Neverovatno izdanje Skopskog džez festivala 2024
Kažu da posle reke ponovo teče reka, ali kažu i da posle kiše dolazi sunce. To sunce i te kako je bilo potrebno na jednom od najrenomiranijih svetskih džez festivala, tj. na Skopskom džez festivalu. I to sunce je zasijalo svim svojim sjajem i lepotom grejući srca, duše, mozak i uši svih koji su ove godine došli u „Makedonsku operu i balet” i „MKC” u danima od 17. do 20. oktobra.
Četiri večeri pune džeza, čistog sirovog džeza u raznim oblicima. Organizacija na najvišem nivou, menadžment je postavio temelje pre više od 40 godina i svake godine se samo nadograđivao, a mi – publika smo čekali ovaj trenutak kada će eksplodirati. I eksplodirala je u raznim nijansama, bojama, zvucima, kroz razne multiverzume, šireći svoje postojanje svuda. Bila mi je čast da prisustvujem, da budem ovde u trenutku kada je sve ovo eksplodiralo, svedočeći ponovnog rađanja sunca. Prisustvovao sam mnogim izdanjima „SJF-a” u njegovom višegodišnjem postojanju, video neverovatne zvezde, osrednje muzičare i neke ne baš dobre svirke, i ništa, baš ništa ne može da se uporedi sa onim što je prikazano ove godine.
Četiri večeri pune publike, pune emocija, četiri večeri u kojima publika i muzičari nisu hteli da odu. Jednostavno, hteli su da sviraju svom snagom, a publika je to osetila i nagradila ih dugotrajnim aplauzom. Ali počnimo redom.
Prvo veče (17. oktobar) počelo je u MOB-u sa neverovatnim Cécile McLorin Salvant, dobitnicom 3 gremi nagrade za isto toliko albuma. Za sada, toliko o njoj, za nju je potrebna posebna kolumna.
Cécile McLorin Salvant
Iste večeri su u MKC svirali Makedonci Next to Silence. Izdali su nekoliko albuma, a te večeri su promovisali najnovije izdanje „Run”. Vođa grupe, saksofonista Kiril Kuzmanov, proglašen je za najboljeg džez muzičara, a publika je uživala u tom zanimljivom spoju džeza.
Next to Silence
Druge večeri (18. oktobar) MOB je ponovo imao prepunu publiku. Svirali su fri džezeri Rodrigo Amado the Bridge. Obično je za mene pokazatelj da li se neko razume džez, ako oseti anarhiju u free džezu. I ove godine publika to ne samo da je osetila, već je i nadmašila samu sebe. Zaurlali su, tresli se, mumlali, pljeskali rukama od zadovoljstva. A Rodrigo i njegov bend nisu stali. Priredili su takve akrobacije, čak i ako hoćeš da budeš mislima i dušom na drugom mestu jednostavno ne možeš. Njihova svirka, improvizacija ne daju mira. Ne zovu ih džabe kraljevima improvizacije. Čak ni dva bisa nisu mogla da spreče muzičare i publiku da dišu kao jedan.
Rodrigo Amado the Bridge
Odmah za njima grupa The End. Sviraju miks eksperimentalnog džeza, uključujući rock, ali i deo nasleđa Sonic Youth (koji su poznati po eksperimentalnom noise rocku), a sve to upotpunjuje ženski vokal Etiopljanke koja je donela i zvuke iz njenog folklora. Vidi se da je publika porasla, sazrela, jer ovo ne može svako da sluša, a kamoli da uđe u taj zvuk.
Treće veče, MOB. Početak je rezervisan za kompozitora i pijanistu Davida Virellesa, rođenog u Santiago de Cuba, odakle se preselio u Kanadu, a kasnije u SAD. Njegova muzika je spoj kubanske narodne muzike, kanadskog i njujorškog džeza, stvarajući jedinstven stil koji karakteriše njegov ton. Te večeri je u Makedoniji odsvirao na klaviru deo svoje kolekcije izdate na nekoliko nosača zvuka. Odmah posle njega, na istom mestu nastupio je Rob Mazurek Exploding Star Orchestra, koji je zapravo grupa trubača Roba Mazureka. Odrastao je u Čikagu i svirao sa nekim od najistaknutijih imena te džez scene, ali istražuje i u drugim pravcima, najviše post rok, indi pop, fank, indi elektro kroz grupe i muzičare kao Stereolab, Tortoise, Gastr del Sol… Njegove predstave su dinamične, pune improvizacija, upotreba semplera, vizuelni elementi lepo upotpunjuju atmosferu, a u svoj toj kakofoniji zvukova oseća se njegov zvuk na trubi ili kornetu. Izuzetno dobra predstava, koju je publika odlično prihvatila.
David Virelles
Poslednje večeri je na scenu izasla flautistkinju Nicole Mitchell i bubnjar Mark Sanders. Prelep zvuk sastavljen od samo dva instrumenta, koji se odlično uklapa u priču da je džez neuporediv sa bilo kojem drugom stilom muzike, u njemu svako može da pronađe deo sebe. A ovo dvoje su legende. Mark je svirao sa Thurston Moore (Sonic Youth), Jah Wobble (Public Image LTD), Roscoe Mitchell (Art ensamle of Chicago) mešajući se u svim vrstama okruženja i različitim stilovima i dijeli sav svoj talenat i iskustvo na sceni sa profesoricom, kompozitorom, flautistkinjom Nicole Mitchell koja je proglašena za najboljeg flautistkinju godine. Njihova muzika je jednostavno neverovatno živa, puna improvizacija, a kao što se moglo videti iz njihovog nastupa niko nije ostao ravnodušan. Džez u minimalističkoj formi, ali deluje puno i sveže kao da svira ceo orkestar, samo treba da se oseti.
Nicole Mitchell & Mark Sanders
I dolazimo do poslednjeg učesnika. Njihovo veličanstvo FIRE! Orchesta. Bend koji čini 16 muzičara predvođenih Mats Gustafsson – bariton saksofonom i flautom. Ne, ne, ovo se mora čuti uživo. Bing -Bang je malo u poređenju sa energijom ovog benda. Nema pauze, sve je povezano, nema najava pesama, sve teče glatko. Na prvi pogled, to je zbrka zvukova, ali što više ulazite u ovaj tornado, zvuk vas više privlači. Deset duvačkih instrumenata, gitara, bas, dva kompleta bubnjeva sa dva bubnjara (od kojih je jedan ženski), perkusije, klavijature i svako svira nešto svoje, tako da se u pojedinim trenucima stapaju zajedno stvarajući zvuk kao početak kreacije sveta. I da, Mats Gustafsson svira, diriguje, i to radi neverovatno dobro. Početak svake pesme (koje nisu povezane jedna za drugom) počinje polako, svako svira nešto svoje i deluje nekako čudno, nepovezano (kao početak „Lovca na jelene“ gde je sve mirno, sve teče jednostavno, svi žive sopstveni život) i onda se odjednom svi udruže u jednostavnoj eksploziji jezgra atoma (trenutak kada Robert De Niro i Kristofer Voken igraju ruski rulet) stvarajući neverovatan niz zvukova koji vas neće pustiti na miru. Publika podivlja, ne može da sedi mirno. Aplauzi, zvižduci, skakanje, kakva interakcija muzike, muzičara i publike. I taman kada pomislite da je pesma završena, opet isti vatromet različitih zvukova, ali tako kompaktno, inteligentno kreiran da vam ne da mira u glavi. Auuu… šta su uradili. Jedan od bubnjara ne samo da svira već i peva, a kada je otpevao te pesme, osećala se atmosfera koja se može dogoditi samo na koncertu Nick Cavea, a to retko ko može. Prvi bis traje 15 minuta, drugi isto. Niko ne odlazi. Trebalo je da nas izbace iz sale. Jedna od najboljih svirki uopšte u istoriji SJF-a.
FIRE! Orchesta
Dakle,ovogodišnji SJF ne da je nadmašio sebe, ne da su njegovi kreatori uspeli da postave nove standarde, nego su uspeli da pobede u jednom potezu sve one koji su bili protiv SJF, iako su imali ogromne probleme. Svaka čast organizatorima, publici, svima koji su doprineli ovogodišnjem 43. izdanju SJF-a. A sledeće godine, videćemo. Ipak, ova godina je bila žestoka i verovatno će se sva buduća izdanja meriti sa ovogodišnjim.
I na kraju, Makedonija zna da ceni kvalitet.
