Analogna rasa: Čaj od ruzmarina i koprive

Rađanje projekta „Analogna rasa“ Nikole Čuturila i Zorana Predina jeste apologija prirodne inteligencije, emocije i kreativnosti. Prvi beogradski koncert održan je 19.11. na Kolarcu. Koncert počinje simbolično sa „Nama nema spasa mi smo analogna rasa“. Pevušite u sebi „Naj ti poljub nariše ustnice“, „Voli me“, „Praslovan“, „Da kažem ti“, „Čakaj me“, „Vrati se“, „Još imaće nas“ – dok čitate izveštaj sa koncerta a koji je pisan analogno – hemijskom olovkom na papir. A samom koncertu, tj. simbiozi njih dvojice, treba pristupiti potpuno akritički i opservaciono, što manje analitički ali sa ubodom prsta u Himen metafizike.

Fenomen Predin-Čuturilo je stavka za sebe i po sebi. Njihove krajnosti, spajanja i razdvajanja na samom nastupu nam pričaju o očuvanju ljudskosti koju nose bremenito. Lično verujem da tu ne postoji princip razumevanja već poruke koju su prvo morali da pošalju jedan drugom pa tek onda kao šefovi kuhinje da nam to posluže na našem izgužvanom stolnjaku. Vraćam se naglo na „AI-rasu“. Nedugo unazad moj dobar drugar upitao je Veštačku Inteligenciju „Da li ćeš jednog dana, kad nas više ne bude, pričati o nama nekoj novoj vrsti na planeti?!“ No comment. Vratimo se unapred. Slušajući koncert setih se Heraklita „Put ka gore i put ka dole jedan je te isti“. To je hermetizam, ironija, sarkazam, bunt i nežnost Zorana Predina i Nikole Čuturila. Ta simbioza, taj početak jedistva je dualizam koji se razume.

Na samom koncertu postojao je plašt koji je čuvao njih dvojicu u toku izvođenja svojih misli, želja, stavova. Predgrupa, muzičari, umetnici, gosti, prateći vokali, publika…

Duo Avtomobili, njihov uvod je prolegomena poetike i čisto transcedentno stanje, ne nama, ne nikom, samo za sebe. Poezija živi u njima, izlazi entelehijski, i negde, a to je bilo tu, na Kolarcu i svi smo bili deo toga.

Basista, Dejan Grujić i bubnjar Blagoje Nedeljković Pače, ritam sekcija, anahrono čisto. Pačetova taktilnost prema palicama koje putuju prema instrumentu i Dejanov osmeh prstiju pri dodiru žica uneli su ritam topline, temelj svake melodije.

Darko Grujić, sveprisutan u svom tihovanju, njegove misli se pretaču kroz klavijature, skromnost, osnova ljudske vrline.

Goran Stojković Godža, majstor kontrapunkta. Čisto jedinstvo, traktat tonova u pravom momentu. Verujem i kad ne bi znao nijedan akord, skalu, isto bi bilo.

Dejan Cukić, energija per excellance, pozitivna vibracija kao uvek. Nositi osmeh koji Dejan daruje, sećam se još od studentskih dana, na Platou, i sad na Kolarcu, uvek taj isti, kojeg čuva i neguje.

Nenad Marić, alijas Kralj Čačka, prvi put uživo per me, poeta, nežni ljudi su nosioci dobrote, a to je on. To se čuva i poštuje.

Prateći vokali, Tamara Marković i Kristina Savić, bez njih dve bilo bi kao košulja bez dva dugmeta. Nosile su koncert na svojim leđima, pokrivale i čuvale naše pevače.

Publika, ukratko, bila je srećna. Ad hock, pa zamišljena potom, a to jeste suština koliko sam mogao da namirišem Zoranov i Nikolin stav.

Izuzetno je teško pisati o nečijem stvaralaštvu jer znamo da je ono prožeto uvek nekim delom iracionalnosti, neizvesnosti i prevashodno unutrašnjom borbom samog umetnika. Ali jeste lepo pisati, izgovoriti misao, jer misao je reč a reč je misao, logos. I ja sam pisao malko jer postoji koherentnost. Kad čovek ima naknadnu predstavu, ima utisak. Ovaj koncert jeste ostavio vidljivo drvo, poreklo svih nas je drvo života, koje dobija status kako ličnog tako i opšteg. Kritika negacije „nama nema spasa“ je bez emocija, nosi u sebi veštačku surovost i potrebu da svako nađe sebi srodnu dušu i ostane u zagrljaju njenom. Čovek se vraća svom poreklu i nosi poštovanje i ljubav u sebi, živeti i darovati sebe deci, voljenima, ljudima. Još imaće nas!

Na kraju da se još jednom osvrnem na njih dvojicu, interiorno, lično. Zoran – Lačni Franz, Nikola – Riblja Čorba. Kao klinac odrastao sam uz ta dva benda i moji prvi akordi na gitari su bili njihovi. To sam jednom rekao pokojnom Bori a i Zoranu. Kuriozitet koji mi nameće misao večnog vraćanja istog i nemogućeg raskida sa tradicijom je ovaj, tamo neke 88, jedan gradić u Sloveniji, Vrhnika, odlučio je da napravi na livadi onomatopeju Woodstock-a, zvalo se Pop delavnica. Uz dobre klince koji su prašili i borili se za svoj stav tu su bili Lačni Franz, Čorba i Disciplina kičme – kompanije u razvoju. Ceo koncert je toliko kasnio kao da je sve bilo osuđeno na propast. Ali analogna borba je trajala, stigla je cisterna piva i lopta da se piči fudbalica na male goliće. Tad sam se prvi put upoznao i porazgovarao sa Zoranom i Nikolom.

Nakon koncerta, after party, lep je, iskreno uvek isti, čim stane muzika, navlačimo staro ruho. Pod čudnim, čak smem da kažem višepersonalizovanim utiscima, Studentski park preko puta prelep, pun priča studenata i mladih, Etno muzej, stabilan, govori nešto. Mir i tišina u Etru. Sve tako čisto i dostojanstveno. Beograd ume da bude Beograd.

Mile Kekin sa turneje „Soundtrack za život“: Ovo je priručnik za bitisanje

Tagovi: Analogna Rasa, Nikola Čuturilo Čutura, Zoran Predin