Za Đosera, koncert posvećen atomskom prijatelju

Rockomotiva
23.11.2023.

Kada neko napusti ovaj svet, ma kakav da je, u samo 36 godina, a da je više od jedne decenije ulagao izuzetne napore da njegova teška bolest ne osujeti ni na koji način rad benda, te ujedno iza sebe ostavi takav rokerski dah, sa specifičnom bojom glasa, dajući celog sebe bez iznimke, teško je naći reči koje već nisu opisale muzičko-životni put Đosera, pevača i prvog čoveka do frontmena Atomskog Skloništa.

Piše: Miodrag Marković

 

U kakvom je bolnom tesnacu iznalazio nove atomske snage da odradi koncertne nastupe u poodmakloj fazi bolesti, to je samo Serđo Blažić-Đoser znao. Ni samim članovima benda nije bilo uvek lako, ali zna se kome je bilo najteže. Vrlo je bitno da je sa usponom Atomskog Skloništa i bolest napredovala. Činilo se da ih u stopu prati. U takvoj razmeri snaga bolest je pobedila 18. januara 1987. godine.

U Puli, u kojoj je i rođen 1951. godine, Đoser je okončao život. Po meni, a lični stav je uvek pragmatičan kada, opreza radi, morate da se branite, ponajviše od samog sebe, tada je i Atomsko sklonište, onakvo kakvo smo znali, otišlo sa rok scene. Sve nakon toga je samo muziciranje, nekakvo sećanje na prapočetke benda, ali ono što su Atomci imali pogotovo na prva tri albuma, pesnika Boška Obradovića, Bruna Langera i interpretatora, ne samo napisanih reči i muzike, već i misli ove prve dvojice, Atomci nikada više nisu ponovili. I ne mogu.

U beogradskoj MTS dvorani, koja, opet, za nas u nekoj sasvim drugoj, a razumnoj dobi, uvek ostaje Dom sindikata, Bruno Langer zajedno sa prijateljima, u sredu 22. novembra obnovio je sećanje na jednog izuzetnog, ne tako srećnog čoveka, bez koga ni on sam ne bi nikada postao to što jeste. Ne želim upotrebiti reč omaž, poštovanje i slično, iz razloga što Đoser kao da nikada nije ni otišao od nas, kao da još poput paklenih vozača vozi svoj poslednji krug bežeći od smrti… Ne možete a da se ne naježite kada čujete da se ono dugme na kaputu još nekako drži, da je devojka sa brojem osam u očima još uvek tražena, da oni što dolaze za nama teško da će negde i stići, da je bio pomorac i da je imao dušu, a sve to pod žutim kišobranom.

Gledam Dvoranu MTS-a, mali raskoš, komotna sedišta, sjajno ozvučenje, velika scena, ma sve je super, nemam reči. No, nešto mi ipak fali u tom razgledanju muzičkog vrta, neskrivena lepota novog stoleća, ipak u vremenu horoskopa i stalnom osvajanju novo-starih svetova, ne mogu se otrgnuti da u životu nije bitno koliko se godina nanizalo, no što se postiglo. Može se proživeti vek i po, a osetiti kao da je život prošao pored nas, tek ovlaš nas dotaći, kao da nikada nije ni bio u nama, a teško da smo i mi nešto poduže boravili u njemu. No, nije za svakog isto, Đoser svakako nije koračao mali ispod zvezdanog plašta, sve što je na jednoj strani pridobio, na drugom mu je oduzimano. I tako redom… Pobedio nije, ali daleko od toga da je bio marginalac.

Dok se na sceni nižu prijatelji evocirajući uspomene na jednu interesantnu ličnost, na uminulo doba gde su svi bili mladi i puni nekog, uglavnom ničim potkrepljenog entuzijazma, i sam obitavam u dalekoj prošlosti. Naravno da je sve lako kada si mlad. Sada se mnoge stvari drugačije i gledaju i sagledavaju. Sve je svetski na sceni, tu su svi oni što su želeli biti, ali fali onaj hor niz vetar na otvorenom prostoru, znam nedostaje još mnogo toga, a samog Đosera ponajviše.

Biti vuk među lavovima nije lako, biti golub među orlovima teško je, no biti Čovek među ljudima je najteže. To treba biti trajno stanje, ne ekces, puki slučaj do koga se stiglo šarenom životnom vrteškom. Duboko noseći neki samosvojstveni istrijanski mentalitet u ophođenju među ljudima, sam Đoser je, po kazivanju njegovih savremenika, svoju bolest lečio pre svega muzikom i ona ga je, čak i na iznenađenje samih lekara, održala duže u životu no što su se oni nadali. Pogotovu taj njegov koncertni opus sa Atomskim Skloništem, udahnjivao mu je neku novu snagu, nadu da se preguraju svi ti iritirajući bolovi koje je imao u nozi. Stoga je pevao sedeći, a posle svakog nastupa trpeo je još jače bolove. I tako u krug…

Te srede uveče, privilegiju da budem deo nekakvih sećanja za ubuduće, lako sam podelio, ne samo sa Atomskim Skloništem, Davidom, Firčijem, Milanom, Borom Đorđevićem, braćom Jelić, Tifom, Juricom Pađenom i Đuletom, nego i sa slično mislećom i osećajnom publikom koja je do poslednjeg mesta ispunila dvoranu. Nije samo stvar u izvođenju pesama koje su obeležile jedno razdoblje, ni u obnovljenoj memoriji koju svaki rif odsviran na gitari uznese u neko drugojačije vreme… Uz napomenu da nijedan vokal ni slično ne zvuči kao Đoserov, raznolikost istih samo je dao posebnu draž interpretacijama na specifičan način izvedenim, da se pokuša mlađim generacijama približiti muzička istorija i da shvate da svet ne počinje od njih… a ako bude razuma, neće ni okončati sa njima.

Lični utisak je da su David i Čipi izuzetnim vokalima probudili neko prošlo, zaspano vreme, da su i ostali učesnici od srca prihvatili Brunov poziv i upriličili predivno veče, kao iz najboljih dana samog benda, kao nekada na Tašmajdanu.

Može biti neobična činjenica, ali Atomci su uvek u Beogradu bili prihvaćeni kao domaći bend, kao osobe iz komšiluka. Prosto rečeno, kao “naši”. Ni ovog puta drugačije nije moglo biti. Kada se pogase svetla na sceni, dok se napušta dvorana, nekako otežaju koraci, sasuše se usne i barem malo ovlaži oko. Ne samo za prošle dane, ne samo za one koji nisu među nama. Nije to tuga u predvorju samoće, to je nevidljiva nit koja na volšebni način spaja sve dobronamerne ljude, a njih je, te večeri, bilo na obe strane, i na sceni i u publici.

Acta est fabula – predstava je završena!

Atomsko Sklonište: Rane godine…

Tagovi: , , , ,

Magazin

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll