Cepeni Ćunci + Hidrogen
11. maj, Klub “Svitac”, Jagodina
U 11. majskoj večeri leta gospodnjeg 2024, kada je evrovizijsko finale bilo jedna od redovnijih muzičkih tema za priču u Srbiji (drago mi je što ne gledah – ja tebi Vojvodo, ti meni Serdare na evropski način), desio se veliki koncert Brkova na Tašmajdanu u BG, pa je dobar deo jagodinske pank rock omladine, koji su redovni posetioci kluba Svitac, otišao na njega, desio se koncert ladovičkog dvojca bez kormilara bendova Cepeni Ćunci (obavezno čitati s akcenat) i Hidrogen. Šta? Ne znate šta je u stvari i gde Ladovica? Možda ništa i ne znate…
U rešavanju lokalnog rebusa i mita koji traje već godinama, to vam je tamo negde gde vam ni Google mapa ne pomaže – 7 km od Vlasotinca, 15 km od Leskovca, 40 km od Vučja, i lele, lele… Selo veličine 200 kuća, ne više od 800 ljudi prema poslednjem popisu, a realno u 2024. verovatno i sa mnogo manje ljudi,
“...gde u bukvalno dve komšijske kuće žive dva benda, a i treći je Van Žulj i oni su dole još malo niže” (Milan Ignjatović – Mićko).
I kad ponekad istovremeno krenu probe, znam i sam da selu nije lako, al niko nikad im ništa nije rekao, niti zvao policiju. Legenda kaže da su baš ova dva benda, Cepeni Ćunci i Hidrogen, glavni krivci za tradicionalni Pivski festival, koji se održava negde poslednje nedelje jula meseca već 17 godina, i to nije samo za duboko poštovanje, nego baš kapa dole, bre. Naziv ”pivski” došao je od navijačke grupe osnovane 2006. godine, kada su rešili da organizacijom festivala zapravo pomognu fudbalskom klubu Progres (sadašnja Jablanička okružna liga). Od tada su oni možda i najpoznatija navijačka grupa u nižerazrednom fudbalu na jugu, dok je ”Pivski festival” postao jedan od brendova koji nesebično čuvaju. Nije utopija gospodo, nego stvarnost. Oni su dakle u prethodnom periodu ugostili celu prvu ligu alternativnih r’n’r’ bendova zemlje Srbije, i niko od bendova nije otišao nezadovoljan. Molim lepo. Dakle, može se, kad se hoće, nema opravdanja, ali mora da postoji skladan tim. A ovi ljudi su prava ekipa. Jug Srbije inače karakterišu dobri i normalni ljudi, posebniji zbog “ti akcenti“, neopterećeni infantilnošću, možda malo brži, ali kad čuješ “turi gu tu, pazi da se ne izvrnev” (stavljanje doboša na stalak), mislim da se u tom trenutku ne bih pokojnom ocu obradovao toliko, koliko njima. Ipak, ljudi sa juga osim što dele sličan dijalekat po temperamentu, vatreniji su, iskreniji, lakše veruju ljudima i tako prilaze svima ne misleći na posledice, naivni, baš ko neka deca. Ne pišem ja sad o svojim korenima i ne opisujem vam ovde kevu, koja je oldskul Nišlijka već i mnogo višedecenijskih drugara iz Niš, pa “…iz vojsku iz Leskovac“, Vranje, Vlasotince, pa zašto ne, i iz Ladovice. Meraklijske, posebne, prelepe južne duše… Teško to Beograđani mogu da shvate, a verovatno i ne treba da shvataju. Samo nek se ne mešaju gde ne treba, žive ljudi u Srbiji i južno od Beograda na vodi.
Teško je opisati stvarno pravi razlog mog odlaska u “Svitac” ove subote, ali istini za volju, iz nekog razloga sam želeo da vidim i Cepene Ćunke i Hidrogen, posle (dal da kažem?) 28 godina od našeg poslednjeg viđenja… Doduše, Ćunke sam video mislim 2001, kad su u Banovini u Nišu bili predgrupa Kud Idijotima i tad nisam bio u mogućnosti da im se javim, ali… mnogo je vremena stvarno prošlo. U evociranju pradavnih uspomena, njihovih nastupa na underground festivalima u Paraćinu sredinom 90-tih i sveobuhvatne priče o karijerama oba benda, organizaciji njihovog festivala, zgodama i nezgodama sa istih, nisu se uvredili, i bili više nego prijatno iznenađeni što ne konzumiram alkohol (pivo više uvek za njih), i ko zna gde bi naša priča otišla da nije došlo vreme svirke.
Mićko iz Ćunaka mi je prilikom upoznavanja sa sinom omladincem rekao da je svoju suprugu upoznao baš na poslednjem underground festivalu u Paraćinu, i da će mu zbog toga Paraćin uvek biti na posebnom mestu u srcu. Lepo je znati da sam otprilike glavni krivac što su se nekim ljudima desile lepe stvari, makar to bilo i u prošlosti.
Hidrogen je i dan danas vrlo kompaktna ekipa ljudi, što se videlo i posle njihovog nastupa u “Svicu”. Bez starca nema udarca i posle intra, momci gruvaju svoje najveće hitove Bori se, Situacija, Lopovi, tu su još Da se promeni svet, Noć, Lepotan, Idemo jako, Moja priča, Ćiribu Ćiriba. Nema puno priče, tek po neka opaska, to što Hidrogen i danas radi, vrlo je kvalitetno, bukvalno se čuje iskustvo, što je odlično, ali i očekivano. Verovatno setlista pesama nije po redu, ali kome je to pa uopšte bitno kad je dobra svirka. Sledi Konobarica, Na krilima vetra, Hoću da zaboravim, i otprilike bi bilo to što se tiče njihovog nastupa. Odlično.
Neko reče “Šta dobiješ kad građevinci ostave mistrije i uzmu gitare u ruke?” Cepene Ćunke. Vesela ekipa samo je nastavila žurku za odabrane, i zbog boljeg doživljaja i pretpostavljam boljeg monitoringa odmah na početku svirke Mićko (gitarista i pevač) i Sale (basista) sele stalke sa svojim mikrofonima malo ispred bine u publiku, i samim tim ostvaruju bolji i prisniji kontakt sa prisutnima. Atmosfera ko na probi, ali ok, i u publici se već svi poznaju, pa sve to u “Svicu” i sa sličnim bendovima, ima skoro pa porodičnu crtu. Bazični punkrock zvuk, u zanimljivim aranžmanima i u kombinaciji sa svim i svačim, garažnim rokom i zaraznim stadionskim bek vokalima koji gruvaju. Sve to fino upakovano u: Ne otpisuj me nikad, Dečko koji ne obećava, Zauvek, bez vas,.. mrtav i beo.., Šabane, šabane, Kad dodirnem sećanja, Uspešna žena, Bugarska politika, Duhovi ulice, Grafiti…
Možda su Cepeni Ćunci imali u prošlosti, naročito na početku svoje karijere, problem sa produkcijom snimljenog materijala, ali znam da su tekstualno bili uvek sjajni i moćni, sa pravim socijalnim temama. Vreme 90-tih u Srbiji ne karakteriše veliki broj tonskih studija za snimanje, još manje ozbiljnih producenata. To je taj prelazni period analognih magnetofona, kaseta, ka digitaliji, dat i adat kasetama, mp3 recorderima. No, možda je to ipak njihova želja da budu uvek underground, da se profesionalno bave drugim stvarima, a da sviraju u autorskom bendu, za svoju dušu i drugare.
Šta god da jeste, oni to rade sjajno, iskreno, bez foliranja. I jesu zasluženo svojevrsni biser južne pruge.
Jagodinski “Svitac” je svetleo u ovoj subotnjoj večeri najbolje, jer uvek raduje i imponuje entuzijazam i profesionalnost svih u ovom pet friendly klubu. Povratak u Paraćin, u mrkloj noći, u nedostatku redovnih linija autobuskog i voznog saobraćaja, beše značajno olakšan vožnjom mini-busa Hidrogen – Cepeni Ćunci vesele ekipe u duhovitoj i vickastoj atmosferi, što je meni palo baš ko kec na desetku jer su me spasili na pravi način. Već danas uhvatio sam sebe u mislima o rezultatu lokalnog derbija FK Progres iz Ladovica – FK Gradac, jer znam neke momke koji su bili tamo!
Neumorni i pravi navijači, koji verovatno jedini znaju odgovor na pitanje da li je posle prošlogodišnje istorijske duple krune u Ladovici, još uvek jedan od najvećih protivnika FK Moravac iz Pečenjevaca?
Vidimo se obavezno na festivalu Pivski kroz koji mesec, da ispoštujemo poziv u goste organizatora i svetlu tradiciju jer Ladovica Uber Alles!
