Dimitrij Mišo Petrović (Seine): Uživamo u igri rečima

Ivča je minimalist, a ja sam eklektični maksimalist… Zvuk popunjavamo izbacivanjem sirove energije… Privilegija je imati Marinu Uzelac uz sebe

Sigurno nisam ni prvi, a ni poslednji koji vas pita kako se ispravno čita naziv benda Seine. Da li je to „sen“, „zajn“, „zajne“… ?

Mišo: Nisi, i to je sasvim u redu. Mi, zapravo, volimo to pitanje. To je poteklo iz francuske terminologije. Mi smo ranije svirali u bendu Vlasta Popić, a ovo je bio Ivčin romantični projekat u kome je on imao ljubavne, intimnije pesme i tada se zvao Seine po reci koja prolazi kroz Pariz.

A „sein“ na francuskom znači dojka, sisa…

Mišo: Ozbiljno?! Uuu, odlično, još bolje što je to tako. Francuska terminologija jeste malo zeznuta. Ljudi su nas zvali i „sejn“, a onda je Srđan iz Bulevar Books napravio tu foru „zajne“ sa germanizmom, pa se tako Ivča zove „Eine“ kada nastupa sam. Super su nam sve te igre reči i višeznačnost.

A ko si ti ako je Ivča „Eine“?

Mišo: Ja?! Uh, dobro pitanje… Ja se zezam tako što sebe nazivam „enabler“, pošto guram i podržavam celu priču. Radim na bubnju, na ritmu generalno, kao i na produkciji. Mi smo prijatelji, braća, igramo se u studiju i super nam je.

Nedavno smo na ovom istom mestu razgovarali i sa vašom koleginicom Sarom Renar, koja je tom prilikom rekla da u muzici nema demokratije, da je uvek neko pokretač. Složićemo se da je to u vašem bendu Ivča. A da li je tebi teško da ga pratiš?

Mišo: Ne, naprotiv. Kao što sam i rekao, ja sam „enabler“, ja njega „pojačavam“ i volim to da radim. On ima sjajan kreativni input i on je to izvorište, a ja sam osoba koja to može da oseti na neki specifičan način, pa se kreira neka vrsta sinergije. I Vatroslav se super uklopio u tu priču, on je Ivčin „enabler“ na njihovom zajedničkom projektu (Litl Itali) koji se bavi eksperimentalnim hip-hopom. On je doneo neke nove ideje i novi zvuk koji oplemenjuju tu neku glavnu ideju. Može se reći da naš odnos pleše oko te ideje i tako nastaju nove stvari.

Zanimljivi su vam nazivi albuma, i tu je baš primetno je da volite igru rečima.

Mišo: Da, baš volimo, naročito Ivča. „Sno sna“ je najbolji mogući naziv za taj album jer to je taj neki eskapizam od realnosti koja je možda „dno dna“. Realnost ga je, na neki način, slomila i ti snovi, kojima se on dugo bavi na nekom intimnom nivou, na najbolji mogući način opisuju to njegovo zatvaranje u sebe. I „Naizust“ je predivna reč, koja u osnovi ima…

Naiskap! Živeli, u to ime!

Mišo: Živeli! Dakle, Ivča je u osnovi minimalist, voli da reže stvari i ide do korena, do srži, dok ja za sebe iz zezanja kažem da sam eklektični maksimalist. No, tu se dešava spoj u kome ja dobijam dovoljno prostora da izrazim te neke svoje stvari, koje su isto tako neka želja, filtracija.

Možemo da kažemo da su „Sno sna“ i „Naizust“ prilično emotivni albumi koji istražuju ljudsku psihu i dušu, dok je „22“ više okrenut spoljnom svetu. Nema preteranog balansa, jedan ili drugi ekstrem. Baš kao i vi na sceni: u jednoj pesmi ste pitome mačke, a potom se pretvarate u energične zveri.

Mišo: Haha, dobro zapažanje. Ali, nije nam to nikada bio plan ili namera. Mi imamo neku čudnu foru da se albumi sami rade. Bacimo zvuk na pesmu, ili imaš neku reč koja zavrti stvar. Potom nešto dodaš na tu osnovu i to te brzo vrati nazad, da ti nekakav feedback ako si osetljiv na tako nešto. Na primer, drugi album „22“ koji je bio o novcu, tematski se odnosio na jedan deo naših života, na mlade umetnike u Hrvatskoj, na njihove izazove u preživljavanju i ostvarivanju. Mi smo u tom trenutku bili duo i postavilo se pitanje kako ćemo da popunimo zvuk. Kako ćeš ti da napraviš tu energiju? Tako što ćeš da se pustiš, da izbaciš sirovu energiju iz sebe. Recimo, „Borovnica“ je za mene najluđa pesma na tom albumu, to je deset minuta potpunog šibanja po bubnju, konstantno si u znoju i moraš gotovo da umreš da bi je dobro odsvirao. I to je to, to je takva pesma. A šta Ivča radi za to vreme? Svira jedan ton, jednu temu na gitari. Emocija, bes, frustracija, katarza… Ljudi su sve to. I kada nam pukne žica, i kada je koncert loš, kada ti tek tako dođe neki bunt… Jednom smo u Šibeniku iz inata svirali dva sata, sve pesme koje smo znali, zato što nije bilo nikakvog feedbacka od publike. Sve to je bilo jako čudno.

Vi ste deo jedne nove hrvatske scene kojoj pripadaju i Sara Renar, Denis Katanec, Ivan Grobenski… Šta je to ono što vas spaja? Jesu li to lična prijateljstva, pogledi na muziku, svet… ?

Mišo: Mi sve njih gledamo kao „naše ljude“. Pored toga što su nam to dobri prijatelji i jako se volimo, jedni drugima pružamo poštovanje i divljenje, što je u umetničkom, ego svetu, jedna vrlo labilna stvar. Sve su to sjajni ljudi i mnogo nam znači njihova podrška, kao i njima naša. Slično je i sa novom beogradskom scenom, gde su se pojavili ti neki novi klinci na koje smo i sami imali nekakav uticaj.

Postoji još jedna važna spona među vama, koja je istovremeno i spona sa srpskom scenom – Marina Uzelac.

Mišo: Oh, daaa! Marina je čudo! Super je kako se ona pojavila u Zagrebu i kako su ljudi ODMAH prepoznali šta i kako ona radi, kakvo oko i osećaj ima. Privilegija našeg benda je to što je Marina Ivčina supruga, što je veoma uključena u naš rad i voli sve to što mi radimo, pa zahvaljujući njoj imamo ove fantastične spotove. A i svi ostali uživaju u Marininom radu, radila je i poslednji spot za Denisa Kataneca. I kada sam video taj spot, ja sam se smejao svake sekunde njegovog trajanja. Koliko je samo novih stvari i ljudi ubacila u te spotove, kako ih bez imalo problema uklapa u „alternativnu scenu“…

A ko su „vaši ljudi“ u Srbiji?

Mišo: Na primer, večeras je ovde Dunja Dačić (Dojo), koja je naša sestra na više nivoa, a osim toga je jedna od najboljih prijateljica Marine Uzelac. Prijateljstvo sa bendom Koi-Koi je čisti gušt, ali nema tu preferencija kao kada me pitaš da li više volim brata ili sestru.

Dobro, koga onda više voliš: Mikija ili Boška iz benda Straight Mickey and The Boyz?

Mišo: Kakvo je to pitanje?! Boleta, naravno, zato što je on Lepi Bole (smeh).

Od ovog posla teško da može danas da se (pre)živi, ono što vam ispunjava dušu i novčanike verovatno nisu kompatibilne stvari. Kako pronalazite balans u tome?

Mišo: To je jako složeno pitanje, pogotovo nama. Mi smo se do pre godinu dana samo ovime bavili, na direktan i indirektan način: kroz sopstvenu produkciju i kroz rad sa drugim bendovima. I mislili smo da možemo da preživimo radeći to, bez ikakve podrške od države. Ubrzo se pokazalo da to baš i nije moguće. Zapravo, moguće je, ali ti uopšte nije lagodno, ne možeš u potpunosti da se baviš onime što voliš, tako da ti to posle izvesnog vremena postaje teret. Igrom slučaja smo našli poslove koji su nam pomogli da se odlepimo od te frustracije. Mada, mi se još uvek snalazimo, još uvek pokušavamo da dođemo do tog nivoa da se bavimo samo muzikom. Svašta nam se dešavalo i dešava nam se, od inflacije, preko kovida, lockdowna, ratova u ne tako dalekom okruženju… Ja sam našao posao u IT industriji i otada mi se život promenio, nisam više u tako nesigurnim vodama. Taj posao radim pola radnog vremena, kako bih mogao u ostatku dana da se bavim muzikom. Mogu da ga radim i puno radno vreme, ali neću, nije mi to tako neophodno. Draže mi je da i dalje radim u studiju, da sviram ili odem na neku svirku, produciram…

Tagovi: Dimitrij Mišo Petrović, intervju, Ivan Ščapec Ivča, Seine, Vatroslav Živković Vatrić