Slobodan Trkulja: Moja muzika je epska fantazija

Sada, kada je je tehnologija toliko uznapredovala, više niko ne stvara nešto novo… Disciplinu i spartanski pristup životu, obavezama i muzici sam prvenstveno izgradio u Holandiji… U našem sistemu školstva muzika se veoma malo sluša, a mnogo se čita… Velika je odgovornost predstavljati zemlju u inostranstvu, ali je, takođe, i velika sila

No, mi nismo tikva bez korena. Štaviše, naši koreni sežu duboko, u daleku prošlost, pa možemo da se podičimo bogatom i raznovrsnom tradicionalnom muzikom. A nje danas ne bi bilo bez vernih čuvara tradicije poput Dragoslava Pavla Aksentijevića, njegovog sina Rastka i benda Biber, Bore Dugića, Bata Kande, Braće Teofilović, grupe Teodulija… Da ne zaboravimo i one koji više nisu sa nama, poput Sanje Ilića i Ljubiše Stojanovića Luisa.

Ipak, jednog moram posebno da izdvojim. Ako ni zbog čega drugog (a toliko toga još ima), onda po sviračkom umeću kojim preti da nadmaši i legendarnog muzičara s kojim deli afinitet prema ludim frizurama. Kažu da je Prince svirao čak 27 instrumenata, a Slobodan Trkulja je trenutno na nekih dvadesetak i ne planira da se tu zaustavi. Uz to, Trkulja je i umetnik sa velikim rasponom vokalnih mogućnosti, sjajnim formalnim muzičkim obrazovanjem i neverovatnim entuzijazmom za dalje usavršavanje.

Sa svojim bendom Balkanopolis obišao je svet uzduž i popreko. I to više puta. Kombinovanjem sa popom, jazzom i drugim žanrovima učinio je srpsku tradicionalnu muziku prijemčivom i za druge narode i kulture. Time je, uz Novaka Đokovića i Nikolu Jokića, jedan od najboljih ambasadora naše zemlje. I, čini se, nekako je više cenjen u inostranstvu nego u svojoj domovini. O njemu se sa naročitim poštovanjem govori u Kini, zemlji u kojoj je ostavio veliki trag.

Trkulja je nedavno pokrenuo ambiciozan muzički projekat „Put svile“ kojim želi da ujedini narode, kulture, umetnike, žanrove, instrumente… od Dalekog istoka do Zapadne Evrope. Na tom putu sarađuje sa brojnim svetskim umetnicima koji muziku Balkanopolisa obogaćuju zvucima instrumenata za koje većina od nas verovatno nikada nije ni čula. Jedan od njih je španski virtuoz Efrén López na hurdy gurdyju, a tu je i fantastična Grkinja Kelly Thoma koja sa sobom donosi magični zvuk kritske lire.

Uz mnoge druge, ovo dvoje vanserijskih umetnika bili su gosti Balkanopolisa na spektakularnom koncertu „Put svile“ održanom u Centru „Sava“ prošlog februara. No, Trkulja je ostao dužan svojim Novosađanima, pa je pre nekoliko dana (2. juna) sličan nastup organizovan i u velikoj sali SPENSa-a. Efrén López i Kelly Thoma su ponovo bili uz Balkanopolis i zajedno sa svojim domaćinima novosadskoj publici priredili nezaboravno veče.

To je bila prilika i povod da sa Slobodanom sumiramo dosadašnju karijeru, razgovaramo o aktuelnim i budućim projektima, te otkrijemo neke zanimljive detalje iz njegove biografije. Nekoliko dana pred junski koncert zatičemo ga u „Flying Dutchmanu“, jednom od omiljenih sastajališta svih generacija u Novom Sadu. Kako nosi epitet „velikog dečaka“, bilo je sasvim logično da ga već na samom startu vratimo u dečačke dane…

Ovo pitanje verovatno čuješ po ko zna koji put… Ali, zaista, da li je tačno da si se opredelio za muziku videvši sliku Stefana Milenkovića u jednom od školskih udžbenika?

Slobodan: Hteo sam da budem muzičar još od svoje četvrte godine. Mene je, zapravo, fascinirala ideja da možeš da sviraš i putuješ svetom. Celog života sam bio radoznao, svako malo naučim poneku novu reč nekog stranog jezika, neki novi instrument da sviram, čujem neku novu pesmu, saznam kako se šta producira… Mene zanima svet, hoću da vidim šta je to tamo, iza horizonta. Odrastao sam na pop, rock i jazz muzici, moj otac je imao veliku kolekciju ploča i još zanimljivije priče o umetnicima, bendovima, njihovim pesmama… Bio sam izložen tim lepim stvarima kroz celo svoje detinjstvo. Kako postaješ stariji, sve više ti se otvara mogućnost da te stvari direktno vidiš, čuješ i iskusiš. Kad sam video Stefanovu sliku u udžbeniku, pomislio sam: „Ovaj je već krenuo da putuje“ (smeh). Inspirisale su me razne vrste muzike koje sam slušao. Od Michaela Jacksona, njegovih pokreta i energije na bini, pa sve do tradicionalnih muzičara, gajdaša, kavalista, gitarista … Da ne zaboravim pevanje, dugo sam odbijao da ono bude deo mog ličnog izraza, jer sam sebe smatrao muzičarem. No, „onog“ momenta kad sam otkrio da glas mogu da koristim kao instrument, shvatio sam da njime mogu da „sviram“ šta god hoću. Ako ću biti pevač, onda treba da budem svoj, šta god to u tom momentu značilo.

Pomenuo si tatine ploče, razne umetnike i njihovu muziku… Šta ti je od svega toga prvo ušlo u uvo?

Slobodan: Ne mogu da se setim, pravo da ti kažem. Bilo je tu svega: Kenny Rogers, Earth, Wind & Fire, Michael Jackson, Dire Straits, live albumi sa Montreux jazz festivala… Nekako mi je taj zvuk osamdesetih i ranih devedesetih ostao u lepom sećanju, a rekao bih i da to je istorijski jedan od najplodnijih muzičkih perioda. Glavni razlog za tako nešto je spajanje pop muzike sa umetničkom muzikom. Pop muzika se razvijala do određene mere, ali više nije imala kuda. Nedostajalo je harme, znanja, sviračkog umeća… S druge strane, imao si jazz scenu koja je otkrivala nove univerzume u muzici. Vreme kada se jazz-rock pojavio, kada je jazz dobio širu publiku, a rock dobio još smisleniju strukturu, pa sve do art-popa iz osamdesetih… To su godine najplodnijeg stvaralaštva, gde su ljudi hrabro i smelo ulazili u nove zvučne predele. Sada, kada je je tehnologija toliko uznapredovala, više niko ne stvara nešto novo. Kreativnost koja je bila iznuđena tehnološkim nedostacima dovela je do nekih fantastičnih albuma. Kada ima ograničenje, čovek mora da bude kreativan sa ono malo resursa kojima raspolaže. Sada smo ušli u eru kada je sve moguće, možeš i da ne znaš da pevaš, možemo da iskoristimo samo tvoju boju glasa i da ga naštimujemo… Dakle, izašli smo iz stvaralačkog i ušli u čisto konzumerističko vreme.

Treba da pomenemo i tvoju doktorku koja je, takođe, na neki način odredila tvoju sudbinu. Kada neko ima neki zdravstveni problem, njemu se prepišu antibiotici ili neki drugi lekovi. A tebi je prepisan… Klarinet!

Slobodan: Hahaha, nisu mi ga baš prepisali. Pitali smo je da li bih smeo da ga sviram, s obzirom da sam u to vreme imao astmu i hronični bronhitis. Sviranje duvačkih instrumenata je blagotvorno u takvim situacijama, pa je doktorka odgovorila pozitivno i odjednom sam krenuo da se bavim muzikom i ulazim u neki nov i fascinantan svet. Za sve to vreme ja sam u muzici nalazio smisao. Našao sam svet koji mogu da istražujem i koji ima bezbroj mogućnosti. To je negde i moj matematički mozak prepoznao, ali je i moja emotivna strana dobijala ogromnu satisfakciju i inspiraciju. Počev od sviranja gajdi, pa sve do tradicionalnih instrumenata poput klarineta, slušanja umetnika kakvi su Eddie Daniels, Benny Goodman, pa i Boki Milošević na našoj strani… Tako je muzika je postala sastavni deo moga bića.

Od ranih dana si imao te neke „znakove pored puta“. Kada i kako si naučio da ih prepoznaješ?

Slobodan: Ja sam knjigu „Znakovi pored puta“ redovno držao na stočiću kraj kreveta (smeh). To mi je, inače, bilo omiljeno štivo i jedna od knjiga koje sam iščitavao od korica do korica. Često sam je i nasumice otvarao i čitao poruku koja bi mi se ukazala. Bilo je mnogo znakova pored puta, ali ja sam se nekako uvek vodio srcem. U životu sam uvek želeo da radim stvari koje me inspirišu i u kojima nalazim smisao.

Iskreno, ne verujem u koincidenciju. Brojni primeri iz života su me uverili da ništa nije slučajno, a to dokazuju i neki detalji iz tvoje karijere. U Kini te zovu „flying dragon“ (leteći zmaj), a mi se upravo nalazimo u „Flying Dutchmanu“. Da li to ima bilo kakve veze sa činjenicom da si deo svog života proveo u Holandiji? I zašto da?

Slobodan: Hahaha, naravno da ima! Odrastao sam na pedesetak metara od „Dutchmana“ i sa svojih desetak godina bio sam na njegovom otvaranju. I dalje se sećam raznih motora, „vespica“ parkiranih ispred lokala… Vremenom su nam se putevi još više ukrstili. Kada sam pošao u Holandiju, nikoga tamo nisam imao, to je bilo baš specifično vreme. No, porodica Hristić (vlasnici “Flying Dutchmana”, op. aut.) mi je mnogo pomogla i usmerila me je prilikom odlaska. Od tada smo dragi prijatelji, a ja se ovom mestu uvek rado vraćam.

Šta si, pored muzičkog obrazovanja, još naučio u Holandiji?

Slobodan: Stekao sam radne navike, pre svega. Kada je šmrljavo vreme, a u Holandiji je često tako, onda se zavučeš u prostoriju na akademiji i vežbaš po deset sati. Shvatio sam da mi treba malo novca da bih preživeo, da možeš da preguraš nedelju dana sa desetak evra u džepu, da možeš da živiš na hlebu i vodi po dve nedelje i da nema granica za tvoje mogućnosti. Ta neka disciplina i spartanski pristup životu, obavezama i muzici su se prvenstveno izgradili u Holandiji. To je i zemlja u kojoj sam se prvi put pričestio, počeo redovno da idem na liturgiju, da se ispovedam i jačam taj veoma važan segment svog bića. Takođe, u Holandiji sam ostvario i mnogo važnih poslovnih kontakata. Pre svega, moram da pomenem Metropole Orkest, jedan od najpoznatijih i najpriznatijih svetskih orkestara sa kojim imam fantastičan odnos. Tu su i brojni producenti, ljudi koji su mi pomogli prilikom snimanja albuma i brojnih drugih stvari. Sve se to dešavalo u tih 7-8 godina mog života u Holandiji. S obzirom na to da se društvo već tada dramatično menjalo i da smo ušli u fazu kada mora da se pazi šta se govori, meni je veoma brzo postalo jasno da ne želim da mi deca odrastaju u jednom takvom društvu. To je sada još drastičnije nego na početku veka kada sam ja tamo studirao. Ja nisam čovek koji prihvata da ne može da iskaže svoj stav. Ne moramo da se složimo i imamo isto mišljenje, ali sam učen da o svemu može da se razgovara. U krajnjem slučaju, harmoniju dobijamo pevajući različite tonove.

Za mnoge, pa tako i za mene, holandska muzička kultura i umetnost su velika nepoznanica. Znam da imaju dobre jazz škole i akademije, znam za Hansa i Candy Dulfer, ali ništa dalje od toga. Šta još Holandija ima da ponudi, šta si ti lično tamo spoznao?

Slobodan: Pre svega, imaju pop i jazz orkestre kao što je Metropole Orkest, filharmonije koje vole da rade te crossover projekte… Oni nemaju svoju tradicionalnu muziku. Od njihove tradicije znam dve pesme: jedna od njih je dečija pesmičica, a druga je pesma koju su pevali pomorci. S druge strane, imaju desetine hiljada registrovanih saksofonista. Dakle, ako želiš da studiraš saksofon, u Holandiji si na pravom mestu. Svaki klinac na ulici će te razbiti sviračkim umećem, pa moraš više da radiš i da se trudiš. Pop scena kod njih je izuzetna, pop i jazz muzičari su neviđenog kalibra. Kao što rekoh, tradicionalne stvari manjkaju, ali imaju fantastičnu produkciju, studiji koje imaju i bendovi koji tamo dolaze da rade su zaista neverovatni. Ja sam za sve te godine provedene u Holandiji imao privilegiju da upoznam veliki broj divnih umetnika, među kojima i mnoge svetske zvezde.

Proputovao si svet, pa si mogao da vidiš kako se drugi narodi odnose prema svom nasleđu i kulturi. Gde smo mi u svemu tome u odnosu na njih? Koliko mi negujemo svoju kulturu u poređenju sa, recimo, jednom velikom civilizacijom kakva je kineska? Ima li kod nas određenog nemara prema sopstvenoj zaostavštini?

Slobodan: Za sve što im u životu treba, Kinezi organizuju instituciju, školu i država stoji iza toga svom snagom. Govorimo o narodu koji već hiljadama godina ima hroničare koji zapisuju svaku odluku, svaki dnevni, nedeljni, mesečni, godišnji događaj od početka njihove istorije naovamo. Oni sve to imaju zapisano i oni iz toga uče. Mi smo imali tu nesreću da su nam za vreme Drugog svetskog rata spalili Narodnu biblioteku, da smo na evropskom tlu okruženi mnogim narodima koji bi nas vrlo rado zbrisali i voleli bi da nas uopšte nema. Imamo takvo kulturno blago, takvo nematerijalno kulturno nasleđe da je prosto neverovatno da jedan brojčano tako mali narod bude toliko kulturno bogat kao što smo mi. To je nešto što inspiriše mene i moje stvaralaštvo. Tekstovi koje pišem su inspirisani našom poezijom, a melodije tradicionalnim napevima, pesmama, ritmovima… Volim da to prezentujem na neki moderan način koji je prijemčiv svim ljudima širom sveta. Biti pop u formi, a biti svoj, tradicionalan i originalan u sadržaju jeste nešto što karakteriše Balkanopolis sve ove godine. Jedan od razloga zašto smo toliko popularni u Kini je to što su Kinezi drevan narod koji neguje svoju kulturu i tradiciju. Kada prepoznaju drevnu tradiciju u nekom drugom narodu, oni vide lepotu u tome i znaju to da cene. S druge strane, i narodi poput Holanđana zaista imaju duboko poštovanje prema mom stvaralaštvu. Nedavno smo imali turneju od devet koncerata u Holandiji. Nastupali smo sa simfonijskim orkestrom u devet različitih mesta i svuda smo doživeli ovacije. Osete ljudi da postoji nešto univerzalno ljudsko u tom nečem drevnom, u muzici koja postoji stotinama i hiljadama godina. Ta muzika se kod nas peva na srpskom, ali ima elemente veoma slične muzici Levanta, Bliskog istoka i nekih evropskih država.

Kakav je osećaj biti prepoznat i priznat u jednoj takvoj civilizaciji i kulturi kakva je kineska?

Slobodan: Osećaj je predivan, to je u velikoj meri ostvarenje jednog mog sna. Mi smo od prvog dana kada smo kročili na tlo Kine, a to je bilo na EXPO-u 2010. godine u Šangaju, imali najposećenije koncerte od svih nastupa koji su tamo organizovani. Za mene je to bio potpuni šok, jer tada smo bili potpuno nepoznat bend u Kini. Tokom četiri dana imali smo po dva koncerta dnevno i ukupno 31 hiljadu posetilaca. Neki Balkanopolis iz Novog Sada je ostavio trag na svetskom događaju koji je doveo Bocellija, Cirque De Soleil i razne druge umetnike. Pet godina kasnije smo počeli sa turnejama, prvo smo nastupali na nekim manjim festivalima, potom na sve većim i većim, a onda su krenuli i pozivi za nastupe na televiziji. Jedan od njih bio je za CCTV tokom Spring Festivala Gala, a taj nastup je pregledan 16 milijardi i 216 miliona puta. Moj deo je bio tridesetak sekundi sa čuvenim pijanistom Lang Langom i drugim kineskim muzičarima, pevali smo „Tamo daleko“ i predstavili Srbiju na sjajan način. Otada nam je karijera krenula neverovatnom putanjom, a sama činjenica da smo nastupali sa Lang Langom je već impozantna stavka u biografiji.

„Put svile“ je poznata trgovačka ruta, ali vi ste rešili da od nje napravite i kulturnu. Zbog čega je umetnička verzija „Puta svile“ tako važna za vas? Koje su značajne stanice na tom putu?

Slobodan: Projekat „Put svile“ je nastao iz potrebe za sintezom kulture i tradicije drevnih naroda i civilizacija koji se nalaze na toj trasi, što pokriva oblast od Dalekog istoka do Zapadne Evrope. Na koncertu u Beogradu jedan od gostiju bio je Guo Gan, umetnik koji svira erhu. On je iz Ši’ana, grada koji predstavlja početak „Puta svile“. Umetnička verzija tog puta kreće odatle, od Dalekog istoka, zatim ide preko Bliskog istoka, Sirije, teritorije Levanta, Vizantije, Mediterana, Balkana, pa sve do Pirinejskog poluostrva. To je projekat koji smo u februaru izveli u Centru „Sava“ i to je bilo jedno zaista neverovatno muzičko putovanje. Bila je privilegija uz sebe imati muzičare tog kalibra na sceni. Počeli smo kao kolege, postali smo prijatelji dok smo sarađivali, a rastali smo se kao najbliži rod. To su muzičari koji sviraju instrumente poput kritske lire, hurdy-gurdyja, kanonakija, instrumenta koji je star nekoliko hiljada godina. Tu su bile i razne tradicionalne perkusije koje je svirao Hadi Hrekes iz sirijskog grada Aleppa, jedne od prvih ljudskih naseobina na planeti. Svi ti drevni uticaji su nešto od čega je Balkanopolis uspeo da napravi sintezu zvuka sa našom tradicijom i modernim zvukom.

Koji je trenutni broj instrumenata koje sviraš? Poslednja cifra za koju znam je petnaest.

Slobodan: Od korone naovamo ih je dvadeset. Bilo mi je dosadno, pa sam išao u šoping (smeh). Ne sviram svih dvadeset na svakom koncertu. Sviram ono što muzika traži, od pesme do pesme.

Koji ti je instrument bio najveći izazov i zašto?

Slobodan: Da si me pitao pre koju godinu, rekao bih ti da je to jermenski duduk. Zaista, nenormalno je težak. U međuvremenu, odlučio sam da probam jedan gudački instrument koji se zove kritska lira i koji je potpuno atipičan. Umesto jagodicama prstiju, ona se svira noktima i sa strane. Ne vrhom, već sredinom nokta se sa strane dodiruje žica i to je kretanje koje nijedan drugi instrument nema. Kod svih drugih žičanih instrumenata ti moraš da pritisneš žicu jagodicom. Leva ruka je morala potpuno da se reprogramira, a desna nikada nije držala gudalo, pa je prvih nekoliko nedelja bilo „škripiripi“. Zapravo, nije bilo ni „škripiripi“, već škripanje kao kada mačke u februaru zavijaju. Zahvalan sam svojoj supruzi i ćerkama koje su pokazale neverovatno strpljenje slušajući te grozomorne zvuke dok se prvi konkretni ton nije pojavio. Ćerka mi je malo pomogla, s obzirom na to da svira čelo, i otkrila mi je neke tajne: da ne treba mnogo da se pritiska, kako da pravilno koristim gudalo… Dakle, kritska lira je trenutno jedan od većih izazova. Za ono što ja hoću da sviram trebaće mi još neko vreme, ali s vremena na vreme to zazvuči onako kako bih ja želeo.

A koji te instrument emotivno najviše dotakne?

Slobodan: Znaš kako, jermenski duduk je najbliži ljudskom glasu. I na klarinetu nekako mogu da priđem toj boji veoma blizu. Sa klarinetom imam najduži staž, to je jedan od prvih instrumenata koje sviram. Jermenski duduk ima posebnu boju, a kritska lira ima tu dozu ekspresivnosti koja stvara emotivne zvučne predele.

Šta bi još želeo da naučiš da sviraš? Naravno, ako porodica bude imala strpljenja za tako nešto…

Slobodan: Hahaha, ne smem… I ovo trenutno mi je krupan zalogaj. Naravno, ima još instrumenata, u međuvremenu smo nabavili tongue pan. Najbliže objašnjenje je da je to lonac koji se odozgo udara rukama, orijentalni instrument sa jezičcima od kojih svaki ima neki ton. Pre nekoliko dana sam naručio jedan instrument sa Tajlanda koji tek treba da mi stigne… Izgleda da je bolest hronične prirode i da nema nameru da stane u neko skorije vreme (smeh).

Kog muzičkog učitelja najviše pamtiš i po čemu?

Slobodan: Uši su najbolji učitelj kada je reč o muzici. Nekako pamtim sve što sam u životu čuo, od pesama svih vrsta koje su se kod nas izvodile do muzike kojom me je otac još u detinjstvu filovao. U našem sistemu školstva muzika se veoma malo sluša, a mnogo se čita. Meni je čitanje sekundarno, ja sam kroz slušanje naučio da sviram. Imam fotografsko pamćenje, dovoljno mi je da nešto jednom vidim i da ga zapamtim, naročito ako znam i melodiju. Najbolji vodič kroz muziku je sluh, da zažmuriš i probaš da uroniš u to šta neko svira, a da potom to imitiraš i samostalno stvaraš.

Slobodan Trkulja se sluša, ali se isto tako i gleda na sceni. Prepoznatljiv je po tom nekom „Orlando Bloom“, vilenjačkom, robinhudovskom stilu oblačenja. Kako si došao do toga, šta te je povuklo na tu stranu?

Slobodan: Sve pesme sam pisao po nekim filmovima koje imam u glavi. Svaka pesma ima svoju priču, to je bukvalno film ispričan od početka do kraja. Znam šta rade glavni likovi i kako su obučeni, uvek je tu reč o nekoj epskoj fantaziji. Muziku stvaram kao soundtrack za te epske filmove koje imam u glavi. S druge strane, kada sam po prvi put uspeo da izvedem muziku na taj način, sa tim filmičnim elementima jednog simfonijskog orkestra, sa rock zvukom, pop formom, sa tradicijom u osnovi i glasom koji sam u tom momentu već oslobodio, bilo je logično da na sceni budem obučen onako kako sam obučen i u tim svojim filmovima i pričama. Ivana Vasić, moja prijateljica i naš poznati kostimograf, nadovezala se na prvobitnu priču koju sam imao sa tim kostimima i napravila nam je nove koje sada koristimo. Ljudima je taj vizuelni doživljaj veoma važan. Kada sam na sceni, ja postajem „leteći zmaj“, što bi rekli Kinezi. Zmaj koji umesto vatre bljuje posebnu muzičku energiju i trudi se da to što oseća i sav taj stvaralački naboj prenese na što originalniji način.

Na sceni si lik iz svog sopstvenog filma, a sada si u nekom casual izdanju. No, ono što je isto i na sceni i u privatnom životu je – frizura letećeg zmaja. Kako se ona pravi, koliko ti je vremena za to potrebno? Koliko dugo već nosiš tu frizuru?

Slobodan: Došao sam sa otvorenim šiberom na ovaj razgovor (smeh). Ne znam, pravo da ti kažem. Negde s početka veka, otkako smo krenuli sa zvukom moderne tradicije i tim simfonijskim elementima u njemu. Sad, šta je tu alter ego, a šta sam ja… Ja sam čovek koji je slobodan da stvara. Ako to znači da frizura za te svrhe treba da bude drugačija, da u nekom trenutku treba da počnem da vozim monocikl, to su sve stvari koje su nekako deo moje ličnosti i nosim ih bez naročitog pritiska.

Za Vlatka Stefanovskog je jedan od vrhunaca karijere bio nastup sa Londonskim simfonijskim orkestrom. To je momenat kada čoveku svašta prođe kroz glavu i telo, ima tremu i drhtavicu, doživi adrenalinski šok… Jesi li i ti imao neki takav trenutak?

Slobodan: Za mene je to bio momenat 2007. godine, kada je Metropole Orkest nastupao sa nama u Beogradu. Ali, nisu mi se oduzele noge niti šta slično. Čim je koncert počeo, ja sam krenuo da lebdim metar iznad zemlje i nisam sleteo dok se naš nastup nije završio. Znam dobro na šta Vlatko misli kada kaže tako nešto, uvek imaš strahopoštovanje kada sviraš pred simfonijskim orkestrom. No, Metropole Orkest je sačinjen od muzičara koji su prošli kroz škole klasične muzike i jazza, koji su učestvovali u najznačajnijim pop i jazz albumima, projektima i koncertima ikada. Nastupati zajedno sa njima je već samo po sebi privilegija. S druge strane, oni su muzičari i razumeju šta ja radim. Kažu da im je saradnja sa Balkanopolisom i dalje jedan od tri najveća projekta koje su ikada radili. To su oni znakovi pored puta koji ti daju snagu da nastaviš da stvaraš, da budeš kreativan. Ja se na sceni osećam kao svoj na svome, sve mi je nekako prirodno i lepo. No, koncert u Novom Sadu ima dodatnu emotivnu težinu. Kada nastupaš pred ljudima uz koje si odrastao, od kojih je svako na neki svoj način utkao sebe u tebe, u tvoj razvoj i tvoju ličnost… Velika je odgovornost predstavljati zemlju u inostranstvu, ali je, takođe, i velika sila. Ja ne idem sam, već kao jedan od svih nas i nosim sve te ljude sa sobom gde god se pojavim u svetu.

Šta ti je još u profesionalnom, odnosno umetničkom smislu velika želja i izazov?

Slobodan: Voleo bih da napravimo još jedan đir sa velikim brojem koncerata. Da ovu novu muziku, od koje ću ponešto premijerno prikazati i na koncertu u Novom Sadu, pa sve do materijala koji smo spremili za snimanje, da sve to izdamo kao albume i napravimo veliku turneju. Da obiđemo svet i prikažemo ljudima lepotu tradicije kojom smo inspirisani i kulture iz koje potičemo.

Kako se biraju članovi Balkanopolisa, šta je još važno osim muzičke veštine i kreativnosti?

Slobodan: Važno je da su otvoreni za nešto novo, da žele da iskorače iz zone komfora i da su, u momentu kada kažem „za mnom“, svi spremni da krenemo zajedno. Svi muzičari koji su prošli kroz Balkanopolis, a ima ih mnogo, posebni su i daroviti na svoj način. Svima je muzika koju sviramo probudila neke nove poglede na umetnost i određene sviračke mogućnosti i izazove. S obzirom da su dorasli zadatku, oni su na te izazove odgovorili kao pravi muzički ratnici.
Izmeštanje iz svakodnevnog pristupa je nešto što donekle odlikuje moju muziku, ali i moj pristup stvaranju. Ideja je da uvek iz sebe izvučemo nešto novo, da stvaramo malo smelije i napravimo neki drugačiji zvučni predeo.

Najavio si određeni zaokret u vašoj muzici. O čemu se radi, u kom pravcu ide Balkanopolis?

Slobodan: Dođi na koncert, pa ćeš čuti (smeh). Ne da ne želim da ti odgovorim, već prosto ne umem to da opišem na zadovoljavajući način.

Dobro, šta je drugačije?

Slobodan: Ono što nije drugačije je to da je kreativni naboj na maksimumu. Ono što jeste drugačije je to da nas ta kreativnost vodi dalje, u nešto novo i neotkriveno.

Mario Knezović (Zoster): Nisam čovjek od pameti, već od nadahnuća

Tagovi: Balkanopolis, Efrén López, Kelly Thoma, Put svile, Slobodan Trkulja