Danilo Nikodinovski (Consecration): Samo ljubav može da pobedi smrt

Kad smo konačno završili album, napolju se ništa nije promenilo, ljudi su i dalje bili istraumirani, bezvoljni i sjebani… Više ne može da se zaradi od prodaje albuma, pa ih bendovi koriste kao izgovor da odu na još jednu turneju na kojoj će da zarade pare… Pesmu „Među nama“ zamišljam kao nekog „blade runnera“, gde Miles Davis dolazi na kafu sa Angelom Badalamentijem… Makar došli do pet nuklearnih ratova, svi mi ćemo da nestanemo, a priroda će naći svoj put da živi, preko nas i bez nas.

Ništa drugačije nije ni u muzici. Ovoga puta se neću baviti death metal i sličnim bendovima koji se prema smrti odnose na podrugljiv i posprdan način, već samo onim muzičarima koji joj pristupaju sa dubokim promišljanjem. Jedan od najvažnijih bendova u mom odrastanju definitivno je bio Block Out. Kad se samo setim… Dolazim u Beograd na studije, pun energije i želje za životom, a pomenuti sastav mi lupa šamarčinu pesmom koja, setićete se, počinje stihovima „Mi mirišemo na smrt“, a potom postavlja i metafizičko pitanje „Koji je čarobni akord za sreću potreban“, čime me momentalno resetuje na fabrička podešavanja.

Junak iz naše današnje muzičke priče je, takođe, u velikoj meri inspirisan smrću, ali i samim bendom Block Out. Štaviše, poslednjih deset godina veoma prisno i intenzivno sarađuje sa Nikolom Vranjkovićem, čija je poetika bila kičmeni stub navedenog sastava. Ovo „junak“ nije slučajno, pošto je Danilo Nikodinovski veliki ljubitelj kultnog stripa o Dilanu Dogu, istraživaču natprirodnih pojava. Danilo je sa svojim matičnim bendom Consecration nedavno objavio osmi studijski album „Video sam kako umireš“, epsko delo koje će tek biti predmet muzičkih i filozofskih analiza. Nažalost, nove pesme nismo čuli prilikom njihovog koncerta u novosadskoj knjižari Bulevar Books, ali smo uspeli da porazgovaramo sa umetnikom. O smrti, ljubavi i smrti.

Pošto je smrt centralni deo vaše poetike i muzike, kako je ti doživljavaš? I da li je se bojiš?

Danilo: Da, jer ona je prestanak svega. To najviše osetiš kada nestanu neki tebi dragi ljudi i to počne da utiče na tebe svakog dana. Što si svesniji toga i o tome sve više razmišljaš, ja verujem da ti to sve više i guraš od sebe. Svestan si te neke opasnosti, da sve može da prestane, da možeš i ti da nestaneš, da te više nema. Mi često pomislimo „neće to mene“, ali video sam da se to ljudima nekako samo desi. Nekada se neko razboli i nestane posle dan-dva… Da, teška je to tema, ali smrt i ljubav treba gledati zajedno, jer jedino ljubav može da pobedi smrt, da je nekako odgura i da snaga i energija te ljubavi popune i dopune ljude. Ljubav je jedini način da produžiš život, a smrt čeka i vreba. Tako nekako razmišljam, pa su nam takvi i poetika, tekstovi i muzika.

A koliko ti teško pada život ovakav kakav jeste?

Danilo: Teško, jer stalno ti neko kamenje pada na glavu. Moraš nekako da nađeš način da guraš kroz to i da ljude koje voliš približiš sebi, da se držite zajedno. Tada znaš da nisi sam i sve ti nekako lakše padne. Ne znam, nemam neki precizan odgovor na to, jer gotovo polovina naših tekstova je traženje tih odgovora. Poslednjih godinu dana mi je veoma teško da uživam u životu, jer svi su toliko istraumirani. Teško je bilo da se uopšte svira ove godine. Mi smo svesno pobegli od svega toga i ušli u neki „bubble“ da radimo novi album i tako se zaštitili od svakodnevnih loših vesti. Kad smo ga konačno završili, napolju se ništa nije promenilo, ljudi su i dalje bili istraumirani, bezvoljni i sjebani. Reakcije na album su izostale, kao da ih uopšte i nema, jer ljudi su toliko navikli na svakodnevne loše vesti i stres. Kada im izneseš nešto lepo, oni ne znaju šta sa time da rade, kako da reaguju. Mi čak nismo ni hteli više da sviramo ove godine. Ali, eto, Srđan nas je zvao pošto nismo bili ovde već šest godina, a uz to je i Novi Sad u specifičnom trenutku. I, hajde, rešili smo da dođemo u Bulevar Books. Tako smo i prošle godine prvo svirali u Novom Sadu, pa potom u Beogradu. Sve je veoma čudno i teško u poslednjih godinu dana. Imam isti osećaj kao i za vreme korone, samo što se tada ništa nije smelo, a sada se sve sme, ali se ništa ne može. I ta neka atmosfera, kako se ljudi u globalu osećaju u poslednjih godinu dana, očito je da su se umorili. Pričam samo o poslednjih godinu dana, a ne 10, 20 ili 30 godina unazad, o toj velikoj traumi koja nikako da se završi. Imamo već brojne generacije istraumiranih ljudi koji taj problem nisu rešili. Ljudima ponestaju i motivi, svetlo i nada da će biti bolje. Dakle, teško je kako god da okreneš, ali mi se branimo time što bežimo u muziku i, kao, hajde bar nešto lepo da nađemo tu, neki odgovor, štit i odbranu od svega. Kako ja mogu da olakšam sebi i nekim ljudima, da pokažem da, ipak, postoji nešto lepo u ovom svetu i životu?

Apropo naziva benda, šta je to što je tebi sveto?

Danilo: Nisam siguran da znam odgovor na to pitanje. Mislim da mi je muzika najsvetija, ona je nešto najmagičnije što postoji na ovom svetu. Kroz nju možeš da kažeš mnogo toga ili sve ono što rečima ne bi uspeo. To je nešto što je sveto, nešto o čemu učiš koliko god da znaš o njemu. Kako da se izraziš, koje note i harmonije da koristiš, koje instrumente… To je nešto prelepo što traje ceo život, dokle god imaš taj motiv da pronađeš neki novi zvuk, da nešto novo otpevaš, sa različitim vokalima i pristupom… To je, možda, još jedan od odgovora na pitanje kako produžiti život. Upravo tako, da uvek budeš spreman da naučiš nešto novo, da imaš tu radoznalost i istražuješ šta još u muzici može da se uradi.

Da li je i crveni Gretsch jedna od tih svetinja? Taj model postaje veoma popularan među gitaristima. Recimo, Neno Belan ima dva slična Gretscha, jedan crveni i drugi zeleni…

Danilo: Pa, ima nešto u njemu… Ja sam prvo počeo da učim da sviram klasičnu gitaru, pa sam nakon 8-9 godina učio električnu, koje su razlike, šta je drugačije na električnoj, šta se postiže jednom, a šta drugom. Gretsch kao poluakustična gitara dođe nešto između. Znači, ona jeste akustična, ali je i električna, i onda tu tražiš nešto između. Nije Jimmy Page, a nije ni samo akustična gitara i Nick Drake. Ona je meni, konkretno, važna za koncerte Nikole Vranjkovića u poslednjih deset godina, a za Cons ne može uživo da mi radi posao, s obzirom da ne podnosi glasna pojačala, već mora da se svira kroz neko malo pojačalo. Kad bih je uključio u ovo veliko pojačalo, jadna gitara bi se raspala od feedbacka. Ali, zato sam je na novom albumu iskoristio u nekoliko pesama, jer mi je dala baš taj neki zvuk koji je za snimak specifičan. Da se, opet, vratim na prethodno pitanje… Snimanje u studiju mi je sveto, jer taj snimak ostaje zauvek, a gledajući bendove ovde i u svetu, bojim se da sve manje vode računa o albumu, jer više ništa ne može da se zaradi od prodaje albuma, pa ih bendovi koriste kao izgovor da odu na još jednu turneju na kojoj će da zarade pare. Tako su počeli da gledaju turneje i koncerte kao posao na koji idu svakog dana. No, koncert bude i prođe, a snimak, koji treba da bude važan jer ostaje zauvek, postao je manje bitan. Ja sve više želim da dođem do najsavršenijeg mogućeg studijskog snimka, pogotovo je to bilo sa ovim novim albumom. Ranije, pre nekih 10-15 godina, imao sam negde u glavi ideju da hoću još nešto da snimim, ali onda bih sebi postavio pitanje „kako ćemo to da izvedemo uživo“. I, onda, prođu tolike godine, a mi odsviramo 5-6, u najboljem slučaju 10 koncerata godišnje. Album je nešto što ostaje zauvek, ili koliko taj medij već može da traje. Snimanje, posao ton majstora i sve drugo što sam naučio, sve ih više spajam u taj studijski rad, u proces pravljenja pesme. Od samog početka, kad praviš prvi akord ili dva, već tada pakujem u glavi šta sve treba da se radi na snimanju kako bismo otkrili neke nove stvari, šta sve lepo i novo može da se desi, a nije se desilo do sada.

Album „Plava laguna“ se baš dugo kuvao i bio je veliki zaokret u odnosu na sve što ste do njega radili. Kako se dogodila ta tektonska promena?

Danilo: „Cimet“, „Univerzum zna“ i „Grob“ su, zapravo, bili trilogija koju smo mi snimili oktobra 2011. godine (bubanj, bas i gitare za sva tri albuma), pa smo ih izdavali jedan po jedan. Malo smo se tada i umorili, trebalo nam je vremena da shvatimo gde i šta ćemo dalje, pa smo „Lagunu“ snimali tri puta po dve pesme. Kako smo ih radili, tako nam je nekako bilo i lakše da ih zaokružimo. „Tvin Piks“ se veoma brzo dogodio, a „Rafinerija“ je pesma koju sam ja vukao od 2008, pa smo je tek 2019. godine završili. Dakle, nema pravila, neke pesme se nameste baš brzo, a na nekima mora mnogo da se radi. Taj album nismo ni mogli da sviramo onoliko koliko smo hteli, s obzirom da je krenula korona i nismo mogli da nastupamo.

Isto možemo da kažemo i za „Smrt, ljubav, smrt“, i kod njega je postojala duga pauza. No, tu je bilo uključeno više faktora. Pored korone, ti si proživljavao neku svoju ličnu, ali i umetničku katarzu.

Danilo: Da, tokom korone nismo mogli ništa. A kada je ona prošla, bubnjar nam je imao moždani udar i više nije mogao da svira. Umesto Matije (Dagovića) došao je Aki (Andrej Mladenović), pa je on odsvirao dva-tri koncerta 2022. i 2023. godine. Tada smo od SOKOJ-a uspeli da dobijemo neku kintu za snimanje tog albuma. Ali, kako je vreme prolazilo i rok se smanjivao, mi smo shvatali da nemamo materijal za album. U martu prošle godine smo pisali molbu SOKOJ-u da nam produže rok za još šest meseci, jer ništa nismo stigli da uradimo. A onda je Aki rekao da prestaje da svira bubanj, ali da će da se posveti miksu. Da bismo uspeli da završimo album u roku, zvali smo 3-4 bubnjara po pesmi: Maksa (Aleksandar Maksimović) za „Delirijum“, Kuzmu (Marko Kuzmanović) za „Blajndere“ i Jekija (Milan Jejina) za „Demonsku lepotu“. I onda je ostao taj neki mali snippet sa probe, kada smo „Delirijum“ probali prvi put, Aki je odsvirao to nešto malo. I onda smo mu dali da se i on upiše na album u pesmi „Grozomorno grimizna“, da ostane taj minut s probe. Na tom albumu je učestvovalo između sedmoro i desetoro ljudi, gde smo, realno, samo Ivan (Aranđelović) i ja bili jezgro. I odlučili smo da ne uvežbavamo jednog bubnjara na pet pesama, već da svako odsvira po jednu, bude više fokusiran na nju i da nešto specifično. Tako smo uspeli da „rešimo“ taj album i baš u pesmi „Delirijum“ mi se odvojilo nešto sa Gegom (Aleksandra Gegović), sa njenim vokalom na koncertu. Otvorilo nam se po prvi put nešto što Consecration nikada nije imao, pa smo nas dvoje odmah krenuli da radimo dalje. Kako ove godine nije moglo mnogo da se svira, mi smo u maju počeli da snimamo novi album i bukvalno do septembra nismo stali dok sve nismo završili. Super je to kolike su te neke rupe ranije bile, a sada smo za godinu-dve napravili dva fantastična albuma. Ne želim da zvučim arogantno, ali to je sasvim realna ocena kad pogledaš šta se tu sve dešavalo. Mislim da smo baš mnogo postigli. Jedino je za poslednji album izostao neki feedback, ali je, jednostavno, takav trenutak. Mislim da smo otišli malo ispred svog vremena i da će ljudima tek za par godina da postane jasno šta smo mi to, zapravo, snimili. Album smo objavili i on sad više nije naš, on sad treba da živi među ljudima nekim svojim kanalima. I pesmi „Praskozorje“ je trebalo 7-8 godina da zaživi, pa da kroz seriju postane i hit. Za ove nove pesme imam osećaj da će biti potrebno bar godina ili dve kako bi one malo krenule da žive.

Poslednja dva albuma prati i ikonografija vezana za Dilana Doga. Da li je to bila možda i podsvesna želja da ozvučiš omiljeni strip?

Danilo: Pa, jeste… U toku korone sam krenuo da razmišljam kakve su nove pesme. I, pošto sam uzeo da čitam tih prvih šezdeset do sto brojeva, pala mi je na pamet ta ideja. Realno, za Dilana Doga ne zna niko osim Italijana i Jugoslovena, pa su mi ta ikonografija i naslovi bili zanimljivi i bliski, a nešto od toga je savršeno leglo na nekoliko pesama. Što da ne? Uspeo sam nekako da uklopim našu muziku i taj svet, to kako sam se ja osećao tokom korone, kakav je Dilan Dog kao lik… Tu sam se ja možda i poistovetio sa njim i to nekako iskoristio da sve upakujem zajedno. Definitivno postoji veza između tog horora koji nam se dešava svakog dana sa istraživačem natprirodnih pojava.

A ko je tvoj Gručo Marks, ako si se već poistovetio sa Dilanom Dogom?

Danilo: Evo ga, basista Ivan! On stalno daje taj element humora kad sve postane preozbiljno, ispali neku foru, slapstick ili kako god ga zvali. To nam je zaista neophodno. Kada tražimo ljude za bend, nije najvažnije kako neko svira, mada jeste bitno da svira dobro, ali bitna je i energija, kao i smisao za humor, jer baš u tome mora da postoji ta neka kontrateža. Ne može sve da bude smrt i depresija, moraš da uzmeš i onu drugu stranu i da se smeješ svemu tome kroz ironiju, sarkazam ili šta god. Mi smo, čak, namerno ostavili te neke momente na albumu. Na kraju „Delirijuma“ čuje se smejanje, na kraju „Video sam kako umireš“ takođe ima nešto veoma smešno što smo morali da ostavimo, jer to je sastavni deo priče. Možda nije očigledno, ali svakako jeste tu.

Kao što si na početku rekao, ljubav i smrt koegzistiraju na ovom svetu i neodvojive su jedna od druge. No, ima li „Smrt, ljubav, smrt“ neku paralelu sa nazivom pesme „Love, hate, love“ od Alice in Chains?

Danilo: To mi je slučajno palo na pamet. Zapravo, original na italijanskom se i ne zove „Smrt, ljubav, smrt“, već nešto drugačije – „Dellamorte Dellamore“. Više se i ne sećam da li je to izašlo devedesete ili devedeset prve, ali je naš prevod bio „Smrt, ljubav, smrt“. Kada sam to video, bio sam u fazonu da tako mora da se nazove naš album.

Kako bi opisao „demonsku lepotu“, u fizičkom i metafizičkom smislu?

Danilo: Ta borba sa demonima je, zapravo, borba protiv depresije i ceo taj tekst je o tome da li se seliti odavde, da li su tamo drugačiji ljudi, da li ja preseljenjem i svoje demone selim sa sobom. Ne možeš da biraš gde si se rodio i ko su ti roditelji, već ti je to samo dato, negde si bačen, takve si karte dobio… Živeći život ovde poslednjih trideset godina, ti stalno nešto vagaš. I kada se odseliš zbog posla ili nečega drugog, svi ti kažu da si sigurniji u mnogo čemu. Ali, posle nekog vremena, kad stekneš tu sigurnost, počnu da ti nedostaju ljudi odavde, a to je, opet, zbog smisla za humor, specifičnog karaktera, našeg zezanja… To teško da možeš da pronađeš bilo gde u svetu. Ljudi su mnogo hladniji na drugim mestima, susrete planiraju i po mesec dana unapred zbog poslova i porodičnih obaveza. Pričam o Evropi, ne znam kako je u Americi. Ali, nema onoga „ajmo na piće“, da se sa nekim dogovoriš za 5-10 minuta, to je napolju nezamislivo. A ne možeš da se preseliš negde i sa sobom povedeš svojih dvadeset ortaka, to baš ne ide tako. Zapravo, preseliš se sa devojkom, ženom i(li) decom, gradite neki život negde, ali se posle par godina postavi pitanje šta ste dobili, a šta vam nedostaje, pa opet moraš da vagaš šta ti je najbitnije.

Kako si i sam rekao, album „Smrt, ljubav, smrt“ je bio trnovit put za tebe i ceo bend, ali je sa „Video sam kako umireš“ sve bilo mnogo lakše…

Danilo: „Smrt“ je bila priprema za poslednji album, jer ja sam uz Ivana ostao gotovo sam. Trebalo mi je da se taj album desi, i muzika i ceo proces oko njegovog snimanja. Prikupio sam sve te ljude, stegao ih oko sebe i ostali smo zajedno kroz ta dva koncerta u novosadskoj „Fabrici“ i beogradskom SKC-u. Nakon toga smo sačuvali tu energiju i rekli: „Hajde da ne pobegne to, nego da odmah idemo dalje“. Znali smo da Gega treba da se preseli u London, pa smo rešili da iskoristimo to zajedničko vreme koje smo imali na raspolaganju. Ona i ja smo, konkretno, radili „Buđenje mumije“ mesec do dva onako baš brutalno, jer smo znali da moramo da pripremimo celu pesmu do snimanja. Mamutska je pesma, traje 16 minuta, pa ne možemo samo da uđemo u studio i snimamo, već moramo sve da napravimo: kada se šta dešava, šta ćemo, kada i kako da pevamo… To nam je mnogo pomoglo. Kada smo ušli u studio da snimamo, palo nam je na pamet da snimimo i gudače. Tako smo posle tri dana snimili violinu i violončelo, te neke stvari su veoma brzo krenule da se dešavaju. To je bilo super, baš zbog toga što smo sačuvali to nešto što smo dobili kroz album „Smrt, ljubav, smrt“ i ta dva koncerta. Sada smo istresli i ovaj album i verovatno ćemo napraviti malu pauzu, jer Gega neće biti tu, pa ćemo malo da se konsolidujemo.

Možda i da svirate?

Danilo: Ja se iskreno nadam tome. Videćemo, ako budemo svirali u Beogradu, to će, možda, biti na proleće. Ne znam kada će ona biti tu, jer mora prvo da se odseli. Ne znam ni kada će doći niti na koliko će moći da dolazi… Taj koncert treba da bude na većoj bini. Ona treba da ima neki svoj prostor, ne sme da stoji ispred bubnja, već nešto između mene i Makse. Dakle, treba nam veća bina, svetlo koje nije statično… Sve ono što smo načeli u SKC-u sada treba da ode i malo dalje, jer su i pesme otišle dalje. Ne umem tačno da kažem kada će se to desiti, jer atmosfera je veoma čudna i ne bih ništa gurao na silu, bolje je da sačekamo malo. Ne žuri nam se, zaista smo mnogo toga istresli iz sebe. Ja sam se raspao kada smo završili album, maltene dva meseca nisam mogao da ustanem iz kreveta. Sada treba da se radi PR za poslednji album, a ja ne mogu ništa.

Pesma „Senke“ je projektovana da bude centralna tačka novog albuma. Ta „granica sveta“ koju pominješ, na kraju, na ušću gde se kroje pesme, a među njima i ove vaše… Kako izgleda to mesto, kako bi ga vizualizovao?

Danilo: Ja sam taj tekst napisao još 2014. godine na Adi Bojani, to je ušće koje se pominje u pesmi. Drug Tomašević, kada me je nagovarao da odem tamo, rekao mi je: „Vidi, ti ovde možeš da radiš šta god hoćeš, a ne moraš da radiš ništa“. U „Senkama“ dolaziš do toga da li si na ivici života i tog nekog sveta u kome razmišljaš šta je bitno i o tim nekim detaljima, jer to razmišljanje i te pesme se dešavaju sami od sebe. Ako možeš svoj život da ostaviš kroz pesmu, kakva bi to pesma bila? Ta pesma je specifična za nas, potpuno je drugačija, Gega je tu dobila frontmentsku ulogu, ona je ta koja je „rešila“ pesmu. Potom sam zvao još dve Aleksandre da ta pesma nekako poraste i da joj svi damo taj veliki finiš. Voleo bih da je izvedemo uživo, ali mora da se namesti nekoliko pokretnih elemenata, da sve to bude onako kako smo zamislili i kako pesma zaslužuje. Ne znam kada ćemo je svirati, ali nam je, opet, bilo najvažnije da ta pesma studijski dobije ono što je tražila. Kada već zoveš ljude da ti gostuju, veoma je važno da pesma ima nešto svoje. I što je jasniji taj signal koji pesma ima, ljudima će biti lakše da shvate šta ona traži od njih. I kada ljudi uđu u gluvu sobu po prvi put u životu i stave slušalice, treba da im pomogneš da se opuste i izvučeš nešto najlepše od svakog od njih. Nešto što, recimo, ja nemam (smeh). Ne samo ženski vokal, jer svako ima tu neku specifičnost. Druga Aleksandra (Pantić) ima nešto što Gega nema, Sana (Aleksandra Rasulić) ima nešto što ove dve nemaju. I sve to treba da uklopimo sa mojim glasom, pa da to bude jedna velika životna pesma. Kako tebi to deluje?

Pa, ja imam drugog favorita. To je pesma „Među nama“, verovatno zbog onoga što i ti kažeš da je tvoja fascinacija: duboko, široko, prostrano, nesagledivo… Ta pesma je upravo to, kao kada kreneš u veliki prostor, u neku vlastitu potragu za smislom. I taman kada misliš da si donekle stigao, jedan mali korak te pomeri hiljade kilometara daleko od te tačke. Kao, recimo, kada Enterprise uključi „warp 9“ i ti se nađeš u potpuno drugom ćošku svemira…

Danilo: Jeste, ta pesma je najsinematičnija i bilo nam je teško da je smiksamo. Svaki taj neki element, koliko ćeš trubu da pojačaš, da smanjiš reverb na njoj, gde je ona, a gde su sintisajzeri oko nje… Ja ti pričam o tehničkim stvarima, ali one su bitne kako bi svaki mikron bio na mestu, da ništa ne dominira, već da to bude jedna masa koja diše i gde se tu neki talasi smenjuju sa svime time što se u pesmi dešava. Ja tu pesmu zamišljam kao nekog „blade runnera“, gde dolazi Miles Davis na kafu sa Angelom Badalamentijem. Ali, da, mnogo ljudi mi je reklo da im je ta pesma fantastična i drago mi je da sam „to“ uspeo da izvučem iz nje, jer sam od početka znao da je to tu, samo mi je trebalo da posložim sve te elemente tačno kako treba. Jer, kada je Marina (Milošević) došla s trubom, mi nismo probali ništa. Ona je došla poslednjeg dana snimanja i ja sam joj samo otprilike rekao kakva je atmosfera, pa da ona odsvira šta misli da treba na fliglhorni, a zatim i na trubi. Dobili smo „to“ nešto i bilo je super. Nismo morali mnogo da pričamo o tome, jer je i njoj sve bilo jasno. Opet, i pre trube je bilo jasno šta se tu dešava i kako da ona uđe u priču, a da ništa ne pokvari, nego samo da doda još taj jedan element koji je pesma zahtevala.

Sa druge strane, pesma „Video sam kako umireš“ zvuči nekako vranjkovićevski, ima tu gitarsku liniju koja pomalo aludira na „Tajni život suterena“.

Danilo: Moguće… Taj rif je napravljen još 2017. godine, ne znam da li su „Sutereni“ tada bili u planu. Maksa nam je pomogao da na samom snimanju rešimo bubnjarski aranžman za tu pesmu, jer mi smo dugo imali taj rif i onda nam je samo trebalo da aranžmanski razložimo kada će šta da se desi. Baš posle koncerta u SKC-u prošle godine Gega i ja smo puno pričali o vokoderima i o talk boxu, to je ono crevo… Ako se sećaš zvuka iz pesme Alice in Chains „Man in the Box“, to je crevo koje se stavlja u usta i svira se ona gitara. Ima još primera, onaj zvuk „wow wow“ u pesmi „Livin’ on a Prayer“ sastava Bon Jovi je, zapravo, napravljen tim crevom. Gega i ja smo bili u fazonu da to probamo i baš smo se super zezali dok smo to snimali. Ta pesma je baš nekako suluda. Vranjković je rekao da je blesava, to mu je bio komentar na pesmu dok je još bila u demo fazi. Ali, da, pošto ceo album ima tako neku specifičnu atmosferu, a ovo je bilo kao… Ok, nije kao „Demonska“, ali možda nešto između „Demonske“ i „Delirijuma“ na prošlom albumu. I, kao, evo te jedne „polumetalske“, te neke bezobrazne pesme, gde ćemo mi da istresemo to nešto najglasnije što možemo, a opet da bude specifično i zanimljivo, baš zbog tog nekog harmonskog mola. Stalno su tu neke šetnje gde se ne zna šta je akord, pa nam je bilo zanimljivo da odemo na tu stranu.

Pošto si deo Vranjkovićevog benda od samog početka, koliko ti je njegova muzika emotivno bliska, kako je doživljavaš?

Danilo: Veoma mi je bliska, jer kada sam za vreme bombardovanja čuo „San koji srećan sanjaš sam“, a potom otišao u baštu SKC-a kada su snimali koncert za live album „Između dva zla“, to mi je pomoglo da shvatim razliku između studijskog rada i onoga što se dešava uživo, šta se dešava sa zvukom kada bend svira. Nekoliko pesama mi je uvek bilo super. Konkretno, „Najduži je poslednji sat“, „Protiv sebe“… Zakačio sam se više za te neke atmosferične i baladične pesme. Kada me je zvao u bend, tačno je znao zbog čega. Zbog tih nekih zvukova, koji nisu samo gitare ili synth, nego i nešto između, što je njemu mnogo olakšalo da može manje da svira i više da peva. Jako se dobro razumemo, razlika je u tome što sam ja kod njega jedan od ljudi u bendu. Kad pravi neku novu pesmu ili kad je miksuje, on mi je pošalje tek pred kraj miksa, kad se on već izgubi i nije siguran za tih poslednjih 5-10 odsto. Ja imam „sveže uši“ i sugerišem mu gde i šta može da popravi. Tako i ja, kad više ne znam šta bih promenio u miksu neke pesme, pošaljem je njemu, a on mi kaže „možda ovo da promeniš, možda ono…“, što je veoma dobro. Kada imaš kritičko uvo, a naročito kada si ton majstor, ti u sekundi možeš da provališ da li je to dobro i šta još eventualno treba da se uradi. Tako mi već dugo funkcionišemo.

Koja ti je njegova omiljena pesma?

Danilo: „Najduži je poslednji sat“ mi je dugo bila omiljena, jer mi je bila prva. Ali, kad uzmeš u obzir ceo opus, onda su to verovatno „Večernja zvona“, jer su nekako najmasivnija, u toj pesmi se svašta dešava. „Fototapet“ mi je bio zanimljiv, jer je to ono što i ja radim sa svojim bendom, nešto minimalnije. Nikola je u toj pesmi više išao ne na gitare, već na to šta moog sintisajzer može da uradi. To mi je bilo interesantno i bilo mi je drago što je otišao u tom pravcu sa tom pesmom. No, „Večernja zvona“ su mi omiljena, jer tu je i neki moj pečat, nešto se tu desi sa Gretschom u tom nekom velikom layeru, a snimljen je i Bajagin Les Paul u studijskom snimku. I ja sam mu malo pomogao sa tim nečim što je moj stil ili ukus i to je tačno selo na ono što je njemu trebalo, pa je sve ispalo super. Na svakom koncertu posle „Večernjih zvona“ ne mora više ništa da se odsvira, mada ljudi uvek traže još nešto. Zaista, mislim da mu je to najmonumentalnija pesma.

Da završimo u Dilan Dog stilu… Ceo svet nekako ulazi u jedan ogroman „maelstrom“. Kako vidiš rasplet cele te situacije?

Danilo: Ne znam… Ovo mi izgleda kao pad Rimskog carstva, gde je sve previše napredovalo, a ljudi ne znaju šta će sa sobom. Možda će neko da isključi struju ili internet jednog dana… Sve je veoma haotično i baš zbog toga mislim da ljudi malo treba da se manu digitalnog noisea i vrate se prirodi. Čovek ne sme da misli da je veći od prirode, jer to, jednostavno, nije tačno. Priroda će nas nadživeti i uništiti sve. Makar došli do pet nuklearnih ratova, svi mi ćemo da nestanemo, a priroda će naći svoj put da živi, preko nas i bez nas. Ne znam, voleo bih da se ništa katastrofalno ne desi. Drago mi je što sam deo generacije koja je mogla da čuje i vidi Davida Bowiea, Davida Sylviana, Dead Can Dance, Autechre, Aphex Twin i mnogo drugih sjajnih umetnika, što mogu da kažem da sam živeo u njihovo vreme, jer muzika je nešto što je za mene sveto i nešto čime ja mogu da dam svoj doprinos ovom svetu i ostavim nešto iza sebe kada me ne bude. Nadam se da će tada i dalje biti ljudi kojima će muzika da znači isto koliko i nama. Nažalost, kod mlađih generacija to nije slučaj, što me pomalo i plaši. Kada oni odu na koncert, sve to je malo drugačije. Zapravo, koncerti se i ne menjaju toliko, barem ne ovi svirački. Ne mogu da gledam previše unapred, jer sve može odjednom da se raspadne kao za vreme korone, kada nastane problem zbog toalet papira (smeh). I onda se zapitaš šta će biti kada se neka sledeća korona desi, da li će sve da ode u pičku materinu, ili ćemo, možda, da budemo malo pametniji.

Jesmo li na pragu apokalipse i kako je ti zamišljaš?

Danilo: Pa, možda i jesmo, ali mislim da ima još dovoljno vremena da se opasuljimo. Najviše zbog te prirode, pošto zagađujemo vazduh, vodu, uništavamo te neke osnovne stvari koje nam je priroda dala, a time uništavamo i sami sebe. A zašto? A onda, kao u pesmi „Senke“, dođeš na ivicu zemlje i sveta, staviš prst na čelo i zapitaš se šta je, zapravo, bitno. Ko god misli da je bolji od drugih, treba da ode na groblje… Žene će spasiti ovaj svet, samo ako im to dozvolimo.

Nebojša Čonkić Čonta (Profesor Čonta & Patka): Ostajem uspravan na bini

Tagovi: Consecration, Danilo Nikodinovski