka benda. On vremenom postaje i jednim od glavnih pevača i autora Floyda, naravno odmah iza Watersa.

I kao što je pokazao intervju sa Richardom Wrightom, još jedni bitnim arhitektom Pink Floyd kosmičkog zvuka, bend se na novom albumu oslobađa problema vezanih za burnu prošlost. Kao prvo, iza sebe su ostavili radikalni deo psihodeličnog aspekta izražavanja i čudaštvo.

Teško je reći zašto smo se proslavili kao prva engleska psihodelična grupa – objašnjavao je kasnije Wright – Nikada sebe nismo tako videli. Dogodilo se samo da smo počeli svirati u UFO klubu na njegovim počecima pa bi nas identifikovali sa klubom i onim što su mislili da on reprezentuje. Muzika se, znači, nije razvila sa svesnom namerom širenja svesti, bar ne u halucinantnom smislu. Prosto smo shvatili da mi, najzad, sviramo samo zbog zabave, i da nismo vezani za neku određenu muzičku formu. Tako je počela da se probija naša individualna muzika i od tada se razvijamo u tim smerovima. Naglasak je bio, a i sada je, na spontanosti i improvizacijama.

Kako god da bilo, 29. juna 1968. godine, pojavljuje se drugi album Pink Floyda, A Saucerful of Secrets, u novoj postavi sa Gilmourom na gitari. Od vibrirajućeg i naglašenog nadolaska Watersovog moćnog basa koji uvodi u Let There be More Light (jednu od numera koje promovišu novi, votersovski pristup muzici Floyda) jasno je da grupa grmeći i dimeći izranja iz svoje uzburkane beretovske prošlosti, bljujući vatru iz novog arsenala oružja. Namesto kosmičke, ultrabrze i haotične plovidbe interstellar overdriveom Syda Barretta, Floydi na talasima čudesnih marsovskih orgulja Wrighta kreću na novo krstarenje vlastitim univerzumom prepunim tajni. U melodiji počinje da se oseća i dominira osoben Watersov bass dodir, karakteristični Pink Floyd uzlet iz G mola u C mol. Waters i Mason moćno gruvaju, dok Gilmour sramežljivo se prilagođavajući čudnoj grupi ostaje po strani kao budući arhitekta zvuka. Waters i Wright izranjaju iz kreativne i dominantne senke Syda Barretta – oni teže da se zadovolje jednom temom i da je unutar dugih, ponekad epskih kompozicija razrađuju. Dramatičnih i neočekivanih beretovskih prelaza iz svetlosti u tamu nestaje. Na tutnjeći Watersov bas u uvodnoj temi nadovezuje se svetlost Wrightovih orgulja, uticaj njegovih klasičnih učitelja – Carlheinz Stockhausena i Johna Cagea, avangardnih muzičara i eksperimentatora zvukom, vrsnih kompozitora savremene muzike više je nego očigledan i sve više će bojiti zvuk novih Floyda. Dramatična atmosfera srednjeg i završnog dela pesme, gde uz eho solaža Gilmoura i Wrighta bend uzleće u čudesne psihodelične sfere zvuka, izaziva kod slušaoca novu vrstu uzbuđenja, emocije i neku vrstu nelagode putovanja u nepoznato.

Setna Remember a Day otkriva Wrighta kao veoma senzibilnog i liričnog autora – njegova prijemčiva melodija, klavirske deonice i harmonije lebde preko leteće ritam sekcije, nošene hipnotičkim i melanholičnim vokalom. Oplakujući izgubljenu spontanost i uživanje Floydi gruvaju unutar samo sebi znanog mikrokosmosa, čudesnim psihodeličnim putevima utemeljenim još sa Barrettom. Neka vrsta neobične atmosfere smirenosti i mirenja sa kosmičkom mističnom niti koja je nesaznatljiva i nepredvidiva proteže se albumom. Set the Controls for the Heart of the Sun (još jedan autentični Watersov duhovni dodir) crpi snagu iz jednostavnog bajanja i ritmičkog ponavljanja, suptilno podrhtavajući i putujući nepreglednim kosmičkim prostranstvima na kristalno jasnim tonovima Wrighta. Spora i hipnotička pesma, Set the Controls for the Heart of the Sun, koristila je deliće drevne kineske poezije Li Shangyina i Du Mua. Mini ep udaljava Floyde još više od ovozemaljskog i prolaznog. Corporal Clegg beretovska je refleksija na minule dane jednog šizofrenog i neurotičnog sveta neobičnog ludila, bajki i razdražujućeg haosa.

Noć se malo po malo okreće,
Little by little, the night turns around,

Brojeći lišće, koje podrhtava u zoru.
Counting the leaves, which tremble at dawn.

Lotus je naslonjen jedni na druge u čežnji,
Lotus’s lean on each other in yearning,

Pod strehom se odmara lastavica.
Under the eaves the swallow is resting.

Postavite kontrole za srce sunca.
Set the controls for the heart of the sun.

Preko planine, promatrajući promatrača,
Over the mountain, watching the watcher,

Razbijanje tame, buđenje vinove loze.
Breaking the darkness, waking the grapevine.

Jedan centimetar ljubavi jedan je centimetar sjene.
One inch of love is one inch of shadow.

Ljubav je sjena koja dozrijeva vino.
Love is the shadow that ripens the wine.

Postavite kontrole za srce sunca,
Set the controls for the heart of the sun,

Srce sunca, srce sunca,
The heart of the sun, the heart of the sun,

Srce sunca, srce sunca,
The heart of the sun, the heart of the sun,

Srce sunca, srce sunca …
The heart of the sun, the heart of the sun…

Svjedočite čovjeka koji bunca u zid,
Witness the man, who raves at the wall,

Izrađujući oblik svog pitanja do neba.
Making the shape of his question to heaven.

Hoće li sunce pasti navečer,
Whether the sun will fall in the evening,

Hoće li se sjetiti lekcije davanja?
Will he remember the lesson of giving?

Postavite kontrole za srce sunca,
Set the controls for the heart of the sun,

Srce sunca, srce sunca,
The heart of the sun, the heart of the sun

Naslovna numera albuma, Tacna prepuna tajni, izranja iz mraka dalekih kvazarskih, neispitanih i jezivih prostranstava kosmosa u Wrightovom maniru, na granici horora. Kosmičke orgulje uznemiruju, bude jezu haosa i neljudskih krikova i plove poput kosmičkog broda u kjubrikovskoj Odiseji nepoznatim, mističnim svetom dalekih zvezda.

Bend je osetio da smo postigli nešto sa naslovnom numerom A Saucerful of Secrets. Ne mogu reći kako sam u potpunosti shvatio šta se događa dok je numera nastajala, u vreme dok je Waters sedio u studiju okolo crtajući male dijagrame na komadićima papira, pokušavajući da kreira koncept pesme. Ali tokom narednog perioda pokušavao sam da dodam ono što sam znao o harmoniji. I način na koji su Floydi radili numere sigurno me je edukovao. Preneli smo sve svoje individualne želje, talente i znanje jedni drugima, objašnjavao je svoje impresije o pesmi i radu Floyda David Gilmour.

I dok Wright eksperimentiše kontrolisanim haosom zvuka, iz pozadine dolaze Masonovi ritmički ponavljajući zvuci bubnjeva, potmuli bas Watersa i eksplozivni eho Gilmourove gitare, titrajući na Wrightovim uznemirujućim vibracijama. Uzbudljivo i veoma mračno iskustvo, zloslutno kosmičko lutanje, osenčeno jezom smrti i ljudske nemoći da se odupre nepoznatim silama.

Pesma je bila o bitki i njenim posledicama, pojasnio je svoje viđenje ove čudesne kompozicije, instrumentala, Roger Waters za časopis Rolling Stone. Prvi deo numere (naslovljen Something Else) predstavlja postavku bitke.

Sinkopirani pandemonijum, naredni deo, predstavlja stvarnu bitku. Sledi potom Olujni signal, prikaz mrtvih nakon završetka bitke, dok su Nebeski glasovi, kao završni deo kompozicije slika oplakivanja mrtvih.

Iznenada počinju da se valjaju teški tonovi neodređene grmljavine na smirujućim i mističnim talasima orgulja – kosmička Pink Floyd fuga prvobitnog haosa vaseljene ulazi u završnu fazu, bliži se krešendu u vreme nastanka prvih svetova i života. Predivan zvuk orgulja veličanstveno izranja iz haosa intergalaktičkog Pink Floyd putovanja. Harmonični tonovi nude neku vrstu praštanja i olakšanja. Nadovezuje se hor, katarzično, sentimentalno, u stilu najboljih oratorijuma avangardnog umetnika, kompozitora Ligethija (umetnika koji je vlastitom muzikom obojio čuveni film Stanleyja Kubricka – 2001. A Space Odyssey, iste godine kada je nastao i album Floyda), i donoseći na kraju preko potrebni mir.

Numera Saucerful of Secrets našla je svoje značajno mesto (u jednako paklenom, više nego uzbudljivom izdanju) barem još dva puta. Prvi put ostavljena je za sam kraj koncertnog dela kultnog Pink Floyd albuma iz 1969. Ummagumma. Paklenih trinaest minuta intergalaktičke drame postavljeno je kao horor storija zvana A Saucerful of Secrets, prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Floyd univerzuma. Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa. Naglim promenama tempa i atmosfere, od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada se nervi kidaju kao prenapregnute strune, Floydi rastaču strukturu kompleksne kompozicije, odvodeći je samo njima znanim putevima. Nepredvidivost i tenzija rastu svakim narednim trenutkom, sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja naslikanog Wrightovim moćnim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja. Watersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne jedinstvene vizije i umetničkih sloboda jednog krajnje neobičnog benda. Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom, predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu praskozorja novog dana koji se upravo rađa.

Drugi put Saucerful of Secrets instrumental doseže svoj vizuelno-zvučni psihodelični klimaks u impresivnoj verziji unutar filma Pink Floyd at Pompeii (1972). Reditelj Adrian Maben snimio je film o Pink Floydima u Pompeji, za potrebe evropske televizije. Nije bilo filma o nekoj pop grupi, koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj, hvalio ga je Melody maker časopis. Floydi su u filmu prikazani kako sviraju njihove klasike na kompletno opremljenoj bini postavljenoj u potpuno praznom Rimskom amfiteatru i šetaju u pauzama po obroncima Vezuva i ruševinama antičkog rimskog grada Pompeje, potpuno uništene u vulkanskoj erupciji Vezuva 79. godine nove ere. – Mislim da će se frikovima dopasti – bio je Watersov karakteristični komentar. Vatrena verzija Tacne prepune tajni prosto je neopisiva u ovom impresivnom audio-vizuelnom prikazu, od briljantnih, smirujućih, a potom i apokaliptičnih tonova Wrightovih orgulja, eksplozivnih solo delova razarajućih prelaza bubnjara Masona, Rogera Watersa u punom zanosu i zamahu dok eksplodira na bas gitari, a potom i koristeći gong kao jednu od tačaka klimaksa ove kosmičke kakofonične simfonije, ludila koje kulminira sa neponovljivim distorziranim deonicama gitariste Davida Gilmoura, opušteno zavaljenog u prašinu prastarog rimskog amfiteatra (u vulkanskoj erupciji uništene Pompeje) dok ispaljuje poput neutronske zvezde rafalne mlazove sirove gitarske energije, nošene ehoom zvuka koji zastrašujuće odzvanja unutar ruševina daleke prošlosti – opominjuće, surovo, tako oslobađajuće, nadrealno. Količina energije i emocija, kao i način na koji ih isporučuju u etar ovom jedinstvenom instrumentalnom kompozicijom jednostavno su rečima nesaopštivi i ne podležu nikakvoj mogućnosti deskripcije. Oni su jednostavno toliko različiti od svega viđenog, tako nesputani, kreativni, oslobađajući da ostaju poput monolita u beskraju muzičkog kosmosa, zlatnih struna jednog beskraja Pink Floyd psihodeličnog univerzuma, kvazistelarnog izraza koji zauvek ostaje izvan klasičnih okvira rokenrola, mogućnosti kompozicije koja podleže bilo kakvim pravilima ili logici koja je ograničavajuća. A Saucerful of Secrets neponovljivo je i nesaopštivo duhovno iskustvo s graničnih područja ljudske kreativnosti, nestvarna i mračna odiseja nepreglednim prostranstvima psihodeličnog Pink Floyd univerzuma, umetnički portret neke druge ravni postojanja. Priča ispričana zvukom s one druge, nikad dokazane strane postojanja onih koji su otišli predaleko.

It’s awfully considerate of you to think of me here
And I’m most obliged to you for making it clear
That I’m not here
And I never knew the moon could be so big
And I never knew the moon could be so blue
And I’m grateful that you threw away my old shoes
And brought me here instead dressed in red
And I’m wondering who could be writing this song

I don’t care if the sun don’t shine
And I don’t care if nothing is mine
And I don’t care if I’m nervous with you
I’ll do my loving in the winter

And the sea isn’t green
And I love the Queen
And what exactly is a dream
And what exactly is a joke

Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, ali ja sam obavezan da vam razjasnim, ko to u stvari piše ovu pesmu, Barrettovi su opraštajni Jugband Blues stihovi, neka vrsta pozdrava sa Floydima i čarobnim svetom mašte, haosa, nemira i šizofrenog ludila. Na kraju svega dolazi sudbinski smiraj i ključno pitanje Syda Barretta: A šta je u stvari san, a šta šala?.

Odgovor nikad nije pronađen, nestao je kao i Syd Barrett na nekoliko decenija. A onda, sredinom 2006. godine, svet je saznao za ovozemaljski kraj legendarnog vođe i jednog od osnivača grupe Pink Floyd. Syd Barrett je umro u samoći svoje nedokučive genijalnosti i bolesti. Ostala je samo legenda i novi kosmički Pink Floyd zvuk, sa ili bez Barretta, jednako intrigantan, mističan, kvalitetan, inspirativan i uzbudljiv. Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava univerzum, kao posle smrti supernove.

Careful with That Axe, Eugene

Od jula do septembra 1968. Floydi nastupaju na američkoj turneji. Tokom turneje po prvi put koriste napravu pod imenom The Journey, koja je širila zvuk u radijusu od 360 stepeni. Bio je tu i sada već legendarni Azimuth Coordinator, vrsta miksete koja je raspršivala zvuk dvoranom. Vremenom njihovi su nastupi prerastali u epske tehničko-vizuelno-teatarske spektakle kojima su plastično dočaravali vlastite muzičke ideje i vizije. Tokom 1968. iskazuju se i na polju filmske muzike, Floydi stvaraju muziku za film More, Barbeta Schroedera, Tonite Let’s All Make Love in London, Petera Whiteheada i The Committe, Paula Jonesa.

Sredinom 1968, Pink Floyd dolaze na ideju da naprave album koji će ih napokon prikazati u pravom svetlu, onako kako su po njima trebali da zvuče novi Floydi. Dupli album trebalo je da se sastoji od jedne ploče sa živim snimcima starih numera benda, dok je druga ploča osmišljena kao kolekcija pojedinačnih ostvarenja članova benda.

Ipak, pre novog epskog poduhvata Floydi su se pozabavili nečim mnogo jednostavnijim (po njihovim standardima manje kompleksnim) – u julu 1969. objavljena je njihova muzika za film. Reditelj je bio Barbet Schroeder, a film se zvao More, za koji su Floydi napisali kompletan materijal. Bio je to dramatičan film koji prikazuje silaznu spiralu, putanju mladića koji je podlegao zavisnosti o heroinu. Schroeder je za soundtrack ovog neverovatno tužnog filma odabrao Pink Floyd. Barry Miles citirao je reditelja koji je objasnio svoj izbor:

Pink Floyd su stvarali muziku koja je bila najbolje prilagođena filmu u to vreme – svemirska i vrlo u skladu s prirodom. Kao što se koristi u filmu, pesme koje je bend napisao i snimio su suptilni dodaci; često se pesme pojavljuju i izlaze iz zvučnog zapisa u obliku zvukova koji dolaze s radija. Budući da bi bili potrebni različiti stilovi za evociranje određenih specifičnih raspoloženja, Pink Floyd je pozvan da stvori odgovarajuću raznoliku kolekciju muzike.

U razdoblju od februara do maja 1969. bend je radio na pesmama za More između sada već uobičajenog rasporeda koncerata. Iz niza razloga – barem delimično zbog poteškoća s dobivanjem inostranih radnih dozvola – Pink Floyd uglavnom su ostali u Velikoj Britaniji tokom tog razdoblja, svirajući na brojnim festivalima i dobrotvornim koncertima.

Roger Waters, novi idejni i duhovni vođa benda uzeo je stvar u svoje ruke i za veoma kratko vreme komponovao većinu veoma dobrih, dinamičnih, melodičnih i jednostavnih rock and roll numera.

In a churchyard by a river
Lazing in the haze of midday
Laughing in the grasses
And the graves

Yellow bird, you are not long
In singing and in flying on
In laughing and in leaving

Willow weeping in the water
Waving to the river daughters
Swaying in the ripples and the reeds

On a trip to Cirrus Minor
Saw a crater in the Sun
A thousand miles of moonlight later

Od ležerne, hladno introspektivne Cirrus Minor (folk Cirrus Minor ima površinske sličnosti s nekim pesmama Syda Barretta: pesma nema refren i izgrađena je na temelju silaznih akorda. Vokalna deonica završava nakon minut i po; preostale gotovo tri minute pesme sadrže veličanstvenu melodiju orgulja Hammond Richarda Wrighta. Dodatna presnimavanja orgulja prema kraju pesme poprimaju omamljujući, nezemaljski kvalitet), osenčene ehoom i melanholijom Wrightovih moćnih klavijatura (uz specijalne efekte cvrkuta ptica u pozadini), zatim moćnog, dinamičnog i poletnog, rokerskog distorziranog (heavy metal) komada na gitari impresivnog Gilmoura The Nile Song, koji praši u najboljem duhu druge polovine šezdesetih i kulminira u brutalno sirovoj solaži, još jednoj hladnoj Crying Song, usporenog koraka i čudesne mirnoće, uznemiravajućeg, avangardno eksperimentalnog instrumentala Up the Khyber, koji zloslutno tutnji i neurotično podrhtava od jeze, preko predivnih Green Is the Colour, u lenjavo ležernom maniru Davida Gilmoura, njegovog setnog glasa, te lirskih zvukova gitare i klavira, i Cymbaline Rogera Watersa, jednostavne melodije i uverljivog vokala, kratke i dinamične Party Sequence, brutalno mračne i apokaliptične Main Theme, u najcrnjem psihodeličnom maniru Floyda i horor ehu beznadežne noćne more (Richard Wright svira niz disonantnih akorda i melodijskih linija), zatim još jedne heavy a la Gilmour vožnje – Ibiza bar, strasno otpevane i ubedljivo odsvirane u grčevitom stilu, setnim ehoom obojenog More Blues i Gilmourovom dvanaesticom relaksirane blues sekvence, povratka u zlu kob i crnilo Quicksilver, psihodelični moždani udar bez nade i zraka svetlosti, Pink Floyd ludila zvanog A Spanish Piece, neofloyd humora, žestoke Gilmourove parodije jednog od flamenko šablona, do Dramatic Theme, izlaska iz začaranog kruga klaustrofobije i unutrašnjeg nemira, proteže se novi Pink Floyd album, jednostavno, atipično i efektno ostvarenje, snimljeno u toku samo jedne nedelje bez previše uranjanja u analizirani mulj. Jednostavnim stilom Floydi pokazuju svoju izvornu snagu, talenat, vitalnost i kreativnost izvanrednog rock and roll benda.

Heavy hung the canopy of blue
Shade my eyes and I can see you
White is the light that shines
Through the dress that you wore

She lay in the shadow of the wave
Hazy were the visions overplayed
Sunlight on her eyes but moonshine
Made her blind everytime

Green is the colour of her kind
Quickness of the eye
Deceives the mind
Envy is the bond between
The hopeful and the damned

Oktobra 1969. na red je došao i pomenuti dvostruki album – Ummagumma, objavljen na novoj undergraund etiketi izdavačke kuće EMI – Harvest. Ovaj album donosi jednu koncertnu ploču, snimljenu u Mothers Clubu Birminghamu i College of Commerce u Manchesteru, juna 1969., dok je druga ploča donela nekoliko originalnih numera. Svaki član benda dobio je pola strane da eksperimentiše sa čime god želi. Produkt je bio čudesno progresivno undergraund delo, avangardno, jedinstveno i nekonvencionalno, sasvim obično Pink Floyd ludilo. Istražujući vlastite umetničke porive Floydi su otplovili putem svojih avangardnih, eksperimentalnih snova i vizija. Običaj ovog krajnje neobičnog benda (neobičnog čak i za standarde nekonvencionalnih šezdesetih, kada se eksperimentisalo sa svešću, svim i svačim) postaće činjenica da će se tokom čitave naredne karijere oslanjati na materijal koji će ostajati neiskorišćen tokom snimanja svakog prethodnog albuma. Njihov duh željan eksperimentisanja omogućavaće im iznova nova istraživanja tzv. odbačenog materijala i izvlačenja iz neiskorištenih ideja uvek novih kompozicija. Njihova studijska posvećenost i minuciozan rad na svakom detalju, nihova analitičnost postaće legendarni i omogućiće im stvaranje niza nezaboravnih numera iz tzv. otpada s prethodnih snimanja. Duh Pink Floyda ostaće jedinstven i neuhvatljiv do današnjih dana.

Što se živog dela albuma tiče, on predstavlja impresivne verzije Pink Floyd standarda. Astronomy Domine otvara beretovskom ustreptalošću novu kosmičku Pink Floyd rutu beskrajima psihodelične ravni postojanja, stavljajući akcenat na sviračko umeće i nadahnutost gitariste Gilmoura, koji na sebi svojstven način tumači viziju Barretta i njegov mistični, uskomešani svet introvertnog samopreispitivanja i kreativnog ludila. Iz dubina još neistraženog dela univerzuma izvire i nadovezuje se Careful with That Axe, Eugene, rani Pink Floyd singl i još jedna od njihovih tacni prepunih tajni. Zvukom međuplanetarnog misticizma i klavijatura ona se prikrada, nošena ehom jeze i uznemirenosti. Pesma lagano teče, razvija se, podiže tenziju i stravično kulminira uz krik Rogera Watersa dok se sečivo zariva u moždano tkivo i secira duh nasilnog kruga zla, kruga koji se nikad ne zatvara. Epska Set the Controls for the Heart of the Sun produžava mistično putovanje ka neispitanim tragovima prapočetaka i kosmičkih dubina – ritmičkim ponavljanjem ona se kotrlja unutar nesaznatljivih dimenzija prizivajući duhove daleke prošlosti. Nick Mason podiže tenziju zvukom svojih moćnih bubnjeva do trenutka klimaksa i nestvarne smirenosti, ostavljajući potom prostora Wrightu i ustreptalom ehu njegovog magičnog i višeslojnog zvuka. Pink Floyd akademičari grade atmosferu strahopoštovanja i neizvesnosti, ponirući sve dublje unutar vlastitih vizija – Watersov vokal postavljen je kao protivteža vibrirajućem haosu Wrighta. Za sam kraj, paklenih trinaest minuta, ostavljena je horor storija A Saucerful of Secrets, prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Floyd unuverzuma. Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa. Naglim promenama tempa i atmosfere, od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada se nervi kidaju kao prenapregnute strune, Floydi rastaču strukturu kompleksne kompozicije, odvodeći je samo njima znanim putevima. Nepredvidivost i tenzija rastu svakim narednim trenutkom, sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja naslikanog Wrightovim moćnim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja. Watersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne jedinstvene vizije i umetničkih slobodajednog krajnje neobičnog benda. Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom, predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu praskozorja novog dana koji se upravo rađa.

Ali, uzbuđenja tek predstoje. Ukoliko je prvi deo albuma bio intenzivan, nepredvidiv i hirovit, studijski deo albuma sa pojedinačnim snimcima članova benda doneli su još veće iznenađenje i pohvalu ludosti.

Od 1968 do 1973. nemački muzičari kao što su Holger Czukay (bivši student Karlheinz Stockhausena), Popol Vuh i Ashra izdali su mnoštvo radova sa pratnjom eksperimentalnih zvukova i tekstura izgradjenim sa electronics, sintisajzerima, akustičnim i električnim instrumentima; njihova muzika, koja se odnosi na Kosmičku muziku može da bude posmatrana kao Ambijent ili New Age, zavisno od položaja gledanja. Kasnije Brian Eno je definisao stilove i obrasce ambijenta na način koji lako spaja i zajedno razvija sa stilovima mnogih muzičara kao što su Robert Fripp, Jon Hassell, Laraaji, Harold Bud, Cluster, Jah Wobble, od kasnih 1970-ih do danas.

Studijski deo albuma Ummagumma otvara avangardni virtuoz u svom punom sjaju i nadahnuću – Richard Wright i njegov impresivni opus od četiri šokantna, uzburkana dela – Sysyphus, nazvan po antičkom kralju Korinta, Sizifu, koji je osuđen od strane bogova užasnom kletvom uzaludnog i napornog rada (poput mnogih od nas, mada nismo iz Grčke, a još manje kraljevi).

Richard Wright: I played a Mellotron in Sysyphus, using it for special effects, and straightforward string and bass stops for the melody lines. We all played alone on our pieces. I thought it was a very valid experiment and it helped me. But I think Roger feels that if we’d all worked together it would have been better.

U svom dramatičnom, mračnom, veličanstvenom i nemilosrdnom stilu, prvim, jednominutnim delom Wright (bubnjevi, cimbalo i klavijature) nas vraća zvukom u doba antičke Grčke, a onda nastavlja, drugim delom, klavirskom deonicom u smirujućim, gotovo lirskim pasažima da uzburkava atmosferu, lagano i sve jačim i dubljim tonovima, kakofonijom, neurotičnom ustreptalošću, disonantnim tonovima i nemirom zle sudbe koja izriče čoveku jednu od najgorih kazni, neprestani uzaludni rad. Zvuci konkretne muzike, avangardnog eksperimentisanja Richarda Wrighta, sledbenika kompozitora poput Karlheinz Stockhausena ili Johna Cagea, nemilosrdno prodiru u suptilne predele centralnog nervnog sistema pobuđujući nemir, emocionalno rastrojstvo, duševni nemir, opsadno stanje čula koja podrhtavaju na rubnim područjima preopterećenja, pod sizifovskim teretom melodije koja ne ostavlja mesta bilo kakvoj nadi u smirenje.

Musique concrète (Konkretna glazba) je žanr elektroakustične i klasične muzike koji se razvio tokom 40-ih godina u Francuskoj kao posljedica rada Pierrea Schaefferea. Musique concrète se danas smatra začetkom avangarde klasične muzike, a svojim eksperimentalnim karakterom je inspirirao i utjecao na brojne kasnije kompozitore. Osnovna ideja žanra je da svi prirodni zvukovi mogu biti glazba, uključujući tehnološki stvorenu elektronsku glazbu. Glazba se tako svodi na konkretan zvuk, odnosno zvukove, na konkretnu akustičnu pojavnost, odakle i dolazi naziv samog stila. Musique concrète je u potpunosti raskinula s tradicionalnim glazbenim pravilima i formama, donoseći skladbe koje ne poštuju melodiju, harmoniju, ritam i mjeru. Musique concrète posjeduje velike sličnosti sa stilom elektronische musik, kojeg je razvio Karlheinz Stockhausen jedno vrijeme Schaefferov suradnik. Ipak, osnova razlika između dva stila jest ta što je elektronische musik bila usmjerna na čistu elektronsku produkciju i manipulaciju zvukova, dok se musique concrète bazirala na snimanim zvukovima iz prirode.

(Izvor informacija: Wikipedia)

Trećim delom haos se samo produbljuje razarajućim zvučnim napadom eksperimentalne muzike, uz malu pomoć životinjskih prijatelja, tačnije zvučnih efekata istih. Korišćenjem klavira, basa i udaraljki Wright nemilosrdno napada čula i nervni sistem kažnjenika skalom uzavrelih, vrištećih i visokih tonova i nemilosrdnim kricima destrukcije, udarcima po dirkama koji nihilistično obeshrabruju svaku nadu i uništavaju temeljno svaku pomisao na spas od kletve.

Završni deo muka i patnji po Wrightu i Sizifu opet naglo spušta tenziju, tempo se brutalno usporava u smiraj dana i novih muka stene koja se skotrljala po ko zna koji put sa vrha planine beznađa. Sledi jednolična, monotona varijacija na orguljama, mirenje čoveka sa sudbinom, potom poslednja nada. A onda, kao grom iz vedra neba novi zvučni atak, nagao i brutalan poput agonije smrti i kreće novo eksperimentalno zatišje i putovanje kroz nepoznato, kjubrikovsko iskustvo u stilu it’s a full of the stars.

Pun krug stradanja i jeze zle sudbe oličene u brutalnoj osveti bogova zatvara se povratkom na početni muzički motiv. povratak zvukom u svet antičke Grčke, a stenom u podnožje Olimpa.

Sysyphus Richarda Wrighta ostaje impresivno klavirsko delo velikog avangardnog muzičara i kompozitora (koji je svojim kreacijama i virtuoznošću ostao jednim od najznačajnijih arhitekata Pink Floyd zvuka, muzičar koji je svojim jedinstvenim zvukom klavijatura i orgulja obojio jednu nestvarnu epohu i bend, eksperimentišući zvukom u stalnoj potrazi za novim umetničkim izrazom, neponovljiv u svojoj originalnosti i autentičnosti), klavirsko delo koje se nesputano kreće u rasponu od raskalašnog impresionizma do avangardnih nota konkretne muzike i free džeza, obojeno jedinstvenim elegičnim zvukom njegovih psihodeličnih orgulja.

I dok se slušalac oporavlja od prvobitnog šoka, pojavljuje se Roger Waters i njegova ležerno-lenjiva, smirujuća (između stalnih Floyd krajnosti haosa i smirenja ), Granchester Meadows, zvučna idila grančesterskih polja i cvetnih livada (Waters se nostalgično vraća u mladalačko doba uživanja u prelepoj okolini rodnog Kembridža) kraj jezera hedonizma i sreće. Letnje popodne, idilično i uobličeno duhom engleskog folk ugođaja, nestvarno nenasilno nakon zvučnog napada Richarda Wrighta. Hipnotičko Pink Floyd leškarenje, obogaćeno zvucima relaksirajuće harmonije prirode oslobođene od čovekove agresije. Briljantno i uvrnuto ružičasto iskustvo. Zvučni efekti samo dodatno uvrću atmosferu. Nekoliko malih krznenih životinjica okupljenih unutar pećine naredna je pesma Watersa, ludilo raznorodnih zvukova, naracije, nadrealnih momenata i psihodeličnih sekvenci.

U punom, originalnom nazivu – Several Species of Small Furry Animals Gathered Together in a Cave and Grooving with a Pict, ova Watersova stvar pleni apsolutnom kreativnom slobodom i suptilnom dozom humora, rasterećena bilo kakvih stega i avangardnih pretenzija. Smeo i opušten korak čoveka koji će idejama i zvukom obojiti i obogatiti čitavu jednu nadrealnu i eksperimentalno smelu epohu.

Gilmour je komponovao znatno umereniju – The Narrow Way, menjajući unutar tri dela pesme tempo, gitarske efekte (obilato koristeći eho i distorziju) i dotičući se donekle kosmičkih ispada Floyda. Manje inspirativan, otkačen i avangardan, Gilmour je donosio zvuku benda neku vrstu balansa i sigurnosti vraćajući ih ovozemaljskim vrednostima i pristupačnosti široj publici – kao što je i sam govorio uvek ga je više interesovala čista svirka nego ukupan koncept i velike votersovske teme. Na neki način je i njegova numera na albumu Ummagumma bila neka vrsta protivteže eksperimentalnim krajnostima i uzletima Wrighta i Watersa (album je na pravi način nagovestio kakva će biti uloga kojeg člana benda u budućem stvaralaštvu), smirenje duha jednostavnim gitarskim intervencijama i uobličavanjem graničnih ekstrema u znatno prijemčiviju formu, ne oduzimajući im izazovnost i avangardnu, progresivnu notu. Isto bi se moglo reći i za Nicka Masona i njegovu trodelnu partiju – The Grand Viziers Garden, mada je on znao prilično da se otkači i da mašti na volju, putujući pre svega sa Watersom kao deo neuobičajene ritam sekcije psihodeličnim fluktuirajućim višim sferama. Poigravajući se efektima i atmosferom, te izvlačeći iz svog bubnjarskog kompleta raznorodne zvuke i ritmove, Mason na neki relativno prizeman način zaokružuje još jednu čudesnu Pink Floyd priču.

Album Ummagumma je bio još jedan odvažan pokušaj četvorice vrsnih muzičara i veoma kreativnih ljudi da se izraze na drugačiji način, dajući sebi punu slobodu i oduška unutar mašinerije gde je sve manje-više proračunato, doterano i sračunato u komercijalne i zaglupljujuće svrhe. Ummagumma ostaje dragocena retkost, delo koje pomera granice i hrabro se suočava sa izazovima umetnosti, pre svega u progresivnom, pionirskom i kreativnom pogledu.
Nakon albuma Ummagumma otklonjene su i poslednje barijere koje su mogle da sputaju Floyde na njihovim jedinstvenom i hrabrom putu. Saradnja sa legendarnim, avangardnim filmskim režiserom Mikelangelom Antonionijem na filmu Zabriskie Point, krajem iste, eksplozivne 1969, izbacila je Floyde u sam vrh evropske umetničke elite i otvorila im vrata ka daljoj mogućnosti istraživanja, eksperimentisanja i pomeranja granica u kreativnom smislu.

Antologijska scena eksplozije kuće, kojom kulminira ovaj legendarni film, jedan od simbola jedne revolucionarne epohe, predstavlja Darijinu viziju eksplozije usamljene i bezlične kuće građevinskog preduzetnika Lija, njenog bivšeg šefa i ljubavnika, modernističke kuće smeštene na pustinjskom obronku (uništenje jednog od simbola otuđenog sveta), petominutna raskošna i uznemirujuća sekvenca (snimljena uz pomoć 17 kamera) obeležena ajzenštajnovskom preklapajućom montažom (kuća u nekoliko navrata eksplodira u Darijinoj imaginaciji, vizijama koje se oslobađaju iza njenih sklopljenih očiju), zlokobno usporenom i apstraktnom vizuelizacijom uz zastrašujuće zvuke muzike Pink Floyda. Artefakti ispraznog potrošačkog kapitalizma (nameštaj, razne glupe sitnice, TV, odeća, hrana, frižider, deterdžent za pranje veša i gomila drugog nepotrebnog materijalističkog smeća) pretvaraju se u kaleidoskopske boje i oblike, nestajući u raspadljivosti svoje suštinske ništavnosti i besmisla, praćeni jezom primalnog krika Rogera Watersa i njegove preoblikovane pesme (za potrebe filma): Careful with That Axe, Eugene. Na kraju svega (u nizu ponavljajućih, preklapajućih kadrova) pratimo i eksploziju Lijeve biblioteke (kao metafore besmisla saznanja jedne uzaludne civilizacije) sa hiljadama atomiziranih knjiga koje lete ka kameri Mikelangela Antonionija. Metaforički, na kraju filma, Antonioni prikazuje eksploziju studentske revolucije i okončava u nihilističnom stilu vlastitu viziju kraja sveta rezom koji nas dovodi do smirujuće tišine nakon apokalipse, u krupnom planu pratimo Darijino prelepo, nasmejano lice, iza kojeg se prostire božanstveno, narandžasto nebo koje simbolički sugeriše svitanje nekog novog sveta, sveta oslobođenog materijalnih okova i mogućnost rađanja čovekove nove ere.

Return of the Son of Nothing

Posle tri izuzetno burne, kreativne, haotične i prelomne godine rane Pink Floyd karijere (1967-1970.), godine u kojima su prešli dug i neizvestan put od izvođenja rhythm & blues standarda do stvaranja psihodelične pop muzike, predvođeni Sydom Barrettom, jedinstvenom pojavom u istoriji rock muzike, potom preuzimanja kormila benda od strane Watersa, još jedne snažne, neobične i kreativne ličnosti, jedinstvenog senzibiliteta i autorskog pečata kao i jegov prethodnik, dolaska novog gitariste Gilmoura i njihovog novog početka albumom A Saucerful of Secrets, pa sve do zaokruženja neobične i uzburkane priče avangardnim eksperimentom u vidu albuma Ummagumma, bend Pink Floyd, britanski psihodelični i elektronski pioniri, početkom sedamdesetih ulaze u nešto mirnije vode, bez većih lomova i radikalnih kreativnih rezova, prilično utabanom stazom ka daljem istraživanju unutar vlastitog, veoma unikatnog kreativnog univerzuma. Oktobra 1970. Floydi objavljuju album Atom Heart Mother, stvoren u saradnji sa elektronskim istraživačem muzike Ronom Geesinom. On je sa Wrightom uradio horske aranžmane i rukovodio orkestracijom korišćenom na albumu.

Bila je to još jedna neobična Pink Floyd zamisao, dugačko i ambiciozno lutanje iz jednog u drugi doživljaj, što se naročito odnosi na naslovnu numeru albuma koja zauzima celu prvu stranu ploče (oko 24 minuta orkestarskih, horskih i floydovskih pasaža, atmosferskih promena i neočekivanih obrta epskih dimenzija). Bila je to revija svih dotadašnjih Pink Floyd stilova (izuzev psihodeličnog popa). Počelo je kao tema za western sa akordnom sekvencom, objašnjavao je kasnije Gilmour. Nick Mason je tvrdio da je sve počelo tako što su on i Waters snimili celu stvar samo na bubnjevima i basu.

Što se tiče slike krave (frizijke u polju u Potters Baru, Hertfordshire, koja posmatra s korica albuma Atom Heart Mother) na omotu gramofonske ploče (još jedno uvrnuto delo by Hipgnosis, dizajnerske grupe iz Cambridgea, predvođene Stormom Thorgersonom), treba se takođe zapitati koji je simbol majčinskiji od krave u ljudskim mitovima, posebno kod naroda koji se danas nazivaju indoevropskim? Krava je neosporan simbol opstanka i velikodušnosti, a oduvek je uživala posebnu svetost, sve dok je Hindusi poštuju kao boginju Majke zemlje. Krava je takođe bila simbol zemlje za stare Persijance. Mračna, crno bela fotografija krava sa unutrašnje strane omota nije ništa manje zanimljiva i simbolička je, sumorna slika današnjeg apokaliptičnog sveta koji se odrekao mnogih svetinja, pre svega empatije, brige prema bližnjima, lepote davanja, velikodušnosti, nesebičnosti i ljubavi, što aludira na negaciju simbola opstanka i velikodušnosti koji nas posmatra s korica ovog izuzetnog albuma. Floydi nas svojom muzičkom epopejom i mnoštvom simbola uvode dubinski u priču o Majci Zemlji i Čoveku, kao njenom nezahvalnom, neposlušnom detetu, priču o opstanku vrste kojoj pripadamo i Zemlji koja nas je iznedrila. Slojevita, zloslutna priča o ekološkoj (ne)svesti i svetu koji danas svedočimo koji se nalazi na ivici katastrofe razotkriva se kroz mnoštvo muzičkih simbola od kojih je sazdana, pre svega, zagonetna svita Atom heart mother.

Atom Heart Mother, pesma koja otvara istoimeni album – Atom Heart Mother (1970.), kompleksna kompozicija progresivnog rocka, svita duga 23:44 minuta (prostirući se svojim eksperimentalnim duhom grandioznosti na čitavu A stranu ploče, vinila, duboko urezana u svest frikova, neodoljiva, milionima svetlosnih godina udaljena od bazične, ovozemaljske stanice rock and rolla) nastala je iz nekolicine instrumentala koje je sastav kreirao tokom proba (radeći pre svega nekolicinu novih numera za potrebe filma Mikelangela Antonionija Dolina smrti 1970. u Rimu), uključujući i progresije glavne teme koju je Gilmour nazvao Theme From an Imaginary Western, a njena je najranija koncertna izvedba bila 17. januara 1970. u Britaniji.

Snimanje pesme započelo je u Abbey road studiju u Londonu i bilo je delimično nespretno jer je u pitanju bila prva snimka koja se koristila novom trakom s osam kanala i magnetofonom (s 8 kanala i 20 ulaza za mikrofon) u studiju te je zbog toga kompanija EMI insistirala na tome da grupa ne isprepliće trake kako bi spojila delove muzike. Zbog toga su Waters i Mason trebali svirati bas-gitaru i bubnjeve sve 23 minute u jednom pokušaju. Ostali su instrumenti kasnije bili presnimljeni. Mason se prisetio da je konačna prateća traka neprecizno pratila tempo i da je to kasnije stvorilo probleme.

Grupa je do marta 1970. završila sa snimanjem pesme Atom Heart Mother ali je smatrala da joj je nešto nedostajalo. Koncertni menadžer Stonesa grupi je predstavio Rona Geesina, elektronskog istraživača muzike (čoveka koji će s Rogerom Watersom snimiti album eksperimentalne muzike – The Body, iste godine). Bend je bio impresioniran njegovim sposobnostima za komponovanje i uređivanje traka. Geesinu su dali dovršene prateće trake koje je sastav snimio i zatražili od njega da komponuje orkestarski aranžman preko njih za vreme njihove američke turneje. Geesin je opisao komponovanje i aranžiranje kao prokleto puno posla. Niko nije znao što želi, nisu znali čitati note. Prema njegovim rečima, Gilmour je osmislio neke melodijske deonice, dok su njih dvojica zajedno s klavijaturistom Wrightom radili na srednjem delu kompozicije sa horom. Kad je u junu trebao snimiti svoj rad zajedno s EMI Pops Orchestrom, prisutni studijski muzičari nisu bili zadivljeni njegovom težnjom da bude naklonjeniji avangardnoj muzici nego afirmisanim klasičnim radovima i, u kombinaciji s relativnom složenošću nekih delova, počeli su ga uznemiravati tokom snimanja. John Alldis, čiji je orkestar takođe trebao nastupiti u kompoziciji, imao je iskustva s orkestarskim muzičarima i uspeo dirigovati snimljenom izvedbom umesto Geesina.

Izvorno je ime teme bilo The Amazing Pudding, iako se Geesinova originalna partitura nazivala Untitled Epic. Prerađena i unapređena verzija (s Geesinovim napisanim delovima) bila je izvedena 27. juna na Bath festivalu blues i progresivne muzike. Njeno ime bilo je promenjeno nakon što ju je 16. jula 1970. sastav trebao izvesti za emisiju na BBC-u, a Johnu Peelu bio je potreban njen naziv kako bi je mogao najaviti. Geesin je prisutnima pokazao na primerak časopisa Evening Standard i predložio Watersu da u njemu nađe ime za pesmu. Naslov je bio: ATOM HEART MOTHER NAMED, članak o ženi kojoj su ugradili elektrostimulator srca na nuklearni pogon. Kompozicija na albumu prikazuje progresiju u poređenju s prethodnim instrumentalima Pink Floyda kao što su A Saucerful of Secrets i raniji Interstellar Overdrive. Svita Atom Heart Mother zauzima celu prvu stranu i podeljena je u šest delova od kojih je svaki zasebno imenovan. Geesin je uvodnom delu, Father’s Shout dao ime, dok su ostali nazivi poput Breast Milkyja i Funky Dunga bili inspirisani samim nazivom albuma. Orkestarski aranžman sadrži puni duvački orkestar, violončelo i šesnaestočlani hor Johna Alldisa, te oni izvode glavne melodije, a Pink Floyd uglavnom svira prateće deonice što je suprotno praksi pop muzike 60-ih godina u kojoj je orkestracija u pozadini, a rock sastav na čelu.

When that fat old sun in the sky is falling,
Summer evening birds are calling.
Summer Sunday and a year,
The sound of music in my ears.

Distant bells,
New-mown grass smells so sweet.
By the river holding hands,
Roll me up and lay me down.

And if you see,
Don’t make a sound.
Pick your feet up off the ground.
And if you hear as the warm night falls
The silver sound from a tongue so strange,
Sing to me, sing to me.

When that fat old sun in the sky is falling,
Summer evening birds are calling.
Children’s laughter in my ears,
The last sunlight disappears.

And if you see,
Don’t make a sound.
Pick your feet up off the ground.
And if you hear as the warm night falls
The silver sound from a tongue so strange,
Sing to me, sing to me.

When that fat old sun in the sky is falling,
Summer evening birds are calling.
Children’s laughter in my ears,
The last sunlight disappears.

U svakom slučaju Atom Heart Mother počinje orkestarskim pasažom koji otvara put nove Pink Floyd kreativne odiseje duge koliko i prva strana ploče, nakon western ugođaja i grandiozne orkestracije, melodične i prijemčive, poema uranja u mirnije, lirske vode. Predivna Gilmourova gitara gradi atmosferu, zaseca u poetično tkivo melodije na talasima setne harmonije, a onda iznova lagano spušta tempo. Ulazi potom fantastični hor i daje melodiji čudesnu mirnoću obojenu setom i pritajenom iščekujućom napetošću, neku vrstu neodređene tuge i bola, saznanja o nepromenjivosti sudbine. Lagano, u duhu maestralnog Wrighta i na talasima hora, uz intervencije ritam sekcije iz dubine duše, podiže se postepeno tenzija, dramatika teme, koja dovodi do mirenja sa neumitnim i konačnim ishodištima čoveka. Džezirani Wrightovi pasaži smenjuju se i isprepliću sa gitarom Davida Gilmoura. Briljantno poigravanje, ritam i odmerena, iznutra osnažena solaža, cooliranje i refleksija duboke duhovne ravnoteže, u pozadini bas potmulo daje na dramatici teme, uz horske i orkestarske intervencije. Tema se lagano proširuje i razlaže, vibrira i bliži krešendu, nekoj vrsti uzleta na krilima početne orkestracije u western maniru. Nakon radosti i uzleta teme, sve iznova upada u crnu rupu Wrightovih eksperimentalnih ekstrema i čudesnih putanja graničnim sferama svesti i zvuka. Neka vrsta nemira, kataklizme i straha razara tkivo kompozicije, eksplodirajući na kraju poput supernove u beskrajima Pink Floyd vaseljene. Pritajeno izranjanje, rađanje neke nove vrste neodređene nade, psihotriler razasut po rubovima još neobičnije orkestracije. Nakon dugog lutanja i introspektivnog putovanja svetom Floyda ulazimo u nove, elegične atomheartmother vode neposrednih osećanja. Iz ponora tuge izranja hipersenzibilna Gilmourova gitara, noseći lepotu ka novoj nadi i svetlosti (nadi vezanoj za konačno buđenje čovekove ekološke i svake druge vrste svesti, nadi vezanoj za opstanak planete Zemlje i nas samih kao njene dece). Hor i orkestar vraćaju temu na sam početak – sve se odvija kao u stilu monumentalnih klasičnih dela, sa punoćom dramaturgije i poetske tajnovitosti večnih istina. Pun krug se zatvara i završava tamo gde je zapravo i počeo. Originalno, dirljivo, sa puno sete i elegije, kontemplativno i uzbudljivo, kao i uvek dosledno floydovski.

Drugu stranu ploče predstavljeju jednostavnije, sasvim obične pesme bez hora, orkestra i želje za eksperimentisanjem.

Watersov folk momenat If mirno teče, nošen dahom prijatnog vokala snenosti i sete i ležernošću melodije. Wrightov sasvim običan komad Summer ’68. iznenađuje melodičnošću, pop elementima i zadivljujućom dinamikom, uz središnji džezirani deo. Slušamo Wrighta u neobično raspevanom, briljantno melodičnom i sažetom, ovozemaljskom izdanju. Ono što će cinični časopis Rolling Stone nazvati Engleski folk u svom najmrtvačkijem izdanju dolazi sa Gilmourovom Fat Old Sun, usporenog koraka i pritajenog, umornog vokala, ona mili beskrajima britanske ostrvske seoske idile ne žureći nikud. Dinamičnom gitarskom intervencijom na kraju se spašava iz kandži duboke letargije. Sam kraj albuma predstavljen je u vidu Alan’s Psychedelic Breakfast komada ludila, još jednog uvrnutog Floyd avangardnog lutanja prošaranog gomilom zvučnih efekata.

Briljantan u pojedinostima i bogatstvu detalja, album Atom Heart Mother odraz je vremena kad je rokenrol lagano zapadao (nakon niza burnih i bitnih godina) u kreativnu, idejnu i personalnu krizu, krizu jednog prelomnog vremena opasnih društveno političkih kretanja, ratova, nemira i brojnih nerazjašnjenih smrti nekih od ključnih aktera rokenrol scene i revolucije, veoma opasnih po sistem. Odraz je vremena zamora materijala, traženja novih puteva i ideja, te muzičkih izraza koji će rok muziku vratiti bazi i izvorištu snage, energije i kreacije.

Potreba za uvek novi izazovima, odmorom od opterećujućih turneja i mnogo manje ambicioznim projektima od onih na Pink Floyd studijskim sesijama, odveli su novog duhovnog vođu benda ka još jednom uvrnutom i lucidnom projektu. Decembra 1970. godine Roger Waters nastavlja saradnju sa već pomenutim Geesinom. Album The Body bizarna je kolekcija sasvim novog materijala dvojice istraživača željnih zabave, humora i uvek novih kreacija. Rezultat njihovog rada je još jedan od retkih ali bitnih muzičkih ostvarenja koja uvek nađu mesta u srcima odabranih ili onih koji se baš često ne osvrću za prošlim.

Naravno, bila je to još jedna suštinska pobeda kreativnog ludila. Music From The Body bio je zapravo soundtrack za nezavisni film/ dokumentarac Roya Battersbyja pod nazivom The Body, zajednički rad eksperimentalnog multiinstrumentaliste Rona Geesina i basista/pevača Pink Floyda Rogera Watersa. Za Rogera Watersa ovo će se pokazati kao prosvetljujući projekat. The Body se uglavnom sastoji od instrumentalnih vinjeta koje su organske, duhovite i/ili mračne jer sve lebde zajedno sa tek povremenim Watersovim vokalom u četiri njegove solo numere. U trajanju nešto više od 41 minute album je predstavljao neobičnu kolekciju skraćenih zvučnih efekata i musique concrete.

Gotovo preslikana priča (bez horova i orkestara) ponovila se i sa narednim Pink Floyd albumom, ne umanjujući značaj i snagu njihove originalne muzike i doslednosti. U pitanju je bio album Meddle , koji se pojavio novembra 1971. godine. Grupe se često raspadnu kada se ljudi uvrnu i ne mogu da stvore nove stvari, a to se nama desilo 1971. godine, objašnjavao je Waters problem u kojem su se našli Floydi, kao i većina bendova tih prelomnih godina. Kritika je prilično ravnodušno i hladno dočekala novi Pink Floyd album, smatrajući ga manje–više duplikatom po formi albuma Atom Heart Mother. Ipak bilo je tu mnogo nove vatre, dinamike, ideja, dobre svirke i standardnih Pink Floyd uvrtanja. Na neki način bila je to kreativna i idejna prekretnica benda Pink Floyd – kraj kosmičke, psihodelične ere i silazak na planetu Zemlju, početak priče koju će u narednih 5 albuma (od Dark side of the moon do Final cut) kreirati Roger Waters, njegova sociološka i psihološka studija sveta sa mnogo konkretnijim, manje eksperimentalnim zvukom benda, više oslonjenim na klasičnije viđenje rock and rolla uz standardno maestralni studijski i koncertni perfekcionizam Floyda.

You say the hill’s too steep to climb
Chiding
You say you’d like to see me try
Climbing

You pick the place and I’ll choose the time
And I’ll climb the hill in my own way
Just wait a while for the right day

And as I rise above
The tree-line and the clouds
I look down
Hear the sound
Of the things you said today

Fearlessly the idiot faced the crowd
Smiling
Merciless the magistrate turns ’round
Frowning

And who’s the fool who wears the crown
Go down in your own way
And everyday is the right day

And as you rise above
The fear-lines in his brow
You look down
Hear the sound
Of the faces in the crowd

Watersova One of These Days uleće brutalno snažno sa naglašenim bas uvodom (uz malu pomoć Gilmoura na drugoj bas gitari i console steel gitari) olujne snage. Jednostavna melodija veoma ubedljivo odsvirana krećući se zadivljujućom silinom orkana, od početnog huka vetra, taktova bas gitare propuštenih kroz eho efekat, kreće energično prženje Floyda kao u vreme kada su se sredinom šezdesetih kao grupa studenata probijali na sceni izvodeći čudesne verzije ritam i bluz standarda. Šestominutni orkan razara svojom energičnošću bilo kakvu pomisao na nedostatak volje i inspiracije, budeći novu nadu unutar magičnog teatra Pink Floyd pozornice nadrealnih i psihodeličnih frikova. Opuštanje sledi uz nežne talase ljubavne teme A Pillow of Winds i Gilmourov prepoznatljivi, ležerni i setni vokal. Suptilna, topla, obogaćena slajdom i daleka ona lagano plovi na talasima suzdržanosti britanskog duha i nepokolebljivosti koja se nikad ne predaje, uprkos svemu. Lagani i tihi povetarac u punim jedrima Pink Floyd krstarice. Predivna Fearless takođe mirno i nadmoćno teče u dobrom duhu Davida Gilmoura (pričajući priču o pojedincu koji snažnom verom i upornošću uspeva nemoguće i suprotstavlja se gomili koja pokušava da ga obeshrabri i ponizi u njegovim namerama da uspe, istera vlastite snove), putujući ka luci neustrašivih, ka legendarnom Anfield Roadu, domu navijača FC Liverpool, čija se navijačka himna You’ll Never Walk Alone već decenijama prolama svetom ostrvskog i svetskog fudbala. Ovu pesmu sa posebnom emocijom nosim u srcu – i kao veliki ljubitelj Pink Floyda i kao još vatreniji pristalica fudbalskog kluba Liverpool – grada Beatlesa i neuništivog duha vedrine Ostrva. Kada zagrmi You’ll Never Walk Alone na kraju Neustrašivih srce mi uvek zaigra u posebnom Reds & Pink Floyd ritmu. Na moju veliku žalost, ono što sam naknadno saznao o razlogu zašto se himna navijača Liverpoola našla na kraju sjajne Fearless nije me baš oduševilo, ali… Naime, u pitanju je bila šala na račun meni dragog Watersa kao velikog navijača Arsenala – ali nema ljutnje, ljubav je ljubav, ovako ili onako.

Razdragana San Tropez priziva Watersovim ironičnim vokalom lepote hedonizma, dok neverovatni Seamus (blues) zatvara prvu stranu Meddle albuma. Kako je David Gilmour uspeo da nagovori svog psa da peva blues (upravo tako, uz zvuk usne harmonike Gilmoura i Watersa kao starog bluzera na gitari) nikada nikome neće biti jasno, ali bio je to još jedan uvrnut Pink Floyd pogotak i ustupak neobičnom ludilu rokerola. Lenjava atmosfera pesme, dobri stari blues, zvuk klavira i gitare i zavijanje psa u najboljem bluz maniru. Fantastično! Kao veliki ljubitelj bluza mogu sa ogromnim zadovoljstvom da se od srca nasmejem. Bravo za genijalne maestre Floyde!

I was in the kitchen
Seamus, that’s the dog was outside
Well, I was in the kitchen
Seamus, my old hound was outside
Well, you know the sun was sinking slowly
But my hound just sat right down and cried

Druga strana Pink Floyd albuma Meddle (1971.) ostavljena je u celosti za još jedno epsko ostvarenje – Echoes, dugačko, kontemplativno remek delo Pink Floyd magije, uz obilje pritajene sete, smirenosti, meditativnosti, prefinjene Gilmourove gitare koja klizi na moćnoj podlozi elegičnog Pink Floyd dodira. Ubistveno Floydovski celim putem, bio je komentar časopisa Rolling Stone. Sjajni vokali Wrighta i Gilmoura, puno lirskog ugođaja i elegičnih zanosa uz Watersov lirični, filozofsko produbljen tekst, promena tempa i građenja atmosfere strahopoštovanja i putovanja kroz vreme. Odmerene solaže i gruvanje ritam sekcije, džezirane sekvence, sjajna, uzbudljiva dinamika i razrada teme u stilu ehoa talasa i nadiranja čudesne plime energije. Čitav bend briljira u duhu opuštene session svirke i Gilmourovih gitarskih uzleta (u pitanju je svakako jedna od najboljih Floyd kompozicija sa setnom notom elegancije, dramske atmosfere, zapleta i one tanane niti koja ostaje neizreciva i koja ih je učinila jednim od najboljih bendova svih vremena). Briljantnih dvadeset i nešto minuta plesa na laganoj vatri Pink Floyda.

Monumentalna svita Echoes tema je koja zatvara album Meddle, ispunjavajući neizrecivom kreativnom lepotom, unutar svojih 23:31 minuta trajanja čitavu B stranu ploče, nekadašnjeg vinilnog zapisa muzičke Pink Floyd improvizacije i ambijentalnih zvučnih efekata. Za potrebe kultnog Pink Floyd filma, snimljenog unutar amfiteatra nekadašnje rimske prošlosti – Live at Pompeii(1972) ova epska kompozicija podeljena je u dva dela (kao što je prvobitno i sastavljena iz niza zasebnih, nezavisnih fragmenata u čijem su komponovanju učestvovala sva četvorica Floyda) pleneći svojom zvučnom kulisom i vizuelnom atraktivnošću jednog od najboljih rokenrol snimaka. Bio je to multimedijalni freak a la Pink Floyd show neviđene kreativne energije i suptilnosti, video zapis dostojan jednog Antonionija ili bilo kog drugog avangardnog filmaša. Echoes se izvorno zvao Return to The Sun Of Nothing i prvi put je izveden, s tim naslovom, 15. maja 1971. na Garden Partyju u londonskoj Crystal Palace. Pesma označava važan iskorak u temama kojih se Pink Floyd inače dotiče: pažnja benda, koji je polako napuštao psihodelični imaginarijum Syda Barretta, usmerava se ovom pesmom prema ljudskoj dimenziji i interakciji među nama. Echoes upravo opisuje potencijal koji poseduje čovečanstvo, potencijal koji ostaje neispoljen, ugušen ljudskim ambicijama, jurnjavom za uspehom, moći i novcem. Cela pesma, čudesna Pink Floyd epopeja poziv je na meditaciju, ponovno spajanje sa svemirom, punoću harmonije. Bio je to vanvremenski Pink Floyd poziv čovečanstvu na napuštanje individualizma, poziv na solidarnost i traženje bitnog, univerzalne empatije. Bio je to deo jedinstvene Pink Floyd duhovne potrage, njihove muzičke evolucije koja će ih dovesti do statusa jednog od najznačajnihih bendova u celokupnoj povesti rock and roll muzike.

Echoes započinje čudesnim ping zvukom (eho efekat koji slušaoca meditativno, hipnotički uvodi u epsku temu) proizvedenim na klaviru Richarda Wrighta i propuštenim kao signal kroz Lesli zvučnike. Na antologijski eho efekat Wrightovog klavira, efekat psihodelično-avangardnog Pink Floyd eksperimentatora i jednog od glavnih arhitekata osobenog Pink Floyd elektronskog zvuka (verovatno najznačajnijeg muzičara unutar čudesne, četvoročlane skupine Kembridža) nadovezuje se klizeći zvuk melanholične Gilmourove gitare (kontemplativan, strukturno smešten između C mola i F dura).

Negde na sredini epske teme pesma ponire u turobne ponore nemira, jeze, straha i vapaja, tako vešto dočaranih Wrightovom instrumentacijom i efektom uznemirujuće oluje, neprijatne jeze usamljenosti, zloslutnih ptica, krika, odjeka straha od smrti i nepoznatog, nataloženih u čoveku kroz vekove bitisanja. Središnji, uznemirujući, zloslutni, mračni deo započinje vetrovitim krešendom. Roger Waters koristi gitarski slajd na svojim žicama za bas gitaru. Jezivi zvuk krika albatrosa proizveden je Gilmourovom gitarom: Zvuk gitare u srednjem delu numere Echoes stvoren je nehotice Gilmurovim uključivanjem wahwah pedale unazad – objašnjavao je kasnije Nick Mason. Apokaliptičnost atmosfere nadograđuje veličanstveni zvuk Wrightovih Hammond orgulja. Nakon nekoliko minuta jezive iskonske tame, beznađa i najave apokalipse, zvuk novih odjeka i Wrightovih orgulja najavljuju ponovno izranjanje iz zloslutne tame i prodor ka svetlosti. Bend nastavlja plovidnu na talasima ehoa mirnijim vodama zaobišavši po ko zna koji put podvodne hridi nepreglednog okeana prošlosti i prvobitnog kosmičkog haosa.

Overhead the albatross hangs motionless upon the air
And deep beneath the rolling waves in labyrinths of coral caves
The echo of a distant tide
Comes willowing across the sand
And everything is green and submarine

And no one showed us to the land
And no one knows the wheres or whys
But something stirs and something tries
And starts to climb towards the light

Strangers passing in the street
By chance two separate glances meet
And I am you and what I see is me
And do I take you by the hand
And lead you through the land
And help me understand the best I can
And no one calls us to move on
And no one forces down our eyes
No one speaks
And no one tries
No one flies around the sun

Cloudless every day you fall upon my waking eyes
Inviting and inciting me to rise
And through the window in the wall
Come streaming in on sunlight wings
A million bright ambassadors of morning

And no one sings me lullabies
And no one makes me close my eyes
So I throw the windows wide
And call to you across the sky.

Echoes je remek delo Pink Floyda nastalo iz zbirke zasebnih muzičkih eksperimenata članova grupe tokom vremena, mnoštva sati provedenih u legendarnim Abbey Road studijima Londona. Prvobitni naziv numere: Return of the Son of Nothing kreacija je nastala kao proizvod Pink Floyd improvizacija, brojnih studijskih eksperimentisanja koja su pažljivo beležena na trake, a potom im se bend vremenom vraćao, izvlačeći iz njih umetničku esenciju, bit novih numera koje su se sklapale tokom njihovog jedinstvenog kreativnog umetničkog delovanja. Časopis Rolling Stone opisao je temu Echoes kao slušnu ekstravaganciju Pink Floyda, dvadesettrominutni komad koji stare teme i melodijske linije razvija na nov, kreativan način, dodajući elegantne segmente na basu i bubnjevima i zadivljujući Gilmurov solo, dopunjujući impresivan elektronski izlet Floyda u nepoznato. Pesma Echoes predstavljala je moćni Pink Floyd omaž minimalističkom avangardnom kompozitoru Terryju Reallyju. Roger Waters, idejni vođa benda i autor teksta pesme rekao je sledeće:

Pesmom Echoes pokušao sam opisati potencijal koji ljudi imaju da prepoznaju ljudskost i odgovore na nju empatijom, a ne antipatijom.

Takođe je u mnogim intervjuima izjavio da je ova pesma ideološki prethodnik The Dark Side Of The Moon, jer je u Echoes muziku Pink Floyda počeo fokusirati na ljude i probleme s kojima se čovečanstvo suočava, a ne na fantastična svemirska putovanja i psihodelične slike.

Stihovi pesme Echoes nisu Rogerovi najbolji, iako se neretko referišu na duboko ukorenjene probleme u svakom ljudskom biću. Prvi stih evocira podmorsko okruženje pesme, što može biti alegorija za podsvest. U zadnjem delu prvog stiha, i kroz celu pesmu, postoje stihovi koji se mogu protumačiti kao odnosi na borbu svakog pojedinca da se oslobodi zavisnosti (posebno o autoritetima, onima koji navodno znaju gde i zašto ), te uspostaviti vlastiti nezavisni identitet. Roger je u to doba svog života počeo shvatati da treba uhvatiti u ruke vlastitu sudbinu i usmeriti je u željenom smeru. Drugi stih zamagljuje uočene razlike među pojedincima, pozivajući se na istinsko jedinstvo ljudi, gde svako traži i osećaj individualnosti i osećaj jedinstva sa svojim bližnjima. Ovde postoji osećaj slobode, jer niko nas ne zove da idemo dalje, odnosno niko više ne provodi kodeks ponašanja. Poslednji stih otkriva osećaj nove zore koja dolazi s istinskom nezavisnošću; a ipak pevač, osećajući se sam, doziva suputnika, završavajući s osećajem da želi da mu neko peva uspavanke i da mu ipak zatvori oči…

Muzički esejista Noah Lefevre na sledeći način vidi pesmu Echoes:

Pink Floyd je pronašao pravu količinu eksperimentisanja kako bi u svoju pesmu stavio ambijentalni deo koji služi da vas uroni u lirske teme pesme. Stavlja vas u okean, ali vas takođe stavlja samog bez tople ugode melodije. To je hladnoća sveta natopljenog antipatijom… baš kad smo u najvećoj nevolji, Pink Floyd ponovno uvode poznati zvuk. Taj ping je prvi zvuk koji čujete u odjecima… Ping je iskra ljudske empatije ljudskog iskustva. To je utopijsko obećanje zajedništva koje zove kroz vreme, zov iz dubine okeana.

Ustreptalim zvukom bend mirno uplovljava u luku na kraju avanture, nošen duhom emotivnih vokalnih deonica i usijanom gitarom na džeziranim session talasima melodije. Na kraju puta, na kraju Meddle albuma nalazi se konačni smiraj duše i neki novi eho koji svima uliva nadu kada na momente posustanemo ili jednostavno pomislimo da ne možemo više i dalje. Odjeci Pink Floyd zvuka duhovna su hrana i ritam srca koje nikad ne posustaje – veličanstveni let Pink Floyd albatrosa.

Pre nego je na red došao Pink Floyd Magnum Opus za sva vremena – Dark Side of the Moon, Floydi se još jednom vraćaju u bazu jednostavnosti, ovozemaljskih sirovih užitaka i rokenrol vatrenosti, snimajući muziku za još jedan buntovni i otkačeni hipi film Barbeta Schroedera – La valle, čiji će krajnji produkt biti novi Pink Floyd album Obscured by Clouds, 1972. godine. Pink Floyd su pomenutom projektu posvetili samo tri nedelje (po njihovim standardima beznačajno malo vremena). Album je snimljen u Chateau d’ Heronville zamku (studiju) u Francuskoj, rekonstruisanom na ruševinama starog manastira u blizini Pariza. Zamak je nudio luksuzno prebivalište i studio daleko od spoljnih smetnji. Grupa je naišla na skromnije tehničke mogućnosti (od onih uobičajenih u legendarnom studiju Abbey Road u Londonu, njihovoj stalnoj bazi) nego što je navikla, ali je zato svirala sa energijom i opuštenošću kao na najboljim scenskim nastupima. Prijatna promena vazduha (za razliku od ustajalosti i klaustrofobije studijskog rada u Londonu) pokrenula je novi tok njihovih kreativnih sokova i sviračku poletnost. Rezultat svega je bio izvanredan i dinamičan rock and roll album.

Heaven sent the promised land
Looks alright from where I stand
‘Cause I’m the man on the outside looking in

Waiting on the first step
Show me where the key is kept
Point me down the right line because it’s time

To let me in from the cold
Turn my lead into gold
‘Cause there’s a chill wind blowing in my soul
And I think I’m growing old

Flash the readies wot’s…uh the deal
Got to make it to the next meal
Try to keep up with the turning of the wheel.

Mile after mile
Stone after stone
You turn to speak but you’re alone
A million miles from home you’re on your own

So let me in from the cold
Turn my lead into gold
‘Cause there’s a chill wind blowing in my soul
And I think I’m growing old

Fire bright by candlelight
With her by my side
And if she prefers we will never stir again

Someone sent the promised land
And I grabbed it with both hands
Now I’m the man on the inside looking out

Hear me shout ‘Come on in. What’s the news and where you been?’
‘Cause there’s no wind left in my soul
And I’ve grown old

U When You’re in i The Gold is in the… Gilmour svira veoma vatreno, sa nizom moćnih akorda u maniru najboljih rock and roll gitarista, praćen baražnom zvučnom vatrom benda. Povratak korenima, bazičnom rock and roll and rhythm & blues soundu sa kojima je sve i počelo pokazao se kao pun pogodak benda. Wot’s… Uh the Deal predivan je melodijski i vokalni ugođaj Gilmoura, i izvrstan pop rock komad moćnih harmonija i lepršavih sentimentalnih tonova, strasno otpevan i odsviran. Briljantna i veoma emotivna Childhood’s End lagano se razvija i moćnim basom dobija u dinamici, dok Gilmour vatreno peva u JJ Caleovom ritmu i maniru. Brutalno dobra, čisti rock and roll, uz savršen Watersov bas i iskričavu, jetku Gilmourovu solažu. Snažan emotivni naboj prosto razara, nudeći setu, nostalgiju i energičnost kao odgovor na kraj jednog detinjstva. A onda, u nastavku sledi još jedan besmrtni komad – Free Four, u skifl maniru, sa Watersovom dozom ironije i mrvećim akordima uz pivopijsku melodiju i mračan tekst. U svakom slučaju bio je to još jedan ubistveno floydovski urađen album, prekrasno rok štivo za početnike i veterane.

You shout in your sleep
Perhaps the price is just too steep
Is your conscience at rest if once put to the test?
You awake with a start to just the beating of your heart
Just one man beneath the sky
Just two ears, just two eyes

You set sail across the sea of long past thoughts and memories
Childhood’s end
Your fantasies merge with harsh realities
And then as the sail is hoist
You find your eyes are growing moist
All the fears never voiced say you have to make your final choice

Who are you and who am I to say we know the reason why?
Some are born
Some men die beneath one infinite sky
There’ll be war, there’ll be peace
But everything one day will cease
All the iron turned to rust
All the proud men turned to dust
And so all things, time will mend
So this song will end

Najveći deo 1972. (devet meseci sitničavog rada) protekao je Floydima u snimanju albuma Dark side of the Moon. No pre toga reditelj Adrain Maben snimio je film o Pink Floydima u Pompeji, za potrebe evropske televizije. Film je naravno nazvan Pink Floyd at Pompeii.

Nije bilo filma o nekoj pop grupi, koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj, hvalio ga je Melody maker časopis. Floydi su u filmu prikazani kako sviraju njihove klasike na kompletno opremljenoj bini u postavljenoj u potpuno praznom Rimskom amfiteatru i šetaju u pauzama po obrocima Vezuva i ruševinama antičkog rimskog grada Pompeje, potpuno uništene u vulkanskoj erupciji Vezuva pre dvadesetak vekova. Mislim da će se frikovima dopasti, bio je Watersov karakteristični komentar.

Upravo tako. Pompeja je bila jedan od vrhunaca jedne neponovljive epohe čudesnih Pink Floyda. Sa albumom Dark Side of the Moon počela je neka nova era Floyda, sa izrazito dominantnom ulogom Rogera Watersa i mnogo manje psihodeličnog frikovanja, čudaštva i muzičkog eksperimentisanja, sa akcentom na priču o svetu koji nas okružuje sa svim svojim gadostima, licemerjem i mrakom, koja se završava sa finalnim rezom iz 1983. sa albumom The Final Cut, poslednjim pravim Pink Floyd albumom (ipak bez Wrighta), raspadom benda i nekom sasvim drugom pričom koja samo po nazivu benda ima veze sa istorijom Floyda dugom gotovo dve decenije čudaštva i pionirskog probijanja granica u potrazi za novim i smelim izazovima duha muzike.

Dark Side of the Moon

Soundtrack Obscured by Clouds snimljen je za svega tri nedelje i doneo je novi duh vedrine fantastičnog, neposrednog i energičnog rock and rolla, zvuk i silinu izvorišta, veoma inspirativno i zadivljujuće ostvarenje benda Pink Floyd rasterećeno naslaga psihodelične prošlosti i grandioznosti ideja, ali već sa narednim albumom vraćaju se njihove stare navike i težnja ka perfekcionizmu, monumentalnosti i dubinskoj analitičnosti svakog novog projekta. One oduzimaju dah nekadašnje spontanosti i želje ka hrabrom eksperimentisanju. Tako je najveći deo 1972. Floydima prošao u snimanju novog albuma Dark Side of the Moon – perfekcionizam benda dosegao je vrhunac. Utrošeni su meseci snimanja da bi se svaki snimak do najmanje pojedinosti učinio besprekornim. Prema rečima svedoka, pred kraj devetog meseca snimanja Floydi su bili konfuzni i iscrpljeni, bez jasne vizije o finalizaciji albuma. Na kraju su bili primorani da u pomoć pozovu producenta sa strane – Chrisa Thomasa, sa namerom da sredi stvari dovrši album. Najzad, početkom 1973. album je završen i marta meseca promovisan je na specijalnoj priredbi u londonskom Planetarijumu.

The Dark Side of the Moon bio je izraz političke, filozofske, humanitarne empatije koja je očajnički želela izaći iz mene, izjavio je Roger Waters. Nakon što sam napisao nekoliko tekstova za pesme, odjednom sam pomislio, znam šta bi bilo dobro: napraviti celu ploču o različitim pritiscima koji vrede u modernom životu.

Basista i glavni muzički kreator benda Roger Waters je ploču opisao kao mnogo drugačiju od svega što smo ranije uradili. Tematski je mnogo lakša za razumevanje. Ideja koju pokušavamo da prenesemo nije složena u previše otkačenom paketu. Nije to loša ploča, iako to ja kažem. I publika i kritika su bili oduševljeni. Album se neviđeno dobro prodavao od samog starta. Rezultat svega je činjenica da je postao prvi američki album broj jedan Pink Floyda i da se bez prekida zadržao na britanskoj top listi više od dve godine. Turneja koja je usledila bila je spektakularna.
Prestižni časopis Roling Stone je bio oduševljen pločom. Njihov recenzent je napisao o Floydima sledeće:

Eminentni techno-rockeri… barataju arsenalom zvučnih efekata rafinirano i istančano. Razvili su stil koji je kadar da izdrži njihovo zaslepljujuće i potencijalno poražavajuće zvučno čarobnjaštvo. Zvuk je bujan i višeslojan, a ipak ostaje čist i strukturisan. Poseduje izvesnu grandioznost koja prevazilazi običnu muzičku melodramatičnost i koja se retko nalazi u rokenrolu.

Britanska Ilustrovana rok enciklopedija donosi sledeći prikaz albuma:

Bio je to njihov magnum opus – album koji kasnijim poklonicima u stvari simbolizuje Pink Floyd. Grupa se pozabavila pritiscima, ludostima i smrću u savremenom društvu; sve je to prikazano uz pomoć jedne od najsavršenijih produkcija koja se ikada pojavila na ploči. Cinici su tvrdili da je za uspeh albuma u velikoj meri odgovorna briljantna produkcija – stereo polucija za hi-fi snobove na celom svetu – no bilo bi nekorektno uskratiti grupi priznanje na značajnom domašaju.

Za fantastičan omot albuma (čuvenu prizmu na tamnoj podlozi kroz koju se prelama zrak svetlosti) bili su zaduženi legendarni Hipgnosis, umetnički tim na čelu sa prijateljem iz Cambridgea – Stormom Torgersenom, deo Pink Floyd magije, a za sam sadržaj i koncept ploče Roger Waters. Kada je klavijaturista Pink Floyda Richard Wright zamolio grafičkog dizajnera, Storma Thorgersona, da napravi omotnicu za album, Wright je tražio nešto jednostavno i elegantno. Thorgerson i njegov tim umetnika Hipgnosisa, londonske grupe za umetnički dizajn, vratili su se s jednim od najupečatljivijih dizajna za album. Omot albuma koji prikazuje belu svetlost koja prolazi kroz prizmu i oblikuje svetle boje spektra naspram crnog polja, pozvao je slušaoce da istraže muziku unutra. Slušanje albuma po prvi put i istraživanje omota albuma bilo je poput uranjanja u misteriju čiji se elementi sastoje od atmosferične muzike u kombinaciji s duboko ličnim tekstovima Rogera Watersa koji istražuju teme otuđenja, izgubljenosti modernog čoveka u svetu apsurda i materijalizma. Floydi su gotovo odmah odobrili koncept prizme kao korica albuma Dark Side Of The Moon. Waters je takođe predložio da se slika proteže preko stražnjeg dela omota i uključi s unutrašnje strane sugestiju otkucaja srca – bila je to briljantana simbolika koja vizuelizuje muziku na albumu, koja počinje zvukom otkucaja srca. Svetlosne zrake koje izlaze iz prizme spajaju se na poleđini korica, zatvarajući simboličan krug, poput astronomskih koordinata, neophodnih za razvrstavanje kontinuiranog toka ljudske povesti. Svaka koordinata predstavlja težišnu tačku i povezana je s određenom pesmom na albumu: rođenje, vreme, bogatstvo, sukob, ludilo, smrt, sve je povezano u ciklički kontinuum koji počinje i završava otkucajem srca – kao u sekvencama koje otvaraju i zatvaraju album. Pojedinac je u svojoj povesti sličan planeti u planetarijumu: u prividnoj harmoniji je sa svojim bližnjima, ali prisiljen na složenu ravnotežu, podložan nepromenjivim zakonima; njegovo postojanje sukobljava se s granicama koje ugrožavaju njegov integritet i jedinstvenost; njegov odnos sa savremenošću dovodi do otuđenja i gubitka smisla. Kao i svako kvalitetno umetničko delo, omot albuma postao je simbol trajne moći muzike.

Od ovog albuma Floydi lagano sleću na planetu Zemlju i vremenom postaju sve pristupačniji. Socijalna kritika savremenog sveta, sa svim njegovim licemerjem, lažima, nasiljem, smrtnošću, nehumanošću, kultom novca, gramzivošću i brojnim gadostima postaje ključnom temom završnog dela Pink Floyd opusa, obuhvatajući albume od Dark Side of the Moon do Final Cut. Vremenom Floydi sve više postaju pratećim bendom Rogera Watersa (pre svega kao muzička podloga njegovom novom idejnom konceptu zaogrnutom žestokom socijalnom kritikom savremenog sveta). Iz fokusa interesovanja lagano nestaju nekadašnje psihodelično čudaštvo i želja za muzičkim eksperimentisanjem, muzičkim progresom. Muzika i dalje ostaje vrhunska, ali se draž nekadašnje neizvesnosti, nepredvidivosti i individualnih kreativnih uzleta vremenom sve više gubi, do trenutka konačnog Wrightovog odlaska tokom snimanja albuma The Wall.

Svaka strana albuma Dark Side of the Moon predstavljala je povezano, konceptualno muzičko delo. Po pet pesama na svakoj strani odražavaju različite faze ljudskog života, počevši i završivši s kucanjem srca, istražuju prirodu ljudskog iskustva, i (prema Watersu) empatiju (duh Syda Barretta sve vreme nadvija se nad stvaralaštvom i životima članova benda Pink Floyd, čineći osnovu za preispitivanje temeljnih ljudskih vrednosti i međuljudskih odnosa, ulogu pojedinca u savremenom, otuđenom svetu kojem sve više ponestaje empatije i nekadašnje kreativne energije).

Speak to Me i Breathe zajedno naglašavaju obične i trivijalne delove života koje prate večno prisutnu pretnju od ludila i važnost življenja vlastitog života – don’t be afraid to care (nemoj se bojati brinuti). On the Run izražava stres i nervozu modernog putovanja i pogotovo Wrightov strah od letenja. Time se filozofski bavi problematikom vremena i načina na koje ono kontroliše život i upozorava kako se celi život brzo okončava smrću. Prvi deo albuma završava s The Great Gig in the Sky kao metaforom za smrt.

Money, get away
Get a good job with more pay and you’re O.K.
Money, it’s a gas
Grab that cash with both hands and make a stash
New car, caviar, four star daydream,
Think I’ll buy me a football team

Money, get back
I’m all right, Jack, keep your hands off of my stack.
Money, it’s a hit
Don’t give me that do goody good bullshit
I’m in the high-fidelity first-class traveling set
And I think I need a Learjet

Money, it’s a crime
Share it fairly but don’t take a slice of my pie
Money, so they say
Is the root of all evil today
But if you ask for a rise it’s no surprise that they’re giving none away

“Ha-ha! I was in the right!”
“Yes, absolutely in the right!”
“I certainly was in the right!”
“Yeah, I was definitely in the right. That geezer was cruising for a bruising!”
“Why does anyone do anything?”
“Yeah!”
“Why does anyone do anything?”
“I don’t know, I was really drunk at the time!”
“I was just telling him it was in, he could get it in Number Two. He was asking why it wasn’t coming up on freight eleven. After, I was yelling and screaming and telling him why it wasn’t coming up on freight eleven. It came to a heavy blow, which sorted the matter out.”

Drugi deo albuma započinje zvukom blagajne i kovanica, u pesmi Money, koja se izruguje pohlepi i konzumerizmu. Us and Them bavi se izolacijom depresivnih kroz simboliku sukoba. Brain Damage bavi se ludilom zbog slave i uspeha iznad vlastitih potreba. U stihu and if the band you’re in starts playing different tunes (ako tvoj sastav krene svirati drugačije melodije) razvija se problem bivšeg člana sastava Syda Barretta. Album završava s Eclipse koja se bavi problemom promene i jedinstva, da bi naterao slušaoca da prepozna zajedničke osobine koje deli celo čovečanstvo.

Speak to Me – Breath in the Air, uz otkucaje srca, krik i smirujuće tonove uvode nas u priču o tamnoj strani meseca. Nelagoda i nemiri savremenog čoveka izviru iz svakog kadra ove lucidne i dramatične Pink Floyd priče o modernom bezosećajnom i gramzivom društvu, bez humanosti i solidarnosti, kao i haosu koji proističe iz takvog načina života.

Ležerni vokal Gilmoura relaksirajuće deluje kao upliv bilo kakve nade (praćen Watersovom melodičnom bas linijom i zvukom Masonovih suptilnih udaraljki), ali ga On the Run dodatnim ubrzanjem i konfuzijom uzaludnosti bekstva demantuje, unoseći nemir i egzistencijalni haos (obogaćen pulsirajućim zvukom sintisajzera). Nema izlaza iz začaranog kruga smrti jer vreme satire i uništava sve pred sobom, pokušaj bekstva je uzaludan i nestaje u jezi šopenhauerovske dosade, monotonije, prolaznosti i konačne smrti pred kojom sve takozvane trajne vrednosti gube smisao.

Ticking away the moments that make up a dull day
Fritter and waste the hours in an off-hand way
Kicking around on a piece of ground in your home town
Waiting for someone or something to show you the way

Tired of lying in the sunshine staying home to watch the rain
You are young and life is long and there is time to kill today
And then one day you find ten years have got behind you
No one told you when to run, you missed the starting gun

And you run and you run to catch up with the sun but it’s sinking
Racing around to come up behind you again
The sun is the same in a relative way, but you’re older
Shorter of breath and one day closer to death

Every year is getting shorter, never seem to find the time
Plans that either come to naught or half a page of scribbled lines
Hanging on in quiet desperation is the English way
The time is gone, the song is over, thought I’d something more to say

Home, home again
I like to be here when I can
When I come home cold and tired
It’s good to warm my bones beside the fire
Far away, across the field
The tolling of the iron bell
Calls the faithful to their knees
To hear the softly spoken magic spell

Vreme otkucava (uz efekat haotične zvonjave gomile satova koji dodatno unose konfuziju u svet modernog, egzistencijalističkog haosa i užurbanosti čoveka današnjice) i otvara se prostor za fantastičnu, dramatičnu Time, osvrt na ljudsku prolaznost, uzaludnost, tren postojanja, dosadu, trivijalnost i izlišnost samog postojanja, uzaludnost svih velikih misli, radnji, snova. Floydi lagano grade priču na talasima briljantne produkcije (uz malu pomoć genijalnog inženjera zvuka Alana Parsonsa). Ubedljiv Gilmourov vokal, sa dozom sete i neverice plovi na talasima muzike i kulminira u eksplozivnoj gitarskoj solo deonici, arhitektonskom zvučnom savršenstvu i nesebičnoj dozi bluzirane gilmourovske melanholije koja nudi tamnu stranu meseca.

Time Pink Floyda je prekrasna studija egzistencijalizma koja dolazi iz psihodeličnog klasika iz 1973, Dark Side of the Moon. S stihovima koje je napisao Roger Waters, pesma je oplakivanje gubljenja dragocenog vremena za koje ćete jednog dana poželeti da vam se vrati. Ovo značenje iskazuje se u 7-minutnom epu, prepunom lirskih slika o izgubljenim prilikama i užasnom pogledu na život, deprimirajućem osećaju uzaludnosti ljudskog života.Trčeći kroz život u pokušaju da postigne što više i dostigne sunce, čovek ne dobija ništa osim sve kraćeg daha kao metafore još jednog izgubljenog dana. Pokušaj dostizanja sunca je metafora koja prikazuje nedostižnost čovekovog cilja. U suštini, pesma nam ukazuje na potrebu da što bolje iskoristimo ograničeno vreme koje nam je dato na ovom svetu, preuzimajući rizike i izlazeći iz vlastite zone komfora.

The Great Gig in the Sky (izgrađena oko progresije klavirskih akorda Richarda Wrighta) uzleće ka nebesima (metaforom o smrti) fantastičnim, hipersenzibilnim vokalnim soliranjem, dramaturški produbljujući album, senčeći ga i dajući mu dinamičku nesputanost, na trenutak pronalazeći unutrašnji mir i pomirljivost čoveka sa sudbinom koja mu je data, neosetnim bolom jača se iznutra i nestaje. Vokal Clare Torry (kao gostujuće britanske pevačice na albumu) u pesmi The Great Gig in the Sky u potpunosti je improvizovan (dok njezino emotivno, orgazmično zapomaganje daje pesmi trajnu snagu i dinamiku, nestvarnu jezu koja vibrira između polova tuge i ushićenja, prolaznog i većnog). Članovi grupe pevačici nisu dali precizne smernice, već su joj samo rekli da razmišlja o smrti i o hororu. To je bilo dovoljno da nastane jedna od najupečatljivijih pesama Pink Floyda albuma.

Zvuk registar kase i jednoličnost, bezdušna monotonija života vrednovanog besmislenom količinom novca i uronjena u apsurd konzumerizma, iznova navlače pesmom Money zastor sprečavajući svetlost života da makar malo ulepša ljudsku sudbinu i stvarnost savremene merkantilističke civilizacije. Muzički uzbudljiv i dinamičan klasičan watersovski komad, naglašen čudesnim, neuobičajenim ritmom (ritmična mreža zvučnih efekata kase i Watersove marširajuće blues bas linije – u neortodoksnom taktu 7/8 na početku pesme, koji se kasnije mijenja u 4/4) i kristalnim zvukom saksofona Dicka Parryja, promenama ritma, džeziranim deonicama i jakom emocijom, Money briljira kombinacijom žestoke kritičnosti i ironičnosti teksta kao i uzburkanošću melodije. Vokal Gilmoura dovoljno je ubedljiv i agresivan. Treptaji i ludilo savremene materijalističke civilizacije (bez duše i duhovne vertikale) izbijaju ispod naslaga ustreptale uskomešanosti i haosa ljudske užurbane svakodnevnice, nihilistične do nivoa nehumanosti i opšteg grebanja za životni prostor, bez pardona, saosećanja, milosti i solidarnosti među ljudima.

Smirujućim tonovima i prelivima savršeno producirane Us and Them (refleksiju večne ljudske podele na nas i njih) Floydi nude kontrast i katarzično pročišćenje, preko potrebnu harmoniju i unutrašnji mir, lepotu samu po sebi, umetnički zanos koji se uzdiže iznad zla gramzivosti, perfidnosti, licemerja, zlobe i zla, ljudske destruktivnosti i odsustva bilo kakvog osećanja. Lirski, pesma aludira na prevladavajući antiratni pokret tog vremena, koji je korišten tokom Vijetnamskog rata. Govoreći o razlikama i sebičnim motivima, savršeno sažima entropijom prožetu sudbinu ljudske prirode. Poruka pesme jeste prosvetljenje. Slapovi kontemplativnih akorda izviru iz Pink Floyd kuhinje duše (najdužu pesmu na albumu i jednu od najboljih, više od 7 minuta Us And Them Wright je izvorno napisao kao instrumentalnu sekvencu za igrani film Zabriskie Point iz 1970, ali je reditelj Michelangelo Antonioni odbio jer bila je previše tužna. Uskrsnuta je tokom sesija za Dark Side Of The Moon – Watersov prikladno tugaljiv tekst dotiče se tema ratovanja i građanskih prava) i vraćaju dostojanstvo opštoj posrnulosti čovekovoj, pretapajući se sa još jednom harmoničnom i višeslojnom temom – Any Colour You Like (treća i poslednja instrumentalna sekvenca ploče, zasluga Gilmoura, Masona i Wrighta) počinje pastoralnom sintisajzerskom partiturom i suptilnim udaraljkama pre nego što prelazi u Gilmourov harmonizujući gitarski solo. Na kraju pesme, to je puni psihodelični funk jamm), predivnim sazvučjima tonova i boja, tako iskričavom, čistom, ehoom produkcije razloženom na slapove i talase zvuka koji neprestano naviru i ispunjavaju prostor obiljem predivnog zvuka.

The lunatic is on the grass
The lunatic is on the grass
Remembering games and daisy chains and laughs
Got to keep the loonies on the path
The lunatic is in the hall
The lunatics are in my hall
The paper holds their folded faces to the floor
And every day the paper boy brings more
And if the dam breaks open many years too soon
And if there is no room upon the hill
And if your head explodes with dark forbodings too
I’ll see you on the dark side of the moon
The lunatic is in my head
The lunatic is in my head
You raise the blade, you make the change
You re-arrange me ’till I’m sane
You lock the door
And throw away the key
There’s someone in my head but it’s not me.
And if the cloud bursts, thunder in your ear
You shout and no one seems to hear
And if the band you’re in starts playing different tunes
I’ll see you on the dark side of the moon
“I can’t think of anything to say except…
I think it’s marvellous! HaHaHa!”

Sve se na kraju pretapa u jedinstvenu celinu i mrak Brain Damage, Watersovo epohalno finale jedne uznemiravajuće i kritikom prožete priče o svetu oko nas i u nama, njegovim lutanjima. Inspirisan mentalnim slomom osnivača Floyda Syda Barretta, Waters je počeo raditi na verziji onoga što je trebalo postati Brain Damage kada je bend snimao album Meddle iz 1971. godine. Izvorno nazvana Lunatic ili The Lunatic Song, a potom The Dark Side of the Moon, pre nego što se Waters odlučio za konačni naziv, pesma počinje kaskadnim gitarskim arpeggiom pre uvođenja svog poznatog prvog stiha: The lunatic is on the grass, koji se odnosio na Watersovo sećanje iz detinjstva na ograđeni javni trg u Cambridgeu, Engleska, između reke Cam i kapele Kings Collegea. Pesma Brain Damage metaforički ukazuje na nečije putovanje do ludila, jasno aludirajući na posledice mentalnog sloma osnivača benda, Syda Barretta čiji duh se provlačio kroz većinu Pink Floyd albuma koji su se bavili motivima legende o njemu i graničnim vrednostima koje suptilno razdvajaju njegu genijalnost od ludila.

Na samom kraju dolazi do totalnog pomračenja. Eclipse je bolna spoznaja da ne postoji samo tamna strana meseca, već da je on u potpunosti taman. Otkucaji ljudskog srca bude poslednju nadu da će uprkos totalnom mraku i gadostima ono jedino uspeti da izdrži sve pritiske i ludilo sveta, ostavljajući čoveka u igri barem još neko vreme.
Gotovo je neverovatno da se pogled na ceo jedan ljudski život može čuti na dve strane ove kultne ploče, od zvuka otkucaja majčinog srca i prvog udisaja po rođenju, do postepenog usporavanja, slabljenja i potpunog odumiranja otkucaja čovekovog srca, čovekove smrti, pomračenja. Sve je aktuelno i danas. Svi smo u neprestanoj jurnjavi za neuhvatljivim vremenom, zbunjeni raznoraznim proviđenjima i proročanstvima, okovani kavezom zvanim novac, podeljeni na nas i njih, i kao takvi dopuštamo da nam neko boji život baš onim bojama protiv kojih smo se u najskrovitijim delovima svog uma borili. Oštećeni mozak je daleko od toga da shvati da se ponovnim ulaskom u tamu iz koje smo došli zatvara životni krug. Da se svako polako gasi sa uverenjem da sve pa i život ima svetlu i tamnu stranu. Baš kao i naš Mesec.

Sve što dodiruješ i sve što vidiš
sve što okusiš, sve što osetiš
i sve što voliš i sve što mrziš
sve u šta sumnjaš, sve što čuvaš
i sve što daješ i sve što podeliš
i sve što kupuješ, isprosiš, pozajmiš ili ukradeš
sve što stvoriš i sve što uništiš
sve što radiš i sve što izgovoriš
i sve što jedeš i svi koje srećeš
svi koje omalovažavaš i svi sa kojima se svađaš
i sve što je sada i sve što je prošlost
i sve što će doći i sve pod suncem je usklađeno
ali sunce je pomračeno mesecom…

Objavljen 1. marta 1973, The Dark Side Of The Moon grupe Pink Floyd pretvorio je priču o smrti, ludilu i razočaranju u jedan od najprodavanijih albuma svih vremena. Propratna američka turneja i veličanstveni nastup Earl’s Courtu doveli su priču o albumu do logičnog vrhunca: vrhunska high–tech predstava napravila je od benda neponovljivu scensku atrakciju, neku vrstu simbola za savršen tehničko scenski nastup.

Is There Anybody Out There?

Nakon epskog Dark Side of the Moon albuma, uspešne američke turneje i koncerata po Britaniji, Floydi se na duže vreme povlače sa scene.

Stvarno je bilo teško okupiti se pored svih tih praznika fudbala i dobrog provoda, rekao je relaksirani Gilmour krajem 1974. Prošlog juna kada smo se vratili sa poslednje američke turneje, odlučili smo da uzmemo odmor. Iz nekog razloga potrajao je duže nego što smo očekivali, oko 8 ili 9 meseci. Svi smo smatrali da je Dark Side of the Moon dobar paket, da se pojavio baš u pravom trenutku i za izvesno vreme izgledalo je da nema nikakvog smisla nastaviti.

Dušebrižnici i štampa počeli su već nagađati da bend ima pravih problema u snimanju materijala koji bi se mogao meriti sa prethodnim, ali…

Pre nego što je stigao pravi odgovor na brigu neuništivih dušebrižnika, bendu je sinula još jedna ideja iz paketa tzv. odbačenog materijala, jedna od retko otkačenih čak i po njihovim čudesnim merilima. Floydi će pokušati da naprave album sa radnim naslovom Household Objects, koji je trebalo u celosti da bude napravljen od muzike proizvedene na nemuzičkim instrumentima. Ubrzo su odustali od te bizarne ideje, jer se izvorna koncepcija zamišljene muzike izgubila negde između beskraja traka, eho mašina i dvadesetčetvorokanalnog studija. Ideja da stvore uradi-sam-album sa nadom da će ljudi kod kuće stvoriti sopstvenu muziku uz pomoć kućnih predmeta, po uputstvima i idejama naznačenim na omotu ploče, ipak je bila suviše čudna i za same Floyde. Umesto toga Floydi početkom 1975. ponovo ulaze u studio i nakon šest meseci rada kreiraju novi album. Bio je to čuveni Wish You Were Here.

U promotivnom materijalu za novi album pisalo je sledeće: Glavna kompozicija je posvećena Barrettovom duhu i ludilu koje se još uvek mota oko benda. Očigledno da su Floydi vremenom shvatali da svako nosi ludilo u sebi i da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način, pre svega kreativni.

Wish you were here je dostojan nastavak albuma Dark side of the moon, gde Pink Floyd još jednom istražuju ideje empatije. Čak i ako se album sastoji od samo pet pesama, neverovatno je dirljiv, inteligentan i pun duše. On predstavlja 45 minuta blaženstva posvećenih Sydu Barrettu.

Osećaj kreativnog ludila i reminiscencije vezane za duh Syda Barretta koji nikad nije izbledeo stvoriće još jedan sjajan Pink Floyd album, sa antologijskom kompozicijom, besmrtnom – Shine On You Crazy Diamond, dugom, atmosferski i senzibilno impresivnom poemom, pesmom po kojoj će ih većina ljudi pamtiti. Podeljena u dve veće celine na A i B strani ploče i nekoliko zasebnih delova unutar njih ova vanvremenska svita otvara i zatvara album. Kreće se lagano, nošena kontemplativnom, elegičnom melodijom Wrightovih dirljivih klavijatura, osenčena dozom vanvremenske tuge, čudesne melanholije opraštanja i usamljenosti, daljine i slutnje, razvija se dinamikom vlastite unutrašnje logike, gradi atmosferu strahopoštovanja čudesnim smirujućim duhom Gilmourove senzibilne, bluzirane gitare i dubinskim dodirom ritam sekcije, nošena smirujućim solo partijama gitare koja setno i prigušeno jeca, priziva duh beretovske prošlosti i žal za izgubljenom spontanošću, jedinstvom, prijateljstvom. Kao neka bolna i neizreciva tajna duše ona se prostire nepreglednim prostranstvima jedinstvenog Pink Floyd univerzuma, pretvarajući se na momente u jezivi, katarzični krik, bespomoćan, setan, nostalgičan, sentimentalan. Gilmour naprosto briljira, gradeći kao vrhunski arhitekta zvuka čvrstu strukturu i mekoću atmosfere ove jezivo setne i bolne poeme. Bila je to muzika koja doista dira dušu, neka nova vizija blues dodira u nekom novom Pink Floyd avangardnom duhu. Watersov sjajan tekst (propraćen na početku pesme ludilom osmeha i asocijacijom na ludog dijamanta, njegov čudesni sjaj i auru koja ih večno prati bez obzira na njegov odlazak), grčevito otpevan i proživljen pretapa se na kraju prvog dela duge kompozicije u briljantni solo na saksofonu i pozadinsku, dinamičnu pratnju benda.

Remember when you were young, you shone like the sun.
Shine on you crazy diamond.
Now there’s a look in your eyes, like black holes in the sky.
Shine on you crazy diamond.
You were caught in the crossfire of childhood and stardom, blown on the steel breeze.
Come on you target for faraway laughter, come on you stranger, you legend, you martyr, and shine!

You reached for the secret too soon, you cried for the moon.
Shine on you crazy diamond.
Threatened by shadows at night, and exposed in the light.
Shine on you crazy diamond.
Well you wore out your welcome with random precision, rode on the steel breeze.
Come on you raver, you seer of visions, come on you painter, you piper, you prisoner, and shine!

Legenda ili istina – ali svedoci tvrde da se za vreme snimanja albuma Wish You Were Here Syd Barrett pojavio nekoliko puta u studiju Abbey Road u gotovo neprepoznatljivom fizičkom i mentalnom stanju – neizmerno ugojen i obrijane glave i obrva (taj će izgled i jeziva slika poslužiti kao motiv prilikom formiranja lika posrnule rok zvezde – Pinka, u filmu The Wall , četiri godine kasnije, još jednoj priči o ludilu, genijalnosti i usamljenosti velikih ljudi) i psihički odsutan za bilo kakva spoljašnja dešavanja. Richard Wright se priseća scene iz studija i iznenadne, uznemirujuće pojave Syda Barretta ili ostataka onoga što je bio samo pre par godina, nakon teškog psihičkog, šizofrenog rasula.

Roger was there, and he was sitting at the desk, and I came in and I saw this guy sitting behind him – huge, bald, fat guy. I thought, He looks a bit… strange… Anyway, so I sat down with Roger at the desk and we worked for about ten minutes, and this guy kept on getting up and brushing his teeth and then sitting – doing really weird things, but keeping quiet. And I said to Roger, Who is he? and Roger said I don’t know. And I said Well, I assumed he was a friend of yours, and he said No, I don’t know who he is. Anyway, it took me a long time, and then suddenly I realised it was Syd, after maybe 45 minutes. He came in as we were doing the vocals for Shine On You Crazy Diamond, which was basically about Syd. He just, for some incredible reason picked the very day that we were doing a song which was about him. And we hadn’t seen him, I don’t think, for two years before. That’s what’s so incredibly… weird about this guy. And a bit disturbing, as well, I mean, particularly when you see a guy, that you don’t, you couldn’t recognize him. And then, for him to pick the very day we want to start putting vocals on, which is a song about him. Very strange.

Pod snažnim i bolnim utiskom uznemirujuće pojave svog izgubljenog prijatelja, jednog od osnivača i glavnih kreativaca Pink Floyda – Syda Barretta, Roger Waters posvetio je čitav album osećaju usamljenosti, otuđenosti od ljudi i odsečenosti od sveta, baš onim ljudskim osećanjima koja je uvideo kod njega. Watersa su godinama proganjale uspomene na Syda, kao i već pomenute reči pesme Jugband Blues, poslednje stvari koju je Syd napisao za Pink

Floyd: It’s awfully considerate of you to think of me here, and I’m much obliged to you for making it clear, that I’m not here, pesme koja se pojavljuje na kraju drugog Pink Floyd albuma Saucerful of Secrets, kao neka vrsta opraštaja od Barretta.

Andrew King (član prvobitnog poslovnog Pink Floyd udruženja) na sledeći je način opisao Barretta i njegov krah pred odlazak iz Floyda:

Nije hteo ništa da uradi ako nije smatrao da radi na umetnički način. Bio je stoprocentno kreativan i veoma je mnogo zahtevao od sebe. Sydova inventivnost bila je prosto zadivljujuća. Sve pesme iz Pink Floyd faze napisao je za ne više od šest meseci (uglavnom 1966. godine dok je upotreba LSD halucinogena još uvek bila pod kakvom-takvom kontrolom). Jednostavno, čega god se dohvatio, polazilo mu je za rukom. U ranim danima, bio je jedan od najkomunikativnijih i najkreativnijih ljudi koje sam ikada sreo. Kasnije je postao užasno nesposoban da u razgovoru artikuliše svoja osećanja. Kada je grupa ušla u drugu polovinu 1967. godine (nakon izlaska debi albuma), Sydovi problemi su se umnožili.

Peter Jenner (prvobitni menadžer Floyda) video je Syda ovako:

Sydova spontanost činila ga je istovremeno nemogućim i briljantim. Držao je grupu na oštrici, i u ranim danima to je proizvodilo neverovatno dobru muziku. Svi su morali stvarno pažljivo da slušaju da bi sledili ono što on svira. Ali pred kraj, kada je tokom celog nastupa svirao samo jedan ton, na ostalima je bilo da isteraju svirku… Syd je komponovao briljantno kompaktne kompozicije, a oni su ih u svojim improvizacijama nosili ka novim visinama oslobađanja.

Problem koji je opsedao Syda Barretta (pored narkotika i moguće šizofrenije kao posledice konzumiranja istih) bio je njegov iskreni osećaj da prodaje vlastite ideale, koristeći ih za pisanje pesama, kao i činjenica da je šou morao da se nastavi i da se ponavlja u kratkim intervalima bez obzira da li duh pokreće grupu ili ne.

Sečaš se kada si bio mlad, sijao si kao sunce
Sijaj ti ludi dijamantu.
Sada su pogledi u tvojim očima, kao crne rupe u svemiru
Sijaj ti ludi dijamantu.
Našao si se između dve vatre, detinjstva i slave,
bačen u čeličnom povetarcu
Hajde, ti razlože dalekog smeha, hajde ti strancu, legendo, mučeniku, i sijaj!

Prerano si dohvatio tajnu, plakao za mesecom,
Sijaj ti ludi dijamantu.
Ugrozili su te senke noći, izlagao svetosti
Sijaj ti ludi dijamantu.
Nosi si svoju gostoljubljivost sa slučajnom preciznošču, jahao na čeličnom povetercu
Hajde klinjo, vidovnjaku vizionaru, hajde slikaru, flulašu, ti zatvoreniče, sijaj!

Interesantna predistorija pratila je snimanje epske Shine On You Crazy Diamond kompozicije. Nesigurni u kojem će muzičkom pravcu krenuti nakon enormnog uspeha antologijskog Dark Side of the Moon albuma, Floydi kreću u jednu od svojih najluđih kreativnih avantura, snimanje albuma Household Objects (1974.), projekta koji nikad neće ugledati svetlost dana, albuma bez korišćenja muzičkih instrumenata. Ubrzo odustaju od te, čak i za njihove standarde ekscentrične ideje, ali, jedna od dve instrumentalne numere koje su tom prilikom ipak snimljene – pesma Čaše vina koju su Waters, Gilmour i Wright snimili na staklenoj harfi, velikim je delom iskorišćena i prepravljena se pojavljuje kao uvodni (prvi od devet delova) pesme Shine On You Crazy Diamond.

Struktura ove čudesne kompozicije sastojala se od dva dela, podeljena na dve strane albuma (početak i kraj ploče) i devet celina koje su tvorile jedinstvenu simfoniju posvećenu duhu kreativnosti i ludila Syda Barretta, Pink Floyd priče uopšte. Prvi, uvodni deo priče o Sjaju ludog dijamanta (Wright, Waters, Gilmour, u trajanju od 0:00 do 3:54 minuta) započinje magičnim, nestvarnim pretapanjem zvukova koji uvlače slušaoca u vanvremensku zvučnu i duhovnu odiseju. Pretapanjem zvukova sintisajzera, Hammond orgulja i vlažnih prstiju koji se trljaju o rubove vinskih čaša ispunjenih različitim količinama vode Floydi nas uvode u svoj jedinstveni duhovni prostor, beskrajno muzičko polje gde prestaje stvarnost koju poznajemo i počinje jedinstvena duhovna kulisa neočekivanosti Pink Floyd univerzuma, kreativnog ludila i vanvremenske muzike koja dira dušu. Nikad neću zaboraviti magiju mog detinjeg, neupućenog, prvog preslušavanja ove čudesne kompozicije jedne letnje večeri, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, taj neopisivi osećaj koji me je obuzeo i privukao sebi zauvek sasvim običnim opuštanjem uz čari radijskog programa Beograda 202, kultne radijske stanice koja me je inicirala svetom rock and rolla. Četiri decenije kasnije, sa mnogo više iskustva i muzičkog predznanja, emotivne zrelosti, utisak je gotovo isti, ako ne i jači, prilikom svakog sledećeg preslušavanja ove jedinstvene muzičke epopeje, psihodelične svite, duhovnog onostranog putovanja Pink Floyd intergalaktičkom muzičkom krstaricom.

Iz atmosfere čudesne melanholije, sete opraštanja i žala za izgubljenim, za prolaznošću vremena i svega onoga što sobom zauvek odnosi, nezemaljske potištenosti i neke nove nade izranja Wrightov Minimoog zvuk sintisajzera i Gilmourov bluzirani gitarski solo deo. Uvodni, jezivo emotivni i katarzični deo ove kompozicije, beretovske poeme u votersovskom, epskom stilu završava se zvukom sintisajzera koji postepeno nestaje u pozadini, beskraju sete i žala za onim nedokučivim, što nam zauvek izmiče. Drugi deo (Gilmour, Waters, Wright, od 3:55 do 6:27 minuta) započinje četvorotonskim gitarskim rifom (B, F, G, E) koji se ponavlja. Znameniti riff nazivan je Sydova tema i deo je Gilmurovog vanvremenskog gitarskog sola. Mason se potom uključuje na bubnjevima. Treći deo (Wright, Waters, Gilmour, 6:28 – 8:42) započinje Wrightovim sintisajzerskim Minimoog solom, a sledi ga treći Gilmourov gitaristički solo, ovaj put u blues stilu. Četvrti deo (Gilmour, Wright, Waters, 8:43 – 11:10) ispunjen je sugestivnim i emotivnim Watersovim vokalom, jezom teksta posvećenog duhu Syda Barretta i prošlosti, kao i pratećim vokalima Gilmoura, Wrighta i američkih pevačica Venete Fields i Karlene Willijams. Peti deo (Waters, Gilmour, Wright, 11:11 – 13:34) zaokružuje prvu polovinu ove epske numere (i zatvara A stranu vinila) još jednim Gilmourovim gitarskim solom (arpeđo varijacijom na glavnu temu) u kombinaciji sa moćnim zvukom saksofona Dicka Perryja, klizeći lagano u tamu Welcome to the Machine.

Nakon pesme Have a Cigar i još jedne monumentalne, Wish You Were Here (takođe posvećene Sydu Barrettu), B stranu albuma zatvara druga polovina Shine on You Crazy Diamond. Šesti deo (Wright, Waters, Gilmour, 0:00 – 4:39) otvara zvuk vetra na kraju pomenute, naslovne Wish You Were Here, David Gilmour kreće sa bas gitarom, na koju se nadovezuje Waters sa drugom bas gitarom. Potom se uključuje izvanredni Richard Wright svojim Minimoog sintisajzerom, koji naprosto blista i daje neke od svojih najboljih momenata unutar benda, pre no što se Gilmour uključi ritam (steel guitar) gitarom zajedno sa Masonom na bubnjevima. Minimoog sintisajzer Richarda Wrighta boji muzičko platno nestvarnim zvukom na koji se nadograđuje prelepa Gilmourova solo gitara, slikajući zvukom sve ono neizrecivo i vanvremensko čime su samo Floydi mogli da oboje svet rock and rolla, uzdižući ga na nivo dostojan poštovanja čak i po merilima monumentalnih dela klasike. Sedmi deo (Waters, Gilmour, Wright, 4:39 – 5:49) sadrži poslednji stih pesme i hor, identičan vokalnom delu iz partije broj četiri. Osmi deo (Gilmour, Wright, Waters, 5:49 – 9:17) započinje Watersom na električnoj gitari, dok Gilmour svira arpeđo rif, čineći da numera lagano klizi ka tišini nestajanja nošena akordima Wrightovog sintisajzera. Deveti deo (Wright, 9:17 – 12:28) zaokružuje jednu moćnu celinu Wrightovim žalosnim, opraštajnim, melanholičnim maršom, pohvalom duhu Syda Barretta. Kako pesma postepeno nestaje, gasi se kao duh nekadašnjeg vođe benda, sa puno simbolike i jeze sete, čuje se deo melodije pesme See Emily Play, jedne od ključnih Barrettovih numera. Na taj način zatvara se jedan životni, umetnički, kreativni krug stvaranja i razaranja, krug veličanstvenog ludila blještavog sjaja večnog dijamanta inspiracije.

Drugi, završni deo epske Shine on You Crazy Diamond zaokružuje album kao celinu i vraća slušaoca na početak (u dobrom konceptualnom Watersovom maniru, potrebi da se sve dovede do perfekcije i zaokruži epohalnim finalom) priče o sjaju ludog dijamanta i želji da se vrati u punom, ljudskom i kreativnom sjaju. Svetlucajući kao odblesak na talasima jezera dirljive melanholije, Pink Floyd poema veličanstveno odlazi tragom večnosti i legende u nama nepoznate svetove. Duh Syda Barretta i kreativnog ludila još jednom je nagnao Floyde na novi kreativni pomak i uspeh koji će ih ovekovečiti u holu neprevaziđenih. Crne rupe svemira nekadašnjeg sjajnog dijamanta britanske psihodelije iznova su zablistale iskrom kreativnosti, onom životnom radošću koja se u međuvremenu zagubila u beskraju jednog paralelnog sveta mašte i kreativnog ludila.

Nakon dirljive i setne posvete Sydu Barrettu i njegovom čudesnom duhu bend uskače u kandže sveta industrije zabave i njenu mašineriju za mlevenje ljudi radi pravljenja novca –Welcome to the Machine mračnim i jezivim tonovima, punim rezignacije, depresije i besa veliča čari šou biznisa, odajući unutrašnjom melodijskom slikom upravo onu atmosferu koja će obeležiti naredni album Pink Floyda, Animals. Mehanički, bezdušni, bezlični i turobni zvuci obuhvataju jetkost Watersovog vokala, vukući sve na dno tame i propasti. Bezdušan i gramziv svet podmuklih i zlih licemera naslikan je sumornim tonovima i zloslutnom atmosferom Wrightovih klavijatura, vizuelno nalik delu likovnog maestra Edvarda Munka – Krik. Gilmourov uvod u Have a Cigar bukvalno varniči energijom i predanošću svirci, prodirući do srži rezantnošću i oštrinom. Briljantan i težak komad.

So, so you think you can tell
Heaven from Hell,
Blue skies from pain.
Can you tell a green field
From a cold steel rail?
A smile from a veil?
Do you think you can tell?
Did they get you to trade
Your heroes for ghosts?
Hot ashes for trees?
Hot air for a cool breeze?
And cold comfort for change?
Did you exchange
A walk on part in the war,
For a lead role in a cage?
How I wish, how I wish you were here.
We’re just two lost souls
Swimming in a fish bowl,
Year after year,
Running over the same old ground.
What have we found
The same old fears.
Wish you were here.

Tema albuma i pesme Wish You Were Here (jedne od svakako najpopularnijih i najmelodičnijih pesama u božanstvenom Pink Floyd opusu) je degradacija ljudskih odnosa i kritika društva koje tretira ljudska bića kao stvari. Uporedo sa mračnim, kritičkim društvenim tonovima i pričom o alijenaciji savremenog, bezosečajnog sveta javlja se i setna čežnja za bivšim članom Pink Floyda, Sydom Barrettom, kome je album i posvećen, ali muzika je istovremeno usmerena i na brutalnost, ludilo i otuđenje u drugom smislu koja su bila popularna u to vreme, npr. militarizacija i birokratska paranoja.

Naslovna, i jedna od dve ključne, noseće numere albuma, Wish You Were Here, započinje dobro poznatim rifom Gilmourove dvanaestožičane gitare, posvećena kao i Shine on You Crazy Diamond Sydu Barretu, ali i svima onima koji se osećaju izgubljeno, otuđeno. Jedna od najmoćnijih numera Rogera Watersa posvećena je osećaju otuđenosti modernog čoveka, osećaju sa kojim većina ljudi prolazi kroz život. Na veoma bolan, bluzerski emotivan način Waters progovara o veoma bolnoj temi današnjice, komentarišući kroz gorčinu stihova kako se ljudi nose sa svetom svojim fizičkim, mentalnim i emocionalnim povlačenjem u sebe, gradeći zidove otuđenosti, svoje samotne, alternativne svetove unutar kojih vremenom propadaju.

Tebi se, dakle, čini da možeš razlikovati pakao od nebesa
Plavetnilo neba od bola ili besa
Možeš li razlikovati zelene doline i ledne čelične šine
Osmeh i veo crnine?
Ti, je li znaš šta ih deli?
A jesu li te naterali da trampiš svoje heroje za aveti?
Pepeo za drveće?
Fraze za šaku plaveti
Topao komfor za sveži lahor?
I jesi li menjao svoju ulogu običnog pešadinca među neznancima
Za glavnu rolu u lancima?
Voleo bih da te opet vidim
Jer mi smo samo izgubljene duše koje neko osudi
Da plivaju u posudi za zlatne ribice
Iz godine u godinu,
Noću i danju
Prelazeći istu putanju.
A šta smo nalazili na mahove?
Iste stare strahove.
Da, voleo bih da te vidim

Waters je objašnjavao da mu je inspiracija za pesmu bio Syd Barrett i njegove nesnosne muke sa šizofrenijom. Bila je to Watersova pesma o padu Syda Barretta, priča o njegovog sumornom odvajanju od stvarnosti nakon godina enormnog konzumiranja psihodeličnog narkotika LSD-a.

Mislim da je to moj najdraži album koji su Floydi ikada napravili, govorio je Richard Wright. Osećam da je najbolji materijal od Floyda definitivno bio kad smo nas dvoje ili troje zajedno napisali nešto. Posle smo to izgubili; nije bilo onog osećaja međuigre ideja između benda.

Wish You Were Here bila je jedna od retkih pesama koju su Roger Waters i David Gilmour uradli zajedno. Gilmour je ideju za glavni gitarski rif dobio prebirajući po akustičnoj gitari u svom domu, dok je Waters došao u studio sa već osmišljenim tekstom pesme. Gilmour je potom uradio početni gitarski riff i puštao ga u studiju bržim tempom. Kada ga je Waters čuo, zamolio ga je da uradi sporiju verziju, koja je potom poslužila obojici kao početna osnova da zajednički urade muziku za pesmu, dok je Waters dovršio sopstveni tekst. Na originalnoj verziji pesme s albuma, muzika se nastavlja iz prethodne – Have a Cigar numere kao da neko tražeći po skali prolazi kroz nekoliko radio-stanica, dok se ne zaustavi na jednoj na kojoj upravo počinje Wish You Were Here. Zvukovi radija su snimljeni na Gilmourovom auto-radiju. Uvod je odsviran na 12-žičanoj gitari, snimateljski obrađen kao da je odsviran kroz stari tranzistorski radio, a zatim je dosnimljen punim zvukom akustični gitarski solo. Time je postignuta namera da taj uvodni deo zvuči kao da gitarista u svojoj sobi svira uz radio. Na kraju snimka završni Gilmourov solo se stapa sa zvučnim efektom vetra i prelazi u drugu sekciju višedelne svite Shine On You Crazy Diamond.

Na kraju svega, u bespuću otuđenog sveta, ostali su da lebde u vakumu bezdušnosti Watersovi stihovi mi smo samo izgubljene duše koje neko osudi.

Ako te nije briga za ono što mi se događalo, a ja ne marim za tebe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povremeno dizati pogled kroz kišu, pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu, pevao je Roger Waters na početku novog Pink Floyd albuma, početkom 1977. godine. Tematski, bio je to nastavak društvene kritike u orwelovskom stilu započete na prethodna dva albuma, kritike koja se dešavala u vreme mahnite najezde ciničnog i oštrog punk pokreta, povratka rock and rolla nakon godina izdaje bazičnom buntu i zvuku. I mada je bilo dosta kritičara koji su se silovito obrušili na Floyde kao još jednog rok dinosaurusa, prezasićenog slavom, novcem i bezidejnošću, koji nema više šta da kaže, istina je bila sasvim drugačija. Postoji anegdota, iz potonjih vremena (negde iz devedesetih) kada su novinari pitali Watersa kako gleda na punk pokret iz sedamdesetih i njegovu žestoku kritiku svega pa i bendova poput Floyda. Opor i ciničan, kakav već jeste, Waters je uzvratio duhovitim odgovorom: Pank? Nisam ga primetio! Kada je bio pank?.

Životinje su predstavljale novi konceptualni Watersov (pardon, Pink Floyd) album, basnu (pesme su govorile o svinjama, psima i ovcama, jasno aludirajući na ljude i njihove postupke) tj. kritički osvrt na ludilo, paranoju, licemerje, dosadu i apsurd savremenog sveta. Životinje su se oblikovale tokom proleća i leta 1976. Pesma You Gotta Be Crazy je preimenovana u Dogs; Raving And Drooling pretvorio se u Sheep (bile su to teme koje nisu ušle na album Wish you were here), deo dvogodišnjih koncertnih aktivnosti benda (praksa koju su često koristili, razrađujući vlastite ideje i nove pesme na koncertima i prezentujući ih slušaocima od embrionalnih do konačnih verzija koje su se kasnije našle na albumima). Treća pesma postala je Pigs (Three Different Ones) i koristila je stihove koje je Waters napisao 18 meseci ranije.

Mračni tonovi očaja i depresije, beznađa i ogorčenja boje ovaj mračni album crnim i sivim tonovima, zadirući u samu srž ignorisnog i prećutkivanog problema. U stilu Orwellove Animals Farm bend Watersovom socijalnom satirom secira moderno društvo i osvetljava ga oštro iznutra, dočaravajući dugim instrumentalnim pasažima atmosferu nehumanosti i nesolidarnosti, kao i bezočne zlobe koje su odraz praznih i zatrovanih ljudskih duša. Lagano temeljen na Životinjskoj farmi Georgea Orwella, album Animals izokreće Orwellovu antistaljinističku viziju i prikazuje užasno fragmentisano društvo pod palcem kapitalizma. Glasom punim gorčine Waters se nemilosrdno obrušava na licemerje i apsurd gramzivih sistema, dajući kroz metafore jasnu sliku iskonstruisane društvene idile. Industrijski kompleks polunapuštene i depresivne elektrane u Londonu sa omota albuma Animals deluje brutalno očajno, kao da je napravljen u stilu nacističkih koncentracionih logora, bez ikakvih mogućih naznaka ljudskosti i nade. Životinje osvajaju slušaoca emocijama, a ne razumom. Watersova gorka mizantropija ključa unutar jezgra albuma i verovatno je delom reakcija na nastanak punk rock pokreta u to vreme (pokreta koji se, između ostalog bunta, žestoko obrušavao na bendove poput Pink Floyda, kao rock dinosauruse, potrošene i bezidejne kreature iz šezdesetih koje je pojela slava i novac). Hvatajući deo defetističkog duha koji je nadahnuo Johnnyja Rottena iz Sex Pistolsa da nosi majicu Pink Floyda koju je unakazio sloganom I Hate Pink Floyd, Animals napušta samozadovoljstvo rocka nadahnutog 60-ima. Poseduje pankersku vatru, ali se izražava elokventnije.

Groktanje svinja na početku numere Pigs ističe ogoljeno atmosferu okoline u kojoj živimo – proždrljivost, podmuklost, nebriga za druge ljude, bezosećajnost i cinizam, pohlepa i smrad koji dolazi iznutra (sa mesta gde je nekad postojala ljudska duša i saosećajnost) razarajuće deluje na ljude, stvarajući haos iz kojeg nastaju nasilje, ratovi, beda, patnja, beznađe i konačni čovekov pad. Dok jedni (statistička manjina) grokću i množe se u nedogled matematičkom progresijom od sile i prežderanosti, većina, sasvim normalnih ljudi, umiru od gladi, očaja i totalnog beznađa, bez budućnosti i elementarnih ljudskih prava na život. Muzika benda je u potpunosti u službi lirike i uglavnom bez naglih, eksperimentalnih zaokreta i promena ili pak svega onog kosmičkog ludila koje je karakterisalo bend u ranoj, početnoj fazi rada. Ona svojom moći dramatike naglašava atmosferu raspadanja, sivila, truleži i kraha jedne materijalističke i isprazne civilizacije, društva modernih robova i praznih, licemernih, ljigavih priča bez dela.

Veliki čoveče, prascu, ha, ha
Kakva si ti farsa
Ti dobro okrećeš veliki točak, ha, ha
Kakva si ti farsa
I kada je tvoja ruka na tvom srcu
Skoro da si veoma smešan
Skoro da si džoker
Sa svojom glavom dole u svinjskoj kutiji
Govoriš “nastaviti sa rovanjem”
Svinjske mrlje na tvom debelom obrazu
Šta se to nadaš da nađeš?
Kada si dole u svinjskoj rupi
Skoro da si smešan
Skoro da si smešan
Ali si u stvari za žaljenje.

Autobuska stanico pacovska torbo, ha, ha,
Kakva si ti farsa
Ti sjebana babo, ha, ha
Kakva si ti farsa
Ti zračiš hladne zrake slomljenog stakla
Skoro da si veoma smešna
Skoro vredna brzog cerenja
Tebi se sviđa osećaj čelika
Ti si vruća roba sa natučenim šeširom
I dobra si zabava kad držiš pištolj
Skoro da si smešna
Skoro da si smešna
Ali si u stvari za žaljenje.

Hej ti Vajthausova, ha, ha
Kakva si ti farsa
Ti kućo ponosna gradska mišja,
Kakva si ti farsa
Pokušavaš da zadržiš naše osećaje van ulice
Skoro da si stvarna pretnja
Sve čvrste usne i hladna stopala
I da li se osećaš zlostavljano?!
Moraš da zaustaviš zlu stranu
I čuvaš sve iznutra
Meri ti skoro da si pretnja
Meri ti skoro da si pretnja
Ali si u stvari za žaljenje.

Waters nam svojom sugestivnom i moćnom muzikom sugeriše kako je jedini način za beg od onoga što nadolazi na albumu ljudska povezanost i međusobno pokrivanje jedni drugih. Waters u pesmi Pigs (kao i na albumu Animals uopšte) prikazuje kapitalističko društvo kao beskrajni lavirint omeđen dosadom s jedne strane, a bolom s druge (u schopenhauerovskom filozofskom stilu). U njemu vlada potpuna nezainteresovanost za uspinjanjem po društvenoj skali, za bilo kojim oblikom preuzimanja uloge aktera modernog kapitalističkog društva. Preslušavajući album, vrlo lako se može primetiti sukob između pasa i svinja i svinja i ovaca i nadasve zastrašujuća hijerarhija u kojoj se svako od nas i danas može vrlo lako pronaći. Svinje su nemilosrdni vladari i zemljoposednici kojima je cilj samo vlastiti kapital i briga o samome sebi. Pritom neće poštediti nikoga, pa tako ni sve ovce kojima vladaju i kojima robuju u starom duhu modernog robovlasništva. U ovaj rang životinja spadaju i svi današnji političari, predsednici, premijeri i vođe bilo kojih ideoloških pokreta. U današnjem političkom svetu, Waters tokom svojih nastupa prilikom izvođenja pesme Pigs prikazuje velike murale Donalda Trumpa na video zidu, ali i praktikuje dobar stari običaj letećih svinja koje kruže po publici u obliku balona s mnoštvom ispisanih političkih i anti-političkih parola na njima. Iako je stih: Hey you Whitehouse, ha ha, charade you are originalno posvećen britanskoj konzervativnoj aktivistkinji Mary Whitehouse, u današnjem svetu taj stih dobija potpuno novo značenje. A ideologija i ideološki pokreti komplikovana su stvar, pogotovo kada se stvari izmaknu svojoj kontroli i kada ideolog koji upravlja masama (u ovom slučaju ovcama) odluči lagati u vlastitu korist, a scenario je, nažalost, najčešće takve vrste. Ideologija je ta koja nas tera da iskusimo vlastiti život u određenom smeru i koja nas tera da taj naš pogled na svet je potpuno prirodan. U tim slučajevima, ideologija remeti stvarnost u jednom ili drugom smeru lažno predstavljajući prirodnim nešto što je, baš suprotno, potpuno umetno i kontradiktorno. Ako se, pak, prepustimo ideologiji, tada počinjemo živeti u svetu iluzija ili, kako se Marksizam odnosio na to, stanju lažne svesti. Svinje su takođe i likovi koji su ispod toga svega zapravo dosta tužne osobe, noseći maske po cele dane i pred raznim masama ljudi koji ih slušaju. No, na kraju dana verovatno idu u krevet s laganim osmehom na licu jer znaju da su doneli još podosta finansijskih sredstava u vlastiti džep, radeći kontradiktorno od onog prividnog pravila kako bi te svinje morale služiti narodu, a ne narod njima.

Moraš da ludiš, za nečim da žudiš,
Da spavaš na sve četiri, a kad ulicom bludiš
Da umeš i žmureći komad mesa da ščepaš
Pa da se izgubiš ne pustivši ni glas
Ko lukavi podrepaš,
Ili da bez razmišljanja udariš u pravi čas.

A posle nekog vremena možeš da razradiš i finese.
Da vežeš klupsku mašnu, uvežbaš čvrst stisak ruke,
Izvestan izraz očiju, osmeh što zna da ponese.
Da stekneš poverenje, i to bez mnogo buke,
Onih koje lažeš u lice
Da bi im, kad ti se nasmeši sreća,
Ko ubice
Od struke
Mogao zariti nož u leđa.

Moraš da gledaš preko ramena dokle ti pogled seže
Jer znaš da će ti dok stariš biti sve teže i teže.
I na kraju ćeš da spakuješ svoju tugu
I stravu,
Da odletiš ka jugu
I skriješ u pesak glavu,
Ko bilo koji deka il baka
Što umire od raka.

Al kad ispustiš stvari iz ruku, žetva ti setvu smenjuje:
U tebi narasta strah, krv ti se usporava i skamenjuje.
Sad je već prekasno da smanjuješ težinu,
Nekada neophodnu da podižeš pražinu.
Samo ti lepo toni, amen,
Svezan za kamen.

Katkad sam ipak zbunjen, moram reći.
Muči me osećaj čudan
Da me zloupotrebljava neko jači i veći.
Moram ostati budan,
Moram stresti sa sebe tu gmizavu mučninu,
Jer,ako nisam svoj na svome,
Ako dopuštam da se na meni kola lome,
Kada ću izaći na čistinu?

Gluv,nem i slep,uobražavaćeš do groba
Da niko nema pravog druga, da su svi potrošna roba.
Čini ti se da treba dobitnika izdvojiti u pravo doba,
Da ničeg novog pod Suncem nema,
I da u svakom ubica drema.

Ko beše rođen u kući punoj bola,
Koga učiše da u ventilator ne treba da pljuje,
Koga je svemu učila škola,
Koga je uvežbano osoblje znalo da kljuje,
Kome dadoše okovratnik i lanac,
Koga je po leđima tapšao svaki znanac,
Ko se otimao od gomile,
Koga su gomile lomile,
Ko beše neznan i tamo gde ga znaju,
Samleven bi na kraju.
Kob mu ne beše sklona:
Nađen je mrtav kraj telefona,
Ili ga na dno odvuče kamen.
Amen.

Teške tonove i mrak pesme Pigs donekle raspršuje Gilmourova solaža i lagano dizanje tempa, koji bar na trenutak rasteruje teške, sive oblake nadvijene nad Londonom i svetom. Gotovo istovetna je i situacija sa pesmom Dogs. Prvi deo pesme Dogs prikazuje život prosečnog poslovnog čoveka koji se bori za preživljavanje u okrutnom kapitalističkom svetu. Prema ciničnoj viziji opisanoj u stihovima Rogera Watersa, ovaj zadatak zahteva razvijanje životinjskih instinkata: stalnu budnost, sposobnost da se prevare kolege i spremnost da ih se povredi kada je potrebno i bez oklevanja. S vremenom ovaj način života postepeno postaje sve teži dok poslovni čovek na kraju ne izbledi u tužnog starca, potpuno sam, umire od raka. Drugi deo pesme predstavlja gledište protagonist priče. Zatvorenik u vlastitom životu, ne vidi način da pobegne onome što ga veže. U skladu sa tim, ovaj je deo izražen kao gorka pripovest u prvom licu. Stihovi završavaju proširenim stihom od kojih svaki počinje rečima ko je bio. Ova završna strofa sažima život poslovnog čoveka, od odrastanja u bednoj kući i potiskivanja od strane muškarca do starenja kao stranac kod kuće, sve do njegove usamljene smrti, implicirane rečima odvučen kamenom na dno (sugerišući smrt utapanjem metaforički ili doslovno). Maestro gitarske boje i lirike, David Gilmour, boji ovu sumornu pesmu dodatnom tamom, gotovo suicidalnim, mračnim tonovima, izranjajući na momente neobičnim, lirskim pasažima na svetlost dana, melanholijom obojenom pastelnim tonovima. U ekonomičnom korištenju tematskog materijala i sporoj promeni, pesma Dogs izgleda kao da je mogla trajati četiri minute, ali umesto toga traje sedamnaest. Više gitarskih solaža i dueta kalibriraju energiju pesme, definišu svaki njezin deo i stvaraju snažan osećaj smera. Ponavljani melodijski i harmonijski motivi jačaju kohezivnost pesme kao i njezinu usmerenost gomilanjem napetosti koja nestaje tek na kraju pesme, dopuštajući konačno osećaj opuštenosti. Dizajn pesme i minuciozan aranžman joj tako daju tako čvrstu strukturu da je teško poverovati da traje sedamnaest minuta.

Bezopasno ubijaš vreme daleko na livadi
Samo nejasno svestan određene nelagodnosti u vazduhu
Polje se pazi
Možda ima pasa u blizini
Pogledao sam preko Jordana i video sam
Stvari nisu onakve kakve izgledaju
Šta dobijaš od pretvaranja da opasnost nija stvarna
Krotak i poslušan pratiš vođu
Dole dobro utabanim hodnicima u dolinu čelika

Kakvo iznenađenje
Izgled konačnog šoka u tvojim očima
Sada su stvari zaista onakve kakve izgledaju
Ne, ovo nije ružan san
Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati
Nastani me
Preko pašnjaka zelenih, vodi me na tihu vodu
Sjajnim noževima oslobađa moju dušu
On čini da visim na kukama na visokim mestima
Pretvara me u jagnjeće kotlete
Jer gle, on ima veliku moć i veliku glad
Kad dođe dan da ponizimo one
Kroz tiho razmišljanje i velikom posvešćenošću
Savladamo umetnost karatea
Gle, ustaćemo
I onda ćemo hulji naterati suze na oči
Blejanjem i brbljanjem padnemo mu oko vrata krikom
Talasi ludih osvetnika
Marširaju veselo iz mraka u san
Jesi li čuo vest?
Psi su mrtvi
Bolje ostani kod kuće i radi kako ti je rečeno
Skloni se sa puta ako želiš da doživiš starost

Pesmu Sheep otvara klavirska melanholija (dok ovce, večne marionete, sluge i glasači, podanici svih perfidnih sistema mirno pasu na proplancima života ne sluteći ništa, nikakve podlosti koje se odvijaju iza njihovih bednih života i uloge objekta za šišanje i besplatno iskorištavanje), ponor sivila koji usisava svaku mogućnost akcije i nade, a onda se tempo donekle podiže i kreće putem iskričave vožnje uz Watersov vokal, ritmičko gruvanje i snažne uzlete Wrighta i Gilmoura koji postaje sve manje primetan na albumima Floyda. Govoreći o Sheep, Roger Waters je rekao da je pesma inspirisana nemirima u Notting Hillu 1976. u zapadnom Londonu. Opisao je to kao moj osećaj onoga što će se dogoditi… s nemirima u Engleskoj. Ovce predstavljaju najnižu klasu društva koja je uglavnom nesvesna svog statusa i iskorištavana je. U prvom stihu je opisano da mirno pasu, nesvesne da će uskoro biti odvedene u klaonicu. Upozorene su na svoje gospodare, pse, iako album u celini identifikuje svinje kao pravog neprijatelja. Treći stih zamišlja njihovu pobunu, i iako su naizgled ubile pse, još uvek su previše uplašene da napuste svoje domove (bilo zbog drugih opasnosti ili samog haosa koje su proizvele), što verovatno ukazuje da je pobuna bila samo fantazija, dok su svinje još uvek na vrhu sistema, društvene lestvice.

Oblaci beznađa i depresije toliko su zgusnuti i zagađeni izduvnim gasovima zaprljane ljudske duše da ih ništa ne može razbiti ili bar na momenat odagnati. Bilo kakav nagoveštaj nade ne nalazi mesta na albumu Animals. Waters ostaje dosledan u stavovima do samog kraja albuma (pa i karijere, ispostaviće se vremenom, kao svaki pravi umetnik i čovek). Ostatak benda, na žalost, vremenom je pokazivao sve manje inicijative i kreativnih ideja, odrađujući muzički deo posla standardno dobro i uglavnom rutinski, bez nekadašnje lucidnosti, žara i ideje.

Akustični Watersov uvod sa Pigs on the Wing 1, akustični Watersov kraj sa Pigs on the Wing 2 i suština koncepta je zadovoljena u potpunosti i do samih krajnosti. Znaš da brinem šta se tebi događa, i znam da brineš za mene i više se ne osećam usamljenim, odjavna je špica i mogući tračak nade za posrnuli svet bez ljubavi (bila je to zapravo Watersova ljubavna posveta njegovoj novoj devojci – Carolyne Christie, nakon bolnog razvoda od supruge i ljubavi iz detinjstva – Judy).

Bilo je to Watersovo viđenje sveta pre mnogo decenija, u zlatno doba pre svih mogućih kriza i ratova, raspada mehura od sapunice laži i licemerja. Vizionarski ili ne, ali od jačine groktanja današnjih moćnika vapaj unesrećenih se više gotovo i ne čuje. Povezani globalnom mrežom (u suštini novom, tehnički uznapredovalom varijantom bodljikave žice mesta za koncentrisanje nepodobnih), sami u gomili ljudi umiru od bede zbrinuti pred očima Velikog Digitalnog Brata koji nas sve posmatra.

The Wall

Vrhunac kritičkog opusa Pink Floyda objavljen je 30. novembra 1979. godine u vidu duplog, novog konceptualnog albuma The Wall, nove monumentalne epske avanture sa ubitačnom Floyd krstaricom i socijano kritičkom intonacijom nošenom dahom Rogera Watersa. Nakon epskih devetomesečnih radova pojavio se Zid (nešto kasnije i kao film nastao u saradnji sa sjajnim britanskim filmskim režiserom Alanom Parkerom, pod istoimenim nazivom, Watersovskim scenarističkim angažmanom i Bobom Geldofom, tadašnjim liderom benda Boomtown Rats u naslovnoj ulozi propale muzičke zvezde – Pinka (Barrett) ili alter ega Rogera Watersa i njegove tragične mladosti i odrastanja bez oca poginulog u užasu Drugog svetskog rata). Bio je to na neki način album koji je zaokružio na epohalan način Watersov koncept sagledavanja modernog sveta iz socijalno kritičkog ugla i počeo da ruši sve zidove koji nas razdvajaju i dele, deset godina pre zvaničnog pada najvećeg zida političke podele sveta – Berlinskog zida. Bio je to još jedan Pink Floyd magnum opus, jedan od najbitnijih, krucijalnih albuma sedamdesetih godina 20. veka, glavni zamajac Watersove solo karijere i album koji je doneo kultni hit singl (prvi singl Floyda nakon deset godina, u Britaniji) – Another Brick in the Wall i niz ništa manje značajnih pesama poput: One of My Turns, Don’t Leave Me Now, Confortably Numb, Hey You, In the Flesh, Run Like Hell.

Samoća može izgraditi neuništive zidove, glavna je poruka Pink Floyd albuma The Wall. Roger Waters pretvorio je usamljenost i emocionalni kolaps tragičnog, neprilagođenog pojedinca u moćno umetničko delo, sociološku opservaciju moderne alijenacije. The Wall Pink Floyda, slično kao Whatever Michela Houellebecqa, Mučnina Jean-Paula Sartrea ili Stranac Albera Camusa, savršeno oslikava društvene bolesti svog vremena. Pinkova otuđenost od sveta ukorenjena je u nekoliko trauma iz detinjstva: njegovi učitelji koji su ga zlostavljali, njegova previše zaštitnički nastrojena majka i što je najvažnije, smrt njegovog oca kao vojnika u Drugom svetskom ratu, pre nego što je Pink uopšte bio u dobi da ga upozna.

Bio je to Watersov bolno emotivni osvrt na traume iz detinjstva (kada je izgubio oca u strahotama Drugog svetskog rata), priča o odrastanju, beznadežnom obrazovnom sistemu ispiranja mozgova, kontrole uma i pretvaranja ljudi u mentalne robove, priča o zlu nacizma, bezdušnosti sveta, neurozama i psihozama, usamljenosti i frustracijama, duševnim lomovima i svim mogućim zidovima koji nas izoluju, dele i oslabljene slamaju. Bio je to njegov duševni i emotivni odušak, duhovni ventil za sve pretrpljene strahove, poniženja i patnje današnjeg čoveka u kandžama agresivnih ideologija, interesnih grupa i sistema koji sa nehumanim, satanističkim osnovama pretvaraju ljude u potrošnu robu, biomasu, bezosećajne i nihilistične očajne kreature podložne svim vrstama manipulisanja, praznih glava, džepova i duša. Još jednom mračni i depresivni tonovi, uobličeni i naglašeni brutalnim scenama nasilja, ratnih razaranja, duševnih lomova i tužnih dečačkih snova boje atmosferu Pink Floyd albuma, secirajući iznutra i spolja nimalo optimističnu, jednom rečju licemernu i zlu stvarnost.

Ooh babe
Don’t leave me now

Don’t say it’s the end of the road
Remember the flowers I sent
I need you babe
To put through the shredder
In front of my friends

Ooh babe
Don’t leave me now

How could you go
When you know how I need you?

To beat to a pulp on a Saturday night

Ooh babe
Don’t leave me now

How can you treat me this way
Running away

Ooh babe
Why are you running away?
Ooh babe!

Drugu stranu iste priče, naličje ili lice predstavlja tužna i nihilistična priča o ludilu i propast bivše rok zvezde, Pinka, i njegove frustracije, skretanja i ludilo koje vremenom prerasta u nasilnost i (auto)destrukciju. Maestralni Bob Geldof prosto briljira u dvostrukoj ulozi, licu i naličju jedne te iste medalje savremenog sveta bez osećaja solidarnosti, ljubavi i Boga.

Odrastanje uz majku, bez oca koji je poginuo kao samo još jedna cigla u zidu bezdušnog društva, prošarana je brutalnim scenama stradanja, bolnih sećanja, košmara, usamljenosti. Tata, šta si to ostavio za mene… sve u svemu to je samo još jedna cigla u zidu… Posledice bezumnog rata su pogubne – razoreni ljudski životi, razorene porodice, nebriga za pojedinca i atmosfera bez ljubavi, saosećanja i topline. Usamljenom dečaku ostavljena su samo bleda sećanja i svet izgrađen maštom, maštom nesretnog odrasatnja. Uteha od licemernog društva samo je besmislena zahvalnica poginulima, mrtvo slovo na papiru, od novog obećanog sveta ostali su samo bol i laž, zastava Britanije čiji se crveno obojen, engleski krst pretvara simbolično u krv koja se sliva u šaht otpada ljudske bede. Goodbye Blue Sky – ironičan je i sarkastičan Watersov komentar na domete i uspehe modernog demokratskog društva zasnovanog na licemerju, praznim pričama, demagogiji i lažima, brutalnosti, gramzivosti, sili.

Ne treba nam obrazovanje, ne treba nam kontrola misli, niti mračni sarkazam u učionicama… učitelji, ostavite nas decu na miru… sve u svemu to je još samo jedna cigla u zidu jetko se osvrće Waters na brutalnost, ispraznost i čvrstu ruku obrazovnog sistema – Another Brick in the Wall Part 2 obrušava se na čisto zaglupljivanje i kontrolu misli koji od mladih ljudi prave morone, mleveno meso, poslušnike, moderne robove i buduće ratnike sistema, nove tempirane bombe i glinene golubove za nove besmislene ratove (koji se danas vode radi mira?!) smišljene u kuhinjama vladara radi još većeg bogaćenja i uklanjanja buntovnih i nepodobnih delova sistema – sistema bogaćenja samo za privilegovane. Mama, da li da podignem zid?. Bezosećajnost, cinizam, perfidnost i strah vladaju svetom, cilj igre je zadržati vlast po svaku cenu, prigrabiti za sebe sve i slomiti volju pojedinca, pretvoriti ga u društveno korisnog roba, ratnika, praznu, bezosećajnu i bezimenu ljušturu bez pameti i osećanja, još jednu ciglu u zidu.

U verziji sa albuma The Wall drugi deo pesme Another Brick in the Wall (sastavljene iz tri dela, gde svaki od delova pesme ima sličnu ako ne i jednaku strukturu teksta i muzike, i svaki deo je glasniji i puniji ljutnje od prethodnog dela, menjajući tako raspoloženja od tužnog prvog dela, preko protestnog drugog, pa sve do besnog trećeg dela pesme) sledi nakon pesme The Happiest Days of Our Lives (naslov ove pesme je brutalno ironičan. Iako dani u školi treba da predstavljaju najsrećnije i najbezbrižnije dane u našem životu, oni su često obeleženi osećanjima poniženja. Waters za nastavnike kaže: Nastavnici nikada ne motivišu učenike da rade prave stvari, niti ih zainteresuju za nešto, već se samo trude da ih održe mirne i dobre, i da ih smeste u pravilne kalupe kako bi otišli na univerzitet i bili ispravni, sa poznatim Watersovim vriskom (sličan vrisku u pesmi Careful With That Axe, Eugene). Te dve pesme su nekada puštane zajedno, posebno na rock radio stanicama, zbog njihove povezanosti u značenju. U pesmi se glasno čuju bubnjevi, kao i bas gitara. Deo pesme je snimljen sa školskim horom koji peva sa bendom zajedno drugu strofu. Kad pesma završi čuju se zvukovi i glasovi sa školskog dvorišta, zajedno sa učiteljem koji pokušava upravljati životima dece vičući na njih kao npr: Wrong! Do it again! i If you don’t eat yer meat, you can’t have any pudding! How can you have any pudding if you don’t eat yer meat?!.

Nakon što ga uvredi učitelj za vreme nastave (ismevajući njegovo pisanje pesama, njegov rani kreativni pokušaj izražavanja osećanja koje društvo pokušava da uguši u mladom čoveku), mladi Pink (čitaj Waters) zamišlja kako sva deca protestuju i dižu ustanak protiv škole. Što se filmske verzije pesme tiče, prepune sjajnih animacija, simbolike, muzike i nadahnutosti, energije koja gledaoca u potpunosti uvlači u priču, poistovećujući ga sa svetom glavnog junaka pesme, Pink se zamisli na školskom času. Zamišlja nekolicinu učenika kako marširaju na putu dok ne padnu u nekakav uređaj (nešto kao ogromne mašine za mlevenje mesa) i izlaze iz njega svi jednaki sa nekakvim maskama preko lica (maskama bezličnosti koje društvo pokušava svima da okači, oduzimajući nam osnovno pravo na različitost i svaku vrstu slobode), tako da se ne mogu prepoznati. Kada počne britka i katarzična Gilmurova solo deonica na gitari, deca krenu uništavati školu sa čekićima (sličnim kao u delu sa marširajućim čekićima kada Pink umisli da je nacistički vođa) i stvaraju lomaču, i izvlače učitelja iz goruće škole. Pesma završi kada se Pink počne češati po ruci, po kojoj ga je udario učitelj sa vaspitnim štapom za vreme nastave (događanja tokom prethodne pesme) i u trećem delu ove monumentalne Watersove protestne pesme odluči dovršiti zid nakon tuge i boli nakon što ga je supruga izdala. Odlučuje da ne treba ništa ni od koga (Don’t think i need anything at all) i odvaja se od ljudi za koje smatra kako su bili samo bricks in the wall. (All in all you were all just bricks in the wall).

Ne treba nam obrazovanje
Ne treba nam kontrola misli
Ni mračni sarkazam u učionicama
Nastavnici, ostavite decu na miru
Hej, nastavniče, ostavi decu na miru
Sve u svemu, to je samo još jedna cigla u zidu
Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

Ne treba nam obrazovanje
Ne treba nam kontrola misli
Ni mračni sarkazam u učionicama
Nastavnici, ostavite decu na miru
Hej, nastavniče, ostavi nas, decu, na miru
Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu
Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

Ima li nekog unutra?… Šta to treba da preduzmemo da popunimo prazninu svemira, kojom talasi gladi struje? Moramo li krenuti preko ovog mora lica u potragu za više i više aplauza? Sluđeni pojedinac današnjice postaje stranac u vlastitom svetu poremećenih osnovnih ljudskih vrednosti, svetu koristoljublja, novca, gramzivih i perverznih moćnika, mase nepotrebnog materijalističkog smeća, gluposti, manipulacija masama, bezosećajne ljubavi, nasilja, neuroza i rada koji ne oplemenjuje čoveka, ne budi kreativnost i humanost u čoveku. Opasnost vreba iza svakog ugla, čovek čoveku postaje ponor u kojem se utapa i gine. Priča o zidovima izolacije, netrpeljivosti među ljudima, usamljenosti i mržnje poprima u Watersovom viđenju cele priče još jednu strašnu dimenziju, dimenziju u kojoj Bob Geldof preuzima na sebe lavovski deo posla tumačeći istovremeno dva lika, mladog Watersa i njegovo nesretno odrastanje i sazrevanje bez oca (u svetu žena) kao i ulogu Pinka, posrnule rok zvezde (Waters ponovo aludira na prošlost i duh nezaboravnog Syda Barretta, duh ludila i kreativnosti koji se sukobljavaju u svakom genijalnom čoveku). Sjajni britanski reditelj (Alan Parker – Ponoćni ekspres, Anđeosko srce) sjajno uklapa višeslojnu priču u jedinstvenu celinu – maestralan spoj muzike, briljantnih animacija i uverljive Geldofove glume – scene unutar pesama poput Don’t Leave Me Now, One of My Turns, Goodbye Cruel World, Hey You, Run Like Hell ili nezaboravne Comfortably Numb prosto su genijalne i ostavljaju bez daha.

Dani prolaze, a ljubav postaje siva, kao koža čoveka koji umire. Noći prolaze, mi se pretvaramo da je sve u redu, ali ja sam ostario, a ti postaješ hladnija i ništa više nije zabavno. Ja mogu da osetim da dolazi moj loš dan. Osećam se hladan kao oštrica noža, napet kao struna, suv kao pogrebni doboš. Pritisnut hladnim i perfidnim svetom koristoljublja i samoživosti čovek današnjice lomi se iznutra i na kraju puca. Duševni slom je neminovnost, posledica društva i okoline koja svakodnevno nasrće na nervni sistem pojedinca. Usamljene, ostavljene i sluđene duše lutaju izgubljene svetom pohlepe i laži, svetom koji lagano nestaje pod vlastitim, nesnosnim teretom nasilja i zla. Goodbye cruel world poručuje Waters. Zbogom svi vi ljudi što ništa niste rekli, neću se predomisliti. Zbogom.

Hej ti, tamo negde, daleko
Sve usamljenija i starija
Možes li me osetiti?
Hej ti, stojeći u prolazu
Bez oslonca i izbledelog osmeha
Možes li me osetiti?
Hej ti, ne daj im da nam ugase nadu.
Nemoj se predati bez borbe.
Hej ti, tamo negde, sama u sebi
Sedeći ogoljena pored telefona
Da li bi me dotakla?
Hej ti, sa glavom na zidu
Čekajuci da te neko pozove
Da li bi me dotakla?
Hej ti, da li bi mi pomogla da podnesem teret?
Otvori svoje srce, dolazim tebi.
Znala si da je to bila samo moja iluzija
Previše je bio visok zid
I kao što možeš da vidiš
Bez obzira koliko sam pokušavao
Da se oslobodim nisam mogao
Nema ništa više od mene.
Hej ti, tamo negde na putu
Uvek radeći ono što ti kažu
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, tamo iza zida
Lomeći staklo u hodniku
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, ne reci mi da više nema nade
Zajedno stojimo, razdvojeni padamo

Od pesme Hey You se može reći da se govori o drugom delu Floydovog života. On ovde postaje kamijevski stranac, duh egzistencijalističkog apsurda i nemoći, Merso, stranac za svet zatvoren iza sopstvenih zidina, ali on nije totalno izgubio vezu i sa svojim unutrašnjim bićem, jer umesto da bude srećan pošto je ostvario ono za čime je sve vreme težio, on traži pomoć. Ovo je jedna od najtajanstvenijih pesama grupe Pink Floyd. Pesma Hey You pokreće drugi deo The Wall albuma, neposredno nakon što Pink shvati da je njegov zid izolacije koji je izgradio oko sebe potpun. Pink pokušava dozvati spoljašnji svet, ali shvata da je njegova komunikacija prekinuta. U početku on traži podršku od usamljenih ljudi koji žive u hladnom svetu, ironično paralelnom s njegovim. Čini se da pesma govori o čežnji za ljudskom interakcijom. Izraz Hej ti podrazumeva dozivanje nekoga (na primer, Hej ti tamo). Nakon te rečenice u svakom stihu nalazi se osoba u nekakvom očajničkom ili jadnom scenariju. Većina ovih scenarija prilično su opšti, ali neki su specifični, na primer, Vi izvan zida razbijate boce u hodniku, što ostavlja utisak buntovnog tinejdžera ili Stojiš na cesti uvek radeći ono što ti kažu, ostavlja utisak nekoga ko je vrlo plah i neodlučan. Slediti ove scenarije u svakom stihu je pitanje koje traži ljudsku interakciju, a kako pesma ide, ova pitanja postaju sve očajnija u svakom stihu: Možete li me osetiti?, Bi li me dotaknuo?, Možeš li mi pomoći?. U shemi celog albuma pesma govori o tome kako, iako ljudi postavljaju svoj Zid kako bi sprečili druge ljude, očajnički, ali beznadežno žude za pravom ljudskom interakcijom. Pink se previše odvaja od društva i čini se da se ne može ponovno povezati. Treba mu neko ko će mu pomoći i žali zbog pokušaja da se izoluje od sveta. Crvi su simbol raspadanja tokom celog albuma. Tačnije, mentalni raspad. Budući da Pink nije mogao pobeći iz svoje izolacije iza figurativnog zida, počeo je nastupati mentalni raspad. Tako su mu crvi pojeli mozak. Roger Waters objasnio je ovu pesmu časopisu Mojo u decembru 2009.:

Reč je o raspadu mog prvog braka, onoj bedi i boli i o tome da sam na putu kad žena preko telefona izjavi da se zaljubila u nekog drugog. To je potpuna katastrofa, pogotovo ako ste neko poput mene. Bio sam lebdeo na uzburkanom moru ženske moći (smeh). Beznadno, zaista, nisam mogao učiniti ništa drugo nego leći fetalno i zaplakati. Ali pesma je takođe delimično pokušaj uspostave veze s drugim ljudima, reći da će možda, ako delujemo u zajednici, neki od loših osećaja nestati. U zajednici postoji uteha. Crtica: Hej ti, tamo izvan zida/ Razbijanje boca u dvorani – to je podsticaj da se približimo mestu gde živimo, kako bismo mogli pomoći jedni drugima.

U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju.

Doziva nekoga da ga oseti i dodirne. To je paradoks jer je on upravo izgradio zid da bi mogao da pobegne od kontakata sa drugima i kako ga niko više ne bi ranio. Pink sada traži od neimenovanog slušaoca, koji može biti njegova žena, svet izvan sobe ili mi, da mu pomogne da nosi taj Sizifov kamen, svoj život. On se vraća u svoju realnost i shvata da je zid previsok i da koliko god se trudio, izlaza nema. Njegov sada zatvoreni svet postaje mučan i bez nade. Masivnost zida prikazana je u filmu tokom pesme Is There Anybody Out There? U ovoj pesmi se nekoliko puta postavlja ovo pitanje, ali odgovora sa druge strane nema. Pink sada želi da napravi red u svom životu i pokušava da složi sve stvari koje je slomio u besu. On ne baca polomljeno iz sobe, već pravi mozaike od delova slomljenog sebe. Ta preciznost u ređanju podseća na red u vojsci, a to opet asocira na nedostatak oca što i jeste temelj izgrađenog zida. Kada se završava pesma, sledi scena Pinkovog brijanja. Ovaj momenat aludira na brijanje Syda Barretta, jednog od osnivača benda koji se povukao. Kada je bend snimao Shine on You Crazy Diamond, Syd ih je posetio. Waters i Gilmour su bili potpuno šokirani kada su videli Syda potpuno obrijanog. On je sedeo u uglu studija i kada su ga pitali kako mu se sviđa to što snimaju za njega, on je odgovorio da mu se čini pomalo staromodno i nestao je. Syd je, kao i Pink, imao psihičkih problema, tako da je u lik Pinka implementiran i Sydov život.

Ima li koga napolju? – pita se čovek opasan zidovima mržnje i izolacije, sujete i laži, tražeći izlaz iz začaranog kruga ubijanja, osvete, mržnje i ponovnog ubijanja, kruga bez početka i kraja, kraja večnog nasilja, zla i izolacije.

Album The Wall varniči od unutrašnje energije, empatičnosti i žestokih antiratnih poruka, preplićući se sa veoma emotivnim introspektivnim slikama Watersa – kako srušiti sve te zidove oko nas i u nama?

Zdravo, ima li koga unutra?… Hajde sad, čujem da si neraspoložen, pa, mogu ti olakšati bol i ponovo te postaviti na noge… Opusti se, trebaš mi prvo dati neke informacije, samo osnovne činjenice… Možeš li mi pokazati gde te boli?… Ne postoji bol, ti si izbezumljen, na horizontu je dim udaljenog broda, ti dolaziš sam, ravno kroz talase. Usne ti se miču, ali ja ne čujem šta ti govoriš. Kada sam bio dete imao sam groznicu. Ruke su mi bile kao dva balona. Sada se ponovo tako osećam. Ne mogu da ti objasnim, ne bi razumeo. U stvari ne osećam se tako, ja, postajem samo blaženo oduzet.

Pesma Confortably Numb je zastrašujuća slika sveta bez emocija, duše i ljubavi, gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti, bez iskrenih emocija, bez ljubavi, saosećanja, topline, istine, milosrđa, praštanja.

Comfortably Numb je pesma u kojoj Pink dobija odgovor na pitanje postavljeno u numeri zastrašujuće jezive atmosfere otuđenja i beznađa modernog čoveka opasanog zidovima izolacije – Is there anybody out there? – ima li bilo koga napolju, van zida? U filmu dolaze Pinkov menadžer i doktor da ga osposobe za koncert, dakle dolazi pomoć za kojom je on tako očajnički vapio. Doktor ga pita: Da li ima nekoga unutra? Možeš li mi pokazati gde te boli?, ali Pink je mentalno daleko od stvarnosti i ova pomoć je njemu beskorisna, jer sam Pink doktoru kaže: Tvoje usne se pomeraju, ali ja ne mogu da čujem šta govoriš… Waters nam kroz lik Pinka govori o izgubljenoj duši današnjeg čoveka i površnim, trivijalnim pokušajima savremene medicine da izleči samo njegovo bezvoljno telo, zapostavljajući suštinu bića, njegovu unutrašnjost, dušu, koja postaje suvišnom, nebitnom kategorijom u svetu gde forma dominira nad suštinom, sadržajem emotivnog ljudskog bića. Kao da ne govore istim jezikom, Pinkova percepcija sveta je potpuno promenjena i on ne razume događaje iz realnosti. Pink ne može da kaže šta ga boli, jer to nije fizička bol, to je poremećaj koji je promenio ceo njegov psihički svet. On ne oseća bol, već oseća kao da propada u preduboku tišinu. A postoje samo dva načina da se izađe na kraj sa tugom jedne tako senzibilne, izgubljene duše: da se Pink suoči sa samim sobom, svojim strahovima i sa onim što ga zaista boli, ili da se anestezira samo kako bi nastavio da funkcioniše ma kako bilo i radi ono što se od njega očekuje.

Halo, ima li nekoga tamo?
Samo klimni glavom ako me čuješ
Ima li bilo koga doma?
Hajde sad
Čujem da se osjećaš potišeno
Pa ja mogu ublažiti tvoju bol
Postaviti te na noge ponovo
Opusti se
Trebaju mi neke informacije prvo
Samo osnovne činjenice
Možeš li mi pokazati gdje boli?

Nema bola, gubiš se
Dim udaljenog broda na horizontu
Ti samo prolaziš u valovima
Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš
Kad sam bio dijete imao sam vručicu
Osjećao sam svoje ruke kao dva balona
Sada imam taj osjećaj ponovo
Ne mogu objasniti, ne bi razumio
Ja nisam ovakav
Postao sam ugodno umrtvljen

Ok, samo mali ubod iglom
Neće biti više
Ali možda ćeš se osjećati malo umorno
Možeš li ustati?
Vjerujem da djeluje, dobro
To će biti dovoljno da izdržiš predstavu
Hajde, vrijeme je da se krene

Nema bola, gubiš se
Dim udaljenog broda na horizontu
Ti samo prolaziš u valovima
Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš
Kad sam bio dijete uhvatio kratki brzi pogled
U uglu moga oka
Okrenuo sam se da pogledam ali je nestao
Ne mogu se točno sjetiti sada
Dijete je odraslo, san je nestao
Postao sam ugodno umrtvljen

Zastrašujuće, bolne slike unutrašnjeg loma modernog čoveka, prikazane u pesmi Comfortably Numb (unutar filma i albuma) kroz mučne scene samoizolacije, početka ludila i bukvalno raspadanje tela i rastakanje Pinkove duše propraćene su moćnim zvukom Gilmurove gitare i jedne od najboljih, najimpresivnijih solo deonica ikad odsviranih, kako na ovom albumu i celokupnom opusu Floyda, tako, slobodno se može reći, i u istoriji rock and rolla kao moćnog umetničkog izraza u opisu duše i iskrenih emocija čoveka 20. veka. Ova pesma opisuje društvo u kojem živimo (kroz lik doktora, kao metaforu savremenog površnog, psihološkog spoljašnjeg pristupa problemu koji nikad ne rešava ništa, baveći se samo posledicama svih naših trauma, nikad uzrokom, suštinom čoveka kao osećajnog, ranjivog, socijalnog bića otuđenog u svetu bez ljubavi). Kada je emotivna bol ili trauma nepodnošljiva (kako to Waters kroz ovu pesmu slikovito predstavlja), onda ljudi posežu za alkoholom, sedativima, antidepresivima i ostalim drogama samo da tuga i bol nestanu (mišljenje je da je pesma upravo o narkoticima i njihovoj moći). Retki su oni koji odluče da se suoče sa sobom i svojim strahovima, prosto zato što je to jedan veoma usamljen i bolan proces. Naša autentičnost, sloboda izražavanja i borba za ono u šta verujemo nas u očima izmanipulisane gomile, tzv. javnosti predstavlja kao čudake ili, šta više, karakteriše kao nenormalne jedinke, zauvek obeležene, nepoželjne pojedince koje treba na perfidan način ukloniti. Pinkov metaforički odgovor (Ne mogu da ti objasnim, nećeš razumeti, ovo nije onako kako se ja osećam. Postao sam udobno umrtvljen) potpuno je nejasan doktoru koji nije upoznat sa njegovim stanjem. Sam Roger Waters je jednom prilikom rekao da menadžerima nije bitno kako se ti osećaš, već im je bitno koliko je karata prodato. Zbog toga mu oni daju drogu kako bi ga podigli iz te umrtvljenosti, ali ona Pinka uvlači u još dublje i strašnije psihičko stanje, u totalnu otuđenost, droga prekida Pinkovu vezu sa njegovim unutrašnjim bićem. Odlazi na koncert, ali potpuno promenjen. On je na koncertu fizički, ali ne vlada dušom. Slike Syda Barretta, njegov sablasni duh s kraja Pink Floyd odiseje ponovno oživljavaju pred nama, budeći bolne uspomene na njegov duševni slom i tragiku sudbine rok zvezde čiji se duh ugasio u svetu halucinogena, zauvek. Na bini, pred očima javnosti, gomile koja ne razume, ne saoseća i nikad ne prašta, pretvarajući nekadašnje idole u tragičare, žrtve sopstvenih iluzija.

Goodbye cruel world
I’m leaving you today
Goodbye
Goodbye
Goodbye

Goodbye all you people
There’s nothing you can say
To make me change my mind
Goodbye.

Album The Wall blistavo je Pink Floyd remek delo, surova slika stvarnosti i raspada svih istinskih sistema vrednosti, slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše, gde se jedino možete obogatiti na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu, snove, ideale i dostojanstvo za sitnu lovu. Ukoliko nemate odgovora u vašem srcu i duši, ostaje vam da se nadate da nećete biti zatvoreni, jer ste uhvaćeni na delu pokazujući osećanja i proglašeni ludima, ili možda razapeti na zid mekog srca umetničkog.

EXIT: Konačni rez – Krug se zatvara

Hronološki poslednji album Floyda – The Final Cut, snimljen je 1983. godine bez Wrighta u postavi. On bi se slobodno mogao nazvati i prvim Watersovim solo albumom (uvodom u albume poput Radio K.A.O.S. i Amused to death), jer je ostatak benda bio sveden na puke izvršioce i dekoraciju Watersovih ideja, ovaj put rekvijem, priču posvećenu pokojnom ocu, poginulom tokom Drugog svetskog rata. Nakon zbrkanih opsesija albuma The Wall, Waters se uhvatio za jednu iskonsku i objedinjujuću opsesiju: smrt njegovog oca u bitci kod Anzia 1944. Tako, na The Final Cutu, detetova nesposobnost da prihvati gubitak oca postala je odbijanje odraslog čoveka da prihvati politiku smrti koja desetkuje svaku sledeću generaciju i preti sve jasnije sa svakom godinom koja prolazi da nas konačno sve uništi.

Britanija nakon Drugog svetskog rata bila je pusti krajolik preživelih jednako zahvalnih i očajnih što su živi, u svetu hladnom i sivom s gradovima u ruševinama i posleratnom oskudicom, što je uticalo na Watersovu perspektivu u godinama njegovog formiranja jednako sigurno kao i odsutnost njegovog oca (tema koja se u turobnim tonovima provlači i na monumentalnom The Wall albumu). I tako su ga krize koje su se nametnule 1980-ih navele da se zapita koliko je zapravo napretka postignuto za naciju i njezino građanstvo. Album se takođe bavi drugim problemima koji nastavljaju mučiti svet, kao što su kulturni imperijalizam i kolonijalizam, kao i posledice globalizacije. Još uvek živimo s tim razmišljanjima, a verovatno ćemo i uvek tako živeti. Iako je ovaj album otvoreno političko delo, on takođe u svojoj srži priča o čoveku koji živi u senci svoje problematične prošlosti i pokušava pomiriti turobnu sadašnjost.

Uprkos svom gnevu i podsmehu, postoji i duboka pozadinska struja melanholije i istinske usamljenosti, koja poziva na ljudske veze pred gubitkom i tugom. Pesma Paranoid Eyes – sa svojom ambijentalnom panoramom kvartovske sporedne ulice i paba – opisuje i muzikom i atmosferom kako se čovek može osećati sasvim usamljenim okružen društvom. Strah i izolacija imaju jednako važnu ulogu u ovoj priči kao i u The Wall, ali kamera produkcije se povlači kako bi otkrila širi svet, dublju tugu. Iako postoje mnogi koji ne svrstavaju ovaj album u Pink Floyd kanon, on sadrži druge aspekte koji definišu Pink Floyd iz muzičke perspektive: uzdignute emotivne gitarske solaže Davida Gilmoura i snažan puls bubnjanja Nicka Masona, a ti elementi su uokvireni u svaku od pesama do zadovoljavajućeg učinka (dodatno ukrašeni aranžmanima Michaela Kamena). Bez obzira na sve borbe koje su se vodile iza kulisa (pre svega izbacivanjem iz benda legendarnog Richarda Wrighta, čime je nestao veliki deo nekadašnje Pink Floyd magije jednog od glavnih muzičkih arhitekata zvuka benda – koji je, uzgred, godinama unazad sve manje dobijao na značaju i slobodi da se kreativno izrazi pod štafetnom palicom Rogera Watersa i njegovog koncepta i vizije benda), samo delo objedinjuje umetnička načela u službi pesama, koja bi njihovim izostankom zasigurno bila okrnjena; teško je zamisliti koliko bi dirljiva bila The Fletcher Memorial Home ili naslovna pesma bez Gilmourovih solaža, na primer. A te solaže su za Gilmoura jednako izražajan glas kao i njegovo pevanje. Posebno je impresivna Gilmourova partija, solo deonica u pesmi Not now John, koja prži kao u najboljim danima Floyda dok lirika prati žestoku ljutnju, politički protest Rogera Watersa prema tadašnjoj premijerki Velike Britanije, tzv. Gvozdenoj dami – Margaret Thatcher i njenoj umešanosti u besmisao Falklandskog rata protiv Argentine (sukob oko ostrva koja su bila deo ogromne britanske kolonije, a koja je Argentina smatrala svojim posedom). Deo brutalnog Watersovog komentara odnosi se i na američki Hollywood, njegovo cinično i neoprostivo glamurozno prikazivanje još jednog krvavog i licemernog kolonizatorskog rata (prikazanog kao nešto pravedno), kao i na opštu kritiku pohlepe i korupcije u savremenom svetu.

The Final Cut nije tipičan Pink Floyd album; to je pre pripovest koja je izražena kao ciklus pesama. To su prizori iz života i komentari razbijenog i izolovanog društva na rubu samouništenja. To je opraštajno Pink Floyd delo (poslednje s Watersom) koje nastoji zamoliti čovečanstvo da ne preduzima taj krajnji potez nepovezanosti, da moramo gledati dalje od svojih uskih briga kako bismo ponovno pronašli vezu s našim čovečanstvom, sa svetom i na kraju našim spasenjem kao vrste. Predstavlja srž Rogerovog umeća: ispitati srce i um za odgovore, svih nas, u nadi da ćemo se uvek podsećati na našu ljudskost i našu sposobnost saosećanja i razumevanja mora biti jača od našeg impulsa prema mržnji i strahu.

Fuck all that we’ve got to get on with these
Gotta compete with the wily Japanese
There’s too many home fires burning
And not enough trees
So fuck all that
We’ve go to get on with these
Can’t stop!
Lose job!
Mind gone!
Silicon!
What bomb?
Get away!
Pay day!
Make hay!
Break down!
Need fix.
Big six.
Clickity click.
Hold on!
Oh no,
Bring bingo!
Make ’em laugh
Make ’em cry
Make ’em dance in the aisles
Make ’em pay
Make ’em stay
Make ’em feel okay
Not nah John
We’ve got to get on with the film show
Hollywood waits at the end of the rainbow
Who cares what it’s about
As long as the kids go?
Not now John we’ve
Got to get on with the show
Hang on John I’ve got to get on with this
I don’t know what it is
But it fits on here like
Come at the end of the shift
We’ll go and get pissed
Not now John
I’ve got to get on with this
Hold on John
I think there’s something good on
I used to read books but
It could be the news
Or some other amusement
It could be reusable shows
Fuck all that we’ve got to get on with these
Got to compete with the wily Japanese
No need to worry about the Vietnamese
Got to bring the Russian Bear to his knees
Well, maybe not the Russian Bear
Maybe the Swedes
We showed Argentina
Now let’s go and show these
Make us feel tough
And wouldn’t Maggie be pleased?
Nah nah nah nah nah nah nah!
S’cusi dove il bar
(What?)
Se para collo pou eine toe bar
s’il vous plait ou est le bar
(Say it in English!)
Oi, where’s the fucking bar John?
(Oh, now you’re talking!)\”
Oh! Rule Britannia! Britannia rules the day
Down!
Go, Maggie!
Hammer, Hammer, Hammer, Hammer, now!

Ono što je usledilo kasnije, nakon albuma The Final Cut, samo je još jedna u nizu istih, starih i tužnih rock and roll priča o sujetama i raspadu benda. Odlaskom Watersa iz benda i nepotrebnim iskušenjem tandema Gilmour-Mason da pod starim imenom i slavom pokušaju nešto savim novo – iskorak ka ispraznoj komercijalizaciji i demistifikaciji Pink Floyda, glupom trošenju starih ideala i podilaženja novim ukusima, uz lažni sjaj moderne tehnologije u funkciji muzike (koja to više zapravo i nije), i sve to začinjeno sudskim parničenjem, ostavilo je istinske frikove i iskrene floydovce na trošnoj palati savremenog informatičkog društva socijalnih mreža asocijalnih kreatura. Od nekadašnje muzike i magije Floyda, nakon odlaska Watersa ostala je samo prazna ljuštura, ironična sudbina savremenog čoveka unutar uznapredovalog, tehnološkim iluzijama nafilovanog društva ispraznih kreatura i marioneta. Ostalo je sve ono što i, ironijom sudbine, ostaje na kraju Zida od lika Pinka u numeri Comfortably Numb – veličanstvena praznina, ponor, duhovna pustoš, beretovska katatonična nemoć pojedinca unutar čijeg ništavila bezdušnosti nestaje moderni svet, bez ideja, duše i ljubavi.

Može li se baš sve u životu kupiti i digitalno upakovano dijagnosticirati kao roba ili samo još jedan u nizu produkata koji se potroši i nehajno, bez srca emocije i duše odbaci?

Prijatelju moj dragi, odgovor možeš pronaći jedino u vlastitom srcu.

Grupa Pink Floyd uprkos svemu ostaje jednom od mojih najvećih rock and roll, muzičkih ljubavi, istovremeno i duhovnom, underground vodiljom kroz savremeni svet koji prednost daje formi nad sadržajem i čija ispraznost, odsustvo duha i kreativnosti kulminiraju u pukom konzumerizmu i materijalizmu, bez novih, svežih kreativnih sokova i psihodelične magije šezdesetih, decenije u kojoj sam samo fizički rođen, ali za koju sam duhom veoma vezan, sudbinski, neraskidivo. Svaki put kada iznova čujem monumentalna remek dela rokenrola poput Echoes, Wish You Were Here, Saucerful of Secrets ili vanvremensku Shine on You Crazy Diamond, moje srce se ispuni neobičnom radošću i smirenjem, ljubavlju koju mi je rock and roll preko muzike benda Pink Floyd trajno utkao u samu bit mog senzibilnog, buntovnog bića. Pink Floyd ostaju mojom trajnom inspiracijom i fascinacijom, duhom večne svežine i nadahnuća koja je još uvek tu negde kroz lik Rogera Watersa (uprkos njegovim godinama koje su ipak samo broj), duhom kojim mi je još u dečačkim, davnim danima inficirao duhovnu bit, učinivši je načinom života i sagledavanja sveta zvani rock and roll.

SHINE ON YOU…

 

 

 

 

 

Tagovi: Pink Floyd