Ki Klop: Disko se kuje dok je vruć

Laura: Osjetilo se da tu fali neka treća karika. Ništa ne može nadomjestiti živi bubanj, a pogotovo ne matrica… Luka: Uvijek sam volio pjesme u kojima te instrumental uvuče u neku priču, pa ti tek naknadno skužiš o čemu se pjeva… Jakov: Inspiracija za album bio je mračan klub u kojem se događaju neke sumnjive stvari, kao u filmovima Gaspara Noea

Naravno, ciklusi se menjaju, pa su u međuvremenu ovim prostorima prohujali novi talas, britpop, hip hop, techno i rokenrol u svim svojim formama. No, disko nikada nije bio zaboravljen i arhiviran, pa je i kreatorima nove muzike uvek bio makar indirektna inspiracija. Kao da se čekao pravi momenat za njegovu reinkarnaciju, a nekako se čini da se to dešava upravo sada.

Ako ste bili na nekom od koncerata Svemirka ili Nipplepeople, biće vam jasno o čemu pričamo. Ovi sastavi već više od 10 godina sa uspehom oživljavaju disko i synth-pop i predstavljaju veliko osveženje na regionalnoj sceni. Pre nekoliko godina pridružio im se još jedan sastav neobičnog imena koji je, čini se, sa svojim kreativnim zamislima otišao i korak dalje.

Luka Žigolić (gitara i vokal), Jakov Ramničer (bas) i Laura Tandarić (bubanj i vokal) su gradivni činioci muzičkog nadbića kome su nadenuli ime Ki Klop. Iako su kiklopi jednooki divovi iz grčke mitologije, ovom zagrebačkom ne fali ni oko niti bilo koji drugi vitalan organ. Jednostavno, trojac iz Ki Klopa dobro vidi, čuje, govori, oseća i zna šta radi.

Tako su nam, uz zaraznu disko muziku za ples, neprimetno uvalili i ozbiljne subliminalne poruke koje ćete, pre ili kasnije, u neverici pokušati da dešifrujete. Svojim EP-jem „U dućanu ćilima“ i albumom „Otopljeni disko“ tiho su nam se podvukli pod kožu, a potom počeli da deluju veoma ozbiljno i intravenozno. Zatekli smo ih u novosadskoj knjižari Bulevar Books, spremni da ih gledamo dok se ne rastope boje (i disko). Naravno, pre toga smo sa njima ugodno proćaskali.

Stalno ističete vaše dugogodišnje prijateljstvo, te mnoštvo nekih zajedničkih projekata. Pošto ljudi ovde baš i ne znaju te detalje, da krenemo od vašeg backgrounda…

Luka: Jakov i ja se znamo od prije, baš dugo. Lauru ne poznajem toliko, Jakov je zna duže nego ja. Nas dvojica smo se upoznali…

Jakov: … dvije i devetnaeste, a dvije i dvadesete smo počeli svirat zajedno.

Luka: Rokali smo r’n’b, soul i funk covere. Taj prvi bend je imao par iteracija, a onda smo jedno vrijeme svirali sa Vinkom Čemerašem. Potom smo započeli nešto svoje, a to je na kraju postalo Ki Klop. Nakon toga nam se i Laura priključila.

A koja je tvoja priča? Kako si ti došla i „rasturila“ taj dvojac?

Laura: Jakov i ja se, zapravo, znamo iz jednog drugog benda, to je JeboTon ansambl. Ja tamo sviram doboš, a on saksofon. Kad sam se zatekla na jednom Ki Klopovom koncertu u vrijeme dok su oni još bili dvojac, osjetilo se da tu fali neka treća karika. Jednostavno, ništa ne može nadomjestiti živi bubanj, a pogotovo ne matrica. On (Jakov) je na kraju svake pjesme vidno odlazio do laptopa…

Jakov: … i tam je nešto malo čačkao (smeh)…

Laura: … i stisnuo „play“ (smeh). Ako bi pjesma i povela publiku negdje, on bi sve to razbio u toj pauzi i ljude vratio u stvarnost u kojoj nitko ne želi bit. Drago mi je da su me pozvali, jer bend je tada stvarno imao potencijala…

Jakov: … a sada ga više nema (smeh)…

Laura: … ali, sada mi se čini da taj potencijal iskorištava. Tim putem ćemo za godinu ili koliko već imati četvtog člana, nekog vrsnog „kljavera“. Ne tehničara, nego „brijača“.

Zašto „kiklop“? Zašto vam je ta tema bila tako interesantna? Nije reč samo o nazivu benda, već i o numeri „Polifem“ koja, opet, predstavlja jednu vrstu kiklopa.

Luka: Bilo je tu više inspiracija, nismo baš direktno razmišljali o Ranku Marinkoviću kada smo smišljali ime. Zapravo, prvo je bila ideja od animiranom crtiću za koji smo trebali radit pozadinsku glazbu, a u tom crtiću bi glavni lik bio kiklop jednorog. Mi smo prvo htjeli radit noise elektroniku samo za pozadinu tog crtića di nema razumljivih riječi, nego su sve što taj kiklop govori agresivni, neartikulirani zvukovi. I onda je ideja bila da mi to u liveu izvodimo, da je projekcija tog crtića iza nas, a mi radimo buku kad on otvara usta…

Laura: … a sad ću vam ja postavit jedno pitanje. Kakav crtić, tko bi to crtao?

Luka: To je trebala bit suradnja s nekim, mi bismo bili samo glazbeni dio. Kao Gorillaz kak su radili. Ali, nismo u tome uspjeli, preambiciozno je to bilo za nas. I onda smo, zapravo, tu glazbu koju smo krenuli radit prenamijenili za Ki Klopa, a „Polifem“ je bila jedna od tih pjesama. Tek onda smo pričali o Marinkoviću i uzeli ulomak iz njegove knjige „Kiklop“ za tu pjesmu. To je jedna od prvih pjesama koje smo napravili. Iz toga je došlo da bi „kiklop“ moglo bit ime tog projekta.

A ima li neka fora u tome što u nazivu benda nije jedna reč, već je razdvojeno – Ki Klop?

Luka: To je fora… Sam čisto vizualna. To je nešto što je na prvu nepoznato, izgledaju kao dvije neke izmišljene riječi, a onda na drugu skužiš da je, zapravo, to nešto što ti je poznato.

Po nekom vašem svedočenju, pesma „Dare“ od Gorillaz vam je bila inicijalna inspiracija za vaš „Zlatan zub“. Razmišljao sam o tome koja bi veza mogla da bude između te dve pesme… I onda se setim da Shaunu Ryderu u spotu „Dare“ nedostaje jedan zub u gornjoj vilici, taman bi tu mogao da stavi zlatni. Je li to negde bila i vaša ideja?

Jakov: Hahaha, nije! Ali, dobro si to povezao. Više je tu, možda, bio flow tog benda, mada to i nije toliko Gorillaz influenced pjesma.

Luka: To je bila jedna od onih stvari di želiš napravit nešto, pa ispadne totalno treća priča. Meni je ta ideja bila u glavi kao neka referenca, a onda smo napravili bubanj i dodali neke elemente. Na kraju se to toliko izmijenilo da ja više ne prepoznajem Gorillaz u tome, ali je to i dalje bila inspiracija.

Laura: Na primjer, meni je solaža u toj pjesmi totalni Santana.

Jakov: Da, da, da… Nisi jedina koja je to rekla.

Na prvom EP-ju „U dućanu ćilima“ svirali ste indie pop. No, potom se desila velika promena. Album „Otopljeni disko“ je krenuo u nekom drugom pravcu, između diska i tvrđeg elektro zvuka, a čak su i tekstovi nešto mračniji. Šta vas je navelo da napravite takav zaokret?

Jakov: Da, rekao bih da je cijela atmosfera albuma dosta mračnija nego na tom EP-ju. Radi se o tome da su nekako u isto vrijeme nastajale te stvari sa EP-ja i albuma. Ima i par pjesama sa albuma koje su nastale prilično kasnije, možda par mjeseci prije nego što je sami album bio objavljen. Ali, rekao bih da je 80 posto albuma napravljeno u isto vrijeme kad i te stvari, pa smo, zapravo, odlučili ih malo estetski kategorizirat, da te indie pop veselije pjesme idu van na EP, a da sve ove malo mračnije i nama najbolje čuvamo za LP.

Zbog čega ste otišli u taj „mrak“? Šta se to u vama promenilo?

Luka: Malo smo eksperimentirali sa zvukom. A tekstualno… Počeli smo razmišljat o tim nekim situacijama u klubovima. U jednom trenutku se formirala ideja o tom „otopljenom disku“ i da bi sve to moglo bit konceptualno povezano.

Jakov: Rekao bih da je inspiracija za taj album u velikoj mjeri bio neki mračan klub u kojem se potencijalno događaju neke sumnjive stvari, kao u filmovima Gaspara Noea.

Nešto poput underground scena u filmu „Irreversible“?

Jakov: Da, tako nešto! Ili „Climax“, to je ta neka atmosfera na koju smo pucali.

Electro pop, disko i slična muzika se pravi u Hrvatskoj, ali je nekako popularnija kod slušalaca u Srbiji. Vi, Svemirko, Nipple People… Kontam da sve vas publika više gotivi ovde, takav se neki utisak stiče…

Jakov: Za Svemirka je to sasvim sigurno, a za nas ne umijemo procijenit. Ali, da, srpska publika dosta rezonira s tim zvukom, dosta im to paše i prepoznaju ga. No, ne bih rekao da ljudi u Hrvatskoj to ne slušaju.

Laura: Teško je to sad procijenit zato što na Ki Klopu trenutno postoji neki hype. I onda nam ljudi dolaze na koncerte zbog tog hypea, a da li oni zaista slušaju takav tip glazbe, to je teško reć. Mada, dosta ljudi nas je uspoređivalo sa srpskom scenom.

U poslednjih nekoliko godina došlo je do značajne popularizacije tog plesnog, disko zvuka. Mislite li da su se ljudi možda malo zasitili rokenrola, da im je trebala neka vrsta osveženja?

Jakov: Kada se pogleda unazad, uvijek je to bio veoma popularan žanr među nekom širom masom. Ali, da, zvuk sirovih gitara je nekako sve manje popularan kod mlađih ljudi, to nekako nije zvuk tih generacija.

Laura: Ja čak mislim da je, ali je potrebno uz te sirove gitare dodat nešto malo drugačije. To su u ovom slučaju plesni beat i elektronika. Ako je zaista dobar, mislim da taj sirovi zvuk gitara nikada neće izać iz mode, ovisno o tome kako se on koristi.

Jakov: Na primer, kao što to radi Repetitor.

Laura: Rokenrol beatovi su se pomalo izlizali, jer od pedesetih do danas su se mogli čut mnogo puta. Budući da je Ki Klop u velikoj mjeri plesni bend, dosta ljudi se može povezat s njim, jako im je pristupačan. Mi možemo pravit dubokoumne tekstove, skršene syntheve, neke bizarne tonalitete… Ali, ako tu postoji nekakav plesni beat, mnogi ljudi koji ne razumiju cijele ove layere nečeg apstraktnijeg i dalje će se moć uhvatit za to. Recimo, to vidim u Nemanji, drugom bendu u kojem sviram. Dešava se da metalac zaluta na naš koncert i da ga vidiš kak pleše…

Svi ste vi mladi, ali vaš zvuk rezonira sa disko i electro zvukom koji je bio popularan osamdesetih godina. Kakav je vaš odnos prema tom vremenu, da li vam je ono inspirativno?

Luka: Je, jako je inspirativno. U svemu uvijek treba gledat šta su radili ljudi prije tebe. Nema smisla radit elektroniku bez da poslušaš Kraftwerk i slične bendove. Treba poslušat od čega si došao da bi vidio kud bi mogao ić dalje. Definitivno nas inspiriraju ti stariji bendovi, a inspiriraju nas i ljudi koji rade moderni zvuk. Uvijek je zanimljivo čut kako drugi ljudi tumače neku prošlu muziku i onda vidjet da li se ti slažeš s time ili bi ti to radio drugačije.

Jakov: Dosta su nas inspirirali i novovalni bendovi, mislim da se to pomalo  čuje u našem zvuku.

Taj plesni groove je nešto po čemu ste prepoznatljivi, ali vi uz to ljudima podvalite i dubokoumne psihološke analize, te neku vrstu introspekcije. To je, da kažemo, neka vrsta psihoterapije koja se lakše guta uz muziku za ples.

Luka: Ovisi od pjesme do pjesme, ali ima tu svega.

Laura: Vidi se da i mi sada malo više naginjemo tim ozbiljnijim pjesmama, šta god to značilo.

Luka: Ja sam uvijek volio pjesme koje su pristupačne, u kojima te taj instrumental nekako zavede i uvuče u tu neku priču, pa ti tek naknadno skužiš o čemu se pjeva, kreneš da razmišljaš, prestaneš plesat i kažeš: „Aaa, jebote“. I onda nazad na dancanje (smeh).

Dakle, vi ljude namerno prevodite žedne preko vode?

Luka: Da, i uživamo u tome (smeh).

O čemu vi, zapravo, razmišljate? Šta vas inspiriše da pišete takve tekstove? Ima tu i melanholije, strepnje, raznih emocija i razmišljanja o međuljudskim odnosima… Šta je to što vas ponajviše dotiče u vašem okruženju i, uopšte, u svetu u kome živite?

Luka: Pa, ja volim crpiti inspiraciju iz svih aspekata života, gledati kako su drugi ljudi inspirirani knjigama, filmovima… Evo, „Dućan ćilima“ smo napisali… Ja sam vidio jednu sliku, nekog lika okruženog tim tepisima. Jednostavno, ta slika mi je bila toliko zanimljiva, pa sam je htio još bolje opisat, htio sam uglazbit tu sliku. Pjesme poput „Jesi li“ su napravljene u momentu paranoje u klubu, probali smo napravit paranoičnu pjesmu sa tekstom u kojem se samo postavljaju pitanja jer ti, zapravo, ništa ne znaš. I onda se time pokaže neka izgubljenost tog lika u pjesmi.

Pošto verujem da u vašim pesmama ima i mnogo ličnih iskustava, u kojim se to klubovima dešava ovo o čemu vi pričate?

Laura: Vjerojatno je sve imaginarno (smeh).

Luka: To su, ono, situacije koje se dese… Neke stvari smo i proživjeli, neke nismo… Nije nužno da će se uvijek u Močvari sve izdešavat (smeh).

Jakov: Možda bi Medika bila najbliža tome, to je jedan kultni alternativni klub u Zagrebu.

Pošto volite da se bavite nekom vrstom psihoanalize u svojoj muzici, kako biste vi mene opisali ako vam kažem da mi je „Suton“ vaša omiljena pesma?

Luka: Nismo mi baš toliki psiholozi, možda si malo pretjerao (smeh).

Laura: Ako je tebi „Suton“ omiljena pjesma, ti si osoba koja napreduje i istovremeno žudi za napretkom. Ta pjesma je meni simbol za osobu koja ide naprijed, ima nekakvo odredište, a suton je, jednostavno, okolnost. Malo zastrašujuća, a malo umirujuća. Suton je baš tu na razmeđu svjetla i tame i o tebi ovisi kako ćeš gledat na njega: je li to dolazak ili odlazak svjetla. Zapravo, dolazak svjetla je zora…

Ne znam jeste li imali neke konceptualne ideje kada je reč o EP-ju „U dućanu ćilima“, ali u pesmama „Suton“ i „Tuk Tuk“ se nekako ide u fade, kao da se zatvara jedna priča da bi se otvorila nova. Recimo, (novi) album, pošto su ove dve pesme na kraju EP-ja. Jeste ili imali takve neke zamisli ili se sve ovo dogodilo sasvim slučajno?

Jakov: Iskreno, nismo.

Luka: Da, i ja bih rekao da nismo. Možda malo kod „Tuk Tuk“, to je bila pjesma koja je trebala imat taj neki osjećaj. Htjeli smo da bude tako nekako pozitivno melankolična, da ima tu neku dozu tuge i sentimentalnosti. Pjeva o ljubavi, ali je jako usamljena pjesma.

Laura: Kužiš, sve je prolazno. Ovo je stvarno kliše izreka, ali ljudi uvijek oplakuju neke trenutke umesto da budu sretni što su se oni uopće desili.

Jakov: Da, „Tuk Tuk“ je posljednja stvar na EP-ju, lijepa pjesma za neki fade, da zatvori taj EP kao neku cjelinu. A ono što slijedi…

Kod vas se u pesmama pojavljuju „disko pas“ i „izgubljeni pas“. Ko su ti psi, šta oni tu rade i čiji su?

Jakov: To su neki dvoglavi psi (smeh).

Laura: Klošari i lutalice (smeh).

Luka: Meni je taj izraz „pas“ uvijek nekako bio pun očaja i mislim da smo ga zbog toga i koristili. Kao u pjesmi „Topi se disko oko nas“ kad kažemo „nema zraka, ali plešem“, kao kad pas dahće.

Jakov: To su naša klupska alter ega…

Luka: … da, mi smo psi u klubu (smeh).

Jakov: Kad idemo van, mi se pretvorimo u izgubljene pse koji lutaju po klubovima.

Isto tako, počelo je sa „zlatnim zubom“, a na kraju ste došli i do „cirkona“…

Laura: Lajtmotivi, drago kamenje (smeh)!

Jakov: Cirkoni su više u nekoj dekorativnoj službi.

Je li disko ostao u osamdesetim, zaboravljen i zamrznut, pa ga je trebalo otopiti?

Laura: Da ga otopimo i stavimo u neki drugi kalup.

Jakov: To si ti dobro odgovorio u onom intervjuu…

Luka: Da, „otopljeni disko“ je nama došao i prije albuma, kao ideja za opisivanje te naše muzike. Mi smo uzeli disko, a onda smo ga otopili, baš kao i mnogo drugih žanrova.

Jakov: Disko se kuje dok je vruć (smeh).

Luka: Da, disko se kuje dok je otopljen (smeh). Kao, uzeli smo jedan veliki lonac i u njega smo ubacili hrpetinu tih nekih rigidnih stvari, probali ih otopit da sve to bude onako fluidno i da funkcionira skupa.

Disko vam lepše zvuči kada je otopljen?

Luka: Da, mekši je.

Kako ste se kao bend uklopili u JeboTon? Vaš zvuk, ipak, odudara od svega drugog što sa u tom labelu može čuti. Mada, moram da priznam da je Tandara napravio izuzetan remiks pesme „Topi se disko oko nas“.

Laura: Da, taj nam je i favorit (smeh).

Jakov: Laura je, zapravo, najduže od svih nas u JeboTonu, a posljednja je došla u bend. Luka i ja smo do JeboTona došli tak što smo gledali tko bi nam izdao te naše pjesme.

Luka: Ja sam bio veliki fan JeboTona prije neg što smo mi uopće počeli…

Laura: … da, ostvario se tvoj dječački san…

Luka: … ostvariće se, jer i ja uskoro ulazim u ansambl, pa ću i ja svirati u JeboTonu. Jedva čekam! No, nismo razmišljali o tome da se prilagodimo nekom zvuku JeboTona. Tražili smo izdavača koji će širit tu našu priču, a JeboTon je bio logičan izbor. Na našu sreću, Jakov je tada već svirao u ansamblu.

Jakov: A Tandara je jako zanimljiva pojava, sa njim bi se svašta nešto moglo napravit…

Laura: Puno ljudi misli da je Tandara moj brat zato što sam ja Tandarić. Ljudi ne shvaćaju da je to kao da uspoređuju Kovača, Kovačića, Kovačićek… Nedavno sam srela Tandaru vani…

Jakov: … i bilo je „di si, brate“ (smeh).

Laura: Stalno se pokušavamo dokučiti i pritom se blago nadmećemo da li je prvo bio Tandara ili Tandarić. I onda smo u jednom trenu shvatili „u redu, Tandara zvuči kao nešto temeljno i onda je Tandarić izvedenica iz toga“. Ali, ne… Saznali smo da je prvi bio jedan Tandarić. Primjerice, mog oca zovu Tandara, a to je, zapravo, nadimak većine Tandarića. Eto, sada se zna tko je starija sestra.

Pošto volite da eksperimentišete, ne bi me nimalo iznenadilo kada biste otišli u pravcu Bristola, Future Sound Of London, LCD Soundsystema… Gde vidite sebe u nekoj perspektivi?

Luka: Trenutno radimo na nekim novim stvarima. U fazi smo di želimo napravit nešto novo, ali još nismo sigurni šta ćemo napravit i di ćemo završit. Imamo sad četiri pjesme, svaka od te četiri bi možda mogla bit neki novi zvuk koji bismo ganjali. Generalno, elementi koje bih ja volio istaknut na novom albumu su ta neka sirovost sa gitarama i noise, a želio bih u prvi plan ubacit i neke distortirane i nerazumljive instrumentale. I još bih volio igrat se dinamike, glasno i tiho, veliki padovi i dizanja, to mi dosta fora zvuči.

Laura: Može, prihvaćamo.

Možda, zapravo, treba obratiti pažnju na poslednje dve pesme na albumu „Otopljeni disko“, pa skontati šta će se dešavati na narednom…

Luka: Je, istina je (smeh).

Laura: Ti nas želiš navuć na to (smeh).

Luka: Da, ti sada lobiraš (smeh).

Jakov: Hajde ti sad nama reci, da mi pitamo tebe jedno pitanje… Koje su tvoje želje da bude neka nova bendovska era, kakav je to zvuk?

Laura: Da, šta bi ti htio da mi radimo u budućnosti?

Možda je najbolje da se prepustite Lauri, pošto je ona donela neke promene u bend… Ili, ako ćemo iskreno, voleo bih da vidim novi odmak od svega što ste do sada radili. Recimo, neki dance-punk, nešto poput američkog sastava The Rapture…

Jakov: Black and white, da… Izvešćemo nešto tak danas.

Luka: Da, imamo jednu novu pjesmu koja bi ti se mogla svidjet.

Da li sa svojim interesovanjima i mogućnostima rezonirate i sa takvom vrstom muzike?

Laura: Apsolutno, da. Nedavno nam je jedna djevojka rekla da smo disco-punk, vjerovao ili ne.

Luka: U liveu mi to doista i jesmo.

Nenad Neno Belan: Sve je zapisano u zvijezdama

Tagovi: Jakov Ramničer, Ki Klop, Laura Tandarić, Luka Žigolić