Gorazd Čapovski (Mizar): Teška vremena su uvek kreativna

Osamdesetih je Jimi Hendrix bio mainstream, a sada je to Taylor Swift… Album „Closer“ Joy Divisiona bi super zvučao na makedonskom jeziku… Imamo tri paralelna identiteta: jugoslovenski, makedonski i zapadnjački… Nema razlike između demokratije i diktature osim u načinu manipulacije

No, hroničari se sa time ne bi složili. Za njih je ovaj prostor neiscrpni izvor raznovrsne kulturološke, geografske i istorijske građe. Svakako, nije ni lako niti jednostavno sublimirati sav taj materijal, te doći do istine i izraza koji se zasniva na zajedničkom imenitelju. To je neverovatan izazov na koji malo njih može sa uspehom da odgovori.

Znaju to dobro u makedonskom bendu Mizar, jasno im je kakvog su se zadatka prihvatili davne 1981. godine kada su osnovali ovaj jedinstveni gothic i darkwave sastav. Tokom nešto više od 40 godina svojim fanovima su kroz šest „ukazanja“ predstavili šest konceptualno različitih albuma, ali sa prepoznatljivim, Mizarovim potpisom.

Kao i svi drugi bendovi, ni Mizar nije ostao imun na personalne promene, pa su se postave i članovi stalno menjali. Jedini originalni i stalni član benda Gorazd Čapovski poput kamena međaša svedoči o tome kako nas zub vremena gricka, oblikuje i vodi ka novim ukazanjima. Da, u najavi je sedmo ukazanje Mizara, specifično po Niku Gjorgievskom kao novom glavnom vokalu.

To je i pravi momenat da Mizar ponovo svira uživo. Nedavno (15. decembra) su u Mladinskom kulturnom centru u Skoplju održali nezaboravan koncert, a 29. decembra nam predstoji njihov nastup u beogradskom Dorćol Platzu. Sjajna prilika da ih ponovo vidimo i čujemo, ali i da čujemo šta lider Mizara Gorazd Čapovski ima da „izjavi za dnevnik“.

Mizar je zvezda u sazvežđu Veliki medved koju putnici u pustinji koriste kao zvezdu vodilju. Šta je bendu Mizar tokom ovih četrdeset i kusur godina bila zvezda vodilja?

Gorazd: To je, pre svega, bila želja da se bavimo muzikom. Bili smo vrlo mladi kada smo počinjali. Ja sam imao svega 20 godina kada smo snimili prvi album, a njegova priprema trajala je nekoliko godina. U svemu tome zvezda vodilja bila nam je da izgradimo svoj autentični zvuk, da ne kopiramo zapadnjački rokenrol. Stoga smo u svoj izraz uneli zvuke sa našeg podneblja: vizantijsku muziku, balkanski folklor i slično tome. Dakle, suština je bila da stvaramo nešto svoje.

Pošto nosite ime Mizar, da li vam je bila namera da vi nekome budete zvezda vodilja?

Gorazd: To je već malo pretenciozno, egoistično i narcisoidno, ja ne razmišljam na taj način. Važno nam je bilo da sviramo i da naš kratki život ispunimo nekim važnim stvarima.

Kada smo već kod Velikog medveda, treba reći i da se jedna od zvezda u tom sazvežđu zove Merak. Pa, jeste li vi i meraklije?

Gorazd: Svakako! Meraklije smo kao i svi Balkanci, a naročito južnjaci.

Trudite se da sačuvate vizantijsko, ali i svako drugo nasleđe na ovim prostorima. Koliko je to teško u vremenu kada se neoliberalni kapitalisti trude da zatru sve ono što je tradicionalno, a nije njihovo? Ljudi koji žive na prostorima nekadašnjeg Persijskog i Vizantijskog carstva se na zapadu tretiraju kao divljaci, a na Bliskom istoku mira gotovo da nikad nije ni bilo. Uz to, ljudi sa ovih prostora trbuhom za kruhom odvajkada hrle ka Zapadnoj Evropi i Americi…

Gorazd: Mi sa prostora bivše Jugoslavije to najbolje znamo, pošto smo u određenim periodima istorije bili kolateralna šteta. Nekadašnje Persijsko carstvo, Indija, Kina… Koliko su samo doprineli opštem civilizacijskom napretku. A sada… Kada uđem u City Mall u Skoplju, koji se nalazi nedaleko od moje kuće, tamo se sa razglasa čuje Frank Sinatra. Živeo sam 10 godina u Australiji, a iz nje sam otišao da bih sačuvao svoj lični i muzički identitet. Mizar je bio jedan od prvih bendova koji je osamdesetih godina propagirao rokenrol muziku u Makedoniji. U tadašnje vreme je to bilo progresivno, a i zapad je tada imao vrednosti koje su bile prihvatljive. Ne želim da kukam za mladošću, ali tada je Jimi Hendrix bio mainstream, a sada je to Taylor Swift. U muzici je najvažnije od svega sačuvati svoju autentičnost. Na primer, svi norveški, švedski i finski bendovi pevaju na maternjem jeziku. To je bila i naša polazna tačka i to nećemo menjati dok smo živi.

Možemo li jasno da vidimo ono što je pred nama? Ili nas sve magla sprečava u tome?

Gorazd: Mene sve ovo podseća na period pre Prvog svetskog rata. Imam 59 godina, živeo sam u Jugoslaviji, u samoupravnom socijalizmu, u švercerskom ratnom kapitalizmu, a sada i u neoliberalnom špekulativnom neokapitalizmu. A šta tek reći o fascinantnim naprednim tehnologijama… Kada sam počinjao da se bavim muzikom pre 40 godina, jedino što sam imao je stara gitara sa magnetom i pojačalo. Sada imamo kompletan studio na mobilnim telefonima. Tehnologija je napredovala u svim aspektima života, ne samo u svetu muzike. To su drastične i fascinantne promene, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. No, znamo kakav je čovek… Često se tehnologija koristi u sasvim pogrešne svrhe, setimo se samo nuklearne energije. Stoga, svi mi uglavnom živimo u magli. Kao nekadašnji Jugosloven mogu da kažem da otprilike znam šta se dešava oko nas, ali ne sasvim. Ne verujem da iko od nas to zna.

Šta Mizaru donosi Niko Gjorgievski sa novim ukazanjem? Šta je drugačije u odnosu na prethodne albume i faze benda?

Gorazd: Niko je dvadesetak godina mlađi od mene, on je prvo bio veliki fan benda. Tokom svog odrastanja je slušao Mizar i zna sve pesme, što je za nas veoma važno. Uz to, on je i školovan operski pevač koji nastupa u Makedonskoj filharmoniji. Kada je reč o vokalnoj interpretaciji, on donosi mnogo toga novog. Ne treba puno pričati, to jednostavo morate da čujete. U Skoplju smo imali sjajan koncert, nadam se da će tako biti i u Beogradu.

Kroz svih šest ukazanja Gorazd Čapovski je jedina konstanta u bendu. Kako se osećate kao neko ko nosi taj krst istorije Mizara?

Gorazd: Lako mi je kada imam nov i vitalan bend sa novim stilom. Prvi basista Mizara Ilija Stojanovski i ja smo najstariji od svih sadašnjih i bivših članova, ali dobro je povremeno osvežiti krv novim generacijama koje znaju i prihvataju naš koncept. Bilo je u našoj karijeri i padova, nekih 10-15 godina stvari nisu bile kako treba. Prolazili smo kroz različite faze, kao i svi drugi koji se bave kreativnim radom.

Jedna od glavnih ideja u radu Mizara je da se bend vremenom stalno menja. Pa, pošto ste jedini stalni član benda, kako ste se Vi lično menjali tokom ove četiri decenije?

Gorazd: Svakako da sam se menjao, na razne načine. Tokom devedesetih je bio snažan uticaj grungea, pa su onda došli elektronika, sempleri, različiti programi kao što je Cubase i slično… Taj tehnološki napredak čoveku stvara i neku unutrašnju maglu, pa više ne znaš gde ideš i šta radiš. Super su sva ta tehnološka dostignuća, ali mislim da se, ipak, treba vratiti na neke osnovne postavke: gitara, bas, bubanj… Ipak je to najbolje. Svirali smo sa matricama, pa smo probali sa elektronikom, sa horovima, šta sve ne… Svakako, važno je eksperimentisati, a da li će to biti dobro…

Šta vam je tokom tih 40 godina bio najveći izazov u smislu očuvanja autentičnosti? Da li je to bio jezik, poruka kroz tekstove pesama, muzička forma…? Šta je zajednički imenitelj za sva ova ukazanja Mizara?

Gorazd: Sama ta forma, da pevamo na svom jeziku i kulturološki ostanemo vezani za naše prostore. Nije to bilo nimalo lako. Kao što Led Zeppelin u svojoj muzici ima elemente engleskog srednjovekovnog folklora, ali i bluesa, koji je crnačka narodna muzika, tako je i naša ideja bila da uklopimo sve lokalne uticaje.

Hrvatski muzički kritičar Bojan Mušćet kaže da su Mizar i Lačni Franz retki bendovi van srpskohrvatske matrice koji su uspeli da maternji jezik učine tako zvučnim i prijemčivim u muzici. U čemu je tajna?

Gorazd: Pa, dobro, to treba da pitamo Ćirila i Metodija… Naši slovenski jezici su zaista sjajni. Pre svega su odlični za pevanje, što dokazuje i balkanski folklor koji je svetsko blago. Album „Closer“ Joy Divisiona bi super zvučao na makedonskom, jer i album i jezik imaju neku melanholiju, neku mračnu crtu…

Pevati na makedonskom tokom osamdesetih godina… Da li je to bila hrabrost, drskost ili sloboda?

Gorazd: Nama, kao malom narodu, zabranjuju da se nazivamo Makedoncima, menjaju nam ime, prezime… Po tome smo veoma bliski Ircima. Kada smo tokom osamdesetih tražili diskografske kuće sa kojima bismo sarađivali, Oliver Mandić, koji je u to vreme bio urednik u PGP RTB-u, rekao nam je da možemo da izdamo album za njih, ali da moramo da pevamo na srpskohrvatskom jeziku. Naravno, mi to nismo prihvatili. Bio je veliki izazov pevati na makedonskom, ali je ta odluka bila sasvim ispravna.

 

U to vreme ste se okarakterisali kao jugoslovenski bend. Jeste li to i danas?

Gorazd: Mislim da imamo tri paralelna identiteta: jugoslovenski, makedonski, ali i engleski, odnosno zapadnjački, s obzirom da je rokenrol muzika njihov proizvod. Može se reći da je Mizar klasični muzički hibrid.

Jedna od popularnih parola tokom osamdesetih, koja se mogla videti i na vašim koncertima, bila je „narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da se boji za svoju budućnost“. Kako se danas osećate kada vidite da su sva naša naivna verovanja, nadanja i ideali skoro u potpunosti iznevereni?

Gorazd: Niko nije umro niti će umreti srećan. Kako stariš, vidiš da ono što si mislio u mladosti kasnije ne bude tako, da se tvoje ideje i ideali baš i ne ostvaruju. No, nema smisla kukati. Sada treba svirati, za nas je sada pravo vreme da sviramo. Turbulentna i teška vremena su uvek bila kreativna za Mizar. Drugi album „Svjat dreams“ smo snimali kada se dešavao rat u Jugoslaviji, „Kobna ubavina“ kada su bili konflikti u Makedoniji… To je deo našeg postojanja i ne možemo pobeći od toga.

Posle svega što smo na ovim prostorima preživeli, ima li smisla gajiti bilo kakve ideale i verovati u njih?

Gorazd: To je sad već filozofsko pitanje koje zahteva duži razgovor, ali svakako da ima smisla. Verujem da je Mizar sve bolji i da novi album može da bude muzička fuzija istoka i zapada, to je neki moj ideal. Takođe, ideal mi je i da naša država bude bolja, uređenija, da imamo normalan život bez korupcije, da imamo bolji i pravedniji sistem, besplatno zdravstvo i obrazovanje, sve ono što smo imali u Jugoslaviji. Svi to želimo, pre svega zbog nadolazećih generacija, zbog naše dece.

Zbog čega je Vama i Mizaru Joy Division tako važan? Ono što vam je zajedničko su velike, tektonske promene tokom postojanja, oni su čak i svoje ime promenili…

Gorazd: Kada sam prvi put čuo Joy Division, osetio sam da su mi veoma bliski. Oni su sa periferije Velike Britanije, živeli su u radničkim naseljima, što je i sa nama bio slučaj. I Makedonija je bila periferija Jugoslavije, a ne njen centar. Stoga se njihova muzika savršeno uklapala u naš senzibilitet. Tada mi je i engleski jezik zvučao blisko i emotivno bez obzira na to da li sam razumeo tekstove ili ne. Imao sam osećaj kao da je Joy Division bend iz Skoplja.

Volite Joy Division, ali kažete „da je jedini Bog Velvet Underground“. Zbog čega su oni tako posebni?

Gorazd: Dovoljno je poslušati „bananu“, odnosno njihov prvi album, pa će vam biti jasno zašto je taj bend imao tako veliki uticaj na Mizar. Za mene tu nema neke velike razlike u odnosu na Joy Division.

Da se vratimo na ove naše lokalne prostore… Imali smo državu „od Triglava do Đevđelije“. Ili, posmatrano kroz muziku, od Laibacha do Mizara. Kakav je vaš odnos prema Laibachu i njihovom radu? Ako bismo se vratili u doba Rimljana, Laibach bi kulturološki mogao da predstavlja Zapadno, a Mizar Istočno rimsko carstvo…

Gorazd: Baš tako. Sve si sam rekao, nemam šta da dodam. Ja izuzetno cenim Laibach, to je zaista fantastičan bend.

Jeste li razmišljali o nekoj vrsti saradnje sa njima? Da li je tako nešto moguće?

Gorazd: Moguće je, zašto da ne? Evo, i mi sada krećemo malo snažnije, pa ćemo videti kuda to ide. Verujem da bi takva saradnja bila veoma zanimljiva.

Vidite li naslednike Mizara i Laibacha na ovim prostorima? U Hrvatskoj je aktuelan bend Nemeček, pretpostavljam da ste ih čuli…

Gorazd: Kako da ne, znam za njih. Tu su oni, a i drugi mladi bendovi koji su zaista fantastični. Nema neke velike razlike između sadašnje metal scene i nekadašnjeg gothica i darkwavea. Sada se malo menja forma, ali suština i sadržaj su isti.

Jednom prilikom ste rekli da je sloboda samo mrtvo slovo na papiru. Šta za Vas predstavlja sloboda, kako biste je definisali?

Gorazd: Sloboda je mogućnost da radiš ono što želiš. Normalno, uz poštovanje nekih civilizacijskih pravila i standarda. Recimo, danas baš nemamo neku slobodu govora na internetu. Isto tako, nismo imali slobodu govora ni u Jugoslaviji za vreme Tita. Sloboda je kada živiš od svog rada, kada imaš besplatno obrazovanje i zdravstvo. Ako se danas razboliš i nemaš novca, umrećeš kao pas na ulici i niko te neće ni pogledati. Daleko smo mi od slobode… Za mene nema mnogo razlike između demokratije i diktature, samo je način manipulacije drugačiji.

Šta je ta „večna praznina“ koju svi mi osećamo? Šta je to što Vama lično nedostaje?

Gorazd: Priroda života je jednostavno takva, kao u Kunderinom romanu „Nepodnošljiva lakoća postojanja“. To je ta neka stalna nostalgija, neke neostvarene želje koje sa sobom nosimo od rođenja pa sve do smrti.

Šta je u ovo vreme najveći „otrov vo venite“?

Gorazd: Otuđenost među ljudima, rekao bih. Kao pripadniku starije generacije, meni to veoma smeta. Počeli smo da se dogovaramo za kafu ili pivo po nedelju dana unapred. Te stvari su mi smetale i dok sam živeo u Australiji. Jednostavno, globalizam nas je sve učinio istim. Kada pogledam mlade generacije, svi mi izgledaju isto, svejedno je da li su iz Australije, Novog Zelanda, Indonezije, Turkmenistana, Kanade, Makedonije…

Na kraju, da najavimo koncert u Beogradu 29. decembra. Šta publika može očekivati od Mizara u Dorćol Platzu?

Gorazd: Može da očekuje snažnu, energičnu i iskrenu svirku. Biće to zaista gig od srca.

Darko Rundek: Svjesni sluga ili nesvjesni rob?

Tagovi: Gorazd Čapovski, Mizar, razgovor