Dušan Mihajlović (Doktor Spira i Ljudska bića): Novi talas je medijska etiketa

Muziku doživljavam veoma vizuelno: kad čujem neke zvuke, ja vidim i neke boje… Veštačka inteligencija će veoma ljubazno i prefinjeno da ispriča totalnu budalaštinu… Šarlo, Idoli i Orgazam nisu imali ni infrastrukturu niti veliki kreativni sadržaj da bi dominirali scenom… Kada pišem, ja pokušavam da stvari dovedem na apstraktni, a opet vrlo lični nivo

I dok su jedni glorifikovali takozvani novi talas, drugi su ga iz petnih žila osporavali. No, nesumnjivo je da je Paket aranžman bio jedan od najuticajnijih albuma ikada snimljenih od Vardara do Triglava. Ploču je producirao čuveni splitski kompozitor Enco Lesić u svom studiju Druga maca koji je početkom osamdesetih otvorio u Beogradu.

Jasno, vence i lovorike ponajviše zavređuju sami bendovi. No, neka imena već godinama nepravedno prolaze ispod radara. Neko ko je bio novi talas i pre novog talasa. Neko ko je i danas aktivan na sceni i, sudeći po poslednjim potezima, to tek planira da bude. Neko ko je širim krugovima nepoznat kao Dušan Mihajlović, a nije bivši ministar policije.

No, ako pomenutog gospodina oslovimo sa Doktor Spira, mnogi će znati o kome je reč. Setiće se i dva vanserijska albuma “Dijagnoza” i “Dizajn za stvarni svet”. Isto tako, setiće se da je upravo on bio desna ruka Enca Lesića u vreme kada se snimao Paket aranžman. A retki će se setiti i da je autor pesme “Prvi sneg” upravo Dušan Mihajlović iliti Spira, a ne Bora Đorđević, kako su mnogi mislili.

Već neko vreme Doktor Spira ima novu ekipu Ljudskih bića uz sebe. Njih čine gitaristi Luka Malko i Kosta Paunović, basista Jevrem Ćosić i bubnjar Mladen Radovanović (čoveče, koji ti je ovo bend po redu?!). Beogradska Zappa Baza polako postaje njihov habitat, a tu su nedavno održali sjajan koncert pred ne tako velikim brojem posetilaca. Tužno, ali istinito… Za njihov nastup u zagrebačkoj “Močvari” je dve nedelje ranije vladalo ogromno interesovanje.

No, ima i ovde ko da misli na Doktora Spiru i Ljudska bića. Stižemo mi svuda gde treba, pa smo tako ispratili i koncert ovog fenomenalnog sastava u Zappa Bazi. Došli, videli, uživali… Fotografisali i postavili nekoliko (nadamo se) smislenih pitanja…

Kako je mali Dušan Mihajlović postao Spira, a potom i doktor?

Dušan: Priča je iz gimnazijskih dana. Moj brat od tetke Žikica Simić, poznati rok novinar i aktivista u kulturi, stanovao je kod nas u vreme kada je studirao psihologiju. Njegova i moja majka su rođene sestre, a ja sam dve godine mlađi od njega. Jednog dana on se vratio sa fakulteta i rekao mi je: „Znaš šta, ti više nisi Dule, ti si od sada Spira“. Ja sam ga pogledao i upitao kako on to zamišlja, a on mi je odgovorio da grčko ime Spyros znači Dušan. A na to se odmah nadovezala komična konotacija sa pop Ćirom i pop Spirom… Tu je bilo i neko moje društvo iz gimnazije, pa kada su čuli priču, sve je već bilo gotovo. Nadimak se odmah zalepio! Sedamdesetih godina, kada smo Mira i ja nastupali kao duet, to je ispala dobra fora jer su nam se imena rimovala: Mira i Spira. A ovo Doktor Spira… To je kao Dr Jekyll ili Mr Hyde, može čak da bude Ljudsko biće ili Doktor Spira.

A otkud ovo sa „ljudskim bićima“? Da li to znači da je Doktor Spira nadljudsko biće? Ili možda neljudsko?

Dušan: To je alternativa, jer Doktor Spira je specifičan identitet koji je maštovit, drugačiji i živi te neke višestruke filmske živote. Ja muziku doživljavam veoma vizuelno. Kada čujem neke zvuke, ja vidim i neke boje. To sam prvi put otkrio na koncertu Milesa Davisa i Keitha Jarretta na Newport Jazz Festivalu, osećao sam kao da sam upao u neki trans. Svaki zvuk koji se pojavljivao imao je neku boju i oblik. A pošto sam povezan i sa pozorištem, svaka pesma koju čujem ima neki svoj film, priču, sadržaj. Te filmove koje ja gledam, bilo da pišem svoje pesme ili slušam tuđe, to su baš bogati i slojeviti filmovi kakvi se, nažalost, ne snimaju. Dakle, Doktor Spira ima neki svoj svet u kojem pokušava da formuliše te filmove u zvuke i poeziju.

I neka “ljudska bića” koja ga u tome prate?

Dušan: Da, razna ljudska bića se tu nalaze. Imaju razne oblike, funkcije i međusobne odnose.

Kako je nastala ona dorijangrejevska crno-bela fotografija koja se našla na omotu albuma “Dijagnoza”?

Dušan: To je fotografija iz mog tadašnjeg pasoša, početkom sedamdesetih godina. Otišao sam da se fotografišem kod fotografa u Nušićevoj ulici. To je bila mala fotografska radnja, samo za dokumente i slične stvari. Između ostalog, taj fotograf je na zidovima svoje radnje imao isečke iz novina i časopisa o sportu i on je to zvao “najmanja sportska izložba na svetu”. Ja sam sedeo tu, gledao tu “izložbu”, pripremao sam se za fotografisanje… I u trenutku kada je on škljocnuo, njegov kanarinac je proleteo pored mene, zbog čega sam ja na slici imao onako zbunjeni pogled. Kada smo pravili omot za “Dijagnozu”, originalna ideja bila je da za tu priliku iskoristimo fotografije svih članova benda sa ličnih dokumenata. No, kada sam ovu moju fotografiju probao da rasterizujem za novinsku štampu, ona se pokazala kao najbolje rešenje pošto je ciklus pesama na tom albumu bio o meni i o tome što se meni tada u životu događalo.

Kako je došlo do toga da Mira i Spira ustupe “Prvi sneg” bendu Suncokret?

Dušan: To je bilo vreme kada je u Beogradu postojala velika smesa raznih dešavanja: muzike, poezije, pozorišta… Sedamdesete godine su bile jedan zaista magičan period u Beogradu. BITEF je bio na svom vrhuncu, dolazili su svi koje ste mogli da zamislite. Na istom festivalu su se zatekli Pina Bausch, Jerzy Grotowski, Robert Wilson… To su ljudi koji, u principu, nisu imali šanse da se ikada sretnu, a u Beogradu su mogli da sede, pričaju, planiraju, da maštaju o tome da nešto rade zajedno, što se, ipak, nikada nije desilo. To je onda inspirisalo amaterska pozorišta da rade neke eksperimentalne stvari. U Americi se to zove off-Broadway, a kod nas su to bili Krsmanac, Dadov, Dramski eksperimentalni studio, u Zagrebu je bila Kugla glumište… Takve stvari su nam dolazile preko BITEF-a i Newport Jazz Festivala iz svih krajeva sveta. Država je bila otvorena u svim pravcima i to nas je veoma inspirisalo. U to vreme u Beogradu je bilo uobičajeno da se prave mešani programi. Recimo, dođe pesnik i pročita nekoliko svojih pesama, Mira i ja odsviramo nešto, dođe neki glumac i nešto odglumi, pa dođe grupa Zajedno, koju je osnovao Bora Đorđević, i otpeva nekoliko pesama… Mira i ja smo tada blisko sarađivali sa Dramskim eksperimentalnim studiom koji se nalazio kod Fontane na Novom Beogradu. Tamo smo otprilike jednom mesečno imali razne događaje na koje su dolazili naši poznanici i kolege. Bilo je mnogo takozvanih akustičarskih grupa i sve su imale po nekoliko pesama, a Mira i ja smo imali baš mnogo pesama pošto smo pisali tekstove i za druge ljude. I onda smo mi bili domaćini na tim događajima, zvali smo ljude da dođu i dve-tri grupe su svirale iste večeri sa nama. Bora je tada već formirao grupu Suncokret, pa su oni jedne večeri bili naši gosti. Mira i ja smo stalno svirali različite pesme pošto smo ih imali pregršt. Jedne večeri smo se pitali šta da sviramo, a ja sam se setio da nikada nisam svirao “Prvi sneg” i tom prilikom sam ga odsvirao. Suncokret nas je, inače, jurio za više naših pesama. Mi smo se tome opirali, ali kada sam odsvirao “Prvi sneg”, usledio je neverovatan pritisak od koga nismo mogli da se odbranimo.

Ko Vas je pritiskao: Bora, Bilja, Gorica ili Bata?

Dušan: Bora, zgrabio nas je za gušu onako baš momački. Pošto smo Mira i ja bili jedan drčan autorski tim, koji je kontrolisao komercijalni deo izdavanja muzike, nismo se baš slagali zbog nekih početnih sukoba kada nam je prva pesma primljena na Subotički festival. Umesto da nam daju aranžera koji će sve da uradi sa gudačima, oni su nam dali aranžera za big bend, pa smo umesto pizzicato violina imali trubice koje su imale “pam pam” zvuk. Mi smo na to odreagovali malo energičnije i zbog toga smo sebi zatvorili neka od tih vrata prema izdavačima, dok je Bora bio čovek koji je imao nekako umiljatiji pristup. Suncokret je imao dogovor da snimi album za produkciju RTV Ljubljana. Umesto da izdaju singl sa “Prvim snegom”, Bora se nadao da će ta pesma da im garantuje veliku prodaju albuma, a to se nije desilo.

Je li Vam žao što ste im dali “Prvi sneg”?

Dušan: Ne, nije. Kada je odsviram javno, svaka moja pesma počinje da živi svoj život. Možda ću ja da je izvedem još nekad, a možda će neko drugi poželeti da nešto uradi sa njom.

Da li je Vaš prelazak sa akustike na elektriku krajem sedamdesetih, odnosno početkom osamdesetih godina, bio u vezi sa interesovanjem za računare i tehnologiju uopšte?

Dušan: Ne… To se desilo sticajem okolnosti. Mira i ja smo nekoliko puta nastupali sa proširenim bendom, ali nikada nismo formirali stalni sastav, što je trebalo da uradimo. Jednostavno, nije bilo uslova za tako nešto. Kada sam prestao da radim u Drugoj maci, kada sam Encu Lesiću rekao da hoću da idem da sviram, bilo je logično da razmišljam o kompletnoj rok postavi. Ovo naročito zbog toga što sam imao ideju da to bude skroz ogoljena slika krizne situacije čoveka koji pokušava da definiše svoj identitet. A to sa tehnologijom… Mene je ona uvek interesovala. Imao sam nekoliko prijatelja koji su se specijalizovali za elektroniku i mi smo stalno pričali o “budženju”, odnosno pravljenju raznih malih elektronskih sprava. Neke od tih sprava koje su nam trebale bile su finansijski nedostižne, a bilo nam je interesantno i da napravimo nešto što radi. Potom se i digitalna tehnologija uplela u naš život, a u muziku je ušla preko MIDI-ja (Musical Instrument Digital Interface), koji je jedna od boljih stvari koje su se uopšte desile u tehnologiji. To je softverski protokol za prenošenje muzičkih informacija koji je osmišljen početkom osamdesetih godina i do dan-danas nije promenjen. Nema ni razloga za to, jer su ljudi koju su ga osmislili taj posao uradili kako treba. Otkako je MIDI kreiran, bilo je pregršt drugih tehnologija u svetu kompjutera koje su umirale ili bivale pregažene narednim dostignućima, nekada iz dobrih, a nekada iz loših razloga. No, MIDI je preživeo jer iza njega je bila prava vizija.

Kako danas gledate na sve veći upliv tehnologije, pa i veštačke inteligencije u muziku? Sa jedne strane, Vi ste čovek koji dolazi iz tehnologije, a u muzici se držite određenog koncepta, što jedno s drugim baš i nije kompatibilno.

Dušan: Proveo sam 30 godina u kompjuterskoj industriji, to je bila kazna za sve moje životne grehe. Prvih nekoliko godina je bilo veoma uzbudljivo, stalno su se nove stvari dešavale. Ali, ja sam u međuvremenu bio svedok pet generacija tehnologije od kojih je svaka prošla kroz iste probleme. Uvek bi se pojavila nova tehnologija koja bi pravila iste greške samo u nešto drugačijem opisu. Uz to, bilo je i nekih osam generacija softverskih inženjera koji su te greške još više ponavljali. Kako je vreme odmicalo, ta tehnologija se nepotrebno komplikovala i gubila je vezu sa svrhom. To je kao onda kada su razvijali kvalitet zapisivanja zvuka, pa su došli do nekog nivoa kvaliteta, a onda je postalo važnije da to bude udobno i lako. Tako su umesto vinila došli CD-ovi koji su na prvi pogled bili robusniji. Onda su njih zamenili jeftinijim i jednostavnijim formatima, a kvalitet je krenuo da nestaje. To ide u talasima: prvo se ide ka kvalitetu, potom se ide ka udobnosti, a kvalitet se na kraju zaboravlja… Ovo što se sada događa sa tehnologijom je tragično, jer sada se sve odigrava na nekom šestom ili sedmom sloju, a greške se i dalje odigravaju u slojevima ispod i više niko ne zna da ih ispravi. To što oni nazivaju veštačkom inteligencijom nema nikakve veze sa inteligencijom, to je analiza šablona i velikog broja podataka kojom se prepoznaju trendovi. To je kao kada imate neku vrlo grubu površinu, pa krenete da je šmirglate grubom šmirglom, a onda sve sitnijom i sitnijom… Na kraju se sve to ispolira u jednu sjajnu površinu, ali više nema one strukture od koje ste počeli. Urađena je analiza koja kaže da što je u tom modelu jezik prefinjeniji, to je tačnost podataka manja. Znači, veštačka inteligencija će veoma ljubazno i prefinjeno da ispriča totalnu budalaštinu. Ono što je strašno u svemu tome je to što će ljudi dozvoliti da AI (artificial intelligence) donosi odluke umesto nas. Ne bi smelo da se desi da neka trapava mašina donosi odluke u vaše ime ne znajući da li vam je nešto hladno, ukusno ili neukusno. Evo, imamo bananu, vodu, pivo i kesu čipsa i kažemo kompjuteru da nam napravi nešto ukusno. To ne da neće biti ukusno, već neće imati veze s mozgom. A zašto? Zbog toga što ne postoje reference. Neko ko razume ukuse možda bi našao način da od toga spakuje nešto lepo.

Kao muzičar i producent učestvovali ste u stvaranju novog talasa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Bilo je mnogo kritičara koji su pričali o “beogradskom” segmentu new wavea i navodili da je to “ekipa iz kruga dvojke”, da je cela priča precenjena i da nema toliku vrednost kolika joj se pridaje. Prošavši kroz sve to, a i gledajući unazad sa ove vremenske distance, kako vidite realnu vrednost i veličinu novog talasa u to vreme?

Dušan: Novi talas o kome se priča u medijima je čist novinarski proizvod. To je, zapravo, bio trenutak. U Beogradu je uvek bilo mnogo muzičara koji su pokušavali razne stvari. To što se u ono vreme nazivalo novim talasom delimično je došlo iz Zagreba, a delom sa britanskog tržišta. Prvo smo imali punk, pa je došao novi talas. Nakon Sex Pistolsa došli su Clash, Gang Of Four i drugi ozbiljni, talentovani kreativci da nešto kažu i to je moralo da se na neki način definiše. Mediji moraju da imaju neku etiketu, a naročito zapadni mediji koji su zasnovani na engleskom jeziku, a on je, opet, zasnovan samo na etiketama. Jedna od takvih etiketa bio je i novi talas. Tu je bilo nekoliko grupa, u Zagrebu su uglavnom radili ono što se sviralo, pričalo i pisalo u Londonu. U Beogradu je bilo mnogo tih malih ekipa, jer je bilo i mnogo mesta na kojima su one mogle da se okupljaju. Svaka od tih grupica imala je bar po jednu fenomenalnu pesmu. To je bio trenutak u kome se pojavila potreba da se ta etiketa postavi, a to se podudarilo sa Encovom idejom da napravi prvi komercijalni višekanalni studio u Beogradu. Ja sam mu se pridružio u tome, poznavao sam Vladu Divljana i nagovorio ga da napravi novi bend kada se Zvuk ulice raspao. Znao sam i ekipu iz Šarla akrobate i drugih bendova. Oko njih se šunjala neka etiketa, pa samo je kasnije i zalepili.

Interesantna je bila anegdota po kojoj su Enco i Gile iz Električnog orgazma razgovarali, pa se Gile nakon snimanja Paket aranžmana naložio i rekao da će se ploča prodati u 100 hiljada primeraka, na šta mu je Enco odgovorio: “Nećemo, Gile, u ovoj zemlji živi 20 miliona seljaka”. Da li je to zaista tako izgledalo u to vreme? Ondašnja država je, ipak, imala mnogo više širine u odnosu na “ovo” u čemu mi sada živimo…

Dušan: Uh, da… Ta država je bila otvorena prema celom svetu. Nama je bila dostupna zapadna, istočna, ali i dalekoistočna, afrička i sve druge kulture. Naravno, komercijalno tržište ima najniži zajednički koeficijent i tu najbolje prolaze jednostavne, primitivne pesme, kao što je slučaj i sa svime ostalim što se radi jeftino. Najviše se prodaje jeftina odeća, jeftine cipele, jeftini šeširi… Kupuje se jeftina hrana iako znamo da nije baš dobra. Enco i ja smo u tih godinu i po dana, koliko sam ja radio sa njim u studiju, snimali 24 sata dnevno i tu je bilo svega i svačega, od Collegiuma Musicuma Darinke Matić Marović do muzike koju su nam donosili ljudi iz aleksandrovačkog Diskosa, specijalisti za masovno tržište.

Mislite specijalisti za trash?

Dušan: Nije to uvek bio trash. Oni su nam stalno dovodili te neke folk izvođače koji su možda bili primitivni, ali je i tu bilo mnogo talentovanih ljudi. No, oni su znali šta je njihovo tržište, a to su bili gastarbajteri u Nemačkoj. To je bilo vreme kaseta, oni bi nam doveli nekoga ko ima repertoar od nekih 15-20 pesama i ko svira po tim gastarbajterskim mestima. Mi bismo za dva sata snimili kasetu koju bi oni prodali u 100 hiljada primeraka u Nemačkoj. I mi smo tačno znali u koliko se primeraka album koji mi snimimo u tom studiju kasnije proda. To što su ovi klinci fantazirali čitajući britanske novine… To nije imalo realnu podlogu. Njihova muzika je morala da ide nekim svojim tokom, ali je imala dovoljno publike bez problema. Naravno, oni nisu mogli da se obogate, nisu imali ni infrastrukturu niti dovoljno veliki kreativni sadržaj da bi dominirali scenom. To je već bilo vreme kada je Bijelo dugme bilo veoma veliki bend. Imali su izuzetnu kombinaciju organizacione i sadržajne infrastrukture i nekoliko veoma kreativnih ljudi. Goran Bregović je vrlo talentovan čovek, a prepoznao je i Duška Trifunovića kao magičnog pisca muzičkih tekstova. To je bila takva mašina koju Idoli, Šarlo akrobata i Električni orgazam nisu imali niti su mogli da imaju. Od svih tih bendova najdraži mi je bio Šarlo akrobata zbog prave energije koja je u tom sastavu postojala. Ja ih uvek poredim sa The Police, jer to su tri čoveka koja se nisu trpela i svaki je vukao na svoju stranu, ali kada bi zasvirali zajedno, uvek bi se desilo nešto novo. To je bio slučaj i sa Milanom, Vdom i Kojom.

Da se vratimo na Doktora Spiru, koji u svojim pesmama govori o nekim opštim osećanjima i istinama. Koliko su se te istine promenile za ovih pedeset i kusur godina koliko se bavite muzikom?

Dušan: Evo, “Radio paranoja” je snimljena polovinom sedamdesetih. Koliko se to promenilo sada kada smo snimili ovu novu verziju sa akademskim horom “Blokada”? Nije baš mnogo, jer neke ljudske karakteristike i odnosi su univerzalni. Kada pišem, ja pokušavam da stvari dovedem na apstraktni, a opet vrlo lični nivo, da se oslobodim onog privatnog. Eto, kao, ostavila me je devojka, pa ja patim. Ali, ja neću da kažem da me je ostavila devojka, koga to zanima? No, ono što se desilo meni sigurno se desilo i nekome drugom i to je ono što je zajedničko. Ja uvek pokušavam da dovedem lična iskustva i vizije na taj neki opšti nivo ili da koristim neke reference iz literature. Moraš da patiš da bi na kraju ukapirao o čemu se tu radi, a kroz to svako od nas prolazi na ovaj ili onaj način.

Iako donekle apstraktne, Vaše pesme su poprilično jasne i razumljive. No, sa jednom mi nikako ne ide. “U 5 i 15 za Rumu”, definitivno ne kontam šta se tu dešava…

Dušan: To je moja muzička i poetska šala, neka vrsta odgovora na pesmu “The Final Countdown”, koja je osamdesetih godina bila veoma popularna. Priča je sasvim jednostavna: moja devojka ide vozom u 5 i 15 za Rumu. Ona odlazi, meni je katastrofa, a oni tamo pale mašinu, proveravaju pritisak, pokreću lokomotivu… Njih se ja ne tičem, sve te njihove stvari su ogromne, a za mene je važno to što će ona u 5 i 15 da se ukrca na voz i ode.

I sat koji otkucava?

Dušan: Da, to je ta slika. Takođe, to mi je i muzička aluzija na melodiju iz pesme “The Final Countdown”. Oni “konačno odbrojavaju”, a i ja na svoj način odbrojavam: “Sad će 5 i 15, ja ostajem sam”.

U svojim pesmama često pominjete radijski i televizijski program, posebno taj “prvi program na kome hoćete da radite”. Zašto Vam je to važno?

Dušan: Mediji imaju moć i to je ono što sam iskoristio u pesmi “Radio paranoja” u kojoj kažem da “hoću da radim na prvom programu”. Ne kažem na kom, može to da bude BBC 1, Radio Beograd 1, nije bitno… Neko ko bi se manje trudio oko toga rekao bi “hoću da idem na TV Pink”. Ta televizija neće postojati za nekoliko godina, pa ništa neće značiti ako kažem “hoću da idem na TV Pink”. Poenta je da hoću da budem na prvom programu, na glavnom programu, da ja kažem nešto… Zapravo, “Radio paranoja” je priča o autocenzuri, o tome kako se ne usuđujemo da kažemo ono što želimo.

A zašto Vam je baš Kamenko Katić bio trn u oku? Ima mnogo tih voditelja vremenske prognoze koji su manje ili više iritantni…

Dušan: To je, opet, bila šala… Moja majka je bila meteoropata, bila je užasno osetljiva na promene vremena, kao i mnogi drugi ljudi. Sa time pokušavamo da izađemo na kraj tako što ćemo se nekome obratiti rečima “Sveti Kamenko, Ante Bezgrešniče”… To su sve imena raznih voditelja koji su čitali meteorološku prognozu. Obraćamo se nekome pogrešnom molitvom, a ona glasi “nemoj više da se menja vreme, dosta mi je svega, neka bude uvek isto pa makar stalno padala kiša”.

Vaših povratničkih koncerata i turneja bilo je i ranije, ali sada delujete odlučnije nego ikada. Uz Vas je i mlada ekipa muzičara, svi su iz jazz miljea. Šta je sada drugačije?

Dušan: Nije to povratnički, mada jeste tako izgledalo u nekoliko navrata. Dok sam se bavio kompjuterima, ja sam se sve vreme bavio i muzikom. Kompjuteri su služili da platim račune, a muzika i poezija su ono što ja radim sam sa sobom. Recimo, putujem vozom iz Londona na posao svakog jutra i tih sat vremena se bavim muzikom, napišem pesmu ili počnem da je pišem. Uspeo sam da snimim svega jedan odsto od svega što sam napisao, možda čak ni toliko. A to što sviram sa ovim mladim jazz muzičarima… Ove nove generacije su tehnički veoma dobre. Oni su ovladali svojim instrumentima nekih šest ili sedam godina ranije nego što sam ja to uradio. Ja sam, recimo, imao 27 godina kada sam svirao kao što Kosta sada svira. Meni je sada interesantno da vidim šta još muzički može da se dobije sa tom njihovom energijom i poletom koji postoje kada čovek ima 22 ili 23 godine.

Zašto crne košulje? Zašto je crno “Vaša boja”, zašto se kroz naočare sve vidi crno?

Dušan: “Crno je moja boja” je još jedna od mojih šala. To je, recimo, moja verzija pesme “Paint It Black”. Ja sam to u glavi imao kao crtani film, kao one čiča Gliše kako idu ulicom, nose kanticu sa crnom bojom i sve redom farbaju u crno. Često imam te neke moje privatne šale, kao što je to bilo i u pesmi “U 5 i 15 za Rumu”. U toj pesmi je skrivena još jedna muzička šala, jer ja pred kraj sviram temu iz western filma “3:10 to Yuma”. To su te neke moje privatne zabave u pesmama.

Pošto ste snimili novu verziju “Radio paranoje” sa horom, kao svojevrsnu podršku studentima u blokadi, kako vidite ishod aktuelnih dešavanja? Hoćemo li uspeti da zaustavimo taj “slobodan pad” u kome se već duže vreme nalazimo?

Dušan: Verujem da hoćemo. Ono što me je razočaralo je to što u političkim protestima nakon korone uopšte nije bilo mladih ljudi. Zapravo, bilo ih je, ali veoma malo. A kada se dogodila ova nesreća u Novom Sadu, samo su mladi ljudi izašli na proteste. I došli su sa pravim pitanjima i konstatacijama, a to je da nama ne treba vođa, već nam treba da svako ko nešto radi svoj posao obavlja kako treba. Da se ne lažemo više, uradite svoje, pa ćemo onda da razgovaramo. Ja sve to i podržavam i verujem da je to jedini način da se nešto uradi. To znači da svako od nas svoj posao radi najbolje što može, a da ne oštećuje druge. Veoma je važno naglasiti i to da studenti za sobom nikada nisu ostavili smeće na ulicama. I niko nije izašao kao narodni heroj iz tih protesta jer smo u tome svi zajedno, a jedini način da izađemo iz ove situacije i jeste da budemo svi zajedno.

Edo Maajka: Učim, padam, dižem se, učim…

Tagovi: Doktor Spira i Ljudska bića, Dušan Mihajlović