Funk Shui: Sanjamo ljubav i dobre ljude

Mi smo u transgeneracijskom i genetskom haosu koji mora spontano da se strukturira… Ne smemo previše da se hranimo komplimentima jer ćemo postati „puni sebe“… U muzici nam je energija prioritet, a jezik je samo jedan medijum koji ljudi razumeju… Veoma je važno je da budemo sigurni šta su planete, a šta meteori u našim životima

Kada se u kasnijoj fazi života zauzme određeni kurs, ukusi i navike se teško menjaju. Pored toga, dolazimo i u situaciju da su nam folderi prepuni, pa za nove sadržaje nema prostora, vremena, a bogme ni živaca. Ako nam se neka nova muzika ušetala u život, verovatno su za tako nešto postojali debeli razlozi, naročito ako je reč o nekom ko je dve ili tri decenije mlađi od nas.

Da ponovo citiramo našeg velikog pisca, novinara i rok kritičara Predraga Pecu Popovića, koji nam je u jednom razgovoru rekao:

Nemam pravo da pričam o mladim ljudima, jer na njihove koncerte ne idem. Ja sam se najviše grozio kada neko mator dođe na moj koncert. Šta će on tamo? Mislio sam da je pripadnik policije ili državne bezbednosti.

Ali, ja sebe po ko zna koji put hvatam kako idem na koncerte nekih klinaca, a nije da sam to pošto-poto želeo. Jednostavno, uspeju da me kupe dobrom energijom, neiskvarenošću, kreativnošću i potpuno drugačijom percepcijom sveta oko sebe. Prvo je to bio Antun Aleksa (IDEM), potom simpatični slovenački četverac Koala Voice, a sada i fantastični makedonski trio Funk Shui. Sve sami strendžeri…

Ovi poslednji su bukvalno bili ljubav na prvo slušanje! Izuzetno energični, daroviti i lucidni, neprekidno se poigravaju sa žanrovima, stvarnošću i metafizičkim postulatima tiho i perfidno vas uvlačeći u svoj vrtlog. A kada tamo upadnete, onda ćete igrati u ritmu Martine Barakoske (bubanj) i Mihaila Namičeva (bas), te pevati po notama i tekstovima Luke Gorgievskog (vokal i gitara).

Pevati, dabome, isto onako kako je nedavno pevala prepuna knjižara Bulevar Books striktno prateći Lukine instrukcije. „Nije okeeeeej“, odjekivalo je Bulevarom Mihajla Pupina te večeri. I razgovor sa ovom sjajnom ekipom mladih ljudi je bio jednako uzbudljiv. Videvši da razgovaraju sa predstavnikom jednog od vazdušnih znakova, makedonski free floweri su dodatno otvorili dušu i srce.

Vi ste, jednostavno, drugačiji. Ali, ne samo vi. Odlika svih makedonskih muzičara i bendova je da zvuče drugačije od svojih kolega iz ostalih ex-Yu država. Leb i sol, Mizar, Arhangel, Funk Shui, Kisiti, Zulu 3.4, Dina Jašari… Svi vi imate nešto posebno. U čemu je tajna?

Luka: Šta da radimo, nismo tako hteli (smeh). Makedonija je raskrsnica svega i svačega, kao nacija smo formirani od nekoliko stotina DNK uzoraka i nalazimo se upravo u centru te raskrsnice. Kod nas se dešava transgeneracijski i genetski haos koji mora da se strukturira na neki spontani način. Ako bi se to strukturiranje odvijalo formalno, onda bi to bilo „fake“. Spontane kreacije su apsolutni „gas“. To možeš da čuješ i u našem folkloru, jer tamo ima i elemenata germanskog, vizantijskog, sefardskog jevrejskog folklora i mnogih drugih.

Da, ima logike. Kad želim da vidim kakvi su Makedonci, ja odem na makedonsku svadbu.

Luka: I mirni i načukani (smeh).

Pa, dobro… Jeste li vi funk ili free flow sastav? U Makedoniji striktni žanrovi gotovo da i ne postoje, sve je neka improvizacija ili fusion.

Luka: Bivši bubnjar (David Nikolovski) je vlasnik marketinških prava na taj izraz (free funk), pa mi sad moramo da budemo funk bend.

Mihail: Ma… Više nismo ni jedno ni drugo. Sada smo Fuck Shui.

Da, interesantno je to da u engleskom jeziku postoje samo dve reči od četiri slova gde je prvo f, drugo u, a četvrto k.

Mihail: Trebalo nam je 10 godina da skontamo da smo Fuck Shui, tako da… To je naša nova religija.

Pa, pošto ste Fuck Shui… Koga, bre, vi jebete?!

Luka: Sami sebe! Tipično makedonska stvar, ne želimo nikoga da oštetimo. To je, zapravo, vrhunac narcizma (smeh).

Kao što smo rekli, fusion je česta karakteristika makedonskih muzičara i bendova. To je slučaj i sa vama. Da li vam je to bila ideja kada ste počinjali da radite?

Mihail: Ne bih rekao da nam je to bila ideja, više smo razmišljali o tome šta nas vozi, šta nas inspiriše. A kada to skontamo, onda se jednostavno pustimo niz taj flow. Tek onda dolaze ideje iz kojih mi stvaramo muziku. I onda to liči na nešto. Ili ne liči ni na šta.

Luka: To je isto kao kada uzmeš praznu sobu i pokušaš da je dekorišeš u skladu sa svojim „well beingom“, da se malo tako anglosaksonski izrazim.

Dobro, ali ti nisi sam u toj sobi. Imaš i cimere, koji imaju i svoj „well being“.

Luka: Nažalost (smeh). Šalim se, to je lepota kad stvari funkcionišu. A kada ne funkcionišu… I tada je lepota.

Martina, šta ti kao član sa najkraćim stažem u bendu donosiš u tu zajedničku sobu?

Martina: Osim „Magle“ još nismo objavili ništa od zajedničkih projekata, tako da je za sada moj glavni input u živim nastupima. Kada nismo na putu, radimo na novim pesmama koje smo započeli, a njih ima zaista mnogo. Možda bi bilo bolje da na ovo pitanje odgovorim naredne godine kada objavimo sve te pesme.

Jasna asocijacija na ime benda je „feng shui“, a to je kineski koncept organizacije prostora…

Luka: … džaba se trudiš, nismo imali nikakvu ideju sa tim imenom. Obično ne prekidam blizance dok pričaju. No, u to vreme smo bili u potpunom haosu, bili smo u fazonu „daj da imamo neko ime, kakvo god ono bilo“.

Polako, saslušaj me do kraja. Mlađi si…

Luka: Može, pošteno (smeh).

Dakle, feng shui je kineski koncept organizacije prostora koji prati tok energije. Kod Makedonaca je energija uvek bila nesporna, tako da ste, hteli vi to ili ne, izabrali sasvim adekvatno ime za bend.

Luka: Hoćeš da ti otkrijem tajnu? Mislim da su Makedonci karakteristični po toj nekoj drevnoj mudrosti. Zbog toga smo i toliko miroljubivi i predstavljamo svojevrsnu oazu mira, tako ja to nekako doživljavam. No, moram da priznam i da me ta drevna, antička mudrost kod mojih Makedonaca veoma nervira. Srećom, ima tu i dobre energije, ali i još mnogo drugih stvari.

Miško, tvoja ideja je bila da se muzikom suprotstavite skopskom betonskom sivilu… tako što ćete da se popnete na krov betonske zgrade i tamo svirate uživo?

Mihail: Tamo se najbolje vide i nebo i zemlja kroz sav smog koji imamo u Skoplju. Čestitajte nam, pre nekoliko dana bili smo na prvom mestu u Evropi po količini smoga u gradu. A kada je tako, krov zgrade je najbolje mesto da sviramo.

Martina: Da, to je razlog zašto volimo da se penjemo na krovove zgrada, da idemo u planine… Zaista, Skoplje je zimi najzagađeniji grad u Evropi.

Rekao bih da Niš ne zaostaje mnogo za Skopljem po tom pitanju…

Luka: Ne, ne, ne… Naša konkurencija je jedino Sarajevo, nijedan drugi grad nam nije ni blizu.

Martina: Skoplje može u isti koš sa kineskim gradovima. Barem u nečemu da budemo prvi…

Luka: Ne samo u tome, mi imamo i prelepu muziku. Mislim da makedonska underground scena sada ima vodeću ulogu u regionu. Muzika je kvalitativna, a ne kvantitativna stvar. Rekao bih da smo po kvalitetu sada veoma jaki. Dakle, kategorije u kojima smo mi uspešni su zagađenost vazduha i dobra muzika.

Jeste li svesni koliko je dobro ovo što vi radite?

Mihail: Nismo. Mislim, znamo da smo dobri samo po tome što mnogo vežbamo.

Luka: Ne smemo previše da se hranimo takvim komplimentima jer možemo da postanemo „puni sebe“. A kada je tako, onda nemaš potrebu da radiš više i bolje. Tako da… I don’t give a fuck how good I am! Meni je bitno da si ti nasmejan nakon našeg koncerta. To mi je zaista jedini cilj.

Ja volim i te vaše rane radove, albume iz 2012. i 2015. godine. Tada je sve zvučalo sirovije i više ličilo na rokenrol. A onda ste se produkcijski ispeglali i doterali, dobili novi vizuelni identitet… Zbog čega sve to? Da li vam je to sugerisao neki producent, menadžer ili je to bila vaša želja i volja?

Luka: Vidi, sa tom sirovom muzikom na našim prapočecima nismo mogli da dođemo do ljubavnih partnera, drugari su nas izbegavali, roditelji su nas terali iz kuće, imali smo loše ocene u školi, bili asocijalni, vozili loša kola…

Mihail: … ja i dalje vozim loša kola (smeh).

Luka: … i onda smo stavili prst na čelo i rekli „eee, kad ovi influenseri mogu da budu uspešni, onda možemo i mi“.

Dakle, prodali ste se?!

Mihail: Tako je, prodali smo se (smeh).

Luka: Naravno! I onda su krenuli partneri da nas saleću, počeli smo da zarađujemo brdo para, naši roditelji su konačno bili zadovoljni, produkcijske kuće nas otada svakodnevno zovu, svi u Makedoniji nas vole i postali su naši drugari… I tako, volim da gledam televiziju (smeh).

Martina, zašto si se pridružila ovim prodanim dušama, šta ti je to trebalo u životu?

Martina: Mi se znamo od ranije, ja sam mnogo volela Funk Shui kada sam bila u srednjoj školi. Kada je David otišao iz benda, Luka i Mihail su me zvali i nekako je bilo logično da im se priključim. Znala sam većinu pesama benda i od starta smo imali dobru konekciju.

Zašto R.E.M. ?

Luka: Rapid Eye Movement, tamo se stvaraju ideje. Tamo je jedina veza između svesnog i nesvesnog, jedini momenat kada mi možemo da imamo uvid u vlastito nesvesno. To je prva od četiri faze sna.

Dakle, vi kopate i tražite inspiraciju u svojim snovima?

Luka: Tamo su moji prozori uvida u nešto što ne umem da objasnim, a znam da postoji, da mi je to poznata stvar. Možda je to neka veoma intenzivna intuicija. To me je oduvek pratilo, od detinjstva do današnjih dana. Kao što sam rekao, tu se rađaju ideje, cele pesme nastanu u tih nekoliko sekundi. Šteta je što ljudi tom procesu posvećuju veoma malo pažnje.

Šta je onda to što vi sanjate?

Luka: Pare, kola, jednog predanog i vernog ljubavnog partnera, finansijsku slobodu, mnogo putovanja na daleka mesta sa okeanima i morima, kao i koncerte na tim mestima… I, molim vas, dobre ljude oko nas.

Martina, Miško… Da li i vi sanjate isto to?

Luka: Nemaju izbora (smeh).

Mihail: Fun fact: ja ne sanjam već 15 godina. Ali, to što želim su dobri ljudi, dobra energija i ljubav.

Martina: Njih dvojica su sve rekli, nemam šta da dodam na to.

Kolege novinari i kritičari redom kažu da biste vi ostvarili svetski uspeh kada biste pevali i na drugim jezicima. Sa druge strane, Lukin makedonski čak ni pojedini Makedonci ne razumeju…

Luka: Apsolutno tačno!

U čemu je fora?

Luka: Ja imam specifičan način izražavanja i mislim da je to neka vrsta autizma. Tako se izražavam i kad pričam, ne samo kada pevam. Sada se trudim da budem veoma jasan. Kada se ne trudim i kada pričam „normalno“, i njih dvoje (Marina i Mihail) imaju problem da me razumeju. Takva mi je neka čudna i asocijativna žica u mozgu, tako mislim i pričam. Ništa to nije namerno i pretenciozno…

A jeste li razmišljali o tome da radite muziku i na drugim jezicima?

Mihail: Zašto da ne? Mi u muzici uvek stavljamo prioritet na energiju, a jezik je samo jedan medijum koji ljudi razumeju. OK je da promenimo jezik, OK je i da ga zadržimo. Ja volim naš maternji jezik, volim i muziku na makedonskom. U poslednjih 5-6 godina pojavilo se mnogo novih makedonskih bendova, tako da sam se baš navikao da ih slušam.

Interesantna je pesma „Meteori“, vaš veliki hit. Prva neka asocijacija je istoimeni manastir u Grčkoj. Sa druge strane, starije generacije će se odmah setiti benda Dire Straits i njihovog albuma „Communique“. Koja je bila vaša ideja sa tom pesmom?

Mihail: Uh, komplikovano je… Da sačekamo Luku (izašao je na minut) da se vrati i objasni, ako hoće… Čak ni ja ponekad ne kontam njegove tekstove, treba mi po godinu dana da shvatim šta je pisac hteo da kaže.

Da li i vas dvoje učestvujete u pisanju tekstova?

Mihail: Sve je to njegovo, ne mešamo se. Barem ne ja… Martina ponekad zna da umeša svoje prste, ima nekih njenih stihova u pesmama koje spremamo za sledeću godinu.

Dakle, Luka (vratio se)… Meteori communique?

Luka: To je neki… Gas koji se tamo dešava. Vidi, svi sumnjaju da je Pluton planeta, mnogi su ga proglasili za asteroid, meteorit, tako nešto… Za nas je veoma važno da budemo sigurni šta su planete, a šta meteori u našim životima.

Dakle, to je bio tvoj osvrt na neka astronomska dešavanja i tumačenja?

Luka: Više su to fascinacije nekim astronomskim pojavama koje ne utiču značajno na čovečanstvo. A pretenduju da budu nešto kao… Gas!

Jesi li nekada posmatrao meteorske kiše, zvezde padalice, Leonide, Perseide… ?

Luka: Apsolutno, obožavam to! Oh My Goodness, kad se setim onog meteorita koji je pre nekoliko godina stajao na nebu 2-3 dana i na kraju ga „pocepao“. To je bila vizuelna inspiracija za ovu pesmu. A communique znaš šta je… Bolje da napišem saopštenje nego da pričam napamet. Čist autizam (smeh).

Želja vam je da zvučite „ubavo“. Jeste li uspeli u tome? Šta je za vas ubavo?

Mihail: Ima nekih večeri kada sve zvuči super, a ima i nekih kada se to ne dešava. I to je u redu. Ali, kada se desi, to je onda – to.

Martina: Meni je ubavo kad Miki priča, to mi ulepšava dan. Kada improvizuje na srpskom.

Luka: Free jazz!

Mihail: Da, moj srpski je free jazz (smeh).

Luka: Tako je, free jazz je nastao kada je Mika počeo da priča na srpskom.

Kakav će tek žanr nastati kada Luka počne da priča na srpskom…

Luka: Moja pretencioznost je umrla i ja ne želim da izmišljam nove žanrove, da se, ne daj Bože, nazivaju po meni… To sam ostavio na drugom albumu, onom koji se tebi dopada.

A kako ste došli do crvenih kioska? Oni su, ipak, bili obeležje moje generacije, a ne vaše.

Mihail: Oni su verovatno naše sećanje iz detinjstva. Luka bi više mogao da kaže o tome kao o nekoj vrsti inspiracije, ja sam samo vizuelni saradnik i izvršitelj. Mislim da danas ima pet takvih kioska u celom Skoplju…

Luka: … ali jedan je rasklopljen…

Martina: … da, ali oni su zelene boje…

Mihail: … ima jedan crveni, nalazi se nedaleko od našeg studija u Skoplju. I jednog dana Luka je došao u studio i rekao „brate, je l’ vidiš onaj kiosk“… Ne mogu da se setim šta si tačno rekao…

Luka: Da, trafika je bila moja ideja. Inače, Skoplje je bilo prepuno takvih trafika.

Neko od vas je pričao o tome da vam je interesantan brutalizam. Svakako, kao i svi gradovi nekadašnje Jugoslavije, i Skoplje ima ostatke tog arhitektonskog stila. No, kod vas postoji i svojevrsni „novi brutalizam“, pošto je Skoplje prepuno novih spomenika i statua, a uz to imate i double deckere na ulicama…

Luka: Ne želim da pričam o negativnim stvarima, hajde da se fokusiramo na ono što je pozitivno. Srce novog Skoplja, a pod „novim“ podrazumevam ono što je izgrađeno nakon katastrofalnog zemljotresa 1963. godine, primer je brutalističke arhitekture. Neko je pozvao Kenza Tangea, čuvenog japanskog arhitektu, koji je došao i napravio plan za izgradnju Skoplja. Nažalost, samo trećina tog plana je ispunjena. To je bio fantastičan plan, deo Skoplja koji je po tom planu izgrađen mnogo podseća na Japan. Odnosno, podseća na na nešto što bi, ako se bude dobro održavalo, moglo da bude moderno i savremeno narednih 200 godina. Novo Skoplje izgleda kao naselja i gradovi u serijalu Star Wars. I to je jedno od naših ključnih vizuelnih sećanja: minimalistički, brutalan, betonski, ali prelep i topao domaći ambijent, koji je istovremeno i hladan, ali veoma cool.

Mihail: To je poslednja autentična stvar u Skoplju. To je ono po čemu ga mi prepoznajemo, a sve ove nove stvari su neka Disneyland verzija grada.

Luka: To je realnost. Ne stidimo se toga, jer glupo je stideti se realnosti. Zamisli da imaš novi talas, a neko ti preko njega nameće turbofolk. E, tako to izgleda. No, trudimo se da ne obraćamo pažnju na to.

Tvoj nadimak je Skajvoker… Je li to zbog toga što se glavni lik u Star Wars zove Luke? Ili baš voliš taj filmski serijal? Ili je to zbog brutalističke Star Wars arhitekture u Skoplju?

Luka: Prvi basista benda i ja smo se upoznali u sedmom razredu osnovne škole. Obojica smo bili fanovi autizma i Star Wars. Ovo prvo je bilo po službenoj dužnosti (smeh). Bili smo sasvim komplementarni u tom autizmu i ljubavi prema Star Wars, pa sam se ja nazvao Luka Skajvoker jer… Jebi ga, očigledan kliše! A on je bio Stefan Gon Džin po Qui-Gon Jinnu.

Šta je bilo inspiracija za pesmu “Favela”? Prvo što mi pada na pamet je Šutka, po kojoj je snimljen dokumentarni film.

Luka: Da, to je poznata favela, ali mi u Makedoniji imamo i druge, nezvanične favele sa sličnom socioekonomskom dinamikom. Ja jednim delom familije potičem iz favele Pripor u kojoj sam proveo četiri godine svog života. To je jedno utvrđenje na istočnoj padini planine Vodno iznad grada. Tamo sam živeo, tamo smo snimali albume, radili… Tamo postoji toplina i favelsko bratstvo, bogatstvo duha, solidarnost… Nešto što u gradu nikada nisam uspeo da nađem.

Mihail: To je prva tačka gde je nebo svetlije u odnosu na druga mesta, gde možeš videti zvezde na nebu.

Svemirka i Buč Kesidija ste označili kao „bratske bendove“ iz Hrvatske i Srbije. Šta je to što vam se dopada kod njih?

Luka: Sve! Odeća, gitare, dijalektološka terminologija, socioekonomski pristup, interplanetarna artistička intuicija… Samo neka nastave ovako.

Mihail: Antun Aleksa (IDEM) je nešto poslednje što sam čuo, a što mi se veoma dopalo i dotaklo me je. On je neviđeni car od čoveka i radi mnogo lepu muziku sa dobrim vibeom.

Luka: … i blizanac je u horoskopu! Duša od čoveka. Jedan od retkih muzičara na sceni kojima muzika nije uzela dušu, već ga je duhovno obogatila. Ne znam kako mu je to uspelo…

Vetar je veoma važna tema u vašem radu. Imate istoimenu pesmu i onaj stih „ne daj Bože da vetar dune u našem kraju“… Zašto vam je vetar tako važan? Ako vam već toliko fali, ostanite malo duže u Vojvodini, pa da vidite šta je vetar…

Luka: Znam, osetili smo to kada smo bili u Kikindi. Bili smo na brdu i kada je vetar počeo da kosi… Znaš li koliko nam to fali u Skoplju? Mi smo u kotlini, pa kad vetar dune mi konačno možemo malo da dišemo. Poražavajuće je to da mi nemamo vazduha, da sve vreme udišemo smog. Znaš li da mi uopšte ne provetravamo stanove, da po šest meseci ne otvaramo prozore? To više nije ni klaustrofobija, ne znam kako da objasnim tako nešto.

Mihail: Ja trenutno živim u najzagađenijem delu Skoplja, ni deset metara pred nosem se ne vidi od smoga. Ako ste gledali Batmana i njegov Gotham City, gde je sve misty, a svetla su glowy… E, to je Skoplje. Zato mi volimo vetar.

Još jedna veoma važna tema za Funk Shui su deca. Imate pesmu „Deca“, a ona su i važan deo vaše publike. Večeras smo i ovde mogli da vidimo nekoliko klinaca na vašem koncertu. Kako deca reaguju kada vas čuju i vide?

Luka: Deca su fantastična, ona su budućnost sveta. Martina puno radi sa decom. Ja se trudim da im posvećujem pažnju mnogo više nego nama starcima. Od njih zavisi šta ćemo i kako da jedemo, kako ćemo da živimo u narednim godinama. Zbog neke dece koja nisu bila dobro vaspitana, mi sada udišemo to što udišemo. Znam kakvo je bilo moje odrastanje kada sam bio dete u periodu tranzicije. Zbog toga mislim da deci moramo mnogo više da se posvetimo.

Martina: Ja radim u školi u kojoj predajem bubanj, a većina mojih učenika su deca. Volim sa njima da radim i mislim da ja više učim od njih, jer taj proces je uzajaman. Oni uvek dođu sa čistom energijom, sa velikim uzbuđenjem rukuju instrumentima, a meni to predstavlja veliko zadovoljstvo. Na kraju dana, kada završim sa radom u studiju, imam časove sa decom i obožavam to vreme koje delim sa njima.

Luka, pošto si ti autor tekstova…

Luka: … nažalost…

Zašto nažalost?

Luka: Jer ih niko ne razume.

Pa, evo, ja sam ponešto razumeo. „Neprospavane noći“, „svaki tvoj krik“… Ima mnogo seksualnih aluzija u tvojim tekstovima.

Luka: Kako si to uhvatio… Mislim da je seksualnost izuzetno važna stvar za celo čovečanstvo i neću uopšte da negiram da to u velikoj meri utiče na nas. To je rešenje za većinu problema odraslih i zrelih ljudi. Ali, to su samo aluzije, ja nikada neću biti direktan jer to je deo moje introvertnosti. Svakako, seksualnost mi jeste inspiracija, možda i najveća.

Na kraju, pošto kod vas u bendu svako ima određena zaduženja, zanima me ko je taj koji tokom zimskog perioda nelegalno proizvodi rakiju. Da vidimo kakvim oružjem raspolaže…

Luka: Hoćeš da nas inkriminišeš u sred intervjua (smeh)? To je jedan poznati Mostarac, nećemo da otkrivamo njegovo ime. On proizvodi rakiju, ponekad je i prodaje u svom komšiluku u mahali, i ta rakija je veoma dobra.

Mihail: Da, i prodaje je za kriptovalute (smeh).

Luka: Njegova valuta se zove Maracoin.

Mihail: Evo, upravo je i cena rakije skočila (smeh).

Gorazd Čapovski (Mizar): Teška vremena su uvek kreativna

Tagovi: Funk Shui, intervju, Skopje