Dado Topić: Ja sam pripadnik analogne generacije

Ja sam bas gitarista koji je u međuvremenu naučio i da peva… Nikada mi nisu dali da se školujem, jer sam već sa 17 godina bio profesionalac… Nismo otišli na Evroviziju i hvala Bogu da nismo, jer ćemo duže trajati ovako… Odavno se zna da ko uleti sa 100 ili 200.000 ili par miliona može kupiti pobedu na tom festivalu… Digitalije koliko nas obuzmu, toliko će nam i dodijati…

Dado: Ja sam, dok su svi slušali Bitlse i Roling stonse, slušao američke crne pevače. Meni je zakon bio Net King Kol, pa Rej Čarls, pa Elvis, koji je kao čudo od deteta slučajno kao belac postao promoter crnačkih pokreta i crnačke muzike na tim prostorima. Ja sam na svemu dobro naučio dobru školu, ali sam išao i u muzičku školu u Osijeku, Zagrebu i Beogradu, ali mi nikada nisu dali da se školujem, jer sam već sa 17 godina bio profesionalac. Tako da sam ja moje škole i akademije završavao sam. Kada sada pogledam u to vreme, vidim da je bilo puno klinaca koji su razmišljali kao ja i od svega toga smo imali puno dobrih autorskih bendova, sa dobrim i originalnim autorskim materijalima. Bilo je tu i nešto avangardnijih imena i stvari koje su ljudi radili, tako da mi imamo odličnu baštinu, ostaće puno toga za sva vremena.

Jedan od najvećih hitova u svojoj karijeri, pesmu „Princeza“, otpevao je u duetu sa Slađanom Milošević 1984. godine, pokušavajući da sa tom pesmom predstavljaju Jugopslaviju na „Pesmi Evrovizije“. To je bio period kada se rokeri nisu gurali na takmičenje za Evrosong…

Dado: Ja sam na to išao jer sam cenio pozive mojih prijatelja, već dokazanih i iskusnih autora. Obično me pozovu i kažu da imaju nešto samo za mene, nešto što samo ja mogu da uradim… I ja pristanem. Moj prvi izlet u te vode je bio sa Sanjom Ilićem, kad sam napravio tekst i u Parizu snimio demo za „Princezu“. Onda je u tu pesmu uletela i Slađana, to je bio ljubavni duet i bilo je nešto strašno uspešno. Nismo otišli na Evroviziju i hvala Bogu da nismo, jer ćemo duže trajati ovako.

Evrovizija se u međuvremenu izrodila u nešto sasvim drugo. Da li danas pratite to takmičenje i kako vam izgleda?

Dado: Evrovizija je jedan svetski cirkus, svega po malo ima tamo, ali uglavnom ima puno novaca. Odavno se zna da ko uleti sa 100 ili 200.000 ili par miliona, što su Rusi, Belorusi i Ukrajinci pokazali, može kupiti pobedu na tom festivalu. Ovo je internacionalni festival za široke narodne mase, kad vidite koliko zemalja dolazi, svi nose neke zastavice, neka čudesa od garderobe kako bi pokazali dizajnerski domet njihovih ljudi… On je tako koncipiran da cela ta halabuka traje nekih mesec dana oko toga, pa se ljudi umire i čekaju sledeći. Imaju svoj globalni klub obožavalaca i to tako živi. Dobro je da to postoji, jer da ga nema možda bi izmislili nešto treće. Nije to festival kao što je nekada bio San Remo, koji je bio festival koji je donosio nove stilove, trendove, nova imena, barem 80% učesnika su bili novi vunderkindi koji su donosili jednu potpuno drugu interpretaciju, drugi način izvođenja.

Kako se danas uklapate sa digitalnom tehnologijom, sa kompjuterima koji preuzimaju prevlast, a odrasli ste uz gitare, bas, bubanj…

Dado: Ja sam pripadnik analogne generacije. Digitalije su došle kao nužno zlo, jer mi nismo mogli da nosimo koncertne klavire i Hemonde na svaki koncert da bi zadovoljili neki kvalitet zvuka, a to sada možete sa nekom malom klavijaturicom sa pet oktava i dočarate, recimo, Hemond ili grand pijano, neku dobru Jamahu… Danas ljudi imaju puno izbora u tom smislu, ali da doživite neku pravu stvar, tenziju, fascinanciju nečim morate izaći na teren i osetiti loptu, da li je tvrda, meka, pokušati pogoditi gol… U digitalnom formatu možete kod kuće vizuelno formirati neke stvari, ali to je ipak sve samo digitalno, virtuelno prostor gde nema puno mesta za normalne i prave ljude. Ja sam čvrsto za to da mi ljudi ostanemo ljudi, a digitalije koliko nas obuzmu, toliko će nam i dodijati. Žao mi je samo što mladi više ne pričaju jedni s drugima, nema apsolutno nikoga na ovom svetu ko prati te klince. I sam taj veliki izbor mogućnosti i šansi sprečava te ljude da izaberu pravi trenutak i pravi prostor za sebe, što na kraju završava jednim kratkim trajanjem. Vrlo brzo oni pronalaze neke nove motive i motivacije za bavljenja nekim drugim stvarima i to je ono što nije dobro. Ali, verujem da najbolji ljudi, koji moraju imati i malo poslovno-kreativne sreće, će naći ljude sa kojima će uspeti da realizuju to što mogu i znaju.

Karijera vam traje preko pola veka…

Dado: Moja karijera je super. Ja nisam mislio da ću tako dugo svirati. Ali, uvek kad su me pitali šta i kako, ja sam govorio da sam bendovski čovek, ja sam bas gitarista koji je u međuvremenu naučio i da peva. Pevači su bili onako, malo udareni, čim izađu u prvi red misle da je ceo svet njihov, zaborave da su članovi benda. A ja sam uvek stajao kraj bubnjara i vodio računa da furamo dobar gruv, da sve bude na svom mestu i tako sam postao dobar pevač. Samim tim, kad su neki drugo tako odlučili, onda sam i sam počeo da kompnujem i pišem tekstove i uzeo neko svoje mesto u svemu tome. Dakle, moja karijera je ok, privatno žena i deca jako dobro, imam odličnog menadžera već 40, 50 godina, on se ne menja, voli me kao što me voleo prvog dana… Sve je na svom mestu, spremamo jedan izuzetan projekat za iduću godinu, sa gudačima i pratećim vokalima, jednu priču nešto kao u potrazi za izgubljenim harmonijama ili izgubljenom harmonijom, a to bi trebalo da ima korenje u nekim našim nastojanjima da na ovim prostorima sačuvamo svoje korene, da ne dozvolimo da nas neke nove kulturne tehnologije prebace u neki drugi film, na neke druge koloseke.

Tagovi: Dado Topić, razgovor