Jolly Little Bunch – The Suffering and Struggling of Jolly Little Bunch
Kada doprinos sve četvorice umešate u jednu jedinstvenu masu, dobijete glam-post-rock koji, ipak, malo naginje ka mainstreamu. Čini se da drugačije nije ni moglo, jer svaka pesma, odnosno svaki ton, predstavlja rezultat kompromisa među članovima benda.
Basista „male vesele družine“ Marko Vanović Ramon sugerisao mi je da pesme sa ovog albuma slušam upravo redosledom kojim su na albumu i poređane. „Zar je to tako bitno? Pa, sve sam ih već mnogo puta čuo“, pomislio sam u sebi. Zaista, može li neki album da dobije na konceptualnosti ili značenju ukoliko pesme, koje već postoje nekoliko godina, poređate (i konzumirate) malo drugačije? Možda… Ili, možda, ipak, ne. Ali, slušajući ovo izdanje Jolly Little Buncha baš onako kako mi je preporučeno, jasno sam uočio „timeline“ te „patnje“ o kojoj se govori u nazivu albuma.
Zapravo, „patnja“ traje mnogo duže i datira još od sastava koji su prethodili JLB-u (Nasty Michelle i Michel), a oličena je u traženju izraza, odgovarajuće postave i nemogućnosti da se rad benda zaokruži dugometražnim izdanjem (čitaj: albumom). Mada, 27 minuta ne deluje tako dugometražno, ali za JLB je od velikog značaja da su ovaj album (konačno) izbacili u etar. I to na treći dan Uskrsa, da priča dobije na simbolici. Prosto, „The Suffering and Struggling…“ je Šuletu, Ramonu, Dimiju i Džoniju bio velika omča oko vrata, pa verujem da su sada konačno prodisali (uskrsnuli) i da sada mogu bez ikakvog opterećenja da snimaju novu muziku.
Najveći kvalitet benda je to što svaki član ima potpuno drugačiji background, a zajedno zvuče izuzetno pitko i kompatibilno. Dragutin Šuković Šule svojom gitarom i glasom u zvuk Buncha donosi grunge iz devedesetih, Marko Vanović Ramon je „okoreli panker“, klavijaturista Dimitrije Mladenović Dimi je tipičan reprezent pop-arta, dok Nikola Vučetić Džoni na bubnjevima svira sve, „od Silvane do Nirvane“. A kada sve to umešate u jednu jedinstvenu masu, dobijete glam-post-rock koji malo naginje ka mainstreamu. Čini se da drugačije nije ni moglo, jer svaka pesma, odnosno svaki ton, predstavlja rezultat kompromisa među članovima benda.
Operisani od ega, JLB rade za pesmu, a ne za sebe, tako da prave muziku koja se na kraju dana dopada svoj četvorici. Iako mislim da isprva nije tako zamišljen, „The Suffering and Struggling…“ je zaokružen kao konceptualna ljubavna priča (čitaj: patnja) koja se muzički sukobljava sa „kreativnom patnjom“ Buncha. Odrastajući na tom žanru, volim kada nečija muzika ima jak grunge pečat, kao što je slučaj i sa prvencem JLB-a. Bas i bubanj adekvatno prate tu „žilu kucavicu“ njihovog izraza. Isprva mi prisustvo klavijature tu baš i nije bilo logično, ali Dimi nije od „kljavera“ koji teži da se nametne. Naprotiv, prošara taman koliko i gde je to potrebno, kako bi se ta „grunge pilula“ lakše zgutala.
Teško je pisati o albumu, odnosno o pesmama koje su vam u formi singlova poznate već godinama. No, imala je smisla Ramonova preporuka da ih slušam baš ovim redosledom, počev od „Play“. Kreacija je dobila i glavu i rep, iako kao celina neodoljivo podseća na Frankenštajna. Na kraju krajeva, i on je mnogo patio, a opet je bio veoma šarmantan, baš kao i junaci ove priče. Malo zbog ličnih afiniteta, malo zbog činjenice da mi je „najnovija“, a pomalo i zbog naziva, rekao bih da je „Future“ kompozicija na kojoj JLB treba da gradi svoju budućnost. I živo me zanima kako će zvučati njihova naredna pesma, operisana od svih (dosadašnjih) patnji i stradanja.
