Majkane, Majkane, Majkane moooj…

Majkan + specijalni gosti, subota 13.4., Klub “Svitac” Jagodina

Oduvek je bio imperativ za odlazak na svaki koncert dogovor između ljudi, koji je ranije u doba pre digitalnih medija nekako bio lakši i normalniji za ostvarivanje. Šta i kako se dogovoriš, tako i bude u stvarnosti. Ili plus ili minus, i molim lepo. Nisam samo zato najveći broj koncerata u životu odgledao solo, zbog životnog motoa “ja idem, a vi kad hoćete dođite”, jer ostale “drugare” ili “mrzi, razbole se preko noći, ispadne im neka druga kombinacija, pojavi se nešto preče…”, ali vam se sve svede na priču da je prilično nemoguće dogovoriti se za tako nešto sa bližim okruženjem (a da vas ne zaboli glava). Da sam nešto specijalno čekao na konkretan dogovor sa nekim, živeći u gradu gde ljudi imaju mnogo malo (ili uopšte nemaju) razumevanja za r’n’r’, stvarno nikad ništa ne bih video u životu.

U eri društvenih mreža, mislio sam da je dogovor u tom smislu lakši, za odlazak u mesto 20 km udaljeno od Paraćina, ali ništa dok nemaš bar 56 varijanti sive… To vam ide kao idealno rešenje jednačine: osoba a ide ako sve bude ok i ne ide osoba b, a osoba c hoće ako mu je sve ok sa kolima, a ne ide osoba a. Druga varijanta jeste putovanje sa osobom d koja ide svojim vozilom, al vozi curu, njenu sestru i prvu komšinicu. Treća varijanta uvek nepovoljan taxi u noćnoj tarifi, četvrta autobus i voz koji ne saobraćaju uopšte, jer prvi ne postoji, a drugi samo nedeljom ne ide prema Nišu. Nazdravlje! Da te zaboli glava od svih mogućih, takvih i sličnih kombinacija i uglavnom se onda sve svodi na pojedinačne odlaske na velike koncerte, manje koncerte, a kamoli višednevne muzičke festivale (Sizifov posao) je skoro stvarna nemoguća misija, gde god da su koncerti. Ima to veze i sa uzrastom, i sa životnom kilometražom, sa specifičnim žanrom r’n’r’ koji pratiš, da li si otišao da radiš… kao novinar, promoter, menadžer, muzičar, tonac…, ili odeš da se opustiš i gledaš omiljeni bend i sve to jeste tako lako kad si mlad, i rokenrol jeste živ dok su mu deca verna, ali… tako je zato nekako i propao r’n’r…

Verujem da jeste šira tema za jednu ozbiljnu tribinu, i iz različitih vizura, da bude sasvim jasno, ja sam u subotu transporterski super prošao od tačke a do tačke b, ali… od više varijanti glava može baš da boli… i nekako bre, stalno boli.

Za one koji ne znaju “Svitac” je u 2024. godini izgleda verovatno utopijsko mesto r’n’r’ Pomoravlja sa sedištem u Jagodini koje objedinjuje više generacija publike, različitih muzičkih stilova, pa osim koncerata vikendom, ostalim danima nudi obiman kulturni program različitog sadržaja, izložbe, književne večeri, projekcije filmova, kvizove znanja, i stvarno atipično mesto danas u Srbiji. Da se zovu i “Svetionik” poenta bi bila ista, i Ćuprija, i Jagodina i ostatak Pomoravlja i Srbije bi trebali da uče od ove gospode i imaju bar po jedan “Svitac” na svom terenu, i iskreno mislim da ne bi bilo zime za r’n’r’ u Srbiji (još jedna nova tema za potencijalnu diskusiju). Da ih ne reklamiram ja baš toliko mnogo – sjajan prostor, vođen iskusnom ekipom, gde u prepunom kapacitetu 350 ljudi može da prati koncerte (još više ako prate koncert iz bašte i gornje galerije gde ne postoji mogućnost viđenja bine) i pravi klupski prostor koji ima sve što je potrebno da zadovolji prosečnog srpskog posetioca, osim veličine bine koja je dovoljna za tročlane bendove, ali za razne druge kombinacije gde postoje 2 gitare + bas + pevač, bubnjar (ne daj Bože još neki trubač ili neki drugi instrument pride), jednostavno mesta nema. Konkretno, smesti se cela ekipa nekako na bini, ali mesta za njihov subjektivni doživljaj performansa instrumentima i pokretima, jednostavno nema… Dobro, od manjka prostora na bini boluju gotovo svi aktivni klubovi u Srbiji, to je ta čuvena boljka koja i nije nova i izgleda da tu nema leka..

Prateći društvene mreže, a po ocenama relevantnih ljudi iz muzičkog sveta, koji su Majkan već uživo gledali i redovno ih prate, učinilo mi se da je to dobar povod da se ode do komšiluka. Niko se nije ni nadao da će to biti svirka sa posetom kao u slučaju Jorgovana, Atheist Rap-a, E-play-a, jer su ipak Majkan bend iz Apatina čije pravo vreme tek dolazi, ali uvek bude neki nenadani splet okolnosti da dodatno zakomplikuje situaciju. Od gazda Veljka saznah da je taj faktor u subotu zapravo bio humanitarni koncert u Jagodini, sa sličnom (istom) publikom, tako da je nekako pravilo da u takvim slučajevima najviše ispašta onaj prostor koji ima cenu svog događaja kroz ulaznice. No rest je mlada jagodinska ekipa muzičara koji obrađuje najveće srpske i eks-yu hitove (bilo je i par stranih klasika), i mislim da ptice na grani znaju šta ja mislim o cover sastavima. Znam da to mora tako, ali mogu oni to da sviraju kući, na probama, na školskim predstavama… nije sporno, ali je stvarno postalo najblaže reći degutantno po milioniti put čuti “Kreni prema meni”, “Ja ratujem sam”, “Bos ili Hadžija”, “Mladiću moj”, “Krug”… Da Milan Mladenović može da vaskrsne, ne bi verovao šta mu se desilo sa tom pesmom. I ne samo sa njom. A siguran sam da je i Cane raspamećen činjenicom da je “Kreni prema meni” možda najsviranija srpska pesma u proteklih 30 godina u klubovima od strane više generacija muzičara od 7 do 67, a da on od toga nema baš ništa, zajedno sa Giletom iz Orgazma i još nekim izvođačima na klupi za rezerve. Da ne grešim dušu i karikiram previše, deca su to sasvim fino odradila, mene vratila u neko možda i bolje i srećnije doba nekih pesama iz srednje škole, igranki, školskih priredbi i koncerata, u 40 – tak minuta nostalgije i sete, ali me u bombastičnu realnost vratila podrška njihovih mladih prijatelja u publici koji su se No rest-u baš obradovali, a i ko će kome, ako neće svoj svome!? Bilo je to I-2, II-2, III-3, i tako i treba, uostalom najbitnije je da su deca na pravom r’n’r’ putu, meni lično samo smeta što se tu ama baš ništa nije promenilo 20-30-40 god, a i više, a trenutno je 2024. godina…

Majkan je pank rok bend oformljen u januaru 2019. koji je imao verovatno slične namere na početku svoje karijere, vezano za obrade, međutim, obzirom da su to iskusni muzičari koji su već svirali u mnogim metal, pank i rok bendovima, uspeli su da za relativno kratko vreme pređu u čizmama od 7 milja svoj razvojni put, i izdaju 2 odlična albuma “Ajmo u kafanu” (2021), tehnički malo tiši album, ali stvarno dobra osnova za dalji rad i “U napad” (2023), produkciono punk rock remek delo, da na kvalitetu ozbiljno pozavide i mnogi stranci, što je samo po sebi za duboko poštovanje, obzirom da je zemlja Srbija u pitanju.

Ja sam, iako rovit od gihta, jednostavno morao da ispratim nastup ovog benda jer su im pesme vrlo zanimljiva kombinacija stihova u kojima se obraćaju običnom čoveku do sebe, i zaraznih punk rock rifova, sa raznim poskočicama. U jednom delu “scene” u Srbiji, postoje neki muzičari koji ne vole popularizaciju kafana u srpskim punk rock pesmama, ali činjenica jeste da je cela sudbina srpske rock scene na kraju, na žalost ili na sreću (kako se uzme) u kafani (na afterpartiju). S tim u vezi, Majkan ima hit singl i istoimeni album koji jasno prikazuje njihovo vrednovanje kulturne institucije, a uz druženje, mentorstvo i gostovanje Marka Jokovića iz Ćićevca – Muki (Deponija) – Jorgovani, utisak na tu temu može da bude samo nekako jači, iako je tema njihove zajedničke pesme koja se nalazi na drugom albumu, trenutno najveći hit “Sto života” totalno drugačija . Set lista vam je dostupna na jednoj od pratećih fotki, ali na žalost neće vam biti dostupna fina žurka koju su Majkan napravili samo za malobrojne i odabrane, jer njihov najbolji teren i jeste živa svirka i razmena energije između njih i publike. Rade Balać je basista, pevač i šoumen koji je između pesama prisutan tek koliko treba, u opuštenoj komunikaciji sa publikom. Malo su mi u početku bili nekako čudni bubnjar Igor Bukvić i gitarista Dušan Kljaić, ali je cela ritam sekcija bila na svom zadatku. Ja imam taj problem sa prepoznavanjem ljudi sa društvenih mreža, ako ih ne poznajem iz realnog života, pa ljudi mogu svašta da pomisle, ali kad sam upoznao menadžera Mirka Vejina nisam znao da li on viče na mene ili priča sa mnom, i tek kasnije shvatih da mu ništa nisam ostao dužan…

Ukratko, 21 pesma, par obrada, Muki kao gost nastupio najavljen za duetsku pesmu, kao i za njegovu ličnu kartu, pesmu “Zbogom, majko…”. Sa njim se nisam video baš dosta vremena i u hajlajtu večeri deo naše priče: Ja: “…brate Muki, koliki si!?!” (misleći na to koliko se udebljao), a on: “…ma nije Buzdo, nego si se ti smanjio…”

Poseban segment žurke bila je na kraju, na bisu rubrika “mikrofon je vaš”, gde su dva omladinca otpevala Mukijeve delove pesme, kako Rade reče, bezmalo bolje i od njega. Viđeno više circle pitova, pogoa, ručnog crowd surfinga, klasičnog skakanja kao jedan predivan spoj zanimljive, vesele i dobre ekipe ljudi na bini i u publici kao najbolji način za beg od uobičajenih životnih problema, barem subotom uveče.

Svakako ne treba raditi više od jednog koncerta eminentnih srpskih autorskih izvođača mesečno, bez obzira na njihove turneje, prohteve i želje, čisto zbog zdravije ekonomske politike svih učesnika u koncertnom lancu, ali i pored nešto slabije posete od možda očekivane, iz već pomenutog razloga, “Svitac’ je nesumnjivo zbog svoje jedinstvene energije i u subotu 13.4. najbolje svetleo u Jagodini…

I u povratku sa koncerta Majkan iz Jagodine u Paraćin, moju ekipu nije zaustavio ni jedan pajkan, što je nama bilo sasvim dovoljno i na kraju beše stvarno žurka fina u režiji dobrog benda iz Apatina. Do sledećeg čitanja i viđenja na koncertima, prijatno!

Tagovi: Apatin, Jagodina, Koncert, Majkan, Muki, Svitac