Camilla George: Jazz je za mene život

Apsolutno obožavam Kennyja Garretta, on mi je veliki uzor i inspiracija… Privilegovana sam što sam imala priliku da odrastem u Engleskoj… Sve pesme koje pišem inspirisane su mojom domovinom i njenom kulturom

Nažalost, većina vanserijskih saksofonista više nije među živima. No, iza sebe su ostavili takav opus da imena Johna Coltranea, Charliea Parkera, Stana Getza… prosto nije moguće zaboraviti. Iako ih nema u toj meri, nepravedno je izostaviti dame koje su, takođe, imale zapažene role na ovom instrumentu: Candy Dulfer, Grace Kelly, Tia Fuller…

Od predstavnica nove generacije svojom energijom, stilom i kreacijom se izdvaja Camilla George, nigerijska saksofonistkinja sa prebivalištem u Londonu. Ako bismo saksofon predstavili kao lava, onda je Camilla definitivno „krotiteljka lavova“. Njen neodoljivi miks afričke i zapadne muzike, obogaćen kulturom i tradicijom Nigerije, kao i društveno-političkim položajem njenog naroda, definitivno vas neće ostaviti ravnodušnim.

Imali smo prilike da je čujemo i vidimo, ali i da sa njom porazgovaramo, na nedavno održanom Nišville Jazz Festivalu. Uverili smo se da je Camilla bila odličan izbor za jubilarno, trideseto izdanje festivala, jer se njena muzika savršeno uklapa u glavnu konceptualnu odliku Nišvilla, a to je bogatstvo i fuzija različitih žanrova i stilova.

Prva stvar koja se čuje i oseti u tvojoj muzici je izuzetno jaka energija. Je li to nešto što „vučeš“ iz svoje domovine?

Camilla: Može se reći, mada mislim da je to više do pristupa muzici. Ako ćeš se nečim baviti u životu, onda treba da daš sve od sebe. Srećna sam i privilegovana što sam okružena muzičarima koji muziku i nastupe na sceni doživljavaju na isti način i dele istu energiju sa mnom.

Jazz često ume da bude mekan, spor i ležeran. No, onda dođe Camilla sa svojom energijom i sve poremeti…

Camilla: Hahaha… Ovo je festivalski nastup i daje nam mogućnost da eksperimentišemo. Nekada stavimo fokus na kontrabas, nekada na klavir, tako da imamo miks „mekog“ i „tvrdog“ jazza, a to je nešto što ja baš volim.

Kakav je tvoj odnos prema jazzu kao muzičkom pravcu?

Camilla: Ja sam duboko u svom srcu jazz muzičar i jednostavno volim taj žanr! Apsolutno obožavam Kennyja Garretta, on mi je veliki uzor i inspiracija. Jazz je za mene život: živim od njega i za njega, slušam ga i sviram sve vreme, a to je i umetnička forma u kojoj se stalno usavršavam.

Iz mnogo razloga, prva afrička zemlja na koju pomislim je Nigerija. To je zemlja koja se nalazi u srcu kontinenta i ima mnogo kontrasta. Ljudi su izuzetno energični baš kao što su i emotivni, ima mnogo kriminala, ali ima i ljubavi i topline… Koliko se sve te stvari reflektuju na tvoj umetnički rad?

Camilla: Da, Nigerija je veoma zanimljiva zemlja. U nekim aspektima, veoma je slična Americi. No, ono što je naročito interesantno je koliko su Nigerijci koji žive u Evropi radni i vredni, koliku želju imaju da urade i naprave nešto dobro. Imaju veoma izraženu radnu etiku i to je nešto na šta sam izuzetno ponosna.

A šta je tebi Velika Britanija dala, kako kao osobi, tako i kao umetniku?

Camilla: Živim u Londonu i mogu da kažem da je to veoma kompleksan i raznolik grad. Kao jedan od najvećih i najznačajnijih svetskih gradova, London je mulitikulturno mesto i prilično se razlikuje od ostatka Engleske, naročito od njenog severnog dela. Za mene je posebno važno to što mi je pružio priliku da studiram u vrhunskim školama i učim od najboljih muzičara.

Engleska je u političkom smislu veoma otvorena zemlja, možda i više nego što bi njeni građani želeli. Tako smo dočekali premijera poreklom iz Indije, gradonačelnika Londona poreklom iz Pakistana… Kako se ti osećaš u Engleskoj, u Londonu, s obzirom na svoje korene?

Camilla: Vremena su veoma „zanimljiva“. Nedavno je bilo nekih rasno obojenih protesta i nemira u Engleskoj, nečega što ja u svom životu do sada još nisam videla, naročito ne u Londonu. No, ako to ostavimo po strani, smatram da sam veoma privilegovana što sam odrasla u Ujedinjenom Kraljevstvu. Mislim da se ono promenilo, nisam sigurna da li je na bolje, ali to je svakako mesto koje vam daje pregršt mogućnosti. Po mom skromnom mišljenju, na svetu ne postoji takav grad kao što je London, ne verujem da bi mi igde drugde bilo bolje.

Kaže se da je lokalpatriotizam veoma prisutan u tvojoj muzici. Na koji način, o čemu je reč u tvojim pesmama?

Camilla: Sve pesme koje pišem su inspirisane nekim aspektom tradicije i kulture moje domovine. Želela sam da to unesem u svoju muziku, da se kroz nju bavim svime onime što je za mene kao ženu poreklom iz Nigerije važno, tako da ima puno tih „kulturoloških repova“. Moja muzika je vezana za pleme kome pripadam, za narodne priče i pesme o borbi protiv ropstva i druge oblike kulturnog nasleđa.

Da li publika prepoznaje skrivene poruke, kulturne i društveno-političke motive u tvojoj muzici?

Camilla: Ono što u tom smislu želim da stavim u prvi plan jeste patnja crnih ljudi. Sa jedne strane, naši energični i posvećeni nastupi na koncertima su poruka sami za sebe, ali njima takođe želimo da pokažemo sve kontrasti života crnačke zajednice, ponajviše crnačku radost i crnačku patnju.

Tagovi: Camilla George