Jelena Rusjan i Damjan Manevski (Lelee): Naš adut je iskrenost

Između nas dvoje je veliki generacijski jaz, što se reflektuje i na našu muziku… Bend zahteva nenormalna ulaganja, a malo je materijalnog feedbacka… Mi smo stalno u crvenoj zoni, stalno nam se nešto alarmantno dešava… Sadašnji klinci se boje da će se njihov život završiti zbog raspada planete

Očekivano, ponovno povezivanje među ljudima krenulo je od umetnika. Svojom širinom i dalekovidošću oni najlakše i najbrže prevazilaze sve veštački kreirane granice shvatajući svu lepotu sveta oko nas. Ko to kaže da makedonsko oro, srpski jezik i alpsko jodlovanje ne mogu ruku pod ruku? Ili šta vam već padne na pamet…

Recimo, ranije bi mi bilo nezamislivo da u Sloveniji postoji bend koji se zove Lelee, jer tako nešto bih pre očekivao na jugu Srbije. No, znajući da iza tog projekta stoje jedna Beograđanka, jedan Makedonac i jedan Slovenac, sve postaje mnogo smislenije. No, to nije jedino iznenađenje koje nam ovaj fantastični trio donosi.

Lelee je kulturološki, jezički, energetski i kreativni mashup sa sedištem u Ljubljani, ali njihov domet prevazilazi granice država bivše Jugoslavije i svi pomalo imaju pravo da ih zovu svojima. Objavili su dva sjajna albuma: „Čuka Bije Pumpa“ 2021. i „Mora Malo U Crveno“ 2024. godine za slovenačku izdavačku kuću Moonlee Records.

Nažalost, bubnjar nije stalna kategorija u bendu. Na prvom albumu za bubnjevima je bio Jan Kmet, a na drugom Leon Stoilković. Kako je Leon nedavno napustio bend, ritam sekcija će ponovo morati da se menja. Verovatno će palicama ponovo baratati Slovenac, to je skoro pa neformalno pravilo u bendu.

Sa druge strane, Jelena Rusjan i Damjan Manevski su okosnica i konstanta u ovom sastavu. Jelena je svestrana umetnica, basistkinja, režiserka i diplomac Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu. Damjan je gitarista širokog spektra delovanja, sa sjajnim i raznovrsnim backgroundom, te neopisivom brzinom i energijom na bini.

Kada Lelee krene na turneju, svuda se pale crvene lampice. Nije to samo zbog naziva njihovog drugog albuma. Crveno je i deo njihovog identiteta, a polako postaje i koncept. U to smo mogli da se uverimo na njihovom nedavnom koncertu u novosadskoj knjižari Bulevar Books, gde je usled crvenih lampiona i sijalica sve bilo jednobojno. Zbog toga i razgovor sa Jelenom i Damjanom odiše crvenom bojom…

Ovaj bend je zanimljiva kombinacija jedne Srpkinje, jednog Makedonca i jednog Slovenca. Ko vas je, gde i kako sastavio?

Jelena: Ljubljana! Damjan i ja već godinama živimo u Ljubljani, pa je to jedna klasična emigrantska priča.

Damjan: Prvi koncert na koji sam otišao u Ljubljani bio je nastup makedonskog benda Bernays Propaganda. Tom prilikom sam upoznao Jelenu i njenog supruga Mirana, osnivača i booking agenta izdavačke kuće Moonlee Records. Počeli smo da se družimo, da izlazimo zajedno po gradu, idemo na koncerte… Jelena je u to vreme svirala u bendu Trus! koji sam ja veoma voleo. Potom je ona ostala bez benda, a tada ga ni ja nisam imao…

Jelena: … i onda smo dugo bili samo nas dvoje, Damjan i ja. Nismo znali šta hoćemo, nismo imali ideju da pravimo bend, više je to bilo neobavezno džemovanje. U jednom trenutku smo pomislili da bi bilo dobro da se tu ubaci i bubanj, pa smo dugo tražili adekvatnog bubnjara. Kada smo ga konačno našli, snimili smo nekoliko pesama i 2020. godine izdali prvi demo. Bila je korona, nismo mogli da sviramo niti da organizujemo probe, svako je bio u nekom svom „balonu“. Tada smo odlučili da izdamo te pesme koje smo snimili i tako je sve počelo. Ubrzo smo imali i prvi koncert, takođe tokom korone, da bismo nakon šest meseci došli u Beograd i snimili prvi album u „Down There Studiju“ sa Urošem Milkićem kao producentom. Tada smo i definitivno odlučili da postanemo bend.

Bend ima veoma zanimljivo ime. Pa, probaću da pogodim o čemu se radi… Prvo Le- je od bubnjara Leona Stoilkovića, a drugo Le- od vašeg dizajnera Leona Zuodara… Može da bude i nadimak Lela od Jelena… Uz to, Damjan i ti ste južnjaci, a dobro znamo da je uzvik „lele“ veoma popularan na jugu Srbije. Ima li nešto od svega ovoga smisla?

Jelena: Hej, dobro si to povezao, više stvari tu ima… Lele je naš drugar, Leon Zuodar, koji nam je radio sve vizuale na oba albuma. On nam je dobar prijatelj i veoma je zaslužan za jaku scenu u Postojni. Kada se formira bend, nije nimalo jednostavno smisliti ime ako već nemaš neku dobru ideju. I onda je Damjan na nekom koncertu predložio da bend nazovemo po Leletu. To nam se učinilo kao dobra ideja zbog samog Leona, a to je, naravno, povezano i sa time što se na jugu Srbije i u Makedoniji koristi “lelee” kao usklik za nešto što je dobro, loše, za neko iznenađenje, ushićenje i u brojnim drugim kontekstima. To je i razlog zbog kog imamo dva slova “e” na kraju.

Dakle, vi sa sobom donosite neka iznenađenja i ushićenja?

Damjan: Želimo da se to čuje u svakom segmentu naše muzike, u gitari, bubnju, vokalima, a isto tako i u tekstovima. Inspirišu nas svi aspekti života, sve što se dešava oko nas. Ima mnogo i dobrih i loših stvari, a definitivno ima i nekih stvari koje nas iznenađuju, tako da usklik “lelee” služi da pokažeš da u svemu tome ima nešto posebno.

Jelena: Super je ako neko na koncertu kaže “lelee”…

… “kako su dobri!”.

Jelena: E, baš to! Doduše, još nam se tako nešto nije desilo, ali nadamo se da hoće.

Možda ako odete u Niš…

Jelena: Možda… Ili, ako odemo u Vranje! U Makedoniji smo svirali više puta, jesi li nekada čuo “lelee” (smeh)?

Damjan: Bilo je toga u Makedoniji, čak i u Ljubljani na poslednjem gigu. Mislim da postoji neki snimak…

Neki kažu da svirate indie rock, drugi to definišu kao post punk… Nezahvalno je baviti se žanrovskim odrednicama, ali da probamo da sublimiramo kako je taj zvuk nastao. Kakav ste muzički background doneli u ovaj bend i kako ste te različitosti uspeli da uklopite u jedinstveni muzički izraz?

Damjan: Taj gitarski zvuk predstavlja veoma jak background za mene. To sam dobio u Makedoniji gde sam odrastao i živeo do svoje 18-19. godine. Družio sam se sa lokalnim muzičarima koji su za mene bili veoma inspirativni. Tada je bio aktuelan bend Bernays Propaganda koji je svirao svuda po Evropi. Imali su prepoznatljiv DIY fazon koji se meni veoma dopadao, voleo sam taj njihov fanatizam. I, uopšte, ta ekipa je bila veoma otvorena i kod njih je dominirao taj gitarski zvuk. Sa jedne strane je to izgledalo kao indie sa mekšim, ali i bogatijim zvukom, možda malo više underground. No, tu je i dalje bio prisutan punk, cela ta ekipa je dolazila iz nekog hardcore okruženja. Mnogo toga sam slušao u tim godinama, mnogo je bilo makedonskih bendova na sceni, kao i novih grupa koje su dolazile. Ta osnova se samo nadogradila kada sam se preselio u Ljubljanu. Idući na koncerte, sve više i više sam apsorbovao muziku i širio svoje vidike. Trenutno se mnogo palim na narodnjake, one old school, grčke, bosanske, makedonske… Stalno tražim nešto novo da me inspiriše, neki novi bend, nekoga ko svira nešto drugačije… Kao da sam klinac od 15 godina (smeh).

Jelena: Pored toga što dolazimo iz drugačijeg kulturnog okruženja, između nas dvoje je i veliki generacijski jaz i mislim da se to reflektuje i na našu muziku. Ja sam 15 godina starija od Damjana, što nije baš malo, i sa sobom nosim neki drugi muzički background koji se, takođe, čuje u našoj muzici. I to je nešto što mi se čini veoma zanimljivim. Osim toga, tokom ovih pet godina smo sarađivali sa različitim ljudima. Jedno vreme smo imali i klavijature, u to vreme je kompozitor i producent Blaž Gracar bio član benda i imao je veliki uticaj na jedan deo pesama na našem drugom albumu. Čak bih rekla da je on više uticao sa tim nekom etno melosom nego što smo nas dvoje. On je Slovenac iz Izole koji je došao sa idejom nekog neparnog ritma, poliritmije… I mislim da nam je on otvorio vrata ka nečemu što se Damjanu trenutno događa, meni i ne baš toliko, ali mogu da se nađem u tome. Mislili smo da će naša druga ploča zvučati drugačije, baš zbog toga što smo planirali da taj album radimo sa Blažom i idemo u nekom drugom smeru. Nažalost, on je odustao od te ideje, pa smo u poslednjem trenutku morali da promenimo smer. Zbog toga zvučimo možda malo više indie nego što smo mi to želeli.

Dakle, Blaž je odlučio da izađe iz benda… Baš kao i bubnjar Leon Stoilković?

Jelena: Da… Pa, teško je biti u bendu. Nije to za svakoga, to je nešto što zahteva nenormalna ulaganja, a malo je nekog materijalnog feedbacka. To je, zapravo, veoma skup hobi, barem je tako na nivou našeg benda ili bilo kog drugog manjeg benda. I to je nešto što ne može svako da izdrži. Sa bubnjarem kuburimo od prvog dana, a tako je i dan-danas. Za ovih nekoliko aktuelnih koncerata sa nama je bubnjar Miha Konrad.

Publika u Srbiji će sada prvi put imati priliku da Mihu čuje i vidi sa vama na sceni. Pa, red je da predstavimo i njega…

Damjan: Miha je znatno mlađi od nas, ali sa njegovim matičnim bendom Morvern delimo prostor za probe. Kada smo ga tamo prvi put čuli, ja sam bio oduševljen njegovom tehnikom. On ima sve što želiš da čuješ kod bubnjara: udarac, osećaj, kondiciju, inventivnost…

… mladost i ludost?

Jelena: Da, da, da! To je samo dodatni kvalitet!

Damjan: Miha ima i dobar background, učio je bubanj u osnovnoj i muzičkoj školi, bio je u nekoliko bendova. Sada svira u Morvernu, sjajnom garažnom psihodeličnom sastavu, a ti momci su i naši dobri drugari. Trbovlje je „represent“ i ima opasnu scenu, a Miha Konrad predstavlja novu generaciju.

Svašta se može čuti u vašoj muzici. Ima tu paralela sa bendom Koala Voice, ali i sa Repetitorom, Hali Gali zvukom… U pozadini se naslućuju i Boye, Jelena zvuči i peva kao da je bila u njima. Ima i nekih poklapanja sa zagrebačkom scenom, bendovima poput Seine, Žen… Dakle, vrlo zanimljiv mashup svega i svačega.

Jelena: Da, to je rezultat svega o čemu smo malopre govorili. Seine i Žen imaju istu izdavačku kuću kao i mi, slična interesovanja i zanimanja, pa je i normalno da nam njihova muzika bude bliska.

Damjan: Ne opterećujemo se time kako ćemo zvučati na kraju, muziku pravimo sasvim intuitivno. Sviramo ono što nama dobro zvuči. Ja kod sebe mogu da osetim veliki uticaj makedonske muzike. Na novim pesmama na kojima radim sviram kao T.B. Tračeri, moj omiljeni rokenrol bend iz devedesetih u Makedoniji. Osim toga, i tekstove pišem na makedonskom jeziku. On je veoma specifičan i, kada kreneš da pevaš na makedonskom, imaš nekoliko uticaja, ali i pokušavaš da budeš kreativan. Rekao bih da 70-80 procenata te kreative dolazi od makedonskog backgrounda, svih tih bendova, narodnjaka, mog ćaleta koji je svirao na svadbama…

Kako u Sloveniji gledaju na vas? Vi ste nominalno slovenački bend, a na dva albuma imate svega jednu pesmu na slovenačkom jeziku (Naprej).

Damjan: Pa, da. To je… Ljubljana! Možda je najbolje da pričamo o tom gradu s obzirom da živimo tamo. Glavni identitet nam je ljubljanski, a i sam grad je u velikoj meri multi-kulti, u celom tom kraju ima mnogo ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Mislim da nas dobro prihvataju. Naravno, malo smo off kada se poredimo sa ostatkom scene. Ne samo po pevanju, već i po načinu na koji sviramo. Mnogo slovenačkih bendova svira prilično drugačije i ima druge uticaje.

Jelena: Imaš osećaj da smo off?

Damjan: Da, zvučimo malo drugačije, ne kao klasičan slovenački bend. To je neki moj utisak.

Jelena: Kako živimo u Ljubljani, ja bih rekla da smo definitivno slovenački bend. Tamo smo više od 10 godina, mada su nam koreni u nekim drugim kulturnim sredinama. No, to samo obogaćuje zvuk, tako da je naša različitost u poređenju sa slovenačkom scenom samo u tome odakle dolazimo i šta nosimo sa sobom, kao i u svakoj drugoj vrsti stvaralaštva.

Kolege novinari vas opisuju kao bend koji nosi snažnu „feel good“ energiju, odnosno „joie de vivre“. Odakle to dopire kod vas? Većina bendova koji se u okviru ovog i sličnih žanrova muzike danas mogu čuti su depresivni, mračni, melanholični…

Jelena: Nemam pojma, mislim da to dolazi potpuno spontano i nije stvar naše odluke. To verovatno ima veze sa činjenicom da ovaj bend i meni i Damjanu mnogo znači. Kada me neko pita da li sam umorna posle pet dana turneje, ja odmahnem glavom i kažem da me je to energetski napunilo, jer biti na bini i svirati je nešto najbolje što može da mi se desi. Ta želja da sviramo i stvaramo je verovatno glavni uzrok što naša muzika zvuči tako veselo, ali nije baš sve tako. Mi pričamo o ozbiljnim temama i stvarima koje su svuda oko nas, koje nas opterećuju. Ako su ti oči barem malo otvorene i pratiš šta se dešava oko tebe, teško ti je da budeš pozitivan. Ali, onda to spakuješ u neku formu koja je pitka, koja ne mora da bude muzika za sedenje, već nešto uz šta možeš da plešeš. Ta dualnost i subverzija mi deluju mnogo moćno.

Damjan: Mi mnogo volimo da se zezamo kada sviramo i stvaramo pesme. Ta naša dečja igrarija se verovatno i čuje u muzici, pa mislim da pozitivni osećaj dolazi upravo odatle.

Jelena: Ako kao muzičar odlučiš da nešto treba da zvuči na određeni način, to te samo ograničava i ubija tvoju kreativnost. Ima i bendova koji na taj način stvaraju, ali nas bi to samo sputalo i ne bismo bili iskreni. A mislim da je upravo iskrenost naš najveći adut.

Dakle, vi kroz taj „feel good“ ljudima „prodajete“ neke kompleksne teme kao što su položaj dece i žena u društvu, generacije x, y i z, ubrzavanje životne centrifuge, nesrećne ljubavi, teška detinjstva… Kakva je vaša percepcija ovog trenutka, vremena i sveta u kome živimo?

Jelena: Evo u kakvom smo trenutku… Da ne govorim u ime celog benda, ali ovaj nastup u Novom Sadu meni je jedan od najvažnijih koncerata do sada. Živimo u drugoj državi, a u Srbiji se dešava nešto za šta verujem da je od istorijskog značaja. Veoma mi je važno da sa svojim bendom i stvaralaštvom bar malo doprinesem i podržim celu priču, ali i da o njoj progovorim.

Damjan: Važno nam je i da osetimo grad u ovakvom trenutku.

Jelena: To što se sada u Srbiji dešava daje nam nadu da takva stvar svuda može da se desi. Konačno je ta mlada generacija isplivala. Mi smo ih stalno prozivali da su letargični, da nemaju ideje, a oni su nam pokazali da smo odgojili generaciju koja je pametna, koja ima šta da kaže, odlučna je, ume da se poveže i ima moć. Sve ovo što se dešava neverovatno utiče na moj život u poslednja dva meseca.

Meni je jedna od vaših najdražih pesama „Generacija XYZ“ jer govori upravo o svemu ovome, o različitim generacijama koje se na različite načine snalaze u ovom ubrzanom tempu života. No, i vaš bend je, na neki način, skup tri različite generacije. Kako se vi snalazite u ovoj brzini? Za mene je ovo prebrzo…

Jelena: Meni je isto prebrzo, Damjan se snalazi, a ovaj (Miha) se još bolje snalazi. Ja se samo prepustim, a oni su ti koji vode. No, i ja se na svoj način borim i pokušavam da se nosim sa tim vrtlozima.

Damjan: Zanimljivo mi je da pratim mlađe generacije s obzirom da sam asistent na fakultetu. Već mogu da primetim neki „generation gap“, jer sadašnji studenti izgledaju dosta drugačije u odnosu na nas. No, ne želim da imam bilo kakve predrasude, kapiram da su oni veoma pametni, odrastaju u drugačijem vremenu i okruženju, pa gledam da od njih naučim nešto dobro i korisno. Klinci su definitivno zakon!

Nedavno se na studentskim protestima pojavio transparent sa porukom „Generacija Z će spasiti generaciju ’75“. Da li zaista verujete da ovi klinci mogu da nas spasu?

Jelena: Pa, naravno! Sigurno nećemo sami da se spasavamo. Mi moramo da ih podržimo, jer uvek je na mladima bilo da ruše sistem. Mi „matorci“ ne možemo da ga srušimo.

Crvena boja je veoma važna za vaš bend, ali i za sve ljude, rekao bih. Nije slučajno što je crvena ruka simbol ovih protesta, jer studenti su definitivno „otišli u crveno“. Kakva je situacija sa vama?

Jelena: Pa, evo, pogledaj nas. Imali smo nedelju dana da našeg novog drugara na bubnju spremimo za nastupe sa bendom. Mi smo stalno u crvenoj zoni, čini mi se da i ne izlazimo iz nje, da se stalno nešto alarmantno dešava. Ali, očigledno je i da nam to odgovara.

Damjan: I ne samo to, bendovska priča je uvek na ivici. Mi smo sada zreli, pa mnogo toga možemo da iskomuniciramo i poštujemo dogovore. Ali, kako kažu, 80 odsto vremena u bendu je patnja, teško cimanje, svađa, odsustvo dogovora, bubnjar brza, gitarista kasni, ovaj ne zna da svira, stalno neka frka… Ali, zato živiš za onih 20 procenata i za njih si spreman da uradiš sve. Stoga, nije nam problem da se cimamo i budemo u crvenom. Kada mora da se stisne, onda stiskamo, baš kao što je to slučaj i u životu. I to je ono što nas vozi, da izađemo na binu, sviramo svoje pesme, napravimo konekciju sa publikom… To je nešto o čemu mnogo pričamo u poslednje vreme. Ja sam često znao da budem zatvoren, ali sam kroz bend naučio da se otvorim prema ljudima i sviram za njih. To su veoma zanimljive stvari iz kojih mnogo naučiš o životu, jer bend je odlična životna škola.

Da li to „crvenilo“ više doživljavate kao pritisak ili kao kreativni naboj?

Jelena: Različito, to je stvar koja „putuje“. Nije uvek isto, pa nije ni dosadno. Naravno, nekada to zna da bude pritisak, ali nekada je to čista ljubav. Srećom, ima toliko različitih značenja crvenog.

Crveno nije prisutno samo na drugom albumu. Ima ga i na prvom, naročito u pesmi „Srce“, i tu je već bilo nekih naznaka da ćete otići u crveno…

Damjan: Da, podsvesno…

Jelena: Krećeš se u nekoj svojoj stvaralačkoj zoni koja se očigledno generiše među ljudima i dotičeš se sličnih tema koje se dalje razvijaju. Možda crveno bude i na trećem albumu, ali to nije neki koncept, to izlazi iz nas i bude nesvesno. Nismo još počeli da radimo pesme za treći album, ali nas očigledno vozi ta crvena boja…

… naročito tebe, tako crvenokosu…

Jelena: Eto, vidiš! Ali, znaš kako… Kada si u nekoj kreativnoj fazi, kao što se mi sada bavimo crvenom bojom, ti odjednom u svemu počinješ da vidiš crveno jer te to interesuje, time se baviš, o tome razmišljaš… Odjednom sve vidiš crveno i čuješ svakoga ko izgovori tu reč. Da samo znaš koliko smo stvari otkrili, ko se sve i na koji način bavi crvenom bojom…

U spotu za vašu pesmu „Snaga“ u jednom kadru se pojavljuje srpska glumica Vesna Čipčić. Zašto ste baš nju odabrali kao simbol snage žena?

Jelena: Ona je bila na naslovnoj strani Ilustrovane politike, a mi uopšte nismo ni znali da je to Vesna Čipčić.

Damjan: Ideju za taj video dao nam je sjajni dokumentarac „Gap-Toothed Women“, delo američkog reditelja Lesa Blanka.

Jelena: Taj dokumentarac je bio i inspiracija za pesmu „Snaga“. Pogledala sam ga, došla na probu i rekla: „Ovo je predivno, mi moramo da napravimo pesmu o tome“. U tom filmu je razmak između zuba predstavljen kao falinka, ali su, zapravo, te žene prelepe. Film je snimljen krajem osamdesetih, a jedna od tih žena je Vesna Čipčić. No, nama je bilo zanimljivije to što se u nekom američkom dokumentarcu pojavljuje naslovna strana Ilustrovane politike. A znaš li šta je još bilo zanimljivo? Zove nas novinar iz Pule, ne mogu da se setim koje mu je ime, i neposredno po izlasku spota za „Snagu“ kaže nam da je Vesna Čipčić njegova strina. A ja u čudu, pitam ga ko je Vesna Čipčić, a on odgovara da je to „ona žena koja nam je na thumbnailu spota“.

Damjan: Les Blank je sjajan režiser, on kopa po svemu što je opskurno. Radio je mnogo muzičkih dokumentaraca i drugih zanimljivih priča. Napravio je i jedan odličan dokumentarac o srpskoj dijaspori u Americi – „Ziveli: Medicine For The Heart“.

Kažete „moja sloboda je u kršenju svih standarda“… Nije li to malo anarhistički pristup?

Jelena: Može da bude, ali ovde suština proizlazi baš iz navedenog filma. Svi tim ženama govore kako treba da poprave tu falinku, da nose proteze… Ne, neću da budem standardna, lepa sam baš zato što sam drugačija. Priča je više okrenuta ka tom segmentu ženskosti, da smo strava iako imamo drugačije oblike tela, da su standardi dosadni… Svaka je žena drugačija i dobro je što je ta činjenica ne frustrira, već to zna da upotrebi kao svoj adut.

U ovom trenutku je aktuelna vaša pesma „Životinje“, koja je energetski veoma intenzivna. Sa druge strane, tu je i skrivena poruka o nekoj deci koja su zlostavljana u detinjstvu, koja su prošla kroz pakao teških porodičnih odnosa, bez ljubavi i pažnje…

Jelena: … može da bude to, a mogu da budu i deca koja su izašla na ulice, koja su nosioci revolucije i menjaju ovaj svet. Mogu to da budu i deca u Palestini… Pesma se može interpretirati na mnogo načina, što je i njen najveći kvalitet. Svakako, ona je posledica nekih strašnih stvari koje se deci dešavaju.

Kakav je onda ovo momenat za odrastanje dece i stvaranje porodice koja je baza modernog društva? Primetno je da se mnogi ljudi boje da podižu decu jer su im ovo okruženje i način života nepodnošljivi.

Damjan: Kad pogledam svoju porodicu i vidim kako su moji deda, baba i roditelji živeli, mislim da ja nemam razloga da se žalim. To je moj individualni stav, ali ljudi moraju da budu svesni da život nije nimalo lak, da se mnogo teških stvari svima nama dešava i da svi mi moramo da se borimo. Naravno, ne zavisi sve samo od nas, mnogo toga je i do spoljnih faktora, ali moramo da budemo svesni koliko stvari je pod našom kontrolom.

Jelena: Ne mogu da budem objektivna, ali ću navesti jedan primer. To je nešto što mi se dogodilo prošle godine i o čemu sam počela mnogo da razmišljam. Radim u školi i često sam u kontaktu sa klincima od 14 do 18 godina starosti. Jednom prilikom smo gledali jednu predstavu, a nakon nje sam razgovarala sa učenicima. Shvatila sam da je ključna razlika između moje generacije i sadašnjih srednjoškolaca u tome što se oni boje da svet neće trajati do kraja njihovog života, to jest da će se njihov život završiti zbog raspada planete. Mi smo imali različite okolnosti i probleme poput egzistencijalnih kriza i ratova, ali taj strah da nećeš moći da osnuješ porodicu zbog toga što će sve da eksplodira… Tada sam po prvi put počela da razmišljam o toj vrsti pritiska. Stoga, starije generacije treba da se zapitaju šta tim klincima ostavljaju.

Šta vidite kao vaše predstojeće umetničke izazove s obzirom na sva ta dešavanja koja vas muče, ali istovremeno i inspirišu da stvarate?

Jelena: Život! Mene ovo ovde i sada inspiriše, ovaj koncert mi je veoma bitan. Ali, nemam neku veliku ideju unapred.

Damjan: Pomalo nas guši sve to što moramo da radimo u bendu. Na primer, dođe trenutak kada izgubiš bubnjara, pa moraš brzo da se snađeš jer imaš hrpu zakazanih gigova do kraja aprila, a ne želiš nijedan da otkažeš, već hoćeš to tvrdoglavo da izguraš, makar i na silu. I onda padneš u te neke logističke probleme gde baš žestoko moraš da se cimaš, pa se zaustave razmišljanja o novoj ploči, novim tekstovima i pesmama. No, mi i dalje pokušavamo da budemo vredni, da svakog dana kod kuće barem pola sata sviramo gitaru, da zapevamo, da pričamo o nečemu što nas muči… Ili voziš bicikl, pa se setiš neke dobre rime ili dobre ideje za pesmu. Rekao bih da su pesme koje sastavimo na nekom albumu agregat tog perioda u kome se stvari dešavaju. Evo, prošlo je tri godine od našeg prvog albuma do danas i sve te pesme su o nekim važnim stvarima koje su nam se u tom periodu dešavale. Mislim da će nešto slično biti i na sledećem albumu. Evo, poslednja pesma koju sam napisao je ljubavna, baš sam odlepio za jednom curom. Isplačeš se, napišeš pesmu i posle je sve lakše (smeh). Ali, taj trenutak je sada, pojma nemam šta će biti za nedelju dana i šta ću tada da stavim na papir.

Jelena: Svakako da razmišljamo i dugoročno, šta je to što mi želimo kao bend. Desila nam se vanredna situacija, pa su ti planovi stavljeni na stand by, ali se nadamo da ćemo uskoro ponovo krenuti uzlaznom linijom. Želimo da napravimo neki novi iskorak, šta god to značilo. Možda da odsviramo neki koncert pred hiljadu ljudi, da nastavimo da se razvijamo kao bend… Mora da postoji neki drive, ne sme da se tapka u mestu.

VITAMIN XP na relaciji LA – BG lansirao “Inside outside”

Tagovi: Damjan Manevski, Jelena Rusjan, Lelee