Dragoceno delo “Pesme iz džepova mog srca” Gorana Živanovića u prodaji

Književna edicija “Rock’oteka” Croatia Recordsa nedavno je predstavila knjigu “Pesme iz džepova mog srca”, pisca, muzičara i rokenrol novinara Gorana Živanovića.

Goran Živanović ne piše o muzici samo kao slušalac, već kao svedok jednog vremena, kao čovek koji razume akorde i tišine između njih. Njegove priče su svedočanstva ljubavi prema umjetnosti koja tiho menja svet kroz pesme, ploče, reči, emocije.

Goran Živanović je muzičar, publicista i poznavalac muzičke kulture s iskustvom sa obe strane zvučnika. Kao muzičar, poznaje tehniku i strukturu muzike. Kao pisac, poznaje njenu dušu. Godinama beleži priče o muzici, muzičarima, pločama, pesmama ostajući uvek veran onome što muziku čini večnom – emociji. Njegov stil je jednostavan, a reči nose težinu sećanja i blagu postojanu ljubav koja pamti.

Oko ovog Živanovićevog književnog dela okupila se, osim prestižnog izdavača, i prava mala drim tim ekipa saradnika:

* korice, prelom ilustracije potpisao je slavni Dragan S. Stefanović;
* predgovor je delo poete Đorđa Matića;
* dok je supervizija pripala tandemu Brano i Anela Likić.

Knjiga sadrži 23 priče o kojima se može nešto više prozreti iz Matićevog predgovora.

---

Matićev predgovora iz knjige:

Postoje, ugrubo rečeno, dve vrste autora koji pišu o muzici. Oni koji o muzici ne znaju mnogo kriju to tako što pišu o emocijama, bilo onima koje čuju u muzici ili o emocijama na koje ih neka muzika podseća. Oni koji znaju muziku, formalno, tehnički, u pisanju nemaju emocija. Ili ako ih imaju, ne znaju kako s njima.
Goran Živanović ima muzičko znanje – pravo, sviračko – pa ipak piše emotivno.

Malo je takvih kod nas.

Retka biljka poput njega, čovek koji poznaje muziku i kao svirač – kao praktičar – mogao bi da isto tako da piše: muzikološki, formalno, tehnički. On naprotiv bira da vrlo malo toga koristi u ovim pričama i pozicionira se više kao „arhivista“, kao marljiv diskofil enciklopedijskog znanja o pločama, pesmama i muzičarima. Iz te pozicije mogao bi, poput tolikih dosad, vrlo lako da udavi čitaoca – osim one manjine što i sama živi od bezbrojnih marginalija, fusnota, faktoida i trivija iz istorije popularne muzike.

No, Živanović radi nešto drugo: on uzima to silno znanje, koje je očito i internalizovano, to će reći stalno prisutno, aktivno i upotrebljivo, a ne prepisano, da bi na faktima i istoriji iza ploča i pesama, preko imena muzičara i tekstopisaca, napravio temelj s kojega će progovoriti o jednom drugačijem svetu. Svom, ličnom, privatnom, a iz njega o uspomenama, važnim sećanjima, na momente i na ljude koji su pak svi redom bili deo autorovog formiranja, odrastanja i sazrevanja – muzičkog, ali i kao ličnosti, ovoga čoveka koji se pomalja iza svoje strasti ka muzici i artefaktima vezanim uz nju.

Tu je muzičko i slušalačko iskustvo početna tačka da bi se pisalo o prijateljima iz detinjstva, o nekim davnim devojčicama, o kasnijim zanimljivim i nesrećnim ženama i o srećnim parovima, o drugovima, o familiji, o najbližima. O svima njima piše toplo, proživljeno, sa simpatijom i naklonošću, a da pritom, kao što se sve češće dešava, ne pada ni u kič, ni u agresivno traženje pažnje, pa iz toga niti u samoljublje. Ovde osećaji nisu lažni ni samodopadni. Oni ne manipulišu. Uopšte, Živanović je najbolji tamo gde ne pokušava izazvati emociju, nego gde emocija vodi njega.

Muzika, kao naravno centralna u knjizi, kroz priče o pesmama zapravo je neka vrsta platna na kojem autor oslikava svoja sećanja, privatna, jedinstvena kao što je svako sećanje jedinstveno, a ujedno generacijama prepoznatljiva, tako i sećanja na ključne muzičare i autore, kao i one manje bitne. Zato je ovo neka vrsta, kako bi Mihiz besmrtno rekao, „autobiografije o drugima“, kao što je i knjiga koja govori više o delovanju muzike, nego što bi bila o samoj muzici, u striktnom smislu.

Kako god je odredili, ovo je vredna knjiga još zbog nečega: ona je i naročit podsetnik – ako nekome takav još treba – na generacije koje su oblikovane i stasale u nestaloj zemlji, a iz toga na neosporivu činjenicu: svaki tekst i poglavlje, svaka ploča, naslov, ime i pojam iznova govore i svedoče u kakvom muzičkom, kulturnom i ljudskom bogatstvu smo se rodili i oblikovali. I kako je to bogatstvo lako proćerdano. Kao i svet u kojem je sve to nastalo. Ima jedna rečenica u knjizi kojom bi se mogao sastaviti glavni sentiment spram svih ovih pesama, muzičara, slušalaca, i spram toga izgubljenog sveta: „Tužan sam jako zbog svega što im se dogodilo, ali jedno sigurno znam: volim ih zauvek.“

Svemu unatoč, on nije ogorčen, niti ljut. A nije jer, pored muzike, na svojoj strani ima onu drugu, suprotnu i spasonosnu emociju.

Treba zato čitati tekstove Gorana Živanovića: oni uče muzici, ali uče i ljubavi.

A bez nje ne bi bilo ni muzike.

Analogna Rasa najavljuje veliki beogradski koncert 20. novembra

Tagovi: Goran Živanović, Pesme iz džepova mog srca