Punk Rock Holiday 2.6, Tolmin, Slovenija: Odmor za mozak

Ni moj bugarski kamarad i sapatnik na putovanju u ovoj slovenačkoj avanturi već peti put, tj. novopečeni pripadnik PRH medija tima “na zameni” Yavor Yordanov (ja već 4 godine pričam drugarima organizatorima iz Slovenije, uzmite Bugarina – mali kida sa kamerom, mada lično mislim da je mnogo bolji u montaži, ali niko da me čuje- prim.aut!!!), a ni moja malenkost, nismo mogli pretpostaviti da će gužva negde na vrelom asfaltu graničnog prelaza Bajakovo, na srpsko-hrvatskoj granici tog 10. dana meseca avgusta leta gospodnjeg 2026. biti tolika, da ćemo 6 i po sati čekati na izlazu iz Srbije i ulazu u Hrvatsku i znam da je Jugoslavija bila zemlja u kojoj granice na ovom geografskom području nisu postojale, a prijateljstva su bila jača od svega i mi ovakvih problema sigurno ne bi ni imali i…

Najbolji mini punk festival do 5000 ljudi u Evropi je i ove godine okupio creme de la creme punk-hard core svetskog džet seta. Dobro, možda je tu falilo još nekoliko imena, ali uopšte nije lako napraviti plejlistu bendova kad su na evropskoj turneji. Da li Brakrock u Belgiji kao prva stanica, Punkrock Holiday u Sloveniji kao druga i Bayfest u Italiji kao treća stanica ili obratno plus pojedinačni koncerti duž i popreko Evrope, i nikad nije bilo lako bukirati ekskluzivce ili neke jače bendove…

Da se ne ponavljamo, ranije smo već apstrofirali značaj warm up dana, odnosno dana za zagrevanje, u poslednjih nekoliko godina ispostaviće se da je to jedan od verovatno najvažnijih dana na festivalu. To je živi mehanizam u kom je taj dan postao svetinja. Sve i da hoćeš teško da možeš da pogledaš kako treba sve bendove na festivalu. Jeste da su organizatori na to već u povoju festivala mislili, pa su ceo program da se ne jurimo stavili na beach stage u vremenu od 12.00-18.00 i na main stage od 19.00-01.00, izuzetno je teško ispratiti program 12 sati dnevno, 5 dana, sve i da si došao na festival samo zbog muzike… Vremenom je i beach stage postala izuzetno bitna, samim tim i nastup tih nazovi “manjih” bendova važniji, tako da je u 2026, ta nit između izvođača sa dve bine postala sve tanja jer je kvantitet izrodio kvalitet. Da, to su dva pola jedne energije koja se preliva, briše granice između „velikih“ i „malih“ bendova, između „pretposlednjih“ “poslednjih” i „prvih“. Pamtim svojevremeno i nastupe nekih “većih” bendova koji su pod obavezno trebali tada da se nađu na main stage, ali ko zna iz kojih razloga su se našli tu i “razvalili” svojim nastupom. To je, ispostaviće se, barem po jedan veći bend na beach stageu godišnje. Zato je vremenom postala poznata krilatica: “…bolje svirati pretposlednji ili poslednji na beach stageu, nego prvi na main stage-u...”, što apsolutno znači da cilj opravdava sredstvo…

Bolji od drugih na beach stageu tog dana za zagrevanje su bili očekivano Horace Pinker koji za mene baš jesu bili iznenađenje jer sviraju po inerciji toplo-hladno kroz čitavu karijeru. Tu su, pa nestanu, pa se vrate, pa odu, i opet tako sve u krug više od tri decenije. Dobro, svima im se desio život, ali tu je glavni protagonista Scott Eastman — gitarista i vokal, jedan od osnivača, tj. alfa i omega grupe, ali i gostovanje manje ili više poznatih gostiju u pojedinim pesmama na bek vokalima kao što su Dan Wleklinski (88 Fingers Louie) + Scott Radinsky (Pulley)…

Bilo je jako simpatično kad me je Dan Wleklinsky ranije u toku dana u backstage-u beach stagea prepoznao, uljudno se pozdravio se sa mnom i pitao kako sam, a ja zbunjen kao malo dete. Na PRH-u 2.6 on je bio u ulozi tour menadžera i vozača busa Horace Pinkera. Ja bio pomalo iznenađen u tom i u još jednom slučaju kada sam još jednom liku iz Nemačke rekao da nisam ja lik sa fb, iako je on uporno pokazivao moj fb profil, da bih mu kasnije rekao istinu. Na pitanje – “zašto sam mu prvo rekao da to nisam ja?” usledilo je njegovo oduševljenje mojim odgovorom – “…pa otkud znam zašto me tražiš!?!”. Kraj tog prvog warm-up dana na beach stage-u obeležio je fenomenalan nastup Deez Nuts-a, fuzija metala hard core-a hip hopa i svačeg nečeg još, ali što jeste, jeste, retki su trenuci kada se publika pretvara u jedno biće koje ispred beach stagea skače i bio je to možda i najjači nastup na beach stage-u ove godine na PRH-u 2.6. Gledah ih pre ovoga par puta u Srbiji, ali to nije bilo uopšte ovako dobro. Mnogo puta ranije se dokazalo da je stvarno više nego čudan osećaj biti prvi na velikoj bini na ovom festivalu. Tu gorčinu osetili su i momci iz benda Scream i baš je šteta zbog njih. A ja mislim da su ovde već drugi put opening act bend. Ne zato što su u pitanju vašingtonske legende koje postoje u raznim varijantama od 1979, i ne zato što je u ovom bendu bubnjeve svirao i Dave Grohl (Nirvana, Foo Fighters), nego su stvarno imali odličan nastup uz mnogo malo ljudi ispred bine.

Sećam se da mi je još pre 3-4 god prijatelj iz Bostona rekao da moram da vidim Haywire, kao novu super pojavu u svetu bostonskog hardcorea. Čuo ih jesam, malo bio skeptičan, ali ovog sam puta bio rešen da to i vidim. Iznenadio me zvuk koji sve jeste al tipičan bostonski nije sa atipičnim horskim pevanjem bek vokala, a to je spajanje nespojivog. Vidi se da je alfa i omega bendta Austin Sparkman, čovek koji je povezivan da gomilom Boston hardcore bendova, ali ni ostatak benda nije nepoznat u tom svetu. Velika je šteta što su nastupili kao drugi bend na velikoj bini warm up dana, mada ih je prisutna publika odlično prihvatila. Nije mi jasno kako su ovako dobar tajming za svirku na festivalu dobili i Punk Rock Factory, obzirom da su cover bend i… da me neko pogrešno ne shvati, i to smo nekako preživeli jer zvučali su… kao kad Blink 182 obrađuje svoje favorite, a favoriti su… dečije pesme za laku noć. Pulley ko Pulley, nekad ok, nekad ne, a nisam bio jedini kome se čini da Scott Radinskog napušta glas, ali kapiram situaciju da je ovo nekad bilo stvarno ok pa na osnovu toga vraćaju stare kredite.

Ovogodišnji PRH 2.6 je bio meni malo drugačiji jer ja ne pamtim toliko dobrih, aktuelnih hard-core bendova ikad ranije. Svakako da Terror iz Los Anđelesa spada u sam vrh svetske hard core scene jer Scott Vogel voli PRH, PRH voli njega, to je odnos ljubavi, poverenja, rituala. Velika je zaostavština Sick Of It All-a pokojnog pevača i frontmena benda Lou Kollera, to se u više navrata na festivalu u raznim varijantama čulo i videlo. Mnogi izvođači su na različite načine odali počast jednom od najvažnijih ličnosti njujorškog hard corea koji je preminuo usled borbe sa rakom jednjaka. Uz celi “Step Down” – SOIA kao intro, Terror kreće u osvajanje PRH-a 2.6. Slede Pain Into Power, Split My Rage… U publici grotlo, svi se dovijaju na razne načine. Nije više samo crowd-surfing, već i preozbiljan stage diving, ali ljudi vode računa jedni od drugima, kao i uvek na PRH-u. Tu je i Still Sufer, Overcome, Hard Lessons, ukupno 16 mega hitova medu kojima triling asova u finišu 25th hour, Keep Your Mouth Shut i Keepers of the Faith koja nije samo pesma, već zavet, obećanje da će muzika nastaviti da čuva ono što život pokušava da izbriše. Na kraju, već tradicionalni juriš publike na binu i susret sa omiljenim izvođačima. Jače i bolje nije moglo.

Nisam upoznao Jason Navarra i ne znam koja je njegova životna priča, tako da ne znam kako je moguće da neko izda jednu od najboljih ska punk ploča 90-tih “Definition by Destruction” i nestane preko noći, ali to se nekako njemu baš dogodilo. Pretpostavka je da je težina tog albuma bila dovoljna da ih izbriše iz svakodnevnog toka muzike. Izdavali su oni kasnije i neka druga studijska izdanja lutajući raznim žanrovima gore-dole, ali kad se kaže The Suicide Machines, svesno se sa ogromnim razlogom misli na album “Destruction by Definition“. Svestan toga, Navarro je 2026. okupio preozbiljnu ritam sekciju gde se ne zna ko je od koga bolji muzičar. Meni naročito zanimljiv beše Rich Tschirhart – bas gitarista koji je svoju funk svirku ubacio u ska-punk i možete samo misliti kako to zvuči. Setlista kao što rekoh “Destruction…” + još neki hitovi, u dimenziji još superiornijeg zvuka, fino, stvarno super. Možda čak i previše u danu za zagrevanje, a opet — upravo ono što festival hoće: da nas uvek iznenadi.

Sad kad vraćam film, meni su prvog dana u utorak 11.8.2026. na bič stejdžu bolji od drugih bili For I Am, a možda je malo i cela ta ponuda sa beach stagea jednolična, barem u 70 posto slučajeva su to melodični skate punk bendovi koji ili imaju svoja D.I.Y. fizička izdanja (diskovi, ploče, singlovi) ili su u pitanju male izdavačke kuće sa skromnim budžetom u još skromnijim tiražima izdanja koji bendovi prodaju zajedno sa svojim majicama i bukvalno za vreme njihovog nastupa. Ta bina jeste rasadnik zadužen za razvoj novih bendova, ali se oni razlikuju nekako možda najviše u podršci koju imaju od publike. Ako ne računamo drugare iz istog grada (zemlje) onda se bend dovija na razne načine, a najčešće putem pamfleta, flajera i postera istaknutim na prometnim mestima na festivalu i u kampu da bi eventualno obezbedio širu publiku na beach stageu, mada je takav marketing danas stvar prošlosti, ali je na licu mesta verovatno jedino tako moguć. Možda bi tu negde trebalo organizovati poseban mini štand sa posebnom prodajom majica i fizičkih izdanja svih beach stage bendova koji nastupaju svih 5 dana, što bi obezbedilo duži period za upoznavanje i prodaju beach stage bendovima.

Ballyhoo! izlazi iz opisa uobičajenih bendova na beach stageu jer su zapravo vrlo dobra kombinacija reggae rocka, punk rocka, ska i alternativnog rocka, samozvani „Maryland Beach Rock“ i to je zvučalo baš, baš dobro. Na mejnu ne previše publike na Adolescentima, ko je hteo upoznao je, ako nije ranije Casualites koji su podsetili na korene — street punk u svom izvornom obliku, sa lancima, katancima, martinkama i čirokanama. Kad postoji svašta nešto drugo, sasvim je u redu da postoje takvi i slični njima bendovi, od toga je subkultura krenula, a nekima je i danas to sve. A kad su se pojavili Stick To Your Guns, više ništa nije bilo isto. Više sam obratio pažnju na njih posle njihovog prošlog nastupa, a ovo je bio po meni jedan od najkvalitetnijih nastupa ove godine. Metal-core kakav se samo poželeti može. Iako izgleda kao vodoinstalater iz komšiluka pevač Jesse Barnett je dobro raspoložen, a i ostatku benda prija Slovenija. Prošlo je već dosta vremena otkad su Good Riddance svirali poslednji put na Punk Rock Holiday festivalu, i sklopile su se nekako kockice da nastupe ove godine. Osim pevača Russ Rankina zaštitni znak ovog benda sa godinama je postao dobroćudni basista Chuck Platt, koji više nema višak kilograma kao ranije. Slučaj je tako hteo da je i pretposlednji album, Thoughts and Prayers iz 2019., kao i najnoviji Before the World Caves In iz ove godine su se pojavili u praskozorje Punk Rock Holiday 2.6 festivala, pa masa ljudi nije mogla da ih čuje na adekvatan način, a radi se o odličnim pločama. Nekako, kreću oprezno sa Yesterday Headlines, raspoloženje se naglo popravlja sa Weight of the World, Salt, There’s Still Tonight. Ljudi vole ovu ekipu iz Santa Kruza, a i nisu ih u Sloveniji videli dovoljno dugo da pažljivo isprate njihov nastup verovatno zato jer uz beskompromisnu melodični hardcore punk isporučuju i dovoljno krajnje intelektualnih tekstova pesama pri kojima se treba dobro zamisliti pa tako slede Half Measures, One for the Braves, In Pieces, A Credit to His Gender. Dok je Russ pomalo po meni neshvatljivo, ali uobičajeno rezervisan (uvek sa preozbiljnom facom-prim.aut.), Chuck održava bliski kontakt sa publikom sledi Cheyenne, Made To Be Broken, pa njegova omiljena Heresy, Fertile Fields, No More System, Libertine, To Suffer Is the Name, Shadows of Defeat, te ulazak u superfinale nastupa uz Ring Out, Mother Superior, Last Believer, i na kraju Come Dancing. Meni dovoljno.

Ni sumnjao nisam da je Hot Water Music porastao sa godinama kao bend, što i nije neočekivano kad su par godina ušli već u četvrtu deceniju postojanja. Specifičnost i neobičnost ovog benda vam je u tome što su pesme otpevane dubokim, promuklim i hrapavim glasom glavnog pevača Chuck Ragana koji spaja više podžanrova, i to otprilike zvuči vokalno kao mladi Springsteen na stereodima što neko oko mene reče. Vidi se da se Chris Crisswell (The Flatliners) odlično od 2022. uklopio kao redovni član i to što radi, radi odlično, mada mislim da mu je možda nekako dato čak i previše prostora. Sedamnaest pesama, izuzetan balans između njihovih klasika (Remedy, Turnstile, Rooftops, Drag My Body, Trusty Chords) i novijeg materijala (Menace, Habitual i After the Impossible) i znam ljude koji su bili srećni. Dosta je za utorak.

Sredu nam je obeležila projekcija filma o N0FX, uspeli smo da promašimo prvu sold out pretpremijeru, prvu sold out premijeru, ali ovu nismo. U predivnom aklimatizovanom okruženju tolminskog kina emitovan je “40 Years of Fuckin’ Up” dokumentarni film koji se se bavi istorijom NOFX-a od 1983. i od svirki za 20-tak ljudi do poslednje impozantne turneje 2024. Impresivne su radne muzičke biografije Michael Burkett –a, u narodu poznatijeg kao Fat Mike, Eric Melvin-a, El Hefe-a i Erik „Smelly“ Sandina, uz ogroman dokumentarni materijal. Biti od početka do kraja nezavisan željeno je stanje svakog benda, a tu su još njihovi interni odnosi i ogromni problemi kroz koje su prolazili kao i način na koji su postali jedan od najuspešnijih nezavisnih punk bendova svih vremena, glavna je tema ovog filma, međutim…. Zbog velikog broja eksplicitnih scena prvog dela filma i nisam baš bio oduševljen, ali ona očekivana prepoznatljiva ironija i sarkazam glavnih protagonista preovladava filmom, tako da kad sam kasnije malo bolje razmislio o pogledanom, rekao sam – da, to su oni… Stepen kontroverze i kontradiktornosti nije mali, iz odgledanog se može postaviti 1001 logično pitanje i dobiti 1001 nelogičan odgovor jer da… ljudi su to, sve pokvare, ali ovi upravo zato ostaju nezavisni i svoji. Srećom, na beach stage-u nismo ništa toliko epohalno propustili, bolji od drugih tog dana su bili Slovenians, po meni idealni remiks Nomeansno i Dead Kennedys ili bar se trude da zvučno liče na njih, a možda i grešim. Glavnu binu tog dana otvorili su Western Addiction, nije bilo to loše.

Dražesne Bad Cop Bad Cop su došle kao melem na ranu, iako su imale lošiji tajming nego prošlog puta. Videli smo se sa njima samo u prolazu Press Room-a festivala, nismo mogli da se lepo pozdravimo, jer su tada davale neki intervju, a mi smo samo prošli. Zbog svega toga Lihn Le nam je srdačno mahala sa bine, čim nas je ugledala, a ja nisam imao čokoladu za poklon sa sobom… Cure imaju poslednji album “Lighten Up” iz 2025. i on uključuje All Together Now, Strugglinh, Straight Out of Detox, I4NI i druge nove pesme koje su bile značajan deo repertoara, ali tu su i klasici I’m Done, Breastless, Pursuit of Liberty, Safe and Legal, Victoria… Devojke zovu druge devojke na polovini nastupa, hoće da ih vide više ispred bine i korelacija odnosa je divna, a slika kakva se samo poželeti može. Sve zvuči precizno, čisto i jasno. Mogli su slobodno da se menjaju sa A Wilheam Scream jer svaka čast njima, al ja godinama ne mogu da se naviknem na ovaj bend.

Njujork je uvek bio grad koji diše kroz svoje bendove, a Toby Morse je jedan od onih koji ga nose u sebi. Ako posmatramo i znamo kakve vokale imaju njegove kolege iz 70 posto njujorških hard core bendova, čovek poseduje veoma običan i normalan glas, ali magija je u takođe atipičnim stadionskim bek vokalima. Njegov povratak na Punk Rock Holiday nije samo koncert, publika u Tolminu zna da je H2O više od benda — oni su podsetnik da se koreni ne zaboravljaju. Toby Morse već drugi put dolazi sa preterano iskusnom ekipom u sastavu Rusty Pistachio na jednoj, Mat Handerson na drugoj gitari, Adam Blake na basu i Maximus Henry Morse (Tobijev sin) na bubnjevima. Potekli sa njujorškog betona, oni baš ne moraju ništa da dokazuju, pa je za početak normalan sa Nothing to Prove, odmah mega hit i adrenalin na maksimum, Everready, Family Tree, povratak na početak svega u 1995. Sledi Faster Than the World. H2O su najvažnijim stvarima dali najveći značaj, a krv nije voda – Thicker Than Water Still Here, Spirit of ’84, Heart on My Sleeve, Sunday, I See It in Us, I Know Why, te u finišu One Life, One Chance, Guilty by Association, 5 Yr. Plan i već uobičajan juriš publike na kraju na binu uz… passion before fashion, odnosno What Happened? Samo za sladokusce.

Teško je opisati osećaj i stepen narodnog veselja uz Gogol Bordello, ali mi smo na PRH 2.6 uspeli da na trenutak uhvatimo taj delić njihove gipsy punk magije. Jedinstven proizvod ukrajinskog emigranta obojen kao mešavina i sudar svetova u kojem se balkanska ciganska magija i njujorški underground grle pod reflektorima. Punk ekipa koja nas vozi uz dodatak violine + harmonike kroz masu muzičkih tema iz pravoslavnih zemalja bivšeg SSSR – a i balkanskih zemalja, pa ceo nastup uz neizbežnu teatralnost dolazi do ocene jednog od sigurno najjačih ove godine. Njihov nastup je pravi karneval, eksplozija boja, zvuka i ritmova. Violinu i harmoniku pretvaraju u oružje radosti, a Immigrant Punk postaje himna slobodi kretanja. Redosled pesama gubi značaj, jer Gogol Bordello stvaraju svet u kojem publika postaje deo bine. Njihova teatralnost je način da se pokaže da umetnost može biti i cirkus i revolucija. Bila je tu i Never Young Again, Ignition, My Campanera, Wonderlist King i Pala Tute, kolektivni delirijum uz Start Wearing Purple i stvarno redosled pesama nije ni bitan jer ekipa daje sve od sebe, pa je feedback od strane publike veoma očekivan. Osamnaest pesama i puna kapa za odjavu programa za sredu.

Četvrtak kao pretposlednji dan festivala uvek rezervisan za najbolje žurke, bilo tako i ostalo. Na beach stage-u vredni pomena: Austrijanci Dee Cracks, Bike Age i Templeton Pek.

Glavna bina: problem sa publikom svakako nisu imali ženski bendovi koji su otvorili glavnu binu pretposlednjeg dana Maid Of Ace i War Of Woman. Treba reći da nikad više žena sa instrumentima u bendovima nego ove godine, što svakako raduje. Legenda kaže da Talco nisu svirali od 2018. na PRH-u, i za to vreme porasli su mnogo kao bend. Sazreli su, ali nisu zgubili vatru. Njihov ska-punk u Tolminu odzvanja kao politički proglas, kao antifašistički zid protiv zaborava. Nekako, truba i saksofon nose istoriju borbe noseći glas pevača Darija Marchettija, poznatijeg kao Pope, pa taj njihov ska-punk dobija potpuno nov smisao jer su viđene nadrealne slike kao na derbiju fudb.utakmice, ali ovde svi navijaju za isti tim. Svako ko i malo zna o istorijskim narodnooslobodilačkim činjenicama iz prošlosti vezanim za gradić Tolmin u Sloveniji, zna da je nastup Talco-a najbolje obeležje i kombinacija tradicije i sadašnjosti. Taj naboj koji izbija iz svake njihove pesme odzvanja dolinom Soče i Tolminke i opominje sve kao zapis o jednoj borbi koja još uvek traje i izgleda nikad nije ni prestala. Italijana u publici koliko hoćeš, ali i ostali vole Talco, to je nekako uzročno-posledična veza.

Super je kad je Roger Lima raspoložen. To uvek rezultira odličnom svirkom i jakim nastupom benda Less Than Jake, a nije baš uvek bilo tako. Očekivan set i humor između pesama, jer svi su u dobroj formi. Setlista jeste mali pregled istorije Less Than Jake — od ranog ska-punka, preko Hello Rockview perioda, i pesama koje su postale himne benda, ali setlista je zapravo originalna priča odakle su pošli, u šta su se pretvorili, i gde se vraćaju. Less Than Jake donose humor i nostalgiju, autobiografiju celog benda kroz prizmu Gainsvillea, njihovog rodnog grada. Muzika je podsećanje da punk može biti i igra, i ozbiljna priča o odrastanju. Lepa muzička priča za sve, kako za one koji redobno prate LTJ, tako i za one koji ih tek sad otkrivaju jedno je sigurno, treba uvek overiti ovaj bend jer su sjajni ljudi.

I onda, za kraj četvrtka, Dropkick Murphys. Za mene lično, deveti put uživo, ovog puta kompletan “specijalistički” pregled. Impresivan je tzv.”backline” svih tih celtic, ili irish punk bendova, ili barem onih najvećih, što DKM svakako jesu. Sa punim razlogom, oni i Flogging Molly imaju stvarno najobimniju binsku opremu, a kako i ne bi, kad su muzičari oba benda prekaljeni multinstrumentalisti koji sviraju barem po tri, ako ne i više instrumenata. Uz ono svetlo na bini to izgleda i zvuči… vasionski i prosto je neverovatna razlika u celokupnoj live produkciji između DKM i ostalih bendova. Ja duboko verujem i prilično sam siguran da su oni svoj celtic punk žanr (a možete ga nazvati i kako god hoćete) doveli do savršenstva i da je željena mainstream pop forma dostignuta, slagali se pojedini muzičari sa tim ili ne. Posle skoro 30 godina karijere, 13 ploča, mase kompilacija, singlova to je jednostavno neizbežno. To je cena show business-a. Još samo ja da se naviknem na Ken Casey-ja kao pevača, i biće sve ok. Lično mislim da su prethodna dva pevača bila srećnije rešenje, i Mike McColgan, kao prvi i legendarni Al Barr, koji je vremenom postao zaštitni znak benda i već duže vreme se priča o njegovom povratku, ali on nikako da se desi. Uz celu pesmu “IF The Kids Are United” kao intro DKM izlaze na binu i počinju svoj nastup. Bend kao celina pokazuje da tradicija i modernost mogu da se spoje u eksploziju, a setlista je stvarno best of DKM. Uz Cadence to Arms, da se nameste instrumenti, kreće grmljavina sa Do or Die, koji vezuju sa The State of Massachusetts… Bukvalno je sve povezano kao u miksu, bez pauze. Stampedo uz The Boys Are Back, skok na Johnny, I Hardly Knew Ya, Going Strong, Stand Up and Fight. Ken je svejedno sjajan pevač, dobro komunicira sa publikom, mene lično iritira njegov izgled, to što se ponekad ponaša smešno na bini jer ide gore-dole pa se zbuni i što ponekad gura ljude od sebe nogom, ali sve je to režija mnogo dobrog filma. Sledi The Gang’s All Here, Caught in a Jar, Caps and Bottles, First Class Loser, pa triling asova, čuveni The Irish Rover, Barroom Hero i ona najskuplja Rose Tattoo. Spušta se malo tempo, ali tek toliko da se uzme vazduh uz The Spicy McHaggis Jig i The Gold Rush, ali to je samo prividno jer The Warrior’s Code i Worker’s Song ponovo dižu tenziju. I’m Shipping Up to Boston više peva publika pa je to dobra prilika za još malo predaha za ulazak u spektakularni finiš uz The Wild Rover, The Fields of Athenry i na kraju umesto zaključka, tribjut Lou Kolleru (SOIA) Step Down, na kojoj je pola publike ponovo na bini. Očekivano, jedan od najboljih nastupa na PRH-u 2.6.

Za “staru školu” ako se doživi petak na PRH-u biće sve ok, ali nije problem samo nama matorcima, već i mlađa populacija bude 5. dan umorna od svih “događaja na terenu”. A u njih možemo ubrajati i pojedine ranije koncerte na tzv “acoustic stage” kao što su Yotam Ben Horin iz benda Useless ID, ali i nastup Uli Sailora punk pijaniste, kao i doživljaje na skejt rampi i mnoge druge. Svako od nas prisutnih nosi pojedinačne uspomene na ovu oazu samo najboljeg raspoloženja. Sa beach stagea za petak izdvajamo nastupe bendova Primetime Failure i Lim Smrad in Žila, dok na glavnoj bini glavnu reč su vodili Total Chaos, vrlo poletni The Cloverhearts koji će verovatno platiti danak neiskustvu jer čak ni meni nije do sad viđena situacija na PRH-u da kada bend bude “skraćen” za jednu pesmu (izuzetno retka situacija na PRH-u -prim.aut.) bubnjar iskaže nezadovoljstvo tako što udari mikrofon, pa nisam siguran da će i pored vrlo dobrog nastupa organizatori u budućnosti imati više sluha za njih, jer tako to ide. Nije kome je suđeno, nego kome je rečeno. I možda Rodrigo Alfaro nije najbolji bubnjar među punk bendovima, ali jeste najbolji pevač medu bubnjarima. Priznajem, meni su od svih tih melodičnih skate punk bendova iz Švedske, Satanic Surfers najmanje zanimljivi, iz nepoznatih razloga, mada su momci ok i imaju svojih favorita… Mislim, bili su tu i Catch My Breath i Madhouse i Hero of Our Time i Egocentric i još svašta nešto, ali baš nešto… ne znam ni sam. Sreća što se masa prisutnih judi sa mnom i ne bi oko toga složila, ali to jeste subjektivni utisak.

Čast da zatvore ovogodišnji festival pripala je Lagwagon-u. Prvih 15-tak minuta nastupa Joey Cape, pevač ovog benda delovao mi je totalno nezainteresovano, kao da je sasvim slučajno tu. Verujem da je i umor učinio svoje jer je tu praktično sve najbolje: Kids Are All Right, Violins, Wind in Your Sail, Sick, Give It Back, Know It All, Bombs Away, Everything Turns Grey (obrada pesme grupe Agent Orange), Weak, Coffee & Cigs, Surviving California, Heartbreaking Music, Cog in the Machine, Alien, Making Friends, Bubble, Rifle, Sleep, Razor Mr. Coffee, još jedan juriš na binu uz May 16, na kraju. Sve vreme Joey Cape pokušava da komunicira sa publikom, ali to mu baš i ne polazi za rukom, a i ostali članovi iz benda osim malog Joey-ja basiste, takođe deluju smoreno. Znam da bendovima baš i nije lako da zatvaraju festival i pamtim i bolje nastupe Lagwagona u Tolminu, ovo je bilo samo ok, ništa spektakularno. Manji problemi sa zvukom, ali članovi benda su dovoljno iskusni da sve reše u sekundi i bukvalno se u njihovoj ekspresiji lica vidi da nešto nije u redu. Nije uobrazilja i samo oni znaju o čemu se radi, a možda i bolje da tako ostane.

Završen je tako još jedan PRH 2.6. U dolini Soče i Tolminke spas od običnih životnih aktivnosti našlo je 5000 ljudi sa svih strana sveta. Apsolutno je sve bilo besprekorno, i koncerti koji su kretali i završavali se tačno u minut. Kad sam proteklih godina pisao o najboljem festivalskom obezbeđenju na svetu, sa dobrim razlogom sam mislio na obezbeđenje PRH-a koje nas svake godine svojom dobrotom kupi na pravi način. Ovogodišnji apsolutni heroj Punk Rock Holiday obezbeđenja zove se Joško Vraničar. Dobro upamtite ovo ime jer samo takvi momci vraćaju veru u ljudskost. Naime, on je uplašenu i uplakanu devojčicu, jer nije htela da nosi dušek na naduvavanje drugaričinoj mami koja joj je zapretila da će to reći njenom ocu, potpuno umirio. Koleginica ju je kasnije odvela u bekstejdž da upozna neke muzičare, a Joško joj je poklonio sladoled, a ona ga je zagrlila i nasmejala mu se. Joško je sa njom dalje razgovarao o školi, životu, roditeljima i rekao njenom ocu da ga nađe kasnije jer će biti na glavnoj bini, i da želi još nešto da joj pokloni. Uspeo je da nabavi potpisanu bubnjarsku palicu od benda Primetime Failure, koji je svirao na beach stage-u, kao i potpisanu set-listu i palicu za bubnjeve od benda Split Dogs sa main stage-a i da joj to pokloni. Nema tih para koje mogu da kupe njenu reakciju oduševljenja i trenutak kada joj je Joško to poklonio. Njemu je bilo najvažnije da joj taj dan, koji joj je počeo veoma teško, završi sa osmehom i lepom uspomenom koju će verovatno dugo pamtiti. Publika koja je uživo propratila poslednji deo priče bila je oduševljena viđenim i nagradila je Joška ogromnim aplauzom. U mislima na domaća festivalska obezbeđenja samo sam se ironično nasmejao i zakašljao. Ovi ljudi nekako najteže zarađuju svoje dnevnice jer su izloženi konstantnim fizičkim kontaktima na glavnoj bini, samo jedan od njihovih zadataka je vraćanje ljudi koji se penju na binu u publiku, ali nema agresije već to rade na najbolji mogući način, mirno, polako, svedeno, profesionalno i baš onako kako treba. Treba imati živaca i ostati pravilno fokusiran, a da oni ne budu isprovocirani, što je u mnogim slučajevima lakše reći nego učiniti.

Poseban segment priče čine tehnika, video produkcija i fotografi PRH-a. Ovi prvi negde između kablova i mikrofona u konstantnoj borbi sa binskom opremom i zastavama bendova i sve to treba namestiti za 15-tak minuta, prava olimpijska disciplina. Video produkcija kao skup profesionalaca i zvanični fotografi koji se ne plaše da budu deo crowd-surfinga, predivno. Hitna pomoć, štandovi, kamp kao posebna živa celina organizma, volonteri… Najbolje mesto na svetu u tih 5 dana ima svoje najbolje adute godinama. Prva pretprodaja karata u redu za dva po dva, čekala se po najvećoj vrućini, od štanda sa majicama sve do miks pulta velike bine, a to vam je gospodo skoro 200 m. Nazdravlje! A ovih dana prošao je i 1.septembar kada je došla potvrda mojih epiteta jer je u zvaničnoj pretprodaji RASPRODAT ceo festival Punk Rock Holiday 2.7 i to u vremenskom roku od samo sat vremena, bez objavljivanja i jednog izvođača.

Zbog svega što čini ovaj festival ovakvim kakvim još uvek jeste, zbog činjenice da se ne zna da li će sledeća god biti poslednja za život festivala u Tolminu, očekujemo sledeće godine ništa manje nego pravi pravcati spektakl! I znam da će organizatori ponovo ponuditi najbolje moguće i raspoložive bendove u žanru, jer tako su uvek u mogućnosti! I da, Tolmin nije samo tačka na mapi, već privremena republika slobode, hram u kojem se svake godine obnavlja zavet zajedništva, drugarstva i bunta. Pravda za Tolmin, nećemo da ga menjamo i idemo dalje! Vidimo se sledeće godine na PRH 2.7. We want more!

Kultni pankeri Buzzcocks 12. decembra u Zappa Bazi

Tags: Punk Rock Holiday 2.6