Beogradska promocija knjige Đorđa Matića „Niotkuda s ljubavlju“
Promocija knjige Đorđa Matića “Niotkuda s ljubavlju” održana je 15. decembra u knjižari “Kosmos” na Novom Beogradu. Na promociji su govorili veliki Peca Popović, Muharem Bazdulj i autor Đorđe Matić, ali i pored toga ni jedan “renomirani” medij u Srbiji sa nje nije objavio ni reč… uPecali se.
Nek ostane zabeleženo, uz Stakinu fotografiju i tekst Dragana Antonića o ovom sjajnom delu NAŠE književnosti, kako je na promociji Peca zborio o autoru i njegovom značaju po regionalnu kulturu (kliknite na sliku ispod):
Đorđe Matić: „Niotkuda s ljubavlju“ – u visine
Da li je to sudbinska predodređenost ili tek (srećan) splet okolnosti da neke velike pesnike upoznam na prilično bizaran način koji blage veze nema sa onim po čemu su važni. Stevana Raičkovića sam, recimo, upoznao tako što je moja tašta bila komšinica i prijateljica sa njegovom suprugom, a jedan od zanimljivijih primera bio je kada sam poznatom pesniku Milosavu Tešiću, koji je tada (samo) radio u Akademiju nauka (a sa njim me povezao moj tadašnji urednik), baš u tu zgradu, u kojoj (mislio sam tada) žive sve sami Sokrati, išao da mu prodam cipele koje sam iz Nemačke dobio na poklon, a koje su mi bile male.
I Đorđa Matića sam upoznao (ako se to može reći za kratak susret na poslednjem Sajmu knjiga) odlazeći da po njemu prijatelju u Poreč, u kome i on živi, pošaljem retku gramofonsku LP ploču grupe Bumerang iz njemu komšijskog Kopra. Tako i dođoh do njegovog prvog romana „Niotkuda s ljubavlju“, menjajući se tu na njegovom štandu za svoju poslednju knjigu. I, ako bi ovo išta moglo da „predskaže“ (a voleo bih da je tako) i Raičković i Tešić su tek posle tih „susreta“ ispodobijali sve moguće pesničke nagrade i postali akademici (a ja ih kroz karijeru pratio kao „taštinog komšiju“ ili „onoga što sam mu prodao cipele“). Sličnih primera ima još, ali ova tri navodim „u paketu“ zato što isto (sad s još više argumenata i ubeđeniji da će se stvarno tako i desiti) prognoziram i Đorđu Matiću, koji iza sebe već ima neke zaslužene nagrade i priznanja, ali mu ona najznačajnija (tipujem „na keca“), tek predstoje.
Nisam književni kritičar, niti ću to ikada biti, jer za to je potreban neki poseban alat od kog ja posedujem samo ono „sviđa mi se – ne sviđa mi se“, od kojeg etablirani tumači književnih dela beže kao đavo od krsta. Ipak, po tom (svom) ključu ponekad napišem nešto o ponekoj knjizi koja me na to natera, više zato što svojim pisanjem želim da podelim uživanje njenim čitanjem i onima koje znam (ili ne znam) preporučim nešto što u ogromnoj i šarolikoj literarnoj ponudi ne bi trebalo propustiti.
Iako mi je to ime negde već bilo poznato, pokatkad mi tek nekim tekstom polusvesno prozujavši kroz glavu, za Đorđa Matića sam prvi put (ozbiljno) čuo povodom njegove sjajne esejističke knjige „Tajne veze“ koja se prevashodno bavi (rok) muzikom, a koja je, shvatiću to i kroz knjigu o kojoj ovde pišem, nezaobilazna potka svih Matićevih dela, verovatno čak i onih koje (još uvek) nisam čitao.
Elem, pošto uvek istovremeno i paralaleno čitam po nekoliko knjiga koje mi stoje pored uzglavlja, Matićevu sam započeo još isto veče i uz nju se, dok joj nisam sklopio korice, više ni jedne druge nisam latio. A zašto mi je toliko dugo vremena trebalo da pročitam njenih dvestotinak strana, osim dvonedeljnog boravka u Crnoj Gori, gde iz razloga koje ovde ne bih opisivao to nisam bio u mogućnosti, tema je koja se na neki način tiče i njene suštine. I, da odmah na početku kažem i to, podsetivši na prvu rečenicu iz ovog teksta, već posle nekoliko stranica, mene je način kako je pisana neodoljivo podsetio na nešto između Krleže i Crnjanskog, što ću tek kasnije u pogovoru (recenziji) Muharema Bazdulja pročitati na kraju knjige, ne malo ponosan na sebe što sam to „otkrio“ bez pomoći pisca i kritičara kojeg izuzetno cenim. I, mada sam već negde napred naglasio da je Đorđe Matić, ne samo po tematici onoga o čemu piše, sa rokenrolom (i džezom) u krvnom srodstvu, to se i u ovoj knjizi provlači na svakoj stranici, čak i kada muzika izravno nije tema. A tek kad jeste, u pasažima u kojima opisuje neke muzičke doživljaje, preciznost, suptilnost i osećaj sa kojim to radi nadilazi sve što sam ja u tom smislu ikada pročitao. Zbog toga uostalom (i pre svega) i moj pokušaj prikaza ove knjige za stranice portala koji se zove Rockomotiva. Kao i uvek želeći da budem neopterećen prethodnim (a puno ih je) tekstovima o knjizi i piscu koje vam ovde toplo preporučujem, tek ovlaš u njegovoj biografiji pročitah i da je, u godinama koje je provodio u Amsterdamu, bio član (pevač i svirač raznih udaraljki) Gadjo Orchestra, grupe koja je svirala tzv. World Music, a u suštini uglavnom folk muziku sa Balkana, prevashodno sa Ex YU prostora, ali i pesme rok-izvođača koje imaju taj šmek, poput Rundekove „Makedo“ ili Vlatkove teme iz filma „Gipsy Magic“ (Eh da imam…), uz još mnoštvo ciganskih i drugih (nekih i meni nepoznatih) pesama sa „ovih prostora“. Čiji je najmanji zajednički sadržalac strast, seta… i dert. I baš bih voleo da čujem kako je ovu poslednju reč preveo Holanđanima koji su otprilike činili 7/8 ove grupe. A pošto se očito radi o školovanim muzičarima, fascinantno bi bilo saznati i to kako ih je „kupio“ da sa toliko strasti (kao da su „naši“) sviraju baš takav repertoar. I, mada se već panično daleko udaljavam od osnovne teme (rukavci u pisanju o Đorđu Matiću neizbežno vode u lavirint) i mada mi je Đorđe prevashodno poznat po svojim esejima o rok i džez muzici, ovakav izbor „repertoara“ njegove grupe (jer očito je da je on tu bio kolovođa) biće vam jasan tek kada pročitate roman o kome je ovde (bar bi trebalo da je tako) reč. Čija je osnovna nit i dimenzija (u inače višeslojnoj kompoziciji) upravo nostalgija, sa ili bez onog „jugo“ prefiksa koji u većem delu bivše nam zemlje kriju „kao zmija noge“, pa onom ko se (usudi da) tako deklariše, čak prišivaju i razne pogrdne konotacije. E, sad, lako je meni da budem Jugonostalgičar kad se kroz sve ove godine raspada nisam maknuo iz Beograda, uz izvesno iskustvo (jer sam dete gastarbajtera) što dobro poznajem nekadašnje Jugoviće (na privremenom radu u Nemačkoj) koji su svi živeli za to i verovali da će se jednog dana vratiti u Jugu. Za razliku od Đorđa koji je Zagreb, zbog nepopularnog imena, kao dvadesetogodišnjak napustio 1991. godine i za razliku od svih onih koje sam ja u tom smislu poznavao – nije imao gde da se vrati. Jer, zemlja u kojoj je rođen i u kojoj je do tada živeo više nije postojala. I mada je i tamo bio uspešan (prvo u Rimu, a potom u Amsterdamu) sudeći po onome šta je sve napravio (završio visoke škole, napisao i objavio brojne knjige, sve vreme sarađivao i objavljivao i na „našim prostorima“ onaj Balaševićev „žal za Jugom“ nije ga napuštao i on se „tamo“, ma koliko cenjen i uspešan, večito osećao kao stranac, izbeglica, egzilant, dođoš, apatrid… (nijedno dovoljno precizno i svako pomalo). Život u egzilu, susreti sa različitim, a po izbegličkoj sudbini sličnim ljudima, pa i sa Džonijem Štulićem koji kao da lebdi iznad svake stranice ovog romana, reminescencije na bivši život (škola, druženje, muzika, vojska…), potraga za bivšom ljubavlju i mnogo toga neprepričljivog, a predivno napisanog, čine ovu knjigu remek-delom koje, da se razumemo, traži doraslog čitaoca.
Roman „Niotkuda s ljubavlju“ nećete pričitati „na dah“, pošto zahteva vrhunsku koncentraciju i ako vam samo trenutno misli odlete negde drugde, gubi se nit i morate se vraćati i vraćati, što i nije loše, jer Matić je dubinom svoje duše pre svega pesnik (sa nekoliko objavljenih zbirki poezije, jedna čak i pisana na holandskom). Ova se knjiga zato i čita kao poezija, otprilike kao Arsenova „Popodnevna pesma“ i treba uživati u svakoj njenoj rečenici i svakoj reči, od kojih je neke i sam Đorđe skovao. Zato sam je toliko dugo i čitao, ostavljajući je čim bih osetio da mi koncentracija popušta, ali se opet iznova svakog dana radujući nastavku uživanja u njoj.
I, da se konačno vratim onoj prognozi s početka ove priče, iako nešto baš i ne cenim ukus sadašnjih članova žirija za NIN-ovu nagradu (mnogo toga osrednjeg im se provuklo poslednjih godina) ne bih bio iznenađen da roman Đorđa Matića uđe u najuži izbor, pa čak i da osvoji ovu nagradu.
Pošto je ovaj tekst napisan u decembru, tokom vremena u kom Rockomotiva „nije radila“, desio se i taj famozni izbor za NIN-ovu nagradu u kom Đorđe „iz formalnih razloga“ nije bio u konkurenciji. Razlog mi nije jasan (da li zato što je knjiga izdata u Hrvatskoj ili je u pitanju nešto drugo) tek, voleo bih da mi neko, ko zna, to pojasni, jer duboko sam ubeđen da je pored same zvučnosti, pa i primamljivog novčanog iznosa, Đorđe Matić, ipak, mnogo manje izgubio njenim nedobijanjem, a mnogo više je izgubila NIN-ova nagrada, ne stavljajući na svoj velelepni (što se posebno odnosi na neke prethodne decenije) spisak dobitnika i ovo remek-delo. Koje će, u to ne treba sumnjati, svoju vrednost, kao voda koja uvek pronađe svoj put, nesumnjivo dokazivati u vremenima koja dolaze.
Đorđe Matić (Zagreb, 1970), je jedinstvena pojava na bivšem jugoslovenskom prostoru, jer svojim delovanjem dokazuje činjenicu da jedan esejista može biti popularan i čitan. Njegovi tekstovi o različitim aspektima kulture i pop kulture već godinama unose svežinu i probijaju postavljene okvire onoga što je opšteprihvaćeno. Osim što piše eseje, Matić je poznat i kao pesnik, a odnedavno i kao prozni pisac zahvaljujući debitantskom romanu o egzilu “Niotkuda s ljubavlju” (Kosmos).
