Zapisi iz godina koje su pojeli skakavci
Promocija knjige „Jugosloven K.“ Ivana St. Rizingera, Multimedia Music Record Store (20.11.2025.)
„Ovo je, zapravo, moja intimna priča u kojoj sam jedino želeo da se držim jednog principa, a to je da ništa ne sakrijem i ništa ne relativizujem nekom naknadnom pameću“, konstatovao je autor.
Ophrvani mnoštvom savremenih životnih problema, mnogi ljudi se neće setiti šta nam se sve dešavalo devedesetih godina prošlog veka. Pa, i ako se sete, pljunuće sebi u nedra i reći „bilo, ne ponovilo se“. I, dok se sa tom konstatacijom u potpunosti možemo složiti, podsećanje na okolnosti u kojima se raspad nekadašnje Jugoslavije dogodio je, na neki način, naša obaveza. Tim pre što nas istorija ničemu nije naučila, iako se svojski potrudila. Na isti način se pojedinci i danas svojski trude da ožive duhove prošlosti i ponovo poseju mržnju među stanovnicima ovog turbulentnog regiona.
Ako vas je raspad SFRJ zadesio u najlepšim godinama, „nespremne da postanete ni kobac ni pile“, jedino što možete da budete je žrtva totalitarizma i predstavnik izgubljene jugoslovenske generacije. Odnosno, Jugosloven K. Kao takvi, ljudi se na popisu radije izjašnjavaju kao džedaji nego kao Srbi, Hrvati, Bošnjaci… Ivan Stanimirović Rizinger nam svojom knjigom „Jugosloven K.“ daje uvid u perspektivu mladića (sebe) koji gorenavedenu dramu proživljava u provincijalnim okovima, ne shvatajući šta mu (nam) se dešava pod uticajem nerealnog optimizma heroja iz njegovih rokenrol priča.
Rodoljub Stojanović
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Multimedia Music“, „Jugosloven K.“ je u dopunjenoj verziji i remasterizovanom izdanju ponovo dostupan čitalačkoj publici. Promocija knjige održana je u Multimedia Music Record Store pred velikim brojem stojećih posetilaca. A kako je promocija trajala gotovo ceo sat, nećemo pogrešiti ako ih nazovemo „dobro stojećim“. Nakon uvodne reči Rodoljuba Rođe Stojanovića, prvog čoveka „Multimedia Music“, mikrofon je u svojstvu moderatora programa preuzeo Goran Šobić Sirano, dugogodišnji saradnik Ivana St. Rizingera i osnivač asocijacije „Neki rok“.
Šobić je na početku pročitao deo predgovora koji je napisao Zoran Stajčić, urednik poznatog portala „Ravno Do Dna“. Stajčić u njemu naglašava da „Rizingerova knjiga funkcionira dvosmjerno, te da je samo jednim dijelom autobiografskog karaktera“.
Goran Šobić Sirano
Knjiga zorno ocrtava piščev sukob s okolinom provincijskog grada u Srbiji, za kojeg je dotad vjerovao da ima puno više kosmopolitskog u sebi, što uključuje i bijeg od mobilizacije i period samoizgnanstva u drugu sredinu, gdje tjeskoba zbog neizvjesnosti razdire dušu. A glavno obilježje svakog rata je nespretna tjeskoba neizvjesnosti, u kojoj smrt i kazna sve više počnu ličiti na spas, što je Rizinger efektno i s ne previše teksta izvrsno dočarao. U neku ruku, tamo gdje završava „Jugosloven K.“ počinje „Sedma republika“ našeg, nažalost, pokojnog doajena rock riječi Anta Perkovića, ističe Stajčić.
Rok novinar i publicista Dušan Vesić rekao je da voli Rizingerovu knjigu, to jest da ju je voleo i pre nego što je znao da će biti objavljena. Iako nesvršeni, Vesić je istoričar u duši i voli knjige koje su istorijski važne, a „Jugosloven K.“ to i jeste.
Dušan Vesić
Mi bežimo od tih godina koje su pojeli skakavci kao đavo od krsta i vrlo je malo zapisa iz tog vremena. Sedite i pišite kako ste doživeli taj period od 1990. do 1992. godine. Da li ste bili naivni kao što smo bili naivni mi ovde? Mislim da sam svojevremeno pravio dobre intervjue za novine i da umem da prepoznam dobar intervju. Ovi intervjui jesu dobri, bez obzira što su kratki. Mi smo navikli na neki stereotip da su dobri intervjui oni iz Rolling Stonea na 40 strana, ali ne mora tako da bude, naveo je Vesić.
Muzički urednik Radija 202 Nenad Kuzmić saglasio se sa Vesićevom konstatacijom da iz tog vremena nemamo dovoljno zapisa, te da mu nije bilo baš prijatno kada je čitao Rizingerovu knjigu. Ne zbog toga kako je autor nju napisao, jer on je to učinio zaista sjajno, već zbog toga što mi podsvesno izbegavamo da se sećamo tih vremena.
Nenad Kuzmić
Daleko od toga da zbog toga ne treba čitati ovu knjigu, naročito oni mlađi koji nisu preživeli sva ta vremena. „Jugosloven K.“ je divan svedok onoga što nam se dešavalo, bez ulepšavanja, ali sa potpuno bezrazložnim optimizmom. I njegovih sagovornika i njegovim ponekad, ali i svih nas koji smo sve to tada preživeli. Svi ovde prisutni smo Jugosloveni u smislu da smo rođeni u zemlji koja se zvala Jugoslavija i koja više ne postoji, pa smo po nekoj definiciji sada i apatridi. Ne znam za druge, ali ja se definitivno tako osećam, rekao je Kuzmić.
Publicista i rok novinar Duško Antonić smatra da ovo nije jedna knjiga, već su to četiri knjige u jednoj. Prvu čine intervjui, koji su bili polazna osnova, druga su priče o tome kako je do tih razgovora došlo, a treća je „svaštara“, odnosno skup zanimljivih detalja o sagovornicima, njihovih tekstova i pesama. Poslednju „knjigu“ predstavlja Rizingerova autobiografija kao najvredniji opis tog vremena. Antonić ističe da je u celoj priči najfascinantnije to što autor tako uspešno povezuje sve te četiri stvari, pa sve teče kao roman, odnosno kao jedna priča.
Duško Antonić
Smatralo se da je Jugoslavija imala drugu rok scenu u Evropi iza Engleske i treću u svetu, ako dodamo još i Ameriku. To nije daleko od istine, jer mi smo imali ceo dijapazon muzičkih pravaca koji su u svetu postojali, od bluesa i jazza do reggaea ili ska. Imali smo kvalitetne predstavnike u svim tim žanrovima. Korni grupa, Time, Smak… mogli su da sviraju rame uz rame sa najvećim bendovima na svetu samo da su dobili šansu. Kao što je i YU Grupa dobila šansu da snimi album za CBS, ali ih je mrzelo da se iznova dokazuju jer su ovde bili zvezde i vratili su se da odrade neke zakazane tezge, podvukao je Antonić.
Potom se okupljenima obratio i autor knjige, glavni urednik portala „Rockomotiva“ koji upravo čitate. Ivan St. Rizinger je istakao da je u Kruševcu morao iz sebe da izvuče maksimum kako bi postao rok novinar, što bi relativno lako uspeo da se preselio u Beograd. Neverovatno je, kako je naveo, da je u ono vreme bilo moguće baviti se tim poslom u lokalnim medijima, što danas nije slučaj.
Ivan St Rizinger
Ovo je, zapravo, moja intimna priča u kojoj sam jedino želeo da se držim jednog principa, a to je da ništa ne sakrijem i ništa ne relativizujem nekom naknadnom pameću. Onako kako je bilo, tako sam se trudio da ostane od početka do kraja i sve te neke naznake koje sam u svojim pričama dodavao su potraga za time šta nam se desilo, što 35 godina kasnije zvuči i pomalo apsurdno. Ja ni dan-danas nemam taj odgovor, jer ja i sada mogu da kažem da smo mi živeli u verovatno najboljoj zemlji na svetu do 1990. godine. I onda smo to uspeli da upropastimo iz nekog neverovatnog razloga, konstatovao je Rizinger.
Govoreći o dizajnu naslovne strane knjige, on je rekao da je to omaž autobiografiji Stinga jer mu se dopalo kako je to slavni umetnik uradio. A kapa sa petokrakom je simbol prkosa, jer je Rizingeru muka od sejanja mržnje tokom poslednjih 36 godina prema nečemu (Jugoslaviji) što je bilo nevino i naivno u odnosu na sve što nam se kasnije dešavalo. Nadovezavši se na njegovo izlaganje, Nenad Kuzmić je poručio autorima da teraju svoju priču, baš kao što je i Rizinger isterao svoju.
Kada ste u sredini koja je manja i hermetična, te u vremenima poput onih s početka devedesetih godina, treba imati „cojones“ da se ovako nešto izgura, rekao je Kuzmić.
Jedna od najvećih zamerki čitalaca nakon prvog tiraža knjige bila je da su slova u njoj sitna, što je ispravljeno u novom izdanju. Osim toga, Rizinger je naveo da su mu brojni prijatelji sugerisali da neki umetnici, čiji su intervjui ušli u knjigu, danas ne zaslužuju to mesto zbog toga što su menjali mišljenja, gledišta i političke stavove. Međutim, autor se ne slaže sa tom ocenom i smatra da poenta knjige i jeste da se vidi šta su sve ti ljudi čista srca govorili početkom devedesetih. Svi oni su, zaključuje Rizinger, do 1990. godine napravili velike karijere, a moralni kompasi su ih terali da kasnije govore i rade neke druge stvari.
