Dina Jašari Trio: Dom su dobri ljudi i dobra muzika

Dina: Internet i društvene mreže ubrzavaju naše živote i daju nam iskrivljenu realnost…

Dragan: Najvažnija stvar u ovom trenutku je razumevanje i poštovanje različitosti…

Luka: Kada si mali, ti misliš da možeš sve, a ja i sada mislim da mogu sve

Koliko je samo mladih i talentovanih muzičara i bendova na sve strane… I koliko puta sam se ugrizao za jezik kada sam rekao da su mi folderi prepuni i da nemam prostora za nove umetnike, pa makar bili bolji od svega što sam do sada čuo. Istina je da se, zapravo, treba okrenuti mladima, napuniti se energijom kojom oni raspolažu u izobilju i tako sebi produžiti život. Uostalom, to rade mnogi muzičari na zalasku svojih karijera, pa zašto ne bismo i mi…

Nedavno sam se baš napio lepe i kvalitetne „mladalačke krvi“, a njeni nesebični „donori“ bili su mladi Makedonci, članovi Dina Jašari Trija. Prva među jednakima je sjajna kantautorka Dina Jašari, dobitnica nagrade „Milan Mladenović“ za 2022. godinu. Za dobar ritam zadužen je svestrani bubnjar Dragan Teodosiev, odnedavno i član kultnog skopskog Mizara. Naravno, nema makedonskog sastava bez dobrog gitariste, a to je u ovom bendu fenomenalni Luka Tošev, uz to i profesor gitare.

Poput studenata na ulicama Novog Sada, Beograda i drugih gradova Srbije, Dina, Dragan i Luka napravili su tektonski poremećaj na muzičkoj sceni svojom energijom, iskrenošću i kreativnošću. Ne, zaista ne preterujem. Njih troje saopštavaju sve ono što ste nekada pomislili ili zaustili da kažete, a niste imali hrabrosti da tako duboko zaronite u sebe. Ili, jednostavno, niste mogli da nađete prave reči za tako nešto.

Inicijalno zakazan za prethodnu jesen, pa odložen zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, njihov koncert u knjižari Bulevar Books je konačno došao na dnevni red. Pravo mesto za intimnu i emotivnu svirku kakvu samo Dina, Dragan i Luka mogu da vam prirede. „Knjižara“ je, takođe, lepo mesto za čašicu razgovora (i još koječega) sa prijateljima, pa nismo propustili priliku da popričamo sa našim novim drugarima, a potom i da uživamo u njihovom nastupu.

Je li vam bio „ubav den“?

Dragan: Fantastičan!

Dina: Odličan! Ubavi denovi, zapravo.

Pa, kako to izgleda kada imate ubav den?

Luka: Prethodne večeri smo imali veoma dobar koncert u Zagrebu. Zvali su nas da gostujemo na Radiju Student, pa je trebalo da ustanemo rano ujutro. Stigao nas je umor i bilo nam je veoma teško da se rasanimo. Došli smo na radio, mislili smo da ćemo odsvirati jednu ili dve pesme, a oni su nam rekli da treba da odsviramo šest pesama i razgovaramo sa voditeljem. No, bila je veoma dobra atmosfera, pa nam je dan baš lepo počeo. Probudili smo se uz kafu i muziku, to je valjda najbolji način da se uđe u novi dan. A posle, kako se kome nastavi…

Dina: Ubav den može da bude kakav je bio danas ili juče: putujemo i stižemo na neko lepo mesto, odsviramo dobar koncert. Ubav den je i kada se naspavam devet sati…

Devet?!

Dina: Da (smeh). Potrebno mi je da se dobro naspavam i odmorim, a i da popijem zeleni čaj ujutro. Uveče već pijem čaj od kamilice, ne volim da imam preveliku količinu kofeina u organizmu. Takođe, ubav den je i kada odem na planinu. Na primer, kada sam u Skoplju, volim da se popnem na Vodno.

Dragan: Meni je ubav den kada se probudim odmoran i potom imam obaveze, ali one obaveze koje volim da radim. Još bolje je ako je to neka nova muzika, a najbolje je ako tog dana sviram.

Luka: Znači, tebi je svaki den ubav (smeh).

Da li i ti spavaš devet sati dnevno?

Dragan: Mogu i osam (smeh)! I ja volim da odem u planine, a u Makedoniji ih ima mnogo, na radost ljubitelja prirode.

Makedonski muzičari su oduvek voleli da eksperimentišu sa raznim žanrovima poput jazza, world music i slično. Vi u tome idete i malo dalje, kod vas se čuje new soul, dream pop, a ponegde se pojavi i bossa nova. Odakle vam tako široka i neobična interesovanja?

Dina: To dolazi od različite muzike koju slušamo, a malo i od ljudi koji su uključeni u bend. Svako od nas ima svoje ideje, ali i stvaralačku slobodu. Pored toga, nikada se striktno ne držimo neke strukture. Pesme sam u studiju radila sama, a ponekad mi je pomagao producent Dragi Ivanov. Ali, kada spremamo aranžmane za koncerte, sve je slobodno i svi daju svoje ideje kako da pesme što bolje zvuče uživo.

A koji su to muzičari, bendovi i muzika koji vas inspirišu?

Dina: Pojma nemam… Rekla bih da su to Dragan Teodosiev i Luka Tošev (smeh).

Luka: Interesatna je to kombinacija… Dina piše pesme, ali svi mi imamo različit muzički background. Ja studiram klasičnu gitaru, Dragan je završio studije za jazz bubnjara, Dina je završila pop i jazz, pa svako dolazi sa svojim idejama i naš zvuk je dobra mešavina svih tih stvari.

Dina: Da, Dragan svira metal, tradicionalnu muziku, jazz… Ma, svira sve!

Primetno je da ste sve troje izuzetno muzički obrazovani. Koliko je to važna stvar za vas kao bend?

Dina: Naravno, obrazovanje nam je veoma važno, ali važnije nam je da sviramo intuitivno. Lepo je da znamo šta sviramo, ali i da je to vođeno intuicijom, a ne logikom i teorijom. One su sporedne stvari.

Dragan: Mislim da nam to intuitivno sviranje dobro ide. Imamo formalno muzičko obrazovanje i to nam pomaže da se lakše razumemo.

Dina: Ali, treba reći i to da nas „teorija“ ne stavlja ni u kakve okvire.

Dragane, ti imaš veoma izražen jazz pedigre. Sa druge strane, u Mizaru sviraš darkwave, a ovde nešto sasvim treće… Ko si ti, zapravo? Šta je to iskonski tvoje?

Dragan: Ne znam… O tome sam baš razmišljao dok smo putovali ka Novom Sadu. Sviram death metal, darkwave, gothic rock, world music, dream pop, free jazz, progressive jazz… Tako da se i ja sam ponekad pitam ko sam, zapravo, ja.

A u čemu se osećaš najkomotnije?

Dragan: U svemu. Mislim da je presudno to što ja manijakalno slušam muziku. Već trideset godina slušam sve i svašta, pa mi neke stvari brzo i dosade, ali im se kasnije vratim i ponovo ih otkrivam, skačem sa jednog žanra na drugi… Sad sam došao u situaciju da svakog dana sviram različitu muziku, ako ne i svakog sata. Neko bi rekao da je to šizofreno, ali ja to ne osećam tako, meni je sve to zvuk. Isto kao i sa hranom: nekad jedeš hamburger, nekad ti se jede salata, riba…

Dakle, ne razlikuješ žanrove previše, već sve ide u isti koš…

Dragan: Razlikujem ih, ali meni je to, u suštini, isto. Danas mogu da slušam heavy metal iz osamdesetih i da mi to bude „heavy“, a sutra mogu da slušam The Weeknd i da mi to isto tako bude „heavy“.

Luka: Da, Dragan je mudrac u našem bendu (smeh).

Zašto je jazz toliko popularan među makedonskim muzičarima, a naročito među bubnjarima? Mihail Parušev, Jan Stefanovski, ti… Šta vas to toliko vuče ka jazzu?

Dragan: Mislim da je to zbog tradicionalne muzike. Makedonska tradicionalna muzika ima izraženu ritmičku tradiciju i koristi veoma opširan ritmički vokabular. U isto vreme, ritualna muzika koja se kod nas svira ima veze sa jazzom, a naročito sa free jazzom, jer u makedonskoj muzici ima mnogo improvizacije. Takođe, ima i drugih žanrova u kojima je improvizacija glavna stvar i mislim da je to presudno. Balkanska jazz scena uglavnom pripada tradicionalnoj struji, dok grčka i makedonska scena više imaju avangardni prizvuk.

Ko ti je bolji kao „šef“: Dina ili Gorazd Čapovski?

Dragan: Auf… Dina mi je kao sestra, a Gorazd mi je kao otac. Stoga, sa Dinom mi je lakše da iskomuniciram, Gorazd je ponekad krut (smeh).

Luka, je li lakše svirati gitaru ili biti profesor gitare?

Luka: Uh… Pa, lakše je svirati gitaru. Preneti znanje je veliki izazov, ali sa svakim detetom treba imati drugačiji pristup i to zna da bude baš tricky. Ponekad mi uspe, ponekad ne… Sa nekim uspem da napravim konekciju i pristupim mu pedagoški, a sa nekim to ne mogu, ne poklopi nam se energija.

Ima li talentovanih gitarista među makedonskom omladinom?

Luka: Generalno, ima mnogo talentovanih muzičara u Makedoniji, ne samo gitarista. U poslednje vreme ima i mnogo mladih kvalitetnih bendova, što je zaista sjajno. U jednom periodu ih nije bilo, ali sada ih u srednjim školama nastaje sve više.

I tvoj spektar aktivnosti je veoma širok. Profesor si klasične gitare, kao muzičar sviraš i klasičnu i električnu gitaru, radiš muziku za pozorište… U čemu se ti najbolje osećaš?

Luka: Najbolje se osećam kada sam na bini i kada radim muziku za teatar, to je nešto što baš volim. Odrastao sam uz pozorište, volim da gledam predstave, ali i da stvaram zvučnu sliku teatra. Pozorišni tekst mi je uvek veliki izazov i opsesija, da vidim šta to može da znači i kako može da zvuči.

Da li su i Dinini tekstovi na sličnom, teatarskom nivou?

Luka: Vidiš, nisam o tome razmišljao na taj način, ali sigurno je da jesu. Njenim pesmama pristupam na sličan način kao kada radim gitaru za žive svirke.

Dina: Snimanje novog albuma je u toku i Luka zna sve tekstove napamet. Dakle, dobro ih čita i sluša (smeh).

Luka: Ne znam akorde, ali tekstove znam (smeh).

Prošlo je već tri godine otkako ste dobili nagradu „Milan Mladenović“. To je nesumnjivo mnogo značilo za vašu karijeru, o vama se u regionu proneo dobar glas. Postoji veliki vremenski jaz između vaše i Milanove generacije. Kako vi doživljavate njega i njegovu umetnost?

Dina: Baš zbog tog generacijskog jaza nisam mnogo slušala EKV, ali moji roditelji jesu i preko njih sam i ja znala za taj bend. Kada sam imala 11 godina, učila sam da sviram gitaru, a pesma „Ti si sav moj bol“ je bila standardna lekcija na časovima. Sasvim je sigurno da duh Milana Mladenovića i EKV-a živi i u novim generacijama.

Pošto je dom svuda gde nešto volite i gde se lepo osećate, da li i Srbiju doživljavate kao svoj dom?

Dina: Daaa! Baš smo nedavno pričali o tome. U poslednje tri godine često putujemo i sviramo u zemljama Balkana, pa smo upoznali mnogo ljudi koji su nam veoma dragi. Kada se vratimo u te gradove, osećamo se kao kod kuće upravo zbog tih ljudi.

Vaša domovina je Makedonija. A šta je to što volite u drugim zemljama regiona?

Dina: Gostoprimstvo! Lako je povezati se sa ljudima, jer svi smo prošli kroz iste stvari kao pojedinci, ali i kao narodi. A ne treba zaboraviti ni kafane.

Luka: Kafana ima svuda. No, pojedinačno gledano, meni se u Beogradu dopada energija, u Zagrebu kreativnost, a u Novom Sadu to što su ljudi tako prijatni i opušteni. I gde god da odemo, mi poželimo da živimo tamo. Često putujemo i uvek smo negde na kratko, pa bismo voleli da provedemo što više vremena u nekom gradu.

A šta ti voliš, Dragane?

Luka: On najviše voli hranu (smeh).

Dragan: Hrana mi je na drugom mestu. To što volim je, opet, u vezi sa muzikom koju sam slušao, jer sam mnogo vremena provodio istražujući balkansku scenu. Novi Sad je imao veliki uticaj na mene, Pekinška patka mi je bila jedan od najvažnijih bendova u mladosti. Zapravo, kultura Novog Sada uopšte je značajno uticala na mene, uključujući i free jazz scenu koja je jedna od najboljih na Balkanu. Marina Džukljev, Aleksandar Škorić… To su velika imena u jazzu. Kada putujem po gradovima regiona, uvek pokušavam da se povežem sa značajnim muzičkim entitetima. Za određena mesta me vezuje muzika koja je u njima nastala ili nešto što sam o tim mestima pročitao. Recimo, kada idem u Budimpeštu uvek me fascinira taj gothic vibe koji tamo postoji. A prva asocijacija na Novi Sad, Beograd i Zagreb je uvek muzika.

Snovi i boje se često pominju u tvojim pesmama. Šta sanjaš? I kakve su boje u tvojim snovima?

Dina: Mnogo pišem o snovima zbog toga što mnogo i sanjam. Često mi se dešava i daydreaming (sanjarenje), što me pomalo i zabrinjava, a ponekad se pojave i čežnja, žudnja, nostalgija… Mislim da sam oduvek bila takva. „Boje“ sam napisala kada sam ostala bez tate, odjednom mi je sve bilo crno pred očima, pa sam želela da ponovo vidim svet u bojama. U taj tekst je stala sva moja tuga koju sam tada osećala. Za mene je muzika alat koji mi pomaže da iskažem svoje emocije.

I dosada je jedna od važnih tema u tvojim pesmama. Neki ljudi kažu da je dosada nešto najgore što čoveku može da se desi, a drugi tvrde da dosada rađa kreativnost. Kako je vi dožviljavate?

Dina: Nama nikada nije dosadno (smeh). Kada putujemo, vozimo se po osam, nekada i po deset sati i uvek neko ima šta da kaže.

Dragan: Ali, i te priče dolaze iz dosade. Sa druge strane, dosada je zaslužna i za moju kreativnost. Baš kao i Dina, i ja sam daydreamer, ponekad i više nego što treba, pa često padnem u dosadu nakon daydreaming seanse. Ali, onda se pojavi i poriv da radim nešto, pa mi se tada uključi kreativni deo mozga.

Čežnja (kopnež) je još jedna od popularnih tema, a to je osećaj kada čoveku nešto nedostaje, uglavnom ljubav…

Dina: … ili kada u njemu ima previše ljubavi…

Je l’ tako?!

Dina: Da… Pa, nije samo Dragan mudrac u bendu (smeh).

Pa, ima li u tebi previše ljubavi?

Dina: Ponekad imam tako neki čudan tok misli. Recimo, izgubiš nekoga ko ti je bio važan… Bilo da on napusti ovaj svet ili da vi prekinete kontakt, ti imaš ogromnu ljubav prema toj osobi i ne znaš šta sa time da radiš, pa se u tebi pojavi čežnja.

Koliko u ovom svetu prepunom pohlepe zaista ima ljubavi?

Luka: Ljubav nas održava u životu, prema čemu god da je osećamo. Ona nas tera da budemo dobri, mada neke ljude tera i da budu zli. Dok postoji ljubav, biće ljudi i sveta.

Ona je, naravno, univerzalna i vanvremenska vrednost. No, koje su još vrednosti važne vašoj generaciji?

Dragan: Ljubav je, naravno, najvažnija, ali su isto tako važni dostojanstvo i integritet. To su neke osnovne stvari koje treba da ima svaka generacija. Da ne zaboravim i čežnju za slobodom…

Luka: … i neki osećaj odgovornosti na različitim nivoima: u ljubavi, poslu, životu, u odnosima sa ljudima.

Dragan: U ovom trenutku je možda najvažnija stvar razumevanje i poštovanje različitosti. Živimo u osetljivim vremenima, počinju novi ratovi i novi razlozi za mržnju. Ukoliko nemamo razumevanja za različitost, otići ćemo u ćorsokak. Diverzitet je svuda prisutan, u svakom ćošku, na svim frekvencijama i ako mi to sada ne uspemo da postavimo kao globalnu vrednost, nestaćemo kao čovečanstvo.

Mlađe generacije se boje da će ovaj svet nestati pre nego što one ozbiljnije zagrebu život, nađu poslove, oforme porodice… Da li i vi imate takav osećaj?

Dragan: Ja ne želim da verujem u to. Vidim da 90 odsto ljudi u mom okruženju priča samo o tome, kao da je apokalipsa tu pred nama. Ja nemam takav osećaj, moj osećaj je da će nešto lepo da se desi i ja zaista verujem u to.

Luka: Zbog toga i postoji umetnost. Mislim da ljudi koji se bave umetnošću ne razmišljaju na taj način i nisu tako pesimistični.

Dina: Ali, istina je da postoji taj pritisak da mora sve i odmah da se reši, da se isplanira ceo život, svi smo u nekom ubrzanju. Internet i društvene mreže u velikoj meri ubrzavaju naše živote jer nam daju neku iskrivljenu realnost. Zbog toga se često javlja strah da nešto ne propustimo. To postaje veliki problem jer ljudi su postali previše anksiozni, izolovani i programiraju se da budu sami. Meni se nimalo ne dopada ideja da svako živi i radi sam u svom stanu.

Tvoje pesme su nekako naivne i neiskvarene, dok ovaj svet nije baš tako divan. Odakle crpiš sav taj optimizam i pozitivnu energiju ako znamo da je okruženje sasvim drugačije? Je li to neki tvoj paralelni svet u kome želiš da živiš?

Dina: Imam nekoliko pesama koje su pozitivne. To je ono u šta ja verujem i čemu se nadam. Na primer, pesmu „Doma“, koja je ekstremno pozitivna, napisala sam kada sam bila najtužnija. Želela sam da nađem neko svetlo na kraju tunela i nešto što će me učiniti srećnom. Pokušavam da se fokusiram na pozitivne stvari kako bih mogla da idem dalje. Da budem ono što mi je potrebno da budem. I sebi i drugima.

To znači da polako odrastaš…

Dina: Da, frontalni režanj mi se formira (smeh).

Pošto ste tu negde na granici, je li lepše biti dete ili odrastao čovek?

Dragan: Meni je sada bolje. Mislim, bilo mi je OK i kada sam bio dete, ali sad mogu da radim ono što hoću.

Luka: Meni je bilo lepo kada sam bio dete, imao sam neku slobodu, ali nisam imao odgovornost. Sada sam odrastao, imam osećaj odgovornosti, ali volim da zadržim tu slobodu i optimizam kao da sam i dalje dete. Kada si mali, ti misliš da možeš sve, a ja i sada mislim da mogu sve. No, sada je to više zbog tvrdoglavosti i istrajnosti.

A šta kaže najveće dete od svih?

Dina: Luka mi je jednom rekao: „Ponekad mi se čini kao da imaš 35, a ponekad kao da imaš 6 godina“. Mislim da je to idealan balans (smeh).

Luka: Mnogi ljudi, koji se bave umetnošću ili nekim drugim kreativnim stvarima, duhom su između 12 i 40 godina, recimo. To mi se jako dopada kod njih, zbog toga se međusobno i privlačimo.

Gorazd Čapovski (Mizar): Teška vremena su uvek kreativna

Tagovi: Bulevar Books, Dina Jašari, Dina Jašari Trio, Dragan Teodosiev, Luka Tošev