Chakka Svraka (KaliKamo): Pod plaštom ne ćutim nikome

U našim pesmama nema optimizma, ali mi kao ljudi nismo mračnjaci i pesimisti… Ne mogu baš imati „eye contact“ s publikom, jer moram kopati tekstove po svojoj glavi… Izgleda da smo sa KaliKamom napravili svoju nišu koju više niko ne može ignorisati… Važno mi je da se u muzici osetim kao u svojoj kući kako bih tekstove mogao „udomljavati“

No, ako već nije lako biti kreativan, iskrenost i intenzitet su uvek dobar izbor. Ako uspete da za kratko vreme prezentujete neku iskrenu istinitost opšte prakse, pa to još bude šareno i nakrcano različitim sadržajima, a sve uz neki zarazni plesni ritam… Sva je prilika da imate dobitnu kombinaciju. Samo još da neki izdavač prepozna potencijal vašeg lika i dela i eto uspeha.

Zvuči realno? Pa, i ne baš. Ali, znajte da se dešava. Na primer, Miroslav Čatalinac je čovek koji je verovao u svoju ideju, pa je dočekao da istu posle dužeg vremena i naplati. Nije vam poznato ime? Hmmm… A jeste li čuli za Kali Fat Dub? Mnogi nisu znali ni za taj projekat i pored nekoliko objavljenih albuma, pa je ovaj sastav gotovo do kraja ostao na nivou ezoterije.

I onda se odjednom dogodio KaliKamo i za tili čas osvojio regionalno tržište i publiku… Samo što to baš i nije bilo naprečac, već je gorepomenuti Miroslav Čatalinac (aka Chakka Svraka, KaliBal, Old Psycho…) dugo tražio adekvatnu formu za svoje lucidne stihove i vrcavi MCing. A ona se pojavila u bendu Kudikamo? (Roko Margeta – synth; Đuro Dobranić – bubanj) i uz svesrdnu pomoć producenata Ognjena Zečevića (Egoless) i Dina Mudrića (Gino Gelato).

Pa, šta je bio ključ uspeha KaliKama? Bratstvo i jedinstvo, reklo bi se. Ovaj sastav je srpskohrvatski projekat, s obzirom da je Chakka naše gore list, mada korenje već dugo pušta u Dalmaciji. Ostatak ekipe su muzičari, producenti i ton majstori iz Hrvatske. Svoj zajednički projekat definišu kao „red duba, nered punka“, odnosno kao „perkelt disko“. Nisu pomišljali na obnavljanje nekadašnje Jugoslavije, ali i te kako jesu na revitalizaciju vrednosti koje su u toj državi postojale.

Stoga, nije čudo što je prvi album KaliKama nazvan „Jedinstvo“. Isto tako, nije čudo ni to što publika sjajno reaguje na taj materijal, pa promotivni koncerti budu rasprodati danima unapred. U to smo nedavno mogli da se uverimo u novosadskoj knjižari Bulevar Books, gde bukvalno ni igla nije imala gde da padne tokom sjajnog nastupa KaliKama, a sve uz odličan dub set koji je pripremio Ivan Andrijašević (DJ Fokus). Sve to je bio više nego dobar povod da na našim stranama ugostimo Chakku, jednog od najboljih MC-jeva na ovim prostorima.

Prvo pitanje je veoma čudnovato, ali ja jednostavno ne mogu da ga izbegnem. Pa, kako si?

Chakka: Najbolje ikad (smeh). Čini me dobro raspoloženim da smo ponovo svi u bendu, što smo dugo čekali. Napokon se projekat sklopio, ponovo smo u kombiju, ponovo smo na putu i to nas baš veseli.

Vraćaš se u Novi Sad, jedan od svojih gradova…

Chakka: Jedan od svojih gradova, definitivno. Prethodnog dana sam bio u jednom, a danas sam u drugom, još „svojijem“. Zapravo, svaki grad je moj, ako ćemo tako. Pre dva vikenda smo išli za Rijeku, Pulu i Zagreb i svuda nam je bilo kao kod kuće.

Kako ti kao stvaraocu izgleda taj nomadski život?

Chakka: Mnogo sam se puta selio, pa se valjda čovek nekako navikne. Zapadna Bačka, Sombor, Novi Sad, pa Zagreb, Šibenik, Slunj, Karlovac… No, to definitivno dobro radi za inspiraciju.

Chaky, MC Chakka Svraka, Old Psycho, KaliBal, Bitanga… To su sve tvoji pseudonimi koji su se vremenom menjali. A ko si ti sada?

Chakka: Sada? Ja bih najviše voleo biti samo Miroslav, ali to baš ne ide tako lako. Trudim se što više biti Miroslav, što više biti tamo di ti srce kuca jako: sa svojim mačkama i psima, sa svojom partnericom, sa svojim ljudima… Kako godine prolaze, to mi sve više postaje imperativ: da što više vremena provodim sa ljudima koje volim i koji mi tu ljubav vraćaju. Ako nemam vremena za to, čemu onda sve ovo drugo? Muzikom se bavim, ali od muzike ne živim. Konstantno jurim neke poslove, bavim se drugim stvarima, ali isto tako u tim poslovima nalazim gomilu inspiracije, pa to jedno drugo nadopunjava.

Da se vratimo onome „kako si“… To je pitanje koje sve ređe postavljamo jedni drugima, naročito nekim iskrenim tonom. Koliko smo otuđeni jedni od drugih?

Chakka: Mi smo mnogo otuđeni i to je definitivno veliki problem. Naročito mlađe generacije, koje su poprilično zagnjurile u život na društvenim mrežama, pa i ne stignu jedne druge pitati „kako si“. Nedavno sam se posle dugo vremena čuo sa svojom prijateljicom i pitao je „draga, kako si“, na šta mi je ona odgovorila „baš mi je drago da si me to pitao“. Nevezano za pesmu, skužio sam kolika je veličina te jedne rečenice. Jednostavno, prestali smo brinuti jedni za druge. I kada zaista iskreno postaviš to pitanje, neke stvari se baš pomere. To je veoma bitno. Naravno, ne smemo zaboraviti ni stari dobri zagrljaj.

Mnogi za „Jedinstvo“ kažu da je to soundtrack apokalipse, čak i ti u jednom od tekstova kažeš da si njen glasnik. No, naglašavaš i da su ti tekstovi pozitivni, da nisu pesimistični…

Chakka: Nisu optimistični, ali nisu ni pesimistični. Mislim da smo pogodili negde između. U našim pesmama nema optimizma, ali mi kao ljudi nismo mračnjaci i pesimisti, pa tražimo neku zlatnu sredinu kroz koju se možemo najlakše i najbezbolnije provući. Ja bih voleo da imam više inspiracije kada je reč o nečemu pozitivnom, ali ne živimo u takvom svijetu.

Ti si poreklom iz okoline Sombora, odnosno iz Bačkog Monoštora ili Bačkog Mančestera, kako ga ti zoveš…

Chakka: … Bačkog Brega, Bezdana… sva ta sela nekako držim u srcu.

Pa, kako izgleda zameniti „evropski Amazon“ za „plavi Jadran“?

Chakka: Zanimljivo, često me ljudi to pitaju. To su dve totalno različite energije, dva različita mentaliteta, ali je i iz jednog i iz drugog vrlo inspirativno crpiti energiju. Celo dalmatinsko podneblje ima tu neku glasnu energiju, dok je Vojvodina uvek onako izravna. I onda je super kako se to nekako meša, ima kod mene ikavice, ekavice, ijekavice… I meni je zaista super igrati se sa time. Neko stiska pedale, a ja stiskam energije tih raznih podneblja u kojima sam živeo.

Kako u kraju u kome sada živiš reaguju na tvoju ekavicu?

Chakka: Rekao bih da im je čudno. Šibenik je grad koji to prihvata ako si aktivni učesnik neke scene, ako se pokažeš pred komšilukom, a mi naš komšiluk baš volimo i oni vole nas. Mnogo starijih ljudi oko nas je služilo vojsku u Somboru, pa im je veoma zanimljivo kada kažeš da si iz Sombora. Tada sve druge razlike padnu u drugi plan, pa pričamo o životu, njihovim i mojim dogodovštinama. Iskren da budem, za svojih sada već 15-16 godina života u Hrvatskoj nikada nisam imao problem zbog ekavice.

Kako si i sam rekao, ponovo si u jednom od najvažnijih gradova za tebe. Zbog čega ti je Novi Sad tako značajan?

Chakka: Tu sam jedno vreme i živeo, imao sam sjajnu ekipu, a i dan-danas je imam. Ovde su neki meni veoma dragi ljudi, a ja se uvek osećam kao kod kuće kad dođem u Novi Sad. Sada su sve oči uprte u taj grad, naročito zbog studentskog protesta, pa mi je važno biti tu. Bilo mi je drago prošetati kroz Novi Sad i sve to što se izdešavalo budi neku ljubav, ali i bes, tugu… Imao sam veliki emotivni naboj. Celog dana sam se šetao po gradu i vrteo film nekih priča koje smo ovde proživeli.

Lokalnim izrekama poklanjaš veliku pažnju. Gde god da odeš, pokupiš nešto novo… A kada se one pomešaju sa naučnom fantastikom, realizmom, novinskim naslovima, citatima iz filmova… Kada se sve to prenese u tvoje stihove, šta je to onda? Kako se zove ta papazjanija?

Chakka: Ja nemam pojma da li je to „spoken word“, ali bih volio da to bude. Sve što sam radio za Kali Fat Dub i što sada radim za KaliKamo su, zapravo, fragmenti, kolaži nekih misli, mojih ideja, narodnih izreka, novinskih naslova i svega ostalog. Potom se sve to spaja u neki niz koji stvara koherentnu grupaciju reči. Sve to na kraju postane tekst, koji dobije i neki prigodan naslov.

A kako barataš sa tolikom količinom informacija? Kako sve to sklapaš u jedan tekst?

Chakka: Znaš kako, najteže mi je dok ne snimim. Do tada mi je sve izmešano i nemam te neke markere za koje bih se mogao hvatat. Kada snimimo, tada mnogo slušam i stvore se neke sekvence po kojima se nekako orijentiram, a potom sve i zapamtim. I onda moram staviti masku, moram žmuriti i ne mogu baš imati taj neki eye contact s publikom, jer moram kopati te tekstove po svojoj glavi. Moram biti fokusiran na njih, jer imam markere koji me vode kroz ceo tekst.

A koje su ti to lokalne izreke bile zanimljive u nekom skorijem periodu?

Chakka: Super da si me to pitao, jer dosta razmišljam o tome što sam zadnje čuo. Kada neko u Šibeniku kaže da će poludeti, oni mu odgovore „najlakše je poludit“. Nakon korone i svih drugih stvari kroz koje smo prošli, ljudi su izgubili kompas, pa nam je postala izreka „najlakše je poludit i najteže se ličit“. Dakle, ako ne počneš od samog sebe, nemoj očekivati da će se nešto oko tebe promeniti.

Šta predstavlja crveno mitsko biće koje otelovljuje Chakka Svraku na sceni?

Chakka: Neko mitsko biće jeste, ali ga još nisam definirao do kraja. Bilo nam je zanimljivo da neki kostim uvek bude u igri. I onda se pojavila moja prijateljica Ivana iz Drniša, donela mi je crveni plašt i rekla: „Ovo je moja baba plela i ja bih volela da ti to imaš“. To je bila ljubav na prvi pogled! I onda smo od toga krenuli gradit tu neku komičnu priču, pa smo skontali da i oko i kamera vole taj kostim. Jednostavno, ja se u njemu najbolje osećam. Ispod tog plašta ja se ubacim u neki svet u kojem mogu sve. Inače, kao Miroslav sam prilično povučen i neke stvari ću prećutati ljudima, ali taj lik u crvenom odelu neće ćutati nikome.

To biće definitivno nije svraka, a nije ni morka…

Chakka: Ne, nije (smeh). Svakako, obožavam to odijelo. Mnogi mi kažu da ga treba zameniti, jer vreme Kali Fat Duba je prošlo. No, moljci ga još nisu dovoljno naružili, pa neka traje. Čak su i momci iz benda rekli: „Znaš šta, glupo nam je da ti budeš prerušen, a da mi iza tebe izgledamo kao neki štreberi“. Stoga, našli su prigodan odgovor na moj kostim, a ja sam veoma sretan i ponosan da sam napokon našao takvu skupinu frikova koji žele pratiti „pravila igre“.

Da u svemu tome naglasimo i važnost crvene boje. Citirajući Ramba Amadeusa, ti si jednom rekao: „Ako ne znaš kako duplirati honorar, ti obuci odelo. Ako ga želiš još jednom duplirati, obuci crveno odelo“.

Chakka: Da, crveno odelo dosta toga simbolizira, pa ljudima prepuštam da oni o tome razmišljaju.

A da li se tebi podebljao novčanik otkako nosiš ovaj crveni plašt?

Chakka: Jeste, naravno. Ponajviše neplaćenim računima (smeh).

Kali Fat Dub je dugo trajao. Zašto je taj projekat okončao svoju misiju, da li se tu iscrpeo kreativni potencijal? Šta je sa Harisom Piltonom? I kako je došlo do nastanka KaliKama?

Chakka: Da, mi smo kao Kali Fat Dub zaokružili tu neku svoju priču. Bio je to veoma buran razlaz, ali se tako moralo završiti. U ta tri albuma smo mi mnogo toga ispričali. Haris je krenuo svojim putem u reggae projekte, a ja sam oduvek želeo bendovsku priču, pa sada konačno imam dovoljno prostora da sa tim ljudima iskomuniciram i učestvujem u procesu stvaranja muzike. To je moja forma, uvek sam želio biti backan nekakvim bendom. I tako su se desili Roko i Đuro, sreli smo se slučajno na nekom šašavom festivalu. Ja sam čuo šta oni sviraju i to mi je bilo veoma zanimljivo. Ja sam ih zvao svirati, a oni su želeli da to odmah snimimo. Gde ćemo snimiti? Naravno, kod Ognjena, jer znamo da može napraviti čudo od naše muzike, da to može baš lepo zaokružiti. Na kraju nam se i on pridružio, s obzirom da svira saksofon i gitaru. I to je sada to, uz Dineka na miks pultu. Ne možemo tonce klubova baš toliko okupirati, jer ima tu stvari koje treba pospajati i iznivelirati, pa je to posao za Dina.

Već si dugo u Šibeniku. Kakvu si inspiraciju i kreativni potencijal našao u tom okruženju? Šta te drži tamo?

Chakka: Drže me ljudi, uvek je to tako. Baš sam nedavno razmišljao o tome kako sam živeći u Šibeniku napisao već tri albuma: „Životinjsku karmu“ za Kali Fat Dub, „Jedinstvo“ za KaliKamo i još jedan album sa grupom Joke iz Francuske, koji će biti objavljen sledeće godine. Dakle, sredina je nesumnjivo inspirativna, baš kao i ljudi. Kada u Dalmaciji prođe leto, turisti se vrate svojim kućama, pa dođe zimski period u kome se skoro ništa ne dešava. Jedino se u klubu „Azimut“ povremeno organizuju svirke. Meni taj period odgovara da se povučem u svoj brlog i sve ove male sreće i velike tuge nekako smiksam. Tada samo vadim sve te male segmente, lego kockice i slažem ih u priču.

Kada sam prvi put čuo tvoju muziku, pokušao sam da skontam na šta me ona podseća. I rekao bih da je MistakeMistake nekako najsličniji tome…

Chakka: Ti si prvi koji nije pomenuo Dubiozu kolektiv i baš mi je drago zbog toga (smeh). MC Milovana znam veoma dugo, mada smo u poslednje vreme malo izgubili kontakt. On je jedan od ljudi sa kojima sam blisko sarađivao dok sam još bio u Somboru i radio sa grupom Line Out, koja više ne postoji. No, kada smo počinjali, njega smo zvali da „emsija“ na našim jam sesijama. MC Milovan nam je u to vreme zaista bio velika figura. Mislim da je Line Out čak i napravio jednu stvar sa njim, pa mi je baš drago da si pomenuo MistakeMistake. Ne čujem za njih tako često, a jedno vreme su zaista drmali.

Moramo da pomenemo jednog čoveka koji je ovde prisutan, a koga si i sam istakao kao veoma značajnog. Kada niko drugi nije verovao u vas, tu je bio Milan Čekrdžin – Cef.

Chakka: Nemamo dovoljno vremena da pričamo o svim tim našim konekcijama (smeh). Da, Cef je uvek uz nas. Kali Fat Dub je bio priznat i poznat, pa je uspeo da probije te neke drugarske krugove. Znaš ono, praviš muziku, pa te tapšu po ramenu i pričaju kako je sve to super. Ali, sada kreću neki drugi momenti. Ljudi nas čuju i vide ovde i onde, a mi se i dalje pouzdamo u tih naših 5-6 prijatelja. Cef je vrlo konkretan i fundamentalan stub koji drži ceo taj naš mali svet. Njemu se uvek obratim kada me neko pozove na svirku u Srbiji, pa mi on kaže da li je to vredno nastupa ili ne.

Da, Kali Fat Dub je bio relativno poznat, ali je, uprkos tome, prolazio ispod radara, barem kada govorimo o nekoj široj javnosti.

Chakka: Jeste, tako je. Baš sad čitam neke komentare… KaliKamo je u Hrvatskoj eksplodirao, dva tjedna zaredom bili smo najprodavanije izdanje. Piše se i govori o tome, zovu nas na intervjue i to onda u očima javnosti postaje veliko. Ljudi pitaju ko je to, šta se to dešava… Ide intervju u Nacionalu, pa se tu i neke fotke pojave… I onda ljudi skontaju da mi imamo još puno toga iza sebe, da su neka naša izdanja objavljena još 2015. godine. Mi smo odsvirali toliko koncerata i festivala, toliko humanitarnih događaja, ali to nekako uvek prođe ispod radara, ta niša nekako uvek bude zapunjena. Ne želim zvučati pretenciozno i prepotentno, ali izgleda da smo sa KaliKamom napravili svoju nišu koju više niko ne može ignorisati. Pritom, samo smo radili ono što volimo.

Treba reći još jednu važnu stvar, a to je da je muzička industrija na mnogo većem nivou u Hrvatskoj nego u Srbiji. Počev od izdavača, preko promotera i organizatora, pa sve do bazične logistike za muzičare i bendove…

Chakka: Oni su u jednom momentu krenuli baš probitačno sa vraćanjem vinila u igru, to je meni bilo baš zanimljivo. Zatim… Kada sam se tokom dvehiljaditih počeo baviti muzikom, ja sam bio veoma zaluđen sound system kulturom. Ako si želio otići u klub i slušati sound system na najjače, bez ograničenja i upada policije, onda je Zagreb u tom momentu zaista bio Meka i Medina tog sporta. U vreme kada sam ja otišao tamo i kada su stasavali bendovi poput Radical Duba, Zagreb je bio “the place to be” ako si se time želio baviti. Nekako, uvek su imali taj zamah kada je reč o muzici, pa su se neki naši prijatelji, koji su uglavnom radili festivale, počeli baviti i izdavaštvom. Tako sam se ja obratio našem prijatelju Vedranu Menigi, koji nam je već izdao Kali Fat Dub, rekao mu da imamo KaliKamo projekat, pitao ga da li mu se to dopada i da li to želi da izda… Naravno, postoji još izdavača, to izdavaštvo je u Hrvatskoj baš veliko, ali Vedran je odmah prihvatio saradnju i, evo, zahvaljujući njemu sada imamo novu ploču. Postoji ozbiljna mreža distribucije, oni rade sa “austrovinilima” koji isporučuju vrlo kvalitetan proizvod. Kada staviš tu ploču na gramofon, ona zaista zvuči kako treba. Dakle, otišli su jednu stepenicu više u proizvodnji i prezentaciji, a postoji i tržište di se to može prezentirati, tako da je sve to veoma zanimljivo. Mada, ne bih rekao ni da Srbija mnogo kaska za time. Dešavaju se stvari, postoje sjajni festivali poput “Ljubavi i besa”, uvek se pozovu šarene ekipe… Mislim da je u Hrvatskoj jedino izdavaštvo uznapredovalo više.

Evo, sada si istakao “Ljubav i bes”, a to nije nimalo slučajno. Tu je već pomenuti Cef sa istoimenim festivalom, a i ti koristiš te reči u svojim stihovima. Koliko, zapravo, one rezoniraju sa tobom?

Chakka: Baš mnogo!

Dakle, koliko ljubavi i besa ima u tebi?

Chakka: Pa, kako kad… Trudiš se uvek biti ljubav, ali ne možeš to uvek držati pod kontrolom. Iz svega toga treba izvuć najbolje i naučiti kako se nositi sa jednom i sa drugom stranom.

Mnogo je rima, teksta koji treba obraditi… Kako zapamtiš sve to, kako bilduješ svoju memoriju?

Chakka: Samo slušanje! Uvek ću prije napisati ono što zaista osećam i vidim, pa onda to nije tako teško iskopati. Nije to navežbana pesmica, pa da se pitam da li sam zapamtio ili nisam. Ako to stvarno osećam, ako znam šta i kome govorim, neće se to zagubiti.

Da li ti se nekada desilo da nisi mogao da se setiš teksta?

Chakka: Da, naravno. Ali, mi smo stari lisci, tako da znamo šta treba ubaciti i kako izneti strofu do kraja. Poslednji put je bila super fora, jer sam ja zaboravio jedan stari tekst, pa sam samo bendu pokazao znak. Oni su skontali da sam u problemu i odmah su prešli na refren (smeh).

Zašto si rešio da širiš “opasne ideje i opasne frekvencije”?

Chakka: Auuu… Pa, ne znam. Zato što za druge ni ne znam. Da smo hteli širiti neke drugačije ideje, možda bismo i prije došli do uspeha, ali to uopšte nije bio cilj. Širimo to što vidimo i osećamo, to što nam je bitno, tako da tu nema puno kompromisa.

Na omotu “Jedinstva” mogu se pročitati neke bazične vrednosti: snaga, solidarnost, poštovanje, kreativnost, drugarstvo… Koliko to zaista postoji u okruženju u kome živimo?

Chakka: Zbog svega toga smo album i nazvali “Jedinstvo”, jer te vrednosti su ono što nam upravo i treba. Sa svih strana se nameće razdor, pa treba ozbiljno, iskreno i svim snagama poraditi na jedinstvu. Mi se trudimo kretati se u krugovima gde se te i takve vrednosti najviše neguju i sviramo na takvim festivalima. Kada smo spremali promociju albuma, mi smo se javili tim ljudima u čijim smo kućama i na čijim smo festivalima i svirkama osećali da se te vrednosti zaista neguju. Pretprošle godine se SAWA Festival u Županji raspao zbog nevremena, pa su se cele 2024. radili razni festivali, svirke, benefiti… I Atheist Rap je svirao u Močvari, mi smo svirali u Zaboku, konstantno se i svuda sviralo. Ja sam kao dub izvođač svirao na više punk festivala nego na dub dešavanjima. Prosto, ljudi su nas zvali na takva dešavanja. I kada se na kraju desio taj SAWA Festival, to je bilo tako divno, veliko i emotivno. Te godine sam upoznao toliko ljudi, odsvirao toliko festivala, spojio se sa nekim pričama, upoznao neke nove ljude, zajedno smo skupili novce i pomogli nekim ljudima… I kada dođeš tamo i vidiš sve te ljude sa kojima si oko tih stvari cele godine komunicirao, onda ti srce bude puno. Za mene je to jedina valuta koja vredi.

U svojim pesmama često koristiš citate iz filmova, ali i iz muzike drugih bendova. Recimo, uzeo si nešto od Bijelog dugmeta…

Chakka: Da, „moja kuća je bez krova“ (smeh). To je moja baba izgovorila tokom opskurne ostavinske rasprave sa svojom sestrom.

I to te je navelo da iskoristiš taj stih?!

Chakka: Naravno da jeste! Ona je to izgovorila ne znajući za Bregovića, Dugme i njihovu muziku (smeh).

Po nekim tvojim objavama reklo bi se da si vegetarijanac. Ili, možda, vegan?

Chakka: Ni jedno ni drugo, ali se klonim brze hrane, a poprilično i mesa. Ribu jedem sa komšilukom, jer moja suseda je strastvena u ribolovu, pa kada kući donese ribu, mi to ne možemo odbiti. U drugim situacijama se trudim ne jesti ništa što je previše procesuirano. Imam svoj vrt i trudim se jesti što više hrane iz sopstvene proizvodnje. Nikada se nisam deklarisao, ali se nikada nisam želio ni trovati.

Pa, gde raste najbolja blitva?

Chakka: Vidim da si propratio sve (smeh). Najbolja blitva raste u Razorima, to odgovorno tvrdim. To je malo naselje severozapadno od Šibenika gde moji susedi imaju baštu iz koje dolaze najbolja blitva, najbolja zelena salata i najbolje maslinovo ulje.

Listovi su veliki i široki, mogu se upotrebiti na više načina…

Chakka: Uvek! Nismo još motali blitvu, ali nikad nije kasno… Najlakše je poludit (smeh)!

Kakvi su ti dalji planovi sa KaliKamom? Da li ovo vidiš kao dugoročnu priču ili imaš više paralelnih projekata kroz koje želiš da se ostvariš?

Chakka: Učestvujem na nekoliko projekata, ali to je samo gostovanje. Mnogo biram projekte na kojima ću raditi jer ne želim da učestvujem u nečemu što mi se ne sviđa. A KaliKamo zaista vidim kao projekat koji bi mogao nastaviti dalje. Muzičari se uvek plaše kada im se desi dobar prvi album. Brine ih šta će biti s drugim, to je nešto što sam imao i sa Kali Fat Dubom. No, sa ovim ljudima želim raditi drugi album, želim što prije osposobiti prostoriju za probe kako bismo počeli sa jammingom. Kudikamo? je bio jam session projekat iz koga smo izvadili svu muziku, a meni je Kali Fat Dub bio baza iz koje sam izvadio tekstove. Ja moram doživeti muziku na neki način da bih mogao pisati, pa jedva čekam da se vratimo u tu sobu i počnemo svirati neku muziku. Važno je da se u toj muzici osetim kao u svojoj kući kako bih sve te tekstove mogao „udomljavati“. Imamo još mnogo koncerata, treba svirati „Jedinstvo“, ali svaki novi nastup donosi i neku novu ekstenziju. Dosta toga smo i od Kali Fat Duba obradili, a neke stare tekstove smo ubacili u nova odela.

U svetlu tvoje priče o debitantskom albumu, nedavno nam je Vlatko Stefanovski rekao da „nakon prvog albuma postaješ mainstream“. Da li i ti imaš takav utisak?

Chakka: Recimo, muzička industrija u Hrvatskoj je imala zamah. Imala je bendove i priču, sve je to išlo super. Ove godine se izgleda to malo istrošilo. Ne pojavljuju se toliko novi bendovi, ali kada se pojavi nešto novo, svi ti muzički recenzenti moraju opravdati svoje postojanje i pisati o nečemu. I onda se zagrabi nešto, a to bendove baš zna da ponese. Treba raditi ono što voliš i na način koji ti je srcu blizak. Mi ništa drugačije nismo napravili sa KaliKamom nego što smo oduvek radili. Ali, sada je to muzička industrija zagrabila i rekla „wow, ovo je super, ovo je najbolje“. Bitno je ne potpasti pod te priče, moje iskustvo je definitivno takvo. Ako samo malo spustiš gard, to te lako odnese na neku stranu koja više ne bude tvoja. Znam ljude koji su potpisali ugovor sa izdavačkom kućom, tri albuma za tri godine. Prvi bude super, drugi mlak, a treći apsolutno ništavan. Ne možeš ti u tri godine… Možda te ne ponese neka inspiracija, možda ne upoznaš prave ljude, možda se ne zadesiš na pravom mestu i ne isporučiš prave reči. I onda se izgubi sve. Kada smo snimali ovaj album, ni u jednom momentu nismo razmišljali di mi sebe vidimo nakon što on izađe. Nikada nije bilo neke strategije i taktiziranja. Mi smo zainteresovali muzičku industriju, ali smo se onda pogledali i rekli: „Hajdemo sad sesti i videti šta je to što mi želimo“. Mi želimo svirati u Rijeci, u njihovom punkerskom Podrumu, svirati kod prijatelja u Kotaču, svirati u Močvari… A onda se pojave neki festivali koji kažu: „Super, baš nam treba jedan takav bend da zapuni stage“. Super, nećete nas imati. Jednostavno, mi ćemo svirati tamo di mi želimo. Pozovu bendove, ali ih ne žele platiti. Ili, pozovu nas, a mi treba da se osećamo počastvovanim što ćemo svirati za karte. EXIT nam je to mnogo puta radio dok smo bili mladi bend iz Bačkog Monoštora. „Dođite svirati. Jebi ga, nema ništa u backstageu, ali imate upad za dan kad svirate“. Kada si klinac, to ti je bitno. Kada više nisi klinac i kada znaš šta radiš i kako radiš… Imamo mi svoje kanale za distribuirati muziku. Festivali neka zovu svoja velika imena, neka rade svoju stvar, a mi ćemo se snaći. Ako uspije, uspijelo je. Ako ne uspije, idemo dalje. Nije nam bitno dogurati do većeg stagea, imati bolju satnicu ili bolji tretman na festivalu. Draže nam je biti tu kod Cefa, Zurketa, Vedrana, kod svih tih naših ljudi.

Nikola Čučković i Danilo Ilić (proto tip): Pravimo svet za sebe

Tagovi: Chakka Svraka, intervju, KaliKamo