Antun Aleksa (IDEM, Porto Morto, Trophy Jump): Volio bih moć usporit

Živim po „to do listi“ i ful me to smara, živcira me da ne znam drugačije… Imam veliku unutarnju motivaciju za radit stvari koja je možda malo i toksična… Mi smo morali bit underground DIY scena koja će imat alternativu, ali i pop feeling… Sljedeći album Porto Morta će malo konkretizirati i demistificirati poruke benda

Nije da čika Pecina misao nema smisla, ali nekad to prosto ide u ro(c)k službe. Čuti muziku je jedno, a doživeti na koncertu je nešto sasvim drugo. A kada nešto uđe u potpuni hajp i postane regionalna atrakcija, to je razlog više da malo detaljnije istražimo o čemu se radi i pokušamo da razumemo glas nov(ij)e generacije. I, ne, nismo toliko matori da je sramota videti nas na koncertima dvadesetak godina mlađih umetnika. A i ne izgledamo tako zastrašujuće kao agenti DB-a.

Antun Aleksa, trombonista sjajnog zagrebačkog benda Porto Morto, lider indie sastava Trophy Jump, neformalni lider JeboTon kolektiva i JeboTon Ansambla (pobogu, čoveče, kako postižeš sve?!), pre nekih devet meseci objavio je i debitantski solo album(čić) pod pseudonimom IDEM, što je u međuvremenu postalo i njegovo nezvanično prezime za javnu upotrebu.

Jeste li ikada sa oduševljenjem kliknuli na dugme “idem” na nekom Facebook eventu? E, baš tako je i Aleksa bio “nabrijan” na koncert NOFX-a u Hrvatskoj pre nešto više od deset godina, pa je i svoje ime na fejsu promenio u Antun IDEM. Nije želeo da objavi album pod sopstvenim imenom, pa se već etablirano IDEM nametnulo kao logično rešenje. A naziv albuma „Poyy“ je referenca na sada već „epic fail“ prilikom pozdravljanja (pozz) zbog korišćenja engleske tastature umesto srpske ili hrvatske.

Iako ga je radio za svoju dušu, „Poyy“ se u potpunosti „kači“ za celu Antunovu generaciju, ali i one nešto starije. Dok album predstavlja odu bleji i raspusnom načinu života, kakvim sada žive „milenijalci“, za starije generacije „Poyy“ je omaž toj istoj bleji uz opasku „been there, done that“. Rasprodati koncerti, puni klubovi i sjajna energija, koju na sceni izbacuju Antun i njegov kompanjon Tandara, bili su razlog da ispratimo njihov nastup u novosadskoj „Crnoj kući“ (klub CK13). I, naravno, da sa Antunom razgovaramo o svim njegovim muzičkim projektima, ali i o borbi sa životnom mašinerijom. Parental advisory, pre nego što krenemo… Ako hoćete da fotografišete Antuna, onda to učinite pre ili posle koncerta. Jer, lakše ćete uslikati supersonični avion u letu nego Antuna tokom živog nastupa.

Gde ti to stalno IDEŠ?

Antun: Super mi je to, nisam znao da će to tako biti. Ovakve stvari, dolasci ovdje… To je sve moja inicijativa, volim bukirat manje gigove, ić okolo, putovat, svirat. Ove druge stvari su mi puno veće iznenađenje: festivali, nagrade, takve neke stvari…

To je zbog toga što si u cvetu mladosti. Pitaćemo te za desetak godina da li ti je do ovih malih gigova…

Antun: Uvijek je to umarajuće. Sad sam još nešto i prehlađen došao, tak da sam razmišljao kak bi bilo dobro ostat doma zbog zdravlja. No, sada ću jednu cigaru zapalit u to ime, da se malo osvježim (smeh).

Preslušali smo tvoj prvi solo album. Iako traje svega 25 minuta, utisak je kao da tu ima dobrih sat vremena muzike. Valjda zbog aranžmana koji su tako sadržajni i bogati…

Antun: Baš dobro, meni je ful drago da to tak zvuči. Ja sam, u stvari, radio kraći album jer ja tako volim slušat glazbu. Neki od najdražih albuma su mi tako 25 minuta, pola sata, 35 minuta… To je moj format, kad ja si pustim album, slušam tako nešto. I volim to da je nakrcano sadržajem, prelijeva se iz jednog u drugo. Moji instinkti prema tome kako radit muziku vjerojatno proizlaze iz tog šta ja slušam i kak živim. Volim muziku za prošetat od doma do kavane, posla, faksa… Uvijek mi je trebalo pola sata pješke, jedan album i taman dođem gdje treba.

Dakle, slušaš, a i praviš namensku muziku?

Antun: Pa, može se reć. Namensku muziku za šetanje. Nešto što te digne i da ti dobar vibe za dan. Volim si pustit glazbu koja mi napravi tak neki trzaj dok hodam gradom. Jako mi je drago ak je to uspjelo sa ovim albumom, jer to mi je bila neka želja, napravit nešto što bih ja slušao.

Kažeš, pravio si muziku koja se tebi dopada, a opet te je publika prepoznala kao glasnogovornika nove generacije. Jesi li prilikom pripreme albuma razmišljao o tome hoće li se tvoj projekat dopasti drugima i u kojoj meri?

Antun: Ne, stvarno nisam. Imao sam feeling da će to moj širi krug prijatelja doživjet. To je neki bubble ljudi koji idu na koncerte, žive taj život, često mijenjaju noć za dan, često im je ponedjeljak isti kao subota, uopće nemaju feeling šta se dešava, putuju stalno, uvijek su za neke kombinacije… To je neki moj krug, mislio sam da će njima bit poznat taj osjećaj, ali ispada da to rezonira sa cijelom tom nekom generacijom, nekom nišom ljudi koji su proživjeli taj neki život, ta zujanja po afterima di više ne znaš ni zašto si vani uopće, mogao si otić doma već četrdeset puta… Kada se po stoti put nađeš u takvoj situaciji, onda je to motivacija za jako puno pjesama.

U ovoj priči prepoznajem Olivera Nektarijevića iz benda Kanda, Kodža i Nebojša i njegove stihove „Izlazim i nema me ceo dan“…

Antun: Je, pa otprilike mi tako i izgledaju dani. U stanu samo prespavam, ujutro izađem i dođem doma navečer. Mada, sa godinama se trudim što više sčilat, dojadilo mi je malo tako živjeti. Album i sve ovo oko njega bili su nekakvo zaokruživanje tog jednog perioda u životu koji je trajao dobrih desetak godina, od faksa do poslovne faze u kojoj sam trenutno. Ne da mi se više da mi je svaki dan petak ili subota, moram priznat da mi je to malo i dosadilo.

Dvadeset i pet minuta koncentrovanog sadržaja uz koji ti veoma lepo pevaš. Akustična gitara je veoma prisutna i daje svežinu pesmama koje zvuče lagano i neopterećujuće. Opet, ponekad deluje da se sprdaš sa generacijom, kako zbog naziva IDEM i „poyy“, tako i zbog činjenice da o teškim i kompleksnim temama govoriš na ležeran i pozitivan način. Da li je to neki tvoj lični osećaj ili neki vibe koji skupljaš okolo?

Antun: Mislim da je i jedno i drugo. Imam sličan pristup stvaranju već dulje vrijeme. To su sve bliske teme obrađene na sličan način, uvijek je to neka patnja koja se opjeva romantično. To je kao kad ću ja zapalit cigaretu i popit gemišt, volim tu neku romantiku druženja, birtijašenja i sveg tog nečeg, ali se uvijek sjetim šta to donosi u životu. To mi je taj neki bitter-sweet feeling koji sam probao nekako zaokružit sa tim materijalom. Imao sam neku melodiju i baš mi je bila želja napravit stvar koja će pjevat o drogiranju i da li imam još vremena da izlazim vani i budem lud, a na način kao da je to neka glupa pop stvar, na-na-na-na… Recimo, to je bilo baš namjerno, htio sam to i čut, zanimalo me je kak će to zvučat i na kraju je ispalo zanimljivo. Definitivno je taj miks prisutan u društvu, pa i u meni, kao miks tuge i veselja, oscilacija u raspoloženju.

Kada govoriš o birtijašenju, to izgleda kao da sa jedne strane govoriš o lepoti tog momenta, druženja i cirkanja sa ekipom, a da sa druge strane osećaš neku prazninu zbog gubljenja vremena…

Antun: Točno to! Meni je to najbliže feelingu kad radim muziku. Naručim piće sa ekipom, pa još jednu rundu, pa drugu, pa to može potrajat do pet ujutro… To mi je jedan od rijetkih trenutaka kada imam osjećaj kao da vrijeme na trenutak stane. U tom trenu nikom više nisam dužan javit se na telefon, ne moram razmišljat o poslu… Ponekad mi se nešto slično desi kad radim muziku, kad krenem u neka generalna razmišljanja: sad imamo spot, pa ga snimamo, pa ko zna kako će to izgledat za dva mjeseca, proživljavaš to u glavi cijelo vrijeme… Ima tu neki usporavajući feeling, to mi ponekad fali u životu.

Pošto si se na ovom albumu dotakao nove generacije i njihovog načina života i razmišljanja, šta ti intimno misliš o tom speedu: „daj mi juče, nemam vremena da čekam, hoću sad i hoću sve“… Uz to ide i jako kratka pažnja, ljudi nemaju ni vremena ni želje da se udubljuju… Da li je to način života kojim ti živiš i želiš da živiš?

Antun: Ja živim tim načinom života i ne želim nužno živjet tim načinom života. Ja romantiziram puno više sporiji način života, ali moram priznat da sam totalno takva osoba. Jednostavno, živim jako brzo, imam kratki attention span. Ja sam isto dijete generacija di su mobiteli taman ono krenuli bit hit, di su internet i Youtube postali popularni dok sam ja bio u osnovnoj školi i ja sam odrastao sa time, ali bih volio moć usporit, užasno se borim s tim. Zato sam i pričao ono maloprije, izlasci u birtiju mi omogućavaju to da mi vrijeme malo stane. To je moj coping mehanizam sa beskonačno puno informacija, jedan od mnogih. Recimo, ja zadnje vrijeme ne mrem knjige čitat. Pročitam pola knjige i onda stavim to, dva tjedna prođe i više ne znam di sam stao.

Starije generacije su živele znatno laganije i opuštenije, sa svešću da imaju dovoljno vremena za sve. Sada više nije pitanje da lie ćemo mi, recimo, živeti do 2030. godine, već da li će ova planeta postojati u tom trenutku. To je, možda, razlog zašto smo svi u speedu i potrebi da što pre nešto napravimo…

Antun: A ja više imam feeling da imaš beskonačno puno informacija i stalno proživljavaš tuđe živote na dnevnoj razini. Ti otvoriš mobitel i vidiš 300 ljudi koji su napravili nešto i svi uvijek moraju napravit nešto, sve mora bit neki proizvod, sve mora bit brzo tu, jer ak nisi sad ovdje, nisi nikad ovdje… To je automatski napravilo u meni kao osobi da mi treba 30 sati u danu da napravim sve što ja želim. Imam veliku unutarnju motivaciju za radit stvari, koja je možda malo i toksična. Volio bih da sam samo malo usmjereniji, a malo manje nabrijan. Da mogu nekad malo „stop and smell the roses“.

S obzirom na taj ubrzani način života, a i činjenicu da imaš svega 30 godina, da li misliš da imaš dovoljno vremena u životu?

Antun: Kad gledam stvari u daljinu, vrijeme koje imam na raspolaganju mi se čini super, ne osjećam s te strane neki pritisak. „Dok sam još mlad daj mi da postignem nešto“ mi je više bila neka autoronija na cijeli taj neki feeling, jer tak i tak se osjećam mlado i postižu mi se stvari. Ali, to je taj mentalitet koji te cijelo vrijeme pritiska – moraš uspijet u nečem, šta god je to nešto. I taj mentalitet mi je užasno čudan.

Mnogima koji ulaze u neke ozbiljnije godine užasno smeta to ubrzanje, ta životna centrifuga, obaveza da se zaradi novac, postignu određeni rezultati… Kako ti kao tridesetogodišnjak reaguješ na to, da li tebi prija taj speed?

Antun: Ja mislim da sam navikao živjet u tom stilu. Nedavno sam sa jednom ekipom plesnih izvođača, to je kolektiv Škvadra iz Zagreba, išao na neku radionicu u nekom selu. Meni je bilo užasno zbunjujuće da proučavamo neki materijal koji nema nikakav cilj. To mi je bilo jako eye-opening u tom trenutku, gdje onak ja pričam s tom curom koja to organizira, a ona mi govori „pa, da, al’ kaj ti nije nekad dosta da uvijek sve mora imat neko pakiranje“. Znaš kak si se igrao kad si bio dijete, kad se igramo kuće gdje si ti mama, ja sam tata… a igra završi tad kad neko kaže „idemo na ručak“, bez nekog outputa. To je nešto što sam u tom trenu osvjestio da mi ful fali, jer sam baš ful programiran, taj speed je meni norma života. Ja moram svaki dan odradit deset taskova, inače ne smem ić spavat. Ak nisam napravio nešto poslovno taj dan, onda sam bar morao veš oprat. Živim po „to do listi“ i ful me to smara, živcira me da ne znam drugačije.

Ali si na kraju dao otkaz u IT firmi?

Antun: Jesam, zato što bih kompletno prolupao da sam još i ostao tamo. Tak i tak sam cijelo vrijeme razmišljao o glazbi otkad bih se probudio, došao bih u tu firmu i odrađivao neke stvari, ali više-manje bih razmišljao o tom gdje ćemo svirat i kaj će bit novi spot, pisao bih postove na društvenim mrežama, bukirao bih gigove… To sam radio na poslu. Uvijek su mi prijale „do it yourself“ stvari i to me drajva, pa ne bih mogao radit taj posao zato kaj se ne bih osjećao iskreno prema tome i ljudima koji me zapošljavaju. Glupo mi je da tam sjedim osam sati, a znam da sam negdje drugdje u glavi. Umorilo me je jako mentalno i jednostavno sam se morao maknut, iako je sve bilo jako dobro. Uvjeti su bili dobri, ljudi su bili predivni, nemam nijednu lošu riječ za reć. Da se idem vratit u IT, vjerojatno bih se probao vratit u tu istu firmu. Ali, zbog mene je bilo nužno da odem. Razmišljao sam kak mi se bliži trideseta, kak već 10-15 godina sviram po bendovima, sad je taj moment… Imam uvijek taj „safety net“, mogu se uvijek vratit programiranju.

Da li ti je značilo to iskustvo sa Škvadrom, kada si skontao da ti je potrebno nešto da radiš bez cilja? Jesi li nešto promenio po tom pitanju?

Antun: Slabo (smeh). Ali, usadila mi se neka buba u uho od tog momenta. Nekad razmišljam da je zbilja bitno da ovo što sad radim bude nešto. Ne mora sve bit nešto, ponekad nešto može bit ništa. Jako mi je bila oslobađajuća ta pomisao, lijepo je moć živjet na taj način i igrat se. Znam da neka igra često neće donijet novce i neku stabilnost, ali svako tol’ko možeš si priuštit igru. Jednom ću napravit dobru pjesmu, jednom lošu, jednom će bit dobra svirka, jednom loša, al’ ne mora sve imat output. Mogu da uzmem doma gitaru, sviram pet stvari koje nikad neće izaći i bok… Sebe sam zabavio. Vidjet ćemo, možda mi i uspije jednog dana.

Iako si ostavio posao, na plećima su ti tri velika muzička projekta: Porto Morto, Trophy Jump i IDEM. Kako sa njima izdržavaš otkako si otišao iz IT firme?

Antun: Pa, iskreno, u posljednje vrijeme me je najviše okupirao JeboTon kolektiv i taj label. Tamo sam voditelj sa jednim prijateljem, više-manje vodimo sve. Sad smo radili najveći JeboTonov event ikada i to je bilo jako iscrpljujuće. Porto Morto… Krećemo idući tjedan, novi album nam je pri kraju, pa imamo mjesec dana finiširanja svi skupa u studiju. Ono, stižemo sve. Ja sam to sve isto u paraleli radio sa poslom prije, s tim da IDEM nisam promovirao nigde na van, nego bih sam tu i tam napravio neku stvar i malo snimao. Vjerojatno to nikad ne bi ni izašlo da nisam dao otkaz, to mi je taman oslobodilo to vrijeme. Da, radim sto stvari u biti, nije to jedino. Znam radit tak i neku mjuzu namjenski za nešto, ili to sa Škvadrom, za kazalište ako nešto uleti, organiziramo festival ljeti na Zlarinu, to već sad moramo počet s objavama, ja radim booking za to.

U prevodu: to što si radio za IT firmu već si nadomestio nekim drugim poslovima…

Antun: Jedino što sam zamijenio je IDEM, to je jedino nastalo na vani, sve ostalo sam radio skupa s poslom i zato sam skoro burnoutovao od svega, morao sam se maknut iz firme.

Recimo da je Trophy Jump indie za svetsko tržište, s obzirom da bend u Hrvatskoj nije dobio previše pažnje. Sa druge strane, Porto Morto je ozbiljan mindfuck za ljude koji imaju malo veći IQ. Na kraju, IDEM je vrisak nove generacije. Ko si ti između ove tri vatre? Gde se ponajviše pronalaziš, šta je najbliže tvom identitetu?

Antun: Možda Trophy Jump. To je muzika koju slušam od kasne osnovne škole i taj neki žanr indie, punk, rock, emo, popasto malo sa tim hookovima. Kroz taj bend sam najviše naučio. Imao sam ja prije bend koji se zvao Lobotomija, to je bio punk-rock bend u kome smo svirali Dominik, koji mi je tonac ovdje, on je svirao violinu, ja sam svirao gitaru, frend Mislav je svirao bas i još jedan frend je bio na bubnju, i to je bio kao punk-rock neki naš prvi projekt. I tu smo svi skupa učili, iz tog je nekako nastao Trophy iz miksa nekih JeboTonskih ljudi i bendova, i tu smo počeli najviše kužit šta je neki hook melodijski, lirički, napraviti dionicu da sjedne tekst. Jako me je zadovoljavalo to da uspijem se izrazit što savršenije mogu u nekoj slagalici koju si sam posložim. Tu su mi neke pjesme nastale koje su mi baš najdraže, tu sam rekao sve što sam htio u toj stvari. IDEM je više neka moja instrospekcija, pokušavam skužit šta ja radim, šta hoću, zašto i kako… A Trophy Jump je verzija muzike gdje ja znam šta hoću. U Portu sam jedan kotačić u mašini. Tu se mogu čuti neki moji influensi možda, ali to je bend sa puno ljudi i svi su neka karizma, jako puno energije se tu zbiva. Uvijek treba nekom ostavit prostora da izbaci sve što može, a Roko i Klema su tu, ipak, glavni. Ja bih njima pustio da izdirigiraju cijeli taj bend artistički, a da mi ostali dodajemo začine. Super mi je vidjet šta iz tih glava izlazi, meni su oni geniji.

Koliko ti imaš slobode u Porto Mortu?

Antun: Pa, ne znam. Kao i imam, al’ opet… Njih dvojica su ljudi koji žive taj bend od jutra do mraka svakog dana, isključivo o tom razmišljaju. I jako je teško uć u taj univerzum, ne mreš se ti ugurat na silu. Bilo je momenata di više sudjelujem, di manje sudjelujem… Ali, što se tiče ideja, forme, sadržaja, trudim se nekako to što više prepustit, a intervenirat možda više na nečiji zahtjev. Definitivno, moje inicijative nikada neće falit, ja ću uvijek bit tu za to, jer mi je to jednako drago kao i sve ostalo. Mogu imat utjecaja, al’ nekad se želim odmaknut, nisam najglasniji. I JeboTon ansambl je isto nešto u čem godinama sviram, to je četvrti projekt.

Malopre si pomenuo da je IDEM neka tvoja introspekcija. Interesantno je da se cela tvoja muzička generacija bavi istraživanjem sebe. Neko to radi kroz agresiju, kao Šajzerbiterlemon, dok drugi bendovi idu u drugu krajnost, u neku vrstu melanholije. Gde se ti pronalaziš u tom nekom generacijskom osećaju, šta tebe dotiče?

Antun: U mom nekom glazbenom odrastanju ja sam bio jako privržen osjećaju nostalgije, čak i kad sam bio klinac. Kao da sam proživljavao stvari koje se onak nisu desile, uvijek sam imao taj neki feeling. Romantičarski sam tip, ali ne u smislu ljubavi. Mislim, i to isto, ali na privatnoj razini, o tome mi se ne piše zato kaj mi je to neki lijepi dio mog života. Više mi se piše o tom šta mene osobno mori, ta neka iscrpljenost od konstantnih taskova, stalno lijevo-desno, gore-dolje… Sve ono što sam pričao maloprije, miks tog nekog boemskog života pomiješan sa raciom. Jako mi je teško naći neki fine line da ne poludim i da budem konkretan, da osjetim sve što se oko mene dešava, a istovremeno i da razumijem. Neke stvari onda bole, neke stvari ti nisu jasne, sve to nosi dobre i loše emocije i tu se nekako trudim da me motiviraju one stvari koje mogu istaknut kao lijepe i kao ružne, nebitno na koji način. Jako često volim koristit tu tehniku, pričat o nečem teškom na lijep način i obratno. Jako volim te twistove. I ono nešto što me živcira je što nisam baš kod puno bendova na našoj regionalnoj sceni čuo da je neko malo konkretniji, da ja mogu shvatit šta ta osoba actually proživljava, jer jako često ljudi pokušavaju bit mistični. To je nešto što me je malo znalo odbijat, ne da mi se svačiju mistiku pokušavat prokužit. Ne volim da riješavam križaljke dok slušam bend. Ne mislim da treba bit priprosto i glupo, nego čisto onak ne mora bit ultrapoetski. Muzika nije isto kao i pisanje neke poezije na papir. Pročitaću najljepšu pjesmu, ali možda je nikada ne bih mogao nužno uglazbit. I obratno, ako zapišeš tekst neke moje stvari na papir, možda nekom to neće bit poetry, ali funkcionira s glazbom. Pokušavam ubrat tu neku finu granicu, da to nije naivno i glupo, a da progovara nešto, da ljudi mogu rilejtat.

Sve su ti pesme drage, kako kažeš, ali se „ŠtetaŠtetaŠteta“ možda malo izdvojila zato što je bila prva. Da li je ona najviše rezonirala sa publikom, kako se to tebi čini kada stvari posmatraš sa bine?

Antun: Ovisi o svirci. Imam neki feeling da je album generalno dobro primljen, što mi je užasno drago. Na lajvu svi jako lijepo reagiraju i na „Potopi ovaj brod“, koju su ljudi doživjeli kad smo je izbacili kao singl, ali ne baš onak, pošto je bila druga i malo je otišla u sjenu. Ali, onak s vremenom je postala popularna, ekipa mi kaže da im je to naj. Onda „Par put godišnje“ kad je izašla, mnogima je to bilo wow, a meni je onak bilo suludo jer nisam mislio da će to uopće bit singl. Ja sam mislio da će „Barem 500“ bit singl, da će to bit neki lead i prva pjesma koju ću izbacit, ali na kraju nismo uspjeli spot snimit na vrijeme, tu smo nešto frend i ja kiksali, pa zato ona nije izašla kao prva stvar. Mene je iznenadilo koliko je „ŠtetaŠtetaŠteta“ izrezonirala s ljudima. Taj vikend nakon što je izašla pjesma sam došao na pivu s frendovima, sam su mi dolazili ljudi koje onak znam ili marginalno znam i govorili „Isuse, kakva stvar“, sam su mi pive donosili svi. Ja onak ziher, jednu pjesmu sam izbacio i ljudima se svidjelo, prečudno mi je bilo sve to, nisam uopće imao osjećaj da bu to tak nekak se desilo. Tak da su sve pjesme uhvatile neki mali momentum, na ovaj ili onaj način. Nekim ljudima je „Nikad sama“ najdraža, kažu mi da njihovi klinci to isto vole slušat. Puno lijepih i zanimljivih stvari sam čuo koje nisam uopće mislio da će bit takve.

Bio je post na Redditu, ti si ga podelio, sa tekstom iz „Žujica“. Da li bi za naše, kako je čovek rekao, „bedne srpske uši“ hteo da pojasniš šta su „žujice“, šta su „šlape“ i, pre svega“, šta znači to što klinci „kombaju gens“?

Antun: Dobro… (smeh) „Žujice“ su Ožujsko pivo, to je umanjenica koju mi volimo koristit. To je jedan frend cijelo jedno ljeto iz zajebancije forsirao „da idemo na žujicu“, jer nam je to krš pivo u biti bilo, ali onda smo svi skužili da uopće nije tako loše, niko to nije pio do tog trenutka. „Šlape“ su natikače, papuče, mogu biti za po doma, ali možeš i po moru i okolo hodat u njima. A „kombanje gensa“ je, u stvari, „riješavanje vutre“. To je bila stvarna situacija, ja sjedim u šlapama na kojima piše „vans“, pijem pivo, a pored nas je stol za kojim je deset klinaca koji nemaju ništa od cuge, sam sjede tam i svi onak „joj, je l’ se onaj tvoj lik javlja“, „je l’ ti imaš 10 kuna da uletiš“… To je kombanje gensa, kad pokušava se skupit dvjesto kuna da uzmeš peticu i onda će svi oni to podijeliti, da prođu jeftinije i svi skupa duvaju.

Šta je JeboTon? Je li to neki pandan nekadašnjem Jugotonu, njegova suprotnost (jebo Jugoton) ili potreba da se bude finansijski nezavisan u svom radu?

Antun: Ime je nastalo tak da su prijatelji Berleng i Klema, koji su svirali u bendovima Antidepresiv i Spremište na početku samog kolektiva, iz zajebancije nazivali studio od Klemenčića JeboTon. Klemenčić svira u Porto Mortu, on ima studio u svojoj kući i oni su iz zajebancije govorili „idemo snimat u JeboTonu“. Onda je došla ideja za tim bendova, tu smo se svi nekako uspjeli slučajno okupit nas šest bendova, i onda je to bio placeholder u biti za naziv tog kolektiva, ali kada se radila prva kompilacija i prva svirka, onda je bilo „pa, nemamo bolje ime, piši JeboTon, pa ćemo vidjet“. I to je tak ostalo. Nije uopće bila neka fora ili provokacija, bila je više zajebancija. No, poslije nam je to ostalo kao fora, nešto što ne želiš čut i imat u eteru, svi će odmah pomislit „šta je ovo“. Barem to, ak ništa drugo… Istovremeno smo si i pucali u nogu, ali smo si i dali boost na nekoj glupoj, uličnoj razini. Slučajno smo napravili i taj JeboTon Ansambl bend, ulični sastav koji je nastao kada smo mi promovirali svoju prvu zajedničku feštu koju smo radili u Boogaloou 2011. godine. I tada je neko došao na ideju, ja mislim Klema, da napravimo ulični bend, obradićemo svoje pjesme od naših bendova i ko god hoće iz kolektiva nek dođe svirat u tom bendu koji god instrument, izać ćemo na cestu i svirat te pjesme. I to je ostalo, i dan-danas to isto radimo. Sad obrađujemo nove pjesme, malo od Porta, malo od IDEM, malo svašta… I dalje ima neku istu foru, ljudi se mijenjaju, svašta se dešava… Poanta priče nije bila neka ideja da mi tu nešto isprovociramo, nego smo htjeli napravit nezavisni kolektiv jer smo u tom trenutku imali osjećaj kao da nas drugi ljudi baš ne doživljavaju previše, pa onda idemo napravit razmjenu publike među sobom. I ta prva fešta nam je odlično prošla, bilo je 400-500 klinaca na eventu, šest underground zagrebačkih bendova je bilo, i tu smo nekak krenuli s tom pričom. I onda smo imali jedan dugi period stagnacije jer su se bendovi mijenjali, raspadali i sastavljali, Porto Morto je iskočio kao jedini bend koji je onak puno veći od svih ostalih. Bilo je jako teško onda to nekak navigirat i držat skupa, al’ nekako smo preživjeli do ovog trenutka di sad imamo više takvih bendova koji su sve veći i veći i sad radimo veće stvari. Možemo se bolje i organizirati, pametniji smo svi skupa, imamo label sada, doslovno smo izdavači. Bend iz JeboTona je dobio Porin, to je presmiješno. Znaš ono, piše na televiziji, izdavač JeboTon, bend Porto Morto, Porin za najbolji alternativni album…

Više nego u ostalim zemljama regiona, u Hrvatskoj postoji svest i potreba o udruživanju, pa tako imamo razne vrste zajednica, labela… poput JeboTona, Zvučnog Zida, Dostave zvuka… Šta je bio glavni motiv za tako nešto?

Antun: Glavni motiv je bio to da razmijenimo iskustva i ideje i da možemo doć do većeg broja ljudi, proširit malo svijest o tome da bendovi mogu svirat različite žanrove, a bit odlični i dalje. Mi generalno imamo u regiji taj problem da starija generacija bendova nikako ne izlazi iz nikakvih prostora, jednostavno su tu cijelo vrijeme ili ljudi koji diktiraju šta će biti gdje su isto neki ljudi koji mogu dovest nekog svog. To je sam neki eko chamber koji su oni stvorili, ali koji ima takvu medijsku moć da se svakom servira kroz medije. Mi smo morali bit ta underground DIY scena koja će imat alternativu, ali i pop feeling. Ne samo alternativa u smislu squat i hardcore punk, već i u smislu da je alternativa mainstream sceni, da neće bit na telki, radiju… Prilike su uvijek bile takve da te nitko i nikada nije fermao, sad nas puno više doživljavaju nego prije. Sad je svima malo jasnije da tu postoji neka ekipa koja radi dobre stvari, baš imam feeling da smo u tom pogledu uspjeli napravit neke stvari zadnjih godinu-dvije. U Srbiji je Hali Gali nešto što je ful slično tom kaj mi radimo. Sad smo im i mi malo sudjelovali u organizaciji kad su radili u AKC Attack u Zagrebu, tu sam se mislim malo i razbolio jer sam se malo predobro zabavio (smeh).

Videlo se na prvu da su, u okviru neke regionalne saradnje, to bendovi koji su ti lično i estetski bliski…

Antun: Pa, može se reć. Meni se kod tog najviše sviđa ta ideja organizacije i pokreta. Neće mi svaki bend žanrovski i estetski bit nešto najbolje, jer ja možda ne slušam točno takvu ziku, ali van tog su mi genijalni performansi, lajv, energija, cijelo to zajedništvo, to je nešto s čim ful rilejtam, ima mi smisla i užasno mi je drago da postoji. Ima sad i u Makedoniji takva jedna ekipa, Gola planina se zovu. Isto imaju kolektiv bendova, njihovu kompilaciju sam kupio kad je bila Lufthansa svirka u Močvari prošle godine. Pričao sam sa jednom curom iz te ekipe na Ship Music festivalu u Šibeniku, razmijenili smo puno tih iskustava rada u kolektivu. Skužio sam da imaju iste probleme kao i mi, ali i iste pluseve. Tak da onak imam feeling da se budi ta svijest o tom da se ljudi trebaju držat zajedno. Nije to utakmica, to je zajednička aktivnost za sve nas sam da napravimo što ljepšu stvar.

Svi sa nestrpljenjem očekuju novi album Porto Morta. Idemo redom: Porto Morto, Portofon, Portopop… Da li je sledeći Portorož?

Antun: Haha, nije! Sljedeći album će se zvat „Minimum“. Malo smo se više fokusirali na to da se malo konkretiziraju neke stvari, da se bavimo nekim aktualnim tematikama na koji god način, da malo zaoštrimo neke rubove te muzike. Da malo demistificiramo poruke tog benda, zašto mi radimo muziku i što želimo prenijet. Portopop je isto bio jedan zanimljiv pokušaj koji je dovoljno jasan kao koncept – mi radimo pop album, mi želimo da ovo bude na radiju i televiziji. To je bila neka ideja Portopopa, to je bio prvi naš izlet u to da idemo koristit mogućnosti PR-a, da idemo nabustat to što više možemo, da idemo po maksimalni reach. Sada neće biti koncept album koliko pokušaj neke jasnoće izražaja. Biće više bendovskih momenata, al’ žanrovski će i dalje bit sve i svašta. Cilj je postavit našu definiciju što je nama minimum, na šta pristajemo, a na šta ne. Šta je bilo čiji minimum, da se probamo propitat… Jer, nečiji minimum je možda nečiji maksimum, pokušavamo malo razmislit o toj ideji, gdje smo mi zapravo i na šta ćemo pristat, a na šta nećemo.

A šta je sa tvojim (IDEM) drugim albumom?

Antun: Na jesen je plan da ga objavimo, trebali bi prvi singlovi bit sad na proljeće. Jedan spot smo snimili nedavno, imam puno pjesama napravljenih. Nisam još skroz zadovoljan s tim šta je album, tak da neću ništa forsirat.

Tagovi: Antun Aleksa, IDEM, Porto morto, razgovor, Trophy Jump