Petar Živić (Moussaka): Usnijin duh lebdi oko nas

Najviše me čačka produkcija osamdesetih, Južni vetar i Mile Bas… U ovome što mi radimo nema nekih para i uspeha, sve je čist merak… Prva autorska pesma nam zvuči kao Iron Maiden pomešan sa Južnim vetrom… Obradili smo više od 20 pesama, pa je sada teško naći onu koja nas sve radi

Čini se da po ovom pitanju ima najmanje dilema. Jasno je da blues nije karakterističan za Balkan, baš kao što to nije ni jazz, heavy metal, hip hop i brojni drugi popularni muzički žanrovi. Nema nikakve sumnje da je melos ono što odvajkada karakteriše naše kulturološko biće, svidelo se to nama ili ne.

Da je to zaista tako, shvatili su i muzičari koji se na ovim prostorima bave rokenrolom. Po principu „ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži“ mnogi su rokeri koketirali sa narodnjacima, a njihovi projekti su uglavnom (bili) veoma uspešni. Stoga, kombinacija folka i roka nije nikakva novost.

Setimo se samo Bijelog dugmeta, Vatrenog poljupca i Nervoznog poštara kao, uslovno rečeno, pionira folk roka u nekadašnjoj Jugoslaviji. A potom i projekata novijeg datuma poput novosadskog benda Pero Defformero, svojevrsne folk metal burleske koja je našla put do velikog broja poklonika.

Često se u tom smislu prisetim devedesetih, filma Pulp Fiction (Petparačke priče) i studentskog protesta 1996. godine. Na soundtracku za taj film našla se i surf rock obrada istočnomediteranskog folk hita „Misirlou“ (u kojoj ćete prepoznati i našu „Lelu Vranjanku“), nezvanična himna tog protesta.

Surf rock se ubrzo zapatio i u našim zemljama, a ključni predstavnik tog muzičkog pravca je beogradski bend Moussaka. Kada je o njima reč, biću krajnje subjektivan i reći ću da se ljudi koji prate muziku dele u dve grupe: oni koji obožavaju Moussaku i oni koji je još nisu čuli.

Njihov nedavni nastup u novosadskom Rebel pubu bio je prilika da njihov opus detaljno pretresemo sa Petrom, idejnim tvorcem Moussake.

Pre nego što je priča sa Moussakom uopšte i počela, ti si veoma intenzivno slušao surf. Takođe, jednom prilikom si rekao da je ta muzika veoma mistična. Zbog čega baš surf, šta si to tako mistično pronašao u njemu?

Petar: Surf muzika ima raznih momenata: počev od western motiva, preko orijentalnih, pa sve do dalekoistočnih. Svega tu ima, pa kada je ta muzika toliko rasprostranjena, kada toliko ljudi želi da je sluša, svira i uživa u njoj, onda mora da bude i mistična.

Kako objašnjavaš tu konekciju između Kalifornije i Orijenta? Te dve regije su, ipak, geografski prilično udaljene.

Petar: To treba pitati Dicka Dalea koji je obradio Misirlou. Ima tu nečega, gitara daje taj specifični momenat, a naročito tremolo koji hvata te neke mikromeđutonove, veoma zastupljene na Bliskom istoku i u orijentalnim zvukovima. Dakle, ima tu dosta stvari koje gitara može da pokrije. Mislim da je to možda i neki prirodan spoj, a da nije bio namerno prirodan.

Kome je ideja o mashupu folka, popa, rocka, surfa… prvo pala na pamet? Tebi ili Miti?

Petar: Meni, u suštini. Ja sam u to vreme već svirao u jednom surf rock bendu koji se zvao Threesome. U jednom momentu smo svi zajedno gledali Top listu nadrealista. Kako su išli narodnjaci između skečeva, ja sam bukvalno u glavi mogao da čujem kako bi takva kombinacija mogla da zvuči. Onda sam Miti predložio da obradimo Halida Bešlića. Kada smo to snimili, mnogo nam se dopalo kako je zvučalo i onda sam predložio da nastavimo sa time. Bend je došao tek posle par godina. Mi uopšte nismo planirali da tu muziku izvodimo uživo, ali se to spontano dogodilo.

Da li se baš Bešlić pojavio u Top listi nadrealista? Ne sećam se da sam njegove pesme tamo čuo…

Petar: Da, bilo je to u prvom serijalu iz 1984. godine. Išao je skeč, potom narodna muzika, pa ponovo skeč, a zatim opet folk… I sve vreme tako. Tek u kasnijim sezonama je rokenrol (Zabranjeno pušenje i slično) postao nešto zastupljeniji. Na početku je bilo svega: Halid Bešlić, Vera Matović, Šaban Šaulić, Mile Kitić… Svi su bili u Top listi nadrealista u tom prvom serijalu, a između ostalih i Bešlićeva pesma „Budi budi uvijek srećna“, prvi folk hit koji smo obradili. Kada smo videli kako je to dobro zazvučalo, onda smo time krenuli malo ozbiljnije da se bavimo. Uz to, videli smo i da ljudi to lepo prihvataju, da im je naša muzika zanimljiva, pa smo odlučili da formiramo bend.

Dobro, ali Bešlić nije tebi tek tada prošao kroz glavu prvi put. Sigurno se to dogodilo u ranoj mladosti, na nekom krštenju, svadbi, slavi…

Petar: Naravno, to jeste bilo tako, ali prva ideja da se narodnjački momenti ubace u surf muziku došla je sa Top listom nadrealista. Sve je to već bilo izmišljeno, a mi samo pronalazimo način kako da to unapredimo u neki novi muzički izraz.

A kada si, zapravo, prvi put „zagrebao“ narodnjake?

Petar: Eh… Mislim da ovde i ne možemo da pričamo o tome jer narodnjaci su svuda oko nas. Još od osnovne škole na rođendanima su se uglavnom slušali narodnjaci, tako da sam ja, i pre nekog ozbiljnijeg stava da ću se baviti muzikom i da mi je ona bitna u životu, već imao pozamašnu listu folk pesama koje sam voleo. Kasnije je to dolazilo samo po sebi, slušao se punk, rock, heavy metal, narodnjaci… Nekako se sve to polako studira, važno je da sve ulazi u okvir dobre muzike.

A šta je to od narodnjaka što te čačne u živac?

Petar: Pa, najviše me čačka ta produkcija osamdesetih, Južni vetar i sve oko njega, produkcija MMI-ja (Miodrag Ilić – Mile Bas) mi je veoma bliska. Veliki muzičari su svirali pod tom etiketom, pa mogu da kažem da me Južni vetar najjače radi.

Jesi li svestan činjenice da Moussaka postoji već 10 godina?

Petar: Jesam, naravno. No, moram da kažem da je to 10 godina od našeg prvog koncerta. Sada je već 12 godina kako smo snimili „Budi budi“ kao našu prvu pesmu. Igor i ja smo dve godine samo snimali i to nam je bilo zabavno, uopšte nismo planirali da radimo koncerte. Tek kasnije, 2015. godine, krenuli smo i sa time.

Kako se odvija proces selekcije, kao birate folk pesmu koja će biti obrađena? Koliko je u celoj toj priči važan konsenzus? Da li neko izgura svoju ideju ili je neophodno da se svi oko toga složite?

Petar: I jedno i drugo. Nekada neko isfura svoju ideju, nekada se svi složimo, a ponekad smo i svi protiv. Tek kada odsviramo neku pesmu, mi možemo da skontamo da li to zvuči dobro ili ne. Dakle, važno je kako pesma radi u prstima kad krenemo da je sviramo.

Koliko je za tako nešto neophodno dubinsko poznavanje narodne muzike? Da li stvari radite sistematski ili se sve dešava nasumično?

Petar: Ponekad se dešava i da se neko seti neke stare pesme koju dugo nismo čuli, pa krenemo da kopamo šta je to, ko je to svirao… Naravno, važno je da je ta pesma u svoje vreme bila hit. A nekada odaberemo i neku pesmu koju nikada ranije nismo čuli do tog trenutka. No, u doba Shazama svakoj pesmi se uđe u trag…

Velika je dihotomija imati surf rock i folk u istoj pesmi. Kako vas kolege rokeri doživljavaju, a kako narodnjaci?

Petar: Mislim da nas ljudi koji slušaju folk dobro doživljavaju. U Zvezdama Granda je jedan pevač koristio našu muziku kao playback dok je pevao „Stoj, jarane“ od Halida Muslimovića. Svi su mu tada aplaudirali, a Jelena Karleuša je čak htela da se popne na sto. Nemam neke bliže odrednice kada je reč o folk muzičarima, ali nas kolege rokeri redom hvale.

Da li je bilo opaski poput „izdali ste rokenrol“?

Petar: Vrlo moguće, smeo bih da se opkladim da ih je bilo, ali šta da radimo… Moguće da bih i ja bio tako kritičan da sam sa druge strane. Važno je da se mi osećamo dobro kada radimo to što radimo, jer zbog toga i sviramo takvu muziku. Nema tu nekih para i uspeha, sve je čist merak.

Je li bilo nekih konkretnih reakcija narodnjaka čije ste pesme obradili?

Petar: Halid Muslimović je imao zanimljivu reakciju. On je sa našeg Youtube kanala kopirao pesmu „Yaran“ i podigao je na svoj kanal, što je bio najdirektniji mogući čin podrške. Bilo bi lepo kada bismo jednom uživo odsvirali „Yarana“ sa Halidom, to bi zaista bilo zabavno.

Da li je zaista bilo takvih ideja da vi kao instrumentalisti svirate te obrade i muzikom pratite originalne autore tih pesama?

Petar: To bi bilo fantastično, ali nije baš realno. Možda bismo eventualno mogli da se dogovorimo da se mi na njihovom koncertu popnemo na binu i odsviramo jednu pesmu. Ali, zvati nekoga od njih da na našem koncertu otpeva jednu pesmu… Mislim da je to teško sprovesti u delo.

Pa, kome biste to gostovali?

Petar: Već sam pomenuo Halida Muslimovića, on je izrazio dobru volju samim tim što je našu obradu podigao na svoj Youtube kanal, pa mi se čini da bi to moglo da se uradi sa njim.

A Dragan Kojić Keba? On deluje prilično otvoreno za saradnju sa rokenrol umetnicima pošto je i sam obradio „Paint It Black“ od Rolling Stonesa…

Petar: Da, i to bi isto bilo veoma zanimljivo. Ja sam u fazonu „svako ko hoće i može“. No, eto, ako bih tako nešto planirao, prvi bi mi na listi bio Halid Muslimović.

Znaš kako, sve ovo zvuči veoma lepo. Ima tu Usnije, Šabana, jednog i drugog Halida… No, ja ne mogu da vas shvatim ozbiljno sve dok ne čujem obradu Sinana Sakića.

Petar: To nam svi kažu! No, koliko god mi voleli taj Južni vetar, veliki je problem dobiti prava za te pesme, pa se mi trudimo da to ne čačkamo. Fora je u tome što sve ono što valja od Sinana ima veze sa Južnim vetrom. Mi gledamo da nemamo problema sa Miletom Basom, a čujemo da se drugima to dešava, pa smo u nekoj zadršci kada je o tome reč. Inače, već je bilo nekih ideja, želeli smo da od Sinana obradimo pesmu „Miko, druže moj“.

Usnija Redžepova ima posebno mesto u vašem opusu jer je jedino ona zastupljena sa dve obrade („Živote moj“ i „Zbog tebe, mori Leno“). Šta nju toliko izdvaja u vašim očima?

Petar: Na primer, prva pesma „Leno, đavole“ takođe je bila u jednom kolažu Top liste nadrealista, a druga je nekako zgodna kao uvod u koncerte, uvek smo je izvodili na početku svirke, pa smo na zadnjem EP-ju odlučili da je snimimo i napravimo spot za nju. Nekako taj Usnijin duh stalno lebdi oko nas i ona nam je jedna od omiljenih narodnih pevačica. Mislim da će ona ostati jedini umetnik od koga smo obradili dve ili više pesama.

A Vesna Zmijanac?! Je li nekome od vas bila vlažni san?

Petar: A kome nije (smeh)?! Pa, naravno, i Rambo Amadeus je poželeo Vesnu Zmijanac. Ali, da, ta pesma je bila… Nikome od nas ne bi palo na pamet da je sviramo ovako na prvu loptu. Ali, kada smo je odsvirali prvi put, ona je tako dobro zazvučala da smo mi u trenutku shvatili da je to „ta“ pesma („Malo po malo“) i da moramo da je snimimo.

Kada smo već kod Vesne Zmijanac… Hteli mi to da priznamo ili ne, u folk muzici ima i mnogo erotizma. Koliko vam je to bitno u odabiru pesama za obradu?

Petar: Ne znam baš da li nam je to naročito bitno. Važnije nam je da đuskamo dok sviramo, a onda to prenosimo i na publiku, pa sve bude jedan opšti dance prepun dobre energije. Naravno, sam ples ima te neke erotične motive, što naročito dođe do izražaja kada je reč o orijentalnim pesmama. One imaju dosta tih uvijanja koja su dobar materijal za trbušni ples.

Vi ste bazično rokenrol, surf bend, ali po ikonografiji više vučete na folk. Dovoljno je pogledati vaše spotove, a potom i logo benda koji neodoljivo podseća na logotip MESAM-a.

Petar: Jeste, tako je. To je sve naša mala igra. Jako je zabavno raditi sve to, praviti kolaže od spotova, izvlačiti sve te reference… Nastavićemo to da radimo i u narednom periodu, a nadamo se da će i publika to lepo prihvatiti kao i do sada.

Već neko vreme na koncertima svirate pesmu „Pojavi se duga“ koju u originalu izvodi Boban Zdravković. Hoće li se ta pesma naći na nekom nosaču zvuka?

Petar: Snimljeno je, miksa se… Ove godine treba da izađe novi materijal sa četiri numere od kojih će jedna biti pomenuta pesma Bobana Zdravkovića. Uz nju će biti još dve obrade i po prvi put jedna naša autorska pesma.

Zar to nije trebalo da se dogodi u septembru 2024. godine?

Petar: Trebalo je, ali svašta se u međuvremenu izdešavalo. Najveći problem je bila ta naša pesma, da se ona završi i skocka kako bismo mogli da je snimimo. Sada je sve to završeno, čekamo miks i uskoro će sve biti objavljeno.

Za jednu rusku etiketu ste snimili pesmu „Biljana platno beleše“. Gde je ta pesma, zašto je nedostupna?

Petar: Da, reč je o jednoj ruskoj kući koja je pravila surf kompilaciju, a mi smo se našli u društvu nekih 12 izvođača. Odsvirali smo pesmu „Biljana platno beleše“ u surf fazonu i nje nema ni na jednom našem izdanju, već samo na toj kompilaciji. To je bilo pre 3-4 godine, tako da sam ja već zaboravio kako se ta etiketa zove.

Javno si priznao da radite i svadbe. S obzirom da ste u osnovi rokenrol sastav, kakav ti je osećaj kada svirate narodnjačke hitove na svadbama? Imate li osećaj neprijatnosti?

Petar: Ne, nemamo… Mi to kapiramo isto kao i svaku drugu svirku, radimo slične stvari kao i na koncertima, tako da od toga više pravimo naš šou nego što to izgleda kao svadba. No, moram da kažem da ne primamo muzičke želje kada sviramo svadbe (smeh).

Pa, koja vam je bila najluđa svadba? Jeste li nekada svirali na nekoj romskoj svadbi?

Petar: Nismo. Uglavnom su to neki drugari koji žele da imaju tu ekskluzivu da im Moussaka svira na venčanju. Do sada su nam sve svadbe bile veoma dobre. Napravio sam ja celu priču i koncept kako sve to treba da izgleda, pa između dva bloka žive svirke puštam odabranu narodnu muziku. Pa, ukoliko ste zainteresovani da vam Moussaka svira na svadbi, javite se na naš e-mail.

Postoji neka posebna vrsta konekcije između Moussake i dva benda iz Čakovca. Naravno, reč je o Daliborovom granju i Zagušljivom dimu.

Petar: Upravo smo svirali sa Zagušljivim dimom u Kvaki 22, to je drugi put da nastupamo zajedno. Razmišljamo o tome da i mi odemo malo kod njih, da vidimo šta se tamo dešava. Oni, naravno, jedva čekaju da mi dođemo. Želeo sam da malo više koncerata organizujemo u Hrvatskoj, ali mi to nije upalilo, tako da čekamo neki bolji trenutak. Uskoro će izaći naš novi EP, pa verujem da će i žeđ za koncertima biti veća.

Interesantno je da su vas momci iz Daliborovog granja zvali da im budete predgrupa na koncertu u Dorćol Platzu samo zbog toga da bi vas lično upoznali…

Petar: Da, oni su izrazili želju da im budemo predgrupa i tako smo se i upoznali. Dolazili su oni i nakon tog koncerta, više puta su svirali u Srbiji. Jedni druge podržavamo i veoma dobro sarađujemo.

Kako ste uspeli da se oporavite za taj zajednički koncert s obzirom da ste celu noć pre toga zaglavili u Sokačetu?

Petar: Da… Bilo je zanimljivo (smeh). Pa, uspeli smo nekako, muzičari smo mi. Muzikanti, to jest. Da se ne precenjujemo…

Vežbao si sve to nekada sa dedom?

Petar: Naravno. Deda je, inače, odgovoran za nastanak Moussake, on to ni ne zna. Pozdrav za mog preminulog dedu, ako me sad čuje i vidi…

U maju u Srbiju dolazi Altin Gun, bend koji je izuzetno značajan i inspirativan za vas. Da li biste voleli da nastupite kao predgrupa?

Petar: Nažalost, to ne zavisi od nas, ali ako nas neko pozove, mi ćemo se rado odazvati. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo da sviramo sa takvim bendom. Tako da… Otvoreni smo za poziv (smeh).

Šta to prepoznajete kod njih?

Petar: Prepoznajemo taj „orijent“ i način na koji oni sviraju. Ja dosta slušam i anadolijski rok iz sedamdesetih godina. Altin Gun rade obrade kao i mi, ali oni sviraju turske izvorne pesme i te rok hitove iz sedamdesetih. Dakle, imamo mnogo sličnosti, ali i nekih razlika, s obzirom da oni imaju i vokale, a mi smo instrumentalni bend. Svakako, mislim da bismo bili dobra i zanimljiva kombinacija.

Svi sa nestrpljenjem očekuju vašu prvu autorsku pesmu. Kako to zvuči? Na kog narodnjaka liči?

Petar: Radni naziv pesme je „južni metal“, pa možete da zamislite kako zvuči (smeh). Dakle, kao Iron Maiden pomešan sa Južnim vetrom.

A kakav je vaš odnos prema trubačima? Da li je moguće da u budućnosti obradite i neku „pleh muziku“?

Petar: Naravno, moguće je. Na prethodnom EP-ju smo sarađivali sa muzičarima koji su odsvirali poneki segment naših pesama. Možda ćemo to i u perspektivi da radimo, ali niko mi još do sada nije pao na pamet.

Poznato je da ti i Mita niste nimalo nežni prema svojim gitarama, što me je podsetilo na legendarnu fotku basiste The Clasha koji razbija svoju gitaru na koncertu u Njujorku. Možeš li da zamisliš situaciju kako na sceni svirate obradu nekog teškog narodnjaka i u momentu ekstaze ti i Mita lomite gitare?

Petar: Naravno, to bi bilo super. Možda se to jednom zaista i dogodi. Ali, bila bi fora da sviramo, a da na poslednjoj pesmi uzmemo one gitare od 50 evra i polupamo ih. Na poslednjoj pesmi se po pravilu zvuk neverovatno pogorša, pa gitare treba da se menjaju (smeh).

Teško da ste za to što radite mogli da izaberete bolje ime od Moussake. Kao i popularno jelo, vaša muzika je potpuni mashup: krompir, meso, jaja, mleko… Pa, je li ovo konačni recept za vašu musaku ili možda planirate da ga menjate, da ubacite više mesa, manje krompira, eventualno dodate neke nove sastojke i začine?

Petar: Verovatno ćemo malo više da radimo na autorskim pesmama, mislim da smo našli odgovarajući modus za to. Razmišljamo i o nekom autorskom albumu, ali je još rano za tako nešto. Ovaj EP je u fazi miksa, uskoro će sve biti gotovo, pa ćemo videti u kom pravcu ćemo ići nakon toga. Sasvim sigurno, i dalje ćemo obrađivati narodnjake. No, shvatili smo da smo već obradili više od 20 pesama, pa je sada teško naći stvar koja nas sve radi.

Jednom prilikom si rekao da vam neke pesme veoma brzo i dosade…

Petar: Naravno, to je sasvim normalna stvar. Neke pesme, koje smo svirali ranije, sada gotovo da i ne sviramo, a sve na uštrb nekih novih. Tako to ide…

Jesi li ikada pokušao da napraviš musaku u kuhinji?

Petar: Jesam, naravno. Nisam baš neki vajni kuvar, ali naš basista Dado nas je jednom prilikom zvao da odemo kod njega na musaku. Napravio je fantastičan ručak, od njegove musake smo se svi razvalili.

Too Much Of Such: Ozbiljno se zajebavamo

Tagovi: Moussaka, Petar Živić