Sara Renar vas vodi u „Pustinju“
U umetničkim krugovima važi da je čovek sve ono što čita, sluša i gleda, pa je „Pustinja“ na neki način i Sarina lična karta. I ne samo njena, već i Mitina, s obzirom da je u njihovom stvaralaštvu sve više preplitanja i sve manje jasnih linija razgraničenja.
Kriza ljudskog identiteta i budućnost sveta su u ovom trenutku najznačajniji izazovi čovečanstva. Kao što je to rekao nedavno preminuli Dejan Gvozden, frontmen legendarnih beogradskih Kristala: „Umetnici osećaju kolektivnu svest, tako da više niko ništa ne planira. Ne postoji neka daleka budućnost, sve je od danas do sutra“. Tim metafizičkim pitanjima se već duže vreme bavi i zagrebačka kantautorka Sara Renar, što je pre nekoliko dana kulminiralo sjajnim novim singlom „Pustinja / The Desert“.
A sada da citiramo i samu umetnicu, koja nam je u jednom razgovoru rekla da „nema demokracije u muzici, netko je uvijek pokretač“. Po njenom sopstvenom priznanju, ovoga puta je „firestarter“ bio njen muzički i životni partner Dimitrije Simović. I sam naslov pesme prstom upire ka Miti, s obzirom da je pustinja umetnički habitat njegovog Igraloma, a „pustinjski blues“ je, sasvim očito, kičma Sarinog novog singla. Neki će primetiti da u njemu ima mnogo Goribora, na šta Mita odgovara: „Pa, nije Goribor izmislio blues“. Definitivno nije, ali jeste izmislio „St. Bluz“.
Instrumental je Dimitrije Simović originalno radio za jednu predstavu za koju na kraju nije upotrijebljen, te je tako neiskorišten projekt ostao čamiti negdje na vanjskom hardu pod imenom „Lynch“, dok nisam početkom godine na njega nabasala tražeći nešto sasvim drugo i rekla Dimitriju da mu uzimam pjesmu. Tekst je iscurio iz mene u jednom danu. Pjesma traje skoro šest minuta, nema refren i završava sa gitarskom solažom od gotovo dvije minute. Dakle, van svake pameti je da je se izbacuje kao singl koji najavljuje album, opisuje nastanak „Pustinje“ Sara Renar.
Osim Goribora, za koji Sara nikada nije ni krila da joj je jedan od najinspirativnijih bendova, vidljiv je uticaj i Davida Lyncha, što video jasno i dočarava. Snimci noćne vožnje aludiraju na „Lost Highway“ i sugerišu da „sve nas guta pustinja“, koliko god mi mislili da smo na pravom (auto)putu. Dvojezičnost pesme savršeno ide uz konstataciju da „veliki jezici imaju veliki domet, mali se jezici gube“, što nas vraća na Sarin prethodni singl „Nježne riječi“ i tamošnje ključno pitanje: „Na kojem jeziku da sanjam o ljubavi? Malom ili velikom?”. Jer, „jezik je sudbina“, kako je rekao Danilo Kiš. A možda nas pustinja i poštedi ako budemo imali više „nježnih riječi za grube godine“.
Međimurske čaplje i čupavci inspirisani staroslovenskim maskama Babugerima se, nakon „Nježnih riječi“, pojavljuju i u spotu za „Pustinju“, što nam govori da od Sare Renar možemo očekivati višeslojan, konceptualan i integritetski dosledan album. U umetničkim krugovima važi da je čovek sve ono što čita, sluša i gleda, pa je „Pustinja“ na neki način i Sarina lična karta. I ne samo njena, već i Mitina, s obzirom da je u njihovom stvaralaštvu sve više preplitanja i sve manje jasnih linija razgraničenja. Stoga, možemo reći da je „Pustinja“ rezultat njihovog žestokog i dugogodišnjeg muzičkog, jezičkog i svakog drugog mashupa.
Pored Sare Renar, muzički tim „Pustinje“ čine Dimitrije Simović, Jan Kinčl i Cycle Studio, dok su za video zaslužni Dora Perharić, Dario Matić, Dominik Belančić, Vesna Jurić, Stvarno Si Super i Gaba Mamić. Novi Sarin singl otvara brojna nova životna pitanja pored onih postojećih, a na neka od njih možda daje i odgovore. Na kraju, da parafraziramo naslov njenog albuma „Šuti i pjevaj“, te da vam za ovu pesmu damo jasne i nedvosmislene instrukcije: „Šuti, gledaj i slušaj“. I ne zaboravite da čak i u pustinji možete naići na ruže.
Uoči beogradskog koncerta dokumentarac o Električnom orgazmu na Jutjubu
