Promocija monografije „Bjesovi“ Zorana Marinkovića: Sve ćete doznati
SKCNS Fabrika, 25.03.2025.
Istoričar Aleksandar Šijačić istakao je da Marinka drugačijim čini njegova umetnička imaginacija, s obzirom da je on likovnu umetnost uspeo da transponuje u rokenrol. Zbog toga je veliki broj njegovih pesama i danas evergrin, odnosno zvuče sveže kao da su juče nastale. Koliko su Bjesovi drugačiji od drugih, pokazao je njihov drugi (bezimeni) album koji se kao lavina obrušio na sve nas svojom energijom i umetničkim kvalitetima.
Dugo najavljivana monografija „Bjesovi“ Zorana Marinkovića, lidera legendarnog benda iz Gornjeg Milanovca, konačno je ugledala svetlost dana. Izdavač knjige je Službeni glasnik, a monografija je „smeštena“ u biblioteku „Sabornik“ koja obuhvata dela iz oblasti istorije, etnologije, istorije umetnosti i drugih srodnih naučnih disciplina. „Bjesovi“ su presek četrdesetogodišnjeg rada i stvaralaštva kultnog sastava i na nešto više od 300 stranica prate njegov istorijat, uspone, padove, prekide i nove početke.
Nakon promocija održanih u Gornjem Milanovcu, Čačku i Beogradu, red je došao i na prestonicu Vojvodine. Prezentacija knjige održana je u Fabrici, prostoru koji pripada Studentskom kulturnom centru Novog Sada. Književni program u ovoj ustanovi po običaju vodi Nenad Đukin, pa je tako bilo i ovog puta. Pored autora knjige Zorana Marinkovića, na promociji su govorili Borisav Čeliković, urednik u Službenom glasniku, te Nebojša Petrović i Aleksandar N. Šijačić, obojica istoričari.
Čeliković je rekao da je monografija s razlogom deo biblioteke „Sabornik“ s obzirom da su među petoricom govornika njih četvorica istoričari (svi izuzev Marinkovića). To svedoči o tome da su Bjesovi ušli u istoriju, da ih smeštamo u širi kontekst srpske kulture devedesetih i dvehiljaditih. Kako je i sam Čeliković iz Gornjeg Milanovca, izbor Bjesova za ovakvu vrstu monografije može se smatrati njegovim lokalpatriotskim činom.
Kako sam prepoznao Bjesove? Pripremajući biblioteku „Koreni“ nije bilo opštine u Srbiji u kojoj nisam bio. I svuda bih pitao ljude kako prepoznaju Gornji Milanovac. Oni bi mi rekli da ga prepoznaju po Eurokremu, PIK-u „Takovo“, Baltic votki, posuđu Metalac, Mirku i Slavku… Niko nije pominjao pevače, pesnike, tek poneko je znao za Nastasijeviće. Tako sam ja shvatio da Bjesovi predstavljaju neku posebnost i da zaslužuju monografiju, istakao je Čeliković.
On je dodao da Zoran pripada Marinkovićima, a oni su iz sela Gornja Crnuća koje se nalazi u opštini Gornji Milanovac. Na imanju Marinkovića nalazila se prva prestonica Srbije obnovljene 1815. godine pod knezom Milošem. To je još jedna važna veza Bjesova sa istorijom, pokazatelj da su podneblje i koreni od izuzetnog značaja, te razlog više da se monografija ovog benda nađe među izdanjima Službenog glasnika.
Marinković već ima jedno pisano delo iza sebe. To je knjiga „Seti se subote i Botičelija“, koju je 2019. godine izdao Studentski kulturni centar Novog Sada. Uz zahvalnost SKC-u i direktoru Obradu Škrbiću što su prepoznali vrednost tog rukopisa, Marinković je naveo da je njegov književni rad eksces, jer se on, pre svega, bavi primenjenom književnošću, odnosno rok poezijom. Kako je istakao, Borisav Čeliković je imao dovoljno strpljenja za „Bjesove“, a čak mu je i dao ideju kako da priredi knjigu.
Istoriograf Nebojša Petrović rekao je da je Bjesove prvi put čuo 1990. godine u školskom dvorištu gimnazije u Gornjem Milanovcu. Bila je to njihova pesma „Džordžija“ koja ga je odmah zainteresovala, s obzirom da grad nije poznat po umetnosti, već uglavnom po industrijskoj proizvodnji. On smatra da je to rezultat nametnutog provincijalizma, nastalog neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Provincijalizam, u suštini, predstavlja duhovni i ideološki pojam, a ne ekonomski, dodaje Petrović.
Ne smemo zaboraviti Dečje novine, koje su bile prijemnik kulturnih uticaja sa zapada, a potom tim uticajima isijavale i osvetljavale sve mlade ljude u celoj bivšoj Jugoslaviji. No, to se nije na pravi način otelotvorilo među samim Milanovčanima. Imali smo agresiju prema svemu što odstupa od očekivanog i prosečnog. Čak je i Miroslav Krleža bio zapanjen time kako Milanovčani ne vole svoju istoriju i ne žele da pričaju o njoj, istakao je Petrović.
On je dodao da je na taj način od Gornjeg Milanovca stvorena duhovno neplodna sredina i zapitao se kako je to seme (Bjesovi) isklijalo u njoj bez neke posebne nege. Kako bi izgledalo da je ta klica rasla u nekoj drugoj sredini, kao što su Engleska ili Amerika? Nažalost, na to pitanje nikada nećemo dobiti odgovor.
Moderator Nenad Đukin je primetio da knjiga počinje kratkim istorijatom benda, pa je upitao Marinkovića zbog čega taj deo nije duži. Marinković je odgovorio da ni on sam ne voli previše da čita, pa je čitaocima želeo da pruži malo teksta sa podtekstom koji bi bio društveno korektan, a da iza toga svako može da pronađe neku dodatnu informaciju ili zanimljivost.
Monografija sadrži diskografiju, tekstove pesama, spisak održanih koncerata, isečke iz medija, biografije članova benda, deo pod nazivom „Seti se subote i Botičelija“, spisak video radova… Tu je i pregršt fotografija, pa se može govoriti o pravom dokumentarnom filmu u formi knjige. Marinkovićeva želja je bila da u knjizi bude više fotografija kako bi cela priča bila pomalo neobavezna.
Đukin je podsetio da su se Zoran Marinković i Goran Marić na početku karijere bavili novinarstvom, s obzirom da su za popularni magazin Džuboks radili intervjue sa Canetom i Antonom iz Partibrejkersa, te sa Kojom iz Discipline kičme. Marinković je istakao da je Džuboks u to vreme već bio u fazi raspadanja, pa su Marić i on sve radili volonterski, bez ikakvog honorara.
Moj tadašnji pseudonim bio je McCrywack, a Goranov Max Radackow. Radili smo te intervjue i tada nam je to mnogo značilo jer smo se sretali sa ljudima koji su nam bili veliki idoli. Prvi album Partibrejkersa je imao naročit uticaj na nas, pošto mi nismo slušali ni YU Grupu niti Smak, već smo odmah krenuli od novog talasa. Ja sam imao pet ploča, Goran isto toliko, i slušali smo ih do iznemoglosti, priseća se Mariković.
Kada je reč o stranoj muzici, on ističe da je oduvek voleo Black Sabbath i Uriah Heep, ali isto tako i Ramonese i Sex Pistolse. Zašto takva muzika ne bi mogla da ide zajedno, upitao se on. Baš na tom tragu, začinjeni sa malo psihodelije, nastali su današnji Bjesovi. Bend je ovih dana snimio i tri nove pesme („Dugo sam“, „Gde je čovek“ i „Povratak“), koje su kruna svega što su Bjesovi do sada radili. Inače, posetioci su imali priliku da čuju te pesme pred početak promocije.
Istoričar Aleksandar Šijačić istakao je da Marinkovića drugačijim čini njegova umetnička imaginacija, s obzirom da je on likovnu umetnost uspeo da transponuje u rokenrol. Zbog toga je veliki broj njegovih pesama i danas evergrin, odnosno zvuče sveže kao da su juče nastale. Koliko su Bjesovi drugačiji od drugih pokazao je njihov drugi (bezimeni) album koji se kao lavina obrušio na sve nas svojom energijom i umetničkim kvalitetima, naveo je Šijačić.
Taj drugi album Bjesova je, zapravo, rokenrol album napravljen umetničkim sredstvima, strogo, kanonski i precizno, zbog čega su te pesme i danas veoma cenjene. I sam logo Bjesova predstavlja pervertirani, odnosno mutirani logo Rolling Stonesa, što je još jedna u nizu originalnosti u umetnosti benda. Mnogo je tih Zoranovih elemenata umetnosti koji su ostali neprepoznati i skrajnuti, poentirao je Šijačić.
Verovatno najveći broj ljudi prepoznaje Bjesove iz tog perioda po pesmi „Ime“. Zaista, ona je esencija onoga što je Marinković uveo u rokenrol, a to su kontrast i komplementarnost. „Ime“ je, smatra Šijačić, veseli fatalizam. Ta pesma ima ubrzani funky ritam sa hard rock gitarom koja vozi i koja vas tera na pokret, na ples. S druge strane, tu je i fatalistički tekst kao stanje duše. Ko je dolazio na koncerte Bjesova, seća se da su Marinkovića i Marića svi znali kao „velikog i malog bjesa“. Dakle, bili su i vizuelno kontrastni, ali veoma komplementarni, podvukao je Šijačić.
Godišnjica odlaska Slađane Milošević obeležen remiksovanom “Neko je tu”
