Aleksandar Petrović – Aca Seltik (Orthodox Celts): Nama je neprirodno kad ne sviramo

Na domaćoj sceni postoje bendovi koji su simboli žanra i oni koji ga pomeraju iz okvira. Orthodox Celts su retka pojava koja uspeva da uradi oboje – i da ostane verna sebi. Njihovi koncerti okupljaju sve generacije, žanrovski dijapazon publike prelazi sve moguće okvire, a energija sa bine ne slabi ni posle decenija postojanja.

Aca: Ne samo Arsenal, nego svi festivali koji su van Beograda znače jednu vrlo bitnu stvar – To je da je scena živa; Da je decentralizacija Beograda stvarno ono što, na neki način, nažalost, živi samo kroz festivale. To pozdravljam i stalno pričam da, ako hoćemo da se nešto odriži, ne možemo sve da napravimo u Beogradu. Samim tim i Arsenal i Exit i Pivski u Ladovici i… Dobro, sad, okej, fest je u drugoj državi, ali opet i to nekako spada u tu neku našu, da kažem, interesnu sferu. Sve to doprinosi, u stvari, vitalnosti i očuvanju scene i samim tim zaslužuje mnogo više prostora nego što mu se inače daje.

Šta vas, kao bend, pokreće i dalje posle svih ovih godina da nastupate i izvodite svoju muziku isto kao na početku?

Aca: To je u isto vreme i jako teško i jako lako pitanje. Pretpostavljam da bi bilo jako teško da smo oni ljudi koji ne vole da sviraju; Ali mi smo pravashodno live bend. Mi, kad nas pustiš na binu, kao da si nas pustila iz kaveza. Nema tu šta da nas pokreće, to je to, to smo mi. Prirodno stanje stvari. Nama je neprirodno kad to ne radimo. Prosto, takvi smo tipovi, šta se da radi? Postoje ljudi koji su studijski muzičari, koji se bave studijskim radom, koji se bave studijskim snimcima, koji vole da izdaju 156 albuma u 14 godina itd.

Mi smo oni drugi, mi krčkamo polako, ali zato kad ukrčkamo, umesto petarde dobiješ atomsku bombu.

Što se tiče smene generacija, mladi vas prate jednako kao i originalni fanovi.

Aca: Moram da priznam da zaista nemam racionalno objašnjenje. Ako to posmatramo sa one tačke gledišta da svaka generacija ima svoje favorite, a ovi prethodni polako, ne mogu da kažem odlaze u zaborav, ali prosto sa svojom generacijom prolaze. E, nama se to ne dešava.

Stvarno nemam racionalno objašnjenje, osim da… Osim da je ta energija koju mi i dalje proizvodimo u stvari potpuno univerzalna. Nevezano za godišta, nevezano za žanrove. Jako sam ponosan na tu činjenicu da mi u publici imamo u isto vreme fanove sâmog irish folka, rock fanove, hard-rock fanove, heavy metal fanove, punk fanove, skinove, reggae fanove… To je potpuno nemoguć diapazon i žanrova i stilova i svega ostaloga. Što meni negde potvrđuje da to što radimo radimo kako treba. Odnosno, što kaže i Gruja, ta dva sata na bini, ili koliko god da je – sat i po, tri, potpuno je nebitno – su, u stvari,  proizvod svega onoga što se dešava sa nama, ne bih čak rekao ni od početka karijere, nego od rođenja svakog od nas pojedinačno. To je nešto što nas prati, što mi emitujemo. Publika prihvata, vraća i ulazimo u loop, ulazimo u perpetuum mobile i onda je to – to.

Drago mi je što su klinci i dalje u tom filmu i u tom fazonu. E sad, naravno, videćemo šta će se dešavati dalje. Svako vreme nosi nešto svoje, ali očigledno da su neke vrednosti univerzalne.

Apropo te smene generacije, sad imamo telefone. Koliko ljudi, zapravo, gledaju nastupe kroz ekran telefona umesto u sâm nastup?

Aca: Gledam, opet, po sebi. Nikad u životu nijedan koncert nisam snimao. Izvadim mobilni, snimim dve-tri fotke na početku, stavim ga u džep i uživam u koncertu. S druge strane, ako band smatra da je nešto reprezentativno izneti, brate, daj, pogledaj. Ta nemogućnost uživanja u trenutku kad se nešto dešava je ozbiljan hendikep.

Ja ne znam kako to da objasnim, ali prosto, to mi deluje kao „neću da učestujem predstavi, nego ću nego ću kao da pitam komšiju kako je bilo“. Otprilike tako. Ne razumem to, ali opet verujem da postoje ljudi koji su u fazonu „sačuvajmo sve što možemo u sopstvenom arhivu“. Samo je pitanje – za koga?

Ako bi mogao da opišeš energiju benda jednom irskom ili domaćom izrekom – koja bi to bila?

Aca: Nisam ti ja adresa za to pitanje. To treba pitati publiku. Sretao sam se sa raznim.

Po vašem mišljenju, iz vašeg ugla?

Aca: Teško pitanje stvarno. Mislim da, znaš kako, znam dosta ljudi koji su rekli da smo im značili puno u onim godinama kada je bilo teško, što lično, što kolektivno, i da smo im mi, u stvari, pomogli da sve to prođu nekako bezbolnije nego što je moglo da bude. Što znači ako ste vi nekome ulepšali ili olakšali život, mislim da je u tome najveći značaj svega ovo što vi radite.

Kada pogledate sad, unazad, da li ste postigli ono što ste očekivali u početku da ćete postići?

Aca: Ne. Nisam očekivao da ćemo postići sve ovo. Ne do ovog nivoa. Očekivao sam da mi sviramo često, da snimamo i tako dalje. Scena u tom trenutku za taj neki Irish folk nije postoja. Nisam imao pojma da li to iko sluša osim nas i stvarno nisam očekivao da mi budemo main act u prime time-u na Beer Festu ili na Arsenalu i slično.

U tom smislu – Yes, Yes, Yes – to je prevazišlo sva moja očekivanja, pogotovo taj internacionalni deo karijere koje prevazilazi sve. Stvarno kad ti neko dođe i kaže –

–Hej, mi smo članovi vašeg fan kluba.

–Odakle ste?

–Iz Firenze?

–A vi?

–Mi smo iz Kijeva.

–A vi?

–Mi smo iz Sijene, a ovi su iz Dablina.

I onda ti shvatiš da kao imaš fan klubove po celom svetu. Od početka karijere ne očekuješ, osim ako si, ne znam, deo Los Anđeleske scene ili Njujorške, pa kao znaš, odmah pucaš na visoko. Ovo je nešto sasvim s druge strane. Kad složiš kockice unazad, prosto ti dođe nekako i čudno i logično jer mi smo našom muzikom doveli Irsku ovde, a onda je negde, verovatno, nama ta Irska vratila tako što nas je izvukla odavde.

Šta da očekujemo u nekoj predvidljivoj budućnosti?

Aca: Evo, novost – bićemo deo soundtrack-a za film Borges and me – što je fantastično priznanje. Môra američkih i irskih bendova, a Orthodox Celts se nalaze u jednom filmu. Znaš, to je onda prilično ozbiljna stvar. E sad, šta će to značiti u nekom koncertnom smislu to stvarno nema pojma, ali što se nas lično tiče, nama predstoji konačno objavljavanje onog live-a koji ja najavljam već par godina. Završetak miksa i novih pesama koji smo prošle godine počeli da snimamo. Nadam još po koja pesma usput. Ako se nakupi za album, biće album, ako ne, biće EP, Bože moj. Svakako, biće nešto i studijskog materijala, biće nešto i live materijala, ali ja se iskreno nadam da ćemo što više da sviramo, to je prvo i osnovno.

Milan Marković i Marko Aleksić (Nemi pesnik): Romantike više nema

Tagovi: Aca Seltik, Aleksandar Petrović, Orthodox Celts