Nebojša Čonkić Čonta (Profesor Čonta & Patka): Ostajem uspravan na bini

Mi smo spasavali jugoslovenski rok, koji je bio ljigav i dosadan. Dobro, malo smo i preterivali zbog reklame, ja pre svih… Moja originalna ideja bila je da se bend zove „Pekinška patka u karamel prelivu sa dve mandarine“, ali je to bilo predugo… Mi smo u sarajevskoj Skenderiji imali 2.500 ljudi na našem samostalnom koncertu. Pa, to nije imao ni The Clash… U Lapidariju sam skočio u publiku, ljudi su me dočekali na ruke i bacili me metar ili dva iznad sebe u vazduh… Jedan od razloga zašto smo se mi vratili i sada nastupamo pod novim imenom je baš to što je pank muzička i sociološka potreba.

Nekadašnji saborci su se u jednom trenutku sukobili oko toga čije su „zasluge za narod“ veće, pa je pre nekih desetak godina došlo i do sudskog procesa u kome je Upravni sud originalnom gitaristi Pekinške patke Sretenu Kovačeviću Sreti dodelio pravo da koristi to ime. Harizmatični Nebojša Čonkić Čonta, nekadašnji frontmen Patke, osniva novi bend i naziva ga Profesor Čonta i Patka. Otada dve nove frakcije nastavljaju da rade samostalno, svaka za sebe. Od originalnih članova u Pekinškoj patki su Sreta Kovačević i bubnjar Laslo Pihler Cila, dok je uz Čontu Zoran Bulatović Bale, gitarista iz druge faze Patke i osnivač kultnog sastava Luna.

Pored Čonte i Baleta, u sadašnjoj postavi Profesora Čonte i Patke su Robert Radić Robi, bubnjar koji je nastupao u brojnim bendovima poput Gomile govana, Kontraritma i Velikog prezira, i Marko Vanović Ramon, nekadašnji basista Generacije bez budućnosti, a sada perspektivnog sastava Jolly Little Bunch. Ova ekipa je nekoliko puta već nastupila zajedno. U maju su svirali u novosadskoj Fabrici i beogradskoj Zappa Bazi, u junu u zagrebačkom Boogaloou, a potom i na Arsenal Festu u Kragujevcu. Čonta i ekipa su pokazali da u njima i dalje ima vatre, te najavili novu fazu u „aktuelnoj inkarnaciji benda“.

Ta faza upravo počinje, a obeležiće je koncerti sa dve nove pesme: jednim sopstvenim singlom i jednom obradom legendarnog sastava engleskog novog talasa. Profesor Čonta i Patka će nove i stare numere predstaviti domaćoj publici na nastupima u SKCNS Fabrika 12. decembra, a dan kasnije i u Klubu Fest u Zemunu. Pa, ukoliko želite da čujete kako „pank profesor“ i ekipa zvuče u novom ruhu, znate šta vam je činiti. Takođe, preporučujemo vam i knjigu o Čonti „Ružan, pametan i mlad“, koju je napisao poznati novinar i publicista Bogomir Bogica Mijatović. Naravno, ne propustite ni razgovor sa Čontom koji sledi u narednim redovima.

Više puta ste istakli da je Radio Luksemburg bio odgovoran za to što ste kao pojedinac, a potom i kao bend ušli u pank. Kako biste današnjim mladim generacijama objasnili da je jedna radio stanica iz tako male zemlje mogla da bude do te mere avangardna u ono vreme?

Čonta: Ne znam da li bi shvatili. Radio Luksemburg se mogao čuti u mojoj zgradi, a ja sam mogao da ga slušam jedino u mojoj kujni, i to samo posle osam uveče. Kvalitet zvuka je varirao, ali najbolji je bio negde iza ponoći. Tada bi se sve nekako iščistilo i onda si sve lepo mogao da čuješ. Oni su bili jedna od retkih radio stanica u Evropi koje su puštale pank, a time su se i reklamirali: „Radio Luxembourg is the station that plays punk-rock. Boom, boom, boom!“. I onda bi krenuli Sex Pistolsi, The Clash ili šta već… Ja sam imao tu sreću da sam to mogao da čujem onda kada se i stvaralo i da se zarazim tom vrstom muzike. Mada, ja sam slušao muziku još od svoje pete-šeste godine, počevši od Elvisa Presleya, Ray Charlesa, Franka Sinatre… Kasnije su, normalno, došli Beatlesi, Rolling Stonesi, The Who… No, 1977. godine je došlo do velikog zaokreta sa pank-rokom.

Zbog čega se pank tako dobro primio na ovim prostorima? Kod nas su okolnosti u to vreme bile potpuno drugačije. Dok je u Engleskoj vladalo stalno nezadovoljstvo kraljevskom porodicom i klasnim podelama, kod nas je, ipak, postojala jaka srednja klasa.

Čonta: Da, kod nas je to bilo i sociološki i kulturološki potpuno drugačije u odnosu na Engleze. Kod njih je represija vladajuće kaste, da je tako nazovem, postojala vekovima. Mi smo imali tu sreću da su nas „samo“ Turci ugnjetavali, a ne i domaći tirani, sve do pojave komunista. Tako nešto nije u našim genima, pa smo mi drugačije reagovali. Pre svega, pank je u Engleskoj socijalni, da ne kažem kastinski fenomen. Većina, skoro 95 odsto Engleza pankera je bila iz niže klase. Znači, to su uglavnom bili neobrazovani ljudi lošeg materijalnog stanja, koji gotovo da nigde nisu ni putovali. Kod nas je sve bilo potpuno obrnuto.

Kod nas su pankeri bili profesori…

Čonta: Oni su kod nas bili relativno dobro obrazovani, iz bolje stojećih porodica, tako da su putovali i videli malo sveta pre nego što su počeli da sviraju i osnovali pank grupe. U Engleskoj si ti mogao da pljuješ kraljicu, to je bilo dozvoljeno. Ovde nisi smeo da pljuješ druga Tita, jer bi odmah završio u zatvoru.

Dakle, mi smo tada imali stabilnu srednju klasu, mogli smo da živimo od plate, idemo od nje na more, kupimo auto… Pa, u čemu ste onda u to vreme nalazili razloge za bunt?

Čonta: To je bio bunt protiv loše muzike, mi smo se tako i deklarisali. Mi smo spasavali jugoslovenski rok, koji je bio ljigav i dosadan. Dobro, malo smo i preterivali kako bismo skrenuli pažnju na sebe, a ja pre svih… Mada, pola sam i mislio od toga što sam pričao. Sada verovatno mislim sve što kažem, ali onda je to bilo malo i reklame radi. Mi smo, uglavnom, pljuvali po bendovima kao što su Srebrna krila, te već prenaglašeno i prekomercijalno Bijelo dugme… Rekli smo da spasavamo jugoslovenski rok, a to se, na neki način, i desilo (smeh).

Koliko se Vaša percepcija panka, kao muzičkog pravca i filozofije, promenila nakon odlaska u London i prilike da svojim očima vidite šta se to tamo dešava?

Čonta: Nije se promenila, naprotiv. Tek tada sam se i primio, jer sam video kako, zapravo, izgleda pank koncert. Gledao sam mnogo grupa i to je potpuno promenilo moje shvatanje kako treba da izgleda jedan koncert namenjen mladim ljudima, šta treba da radiš i postigneš na tom nastupu. Pre svega, da bude dobra razmena energije između izvođača i publike, a to je nešto što smo mi i učinili kasnije. Drugo, da ne budeš statičan na sceni, da skačeš i da se krećeš. I, ono što je najvažnije, da perfekcija zvuka nije toliko bitna, već je važno da tu svoju energiju i ljubav prema panku preneseš na publiku.

Kako je nastalo ime Pekinška patka? Šta je bio motiv da tako nazovete bend?

Čonta: Grupa studenata, u kojoj sam bio i ja, u Londonu je išla na organizovanu večeru u kineski restoran. Naravno, to je bio prvi put da sam kročio na takvo mesto, jer u ono doba u Beogradu i Novom Sadu kineskih restorana nije bilo. Sedam jela se vrtelo na našem stolu, pa je svako mogao da proba po nešto, a jedno od tih jela bila je i pekinška patka. No, ja sam posle u meniju video da se to jelo, zapravo, zove „pekinška patka u karamel prelivu sa dve mandarine“. I to je bila moja originalna ideja za naziv benda! Grupa je dobila ime tek kad sam se ja vratio iz Londona. Pre toga, mi smo vežbali nekih mesec dana bez imena, svi sa dugim kosama. Kad sam se vratio, ja sam već bio ošišan i totalno sam promenio imidž. I onda počinje „to“, da više niko nema dugu kosu, da smo svi obučeni u kožnjake ili stara odela… Za ime benda sam imao tri predloga. Prvi je bio „Siva gomila“. Rekli su: „Meh, imaš li nešto bolje?“. Onda sam pomenuo „Slepo kuče“, na šta su se nasmejali, mada „Blind Puppy“ zvuči odlično na engleskom. Potom rekoh: „Imam još jedan predlog, malo je dugačak, al’ možda će biti provokativan“. I onda sam izgovorio to: „Pekinška patka u karamel prelivu sa dve mandarine“, na šta su oni odgovorili „neee, to je jako dugačko“. Okončao sam brainstorming rečima: „Dobro, onda neka bude samo ’Pekinška patka’“. I tako je ostalo…

Da li se sećate prvog koncerta Pekinške patke? Gde je organizovan, kako je izgledao, koliko je ljudi došlo?

Čonta: Naš prvi nastup bio je u Žablju, to je mesto odakle su moji poreklom. Moj tata je rođen u Žablju, tamo ima mnogo Čonkića. To je bio neverovatan koncert, relativno dobro posećen, jer bilo je možda čak i sto ljudi. Oni su bili šokirani i zaleđeni. Nije bilo „ua“, ali nije bilo ni aplauza. Jednostavno, masa je bila zaleđena, kao da su se pitali „what the fuck is this?“.

Koje koncerte najviše pamtite i po čemu?

Čonta: U originalnoj postavi, koja je snimila album „Plitka poezija“, jedan od omiljenih koncerata mi je bio u beogradskom KST-u (Klub studenata tehnike), gde je masa u prestonici po prvi put gledala pank koncert. Nama je predgrupa bio lagani jazz-rock sastav Zvuk ulice, u kome su svirali Vlada Divljan i Zdenko Kolar. Toliko smo bili uverljivi da je masa ostala pozitivno šokirana posle našeg nastupa. Inače, sve to se dešavalo negde na početku 1979. godine. Nakon tog koncerta, Peca Popović je izjavio: „Nažalost, nemam 50 hiljada maraka da uložim u ovu grupu, pa da zaradim ogromne pare, inače bih ih odmah uložio“. Sledeći važan koncert bio je u Skenderiji, mislim da je to bilo u oktobru 1980. godine. Tada je već došlo do promena u bendu, Sreta je izašao iz grupe, a Bale je postao novi gitarista. To je verovatno najposećeniji koncert u istoriji Pekinške patke, mislim na naše samostalne koncerte, ne na festivale. Dve i po hiljade ljudi! Pa, to nije imao ni The Clash, bre! Ni oni u početku nisu imali toliko gledalaca izvan Londona, samo su u prestonici Engleske mogli da imaju dve-tri hiljade posetilaca na svirkama. A mi smo u sarajevskoj Skenderiji imali 2.500 ljudi na našem samostalnom koncertu. To je bilo razvaljivanje! Treći značajan nastup bio nam je nešto kasnije na čuvenom Grok Festivalu u Novom Sadu. Tu smo bili u možda najjačoj postavi ikada sa Baletom na gitari, Maretom na basu, Cilom na bubnjevima i sa mnom na frontu. Tu smo već svirali neke stvari sa „Straha od monotonije“, a naravno i sa „Plitke poezije“. Uz to, najavili smo i singl „Bila je tako lijepa“. Eto, to su tri koncerta koja bih izdvojio iz one originalne faze Pekinške patke.

Zagreb je uvek sa velikom dozom interesovanja dočekivao bendove iz Srbije. Kako ste tamo bili primljeni i gde ste svirali? Bilo je sjajnih klubova u to vreme poput kultnog Lapidarija…

Čonta: E, baš u Lapidariju je originalna postava imala veoma dobar koncert. Sećam se da je album „Plitka poezija“ tada još bio u pripremi. U Zagrebu u to vreme nisu imali pank bendove, Prljavo kazalište su najavljivali kao pankere, što nije imalo veze sa realnošću. Mislim, to je bio vrlo dobar bend, ali nije bio pank. Čitao sam da Iggy Pop na koncertima skače u publiku, pa sam rešio da i ja to uradim u Zagrebu. Ljudi su me dočekali na ruke i bacili me, ja mislim, metar ili dva iznad sebe u vazduh. Sećam se te dve sekunde: „Ako me ne dočekaju ponovo, ja sam završio sa životom“. Srećom, dočekali su me, ja sam se vratio na binu i nastavio da pevam. To je bio fenomenalan detalj.

Interesantno je da ste imali konceptualno i sadržajno dva potpuno različita albuma u samo dve godine. Da li vam je bilo neobično da ih svirate uživo na istom nastupu? To je bukvalno kao da na sceni imate dva benda…

Čonta: Zapravo, to je najneobičnije bilo meni, jer ja sam frontmen i treba da pevam dva potpuno različita žanra: jedan je čist pank, a drugi je tamni novi talas. Da ne zaboravimo i to da je došlo do promene gitarista, pa je Baletu i Maretu bilo lako da sviraju stvari koje su oni i komponovali. No, važno je reći i da mi smo tada nenamerno izmislili koncept koji je kasnije zaživeo. Echo & The Bunnymen je jedna od mojih omiljenih novotalasnih grupa. Gledao sam ih pre petnaestak godina u Torontu, a naziv turneje je bio Ocean Rain Tour. To znači da su, kad bi izašli na binu, oni prvo svirali kompletan album „Ocean Rain“, koji je fantastičan. Onda bi nastupila mala pauza, pa bi krenuli sa probranim hitovima u drugom delu koncerta. Nakon objavljivanja „Straha od monotonije“, mi smo to isto radili još 1981. godine. Dakle, prvo bi išla cela „Monotonija“, a onda bi išli samo pank hitovi, ovih naših 7-8 himni. Masa je jako dobro reagovala na to, jer je mogla u potpunosti da čuje jedan novi album, a kasnije da skače i da se dere. Ne znam da je neko taj koncept radio pre nas.

Kako je krajem sedamdesetih izgledalo živeti dvostruki život: preko dana profesor, a uveče okoreli panker?

Čonta: Ja sam bio panker u duši, možda celog svog života, jer sam uvek voleo da nosim stare stvari. Možda je to zbog toga što sam mlađi brat, pa sam mnogo toga nasleđivao od starijeg. Sa nekih 6-7 godina sam se bunio, a kasnije sam se navikao i počeo da uživam u staroj garderobi. Kada je došao pank-rok, shvatio sam da baš i ne moram da se oblačim u Trstu i budem šminker. Mada, ja sam to mogao, imao sam dovoljno para da se oblačim i u Trstu, Londonu, Parizu, gde god sam hteo. Ali, ja sam odlučio da to ne radim i bio sam vrlo komforan u toj odluci. I dan-danas volim da nosim staru garderobu, to postoji negde u meni i nije samo fora.

„Volim da nosim stare stvari, ali sam panker u sakou“…

Čonta: Da, tako je (smeh)! Pa, ja sam nosio sako i kada sam predavao u školi, samo što on nije bio pun bedževa, štipaljki i zihernadli, nego je imao dva bedža. Sećam se da sam jednom došao u školu u tom starom sakou, sa jednim bedžom, ali nisam nosio tamne naočare, štipaljke i ostale rekvizite na čas. No, direktor škole me je video i opomenuo: „Pa, mora li baš taj jedan bedž? Sako dobro izgleda, ali ovo sa bedžom baš i nije za profesora“. Ja sam odgovorio: „Dobro, možda Vi imate takvo mišljenje, ali moje je drugačije“. I sutradan sam došao sa dva bedža. Srećom po mene i po obrazovni sistem, direktor više nije insistirao, pa sam ostao na ta dva bedža.

Nije se javljao neki komitet da reaguje?

Čonta: Naravno da jeste! Mi smo bili puni zabrana, i kao bend i ja kao pojedinac i čovek. Mene su hteli da izbace iz srednje škole po nalogu Gradskog komiteta Saveza komunista Novog Sada zbog toga što sam, kao, kvario omladinu. Iz jugoslovenskog omladinskog časopisa „Mladost“ došao je neki mlad čovek sa minđušom, obožavalac panka, da me intervjuiše u porodičnom stanu, gde sam živeo sa mamom i tatom. Mi smo pričali možda nekih sat i po. Ja bih povremeno izgovorio „jebi ga“, „u kurac“ i slične stvari… On je sve to stavio neredigovano na duplu stranu u sredini časopisa. Potom su to pročitali ovi moji u školi i to je bio povod da se ja eliminišem kao prosvetni radnik. I, šta se onda desilo? Samoupravljanje, ali u najboljem smislu reči. Ili, što bi rekli, direktna demokratija. Srednjoškolci su zapretili štrajkom ako mene budu otpustili. I, odjednom, sutradan je sve bilo u redu. Puj-pike, ne važi… Ovi iz uprave škole su se usrali i ja sam ostao profesor. A to je bilo davne 1981. godine…

Zanimljivo je da nikada niste svirali u Sloveniji, zemlji koja ima dugu tradiciju panka i avangardne muzike, uopšte…

Čonta: I meni je to čudno! Nikada nismo svirali ni u Istri, ali se nadam da će se to promeniti u ovoj novoj inkarnaciji benda. U to vreme nismo imali nekog sposobnog menadžera i verovatno je to razlog zbog koga nismo dobacili do Slovenije i Istre.

Pekinška patka je bila pokretač pank priče na ovim prostorima, a za vama su došli i brojni drugi bendovi, potom i novi talas, Paket aranžman… Da li Vas je neko zvao za savet, mišljenje… ili sa željom da nešto radite zajedno?

Čonta: Jesu, zvali su me da učestvujem na prvom albumu Atheist Rapa „Brzi Gonzales“. Taj album je producirao Mare, basista iz druge postave Pekinške patke i moj veoma blizak prijatelj i dan-danas. Da li pod njegovim uticajem ili pod mojim lično, jer očigledno je da im je muzika našeg benda bila ideal, oni su me zvali da budem gost na tom prvom albumu kada su ga snimali. Ja sam to odbio, jer sam u tom trenutku bio u potpuno drugoj priči, bio sam ubeđen da više nikada neću biti na sceni, da sam kao frontmen i izvođač završio sa pankom. Sve i da su me zvali Steve Jones iz Sex Pistolsa i Mick Jones iz The Clasha, ja bih im se izvinio i rekao da ne mogu. Taj album Atheist Rapa je jako dobar i sada mi je žao što sam ih odbio, oni su se pankerski i uvredili, ali… Šta je, tu je.

Iako ste imali „samo“ ta dva albuma i nekoliko singlova, ostavili ste dubok i neizbrisiv trag na ovim prostorima. Jeste li zadovoljni ostvarenim kada vratite film unazad? Da li je Pekinška patka mogla i morala više?

Čonta: Sigurno je da je mogla više, ali je, nažalost, Jugoslovenska narodna armija prekinula naš rad jula 1981. godine kada smo bili u punom trku. Dobili smo obaveštenje da ja moram da idem u armiju, isticalo mi je vreme za to. Ja sam otišao, nisam se folirao i pravio lud, a možda sam mogao. Inicijalno, Bale, Mare i ja smo se dogovorili da će oni raditi nove stvari, da ću ja dolaziti, možda ću napisati i koji tekst, malo ćemo vežbati… I treći album će izaći čim se ja vratim iz vojske. Znaš šta… Godinu dana života u tom trenutku izgleda ti kao deset godina nakon vojnog roka. U međuvremenu, Bale je stvorio Lunu i napravio album koji je, u stvari, nastavak „Straha od monotonije“, a Mare je osnovao grupu Primavera. Nažalost, njihov album ne postoji, jer nisu stigli da ga snime. Kad sam se ja vratio iz armije, bio sam sav sluđen od vremena provedenog u vojsci, kao da sam bio na potpuno drugoj planeti. Nisam imao mentalne snage da započnem treću ediciju benda, sa novim gitaristom i basistom. Sad mi je žao što sam mislio da nemam snage, jer danas znam da sam je imao i da sam ispao budala.

Na kraju se ispostavilo da baš i niste čovek od reči. Kategorično ste odbijali ponovno okupljanje benda i pominjali da bi to bilo kao oživljavanje stare ljubavi u pedesetoj godini. A sada… Ne da ste je obnovili u pedesetoj, već u sedamdesetoj!

Čonta: Hehehe… To jeste tačno. Život ide u neshvatljivim pravcima. Da mi je neko osamdesetih godina rekao da ću ja i sada želeti da izvodim tu muziku, da ćemo, možda, snimati nešto novo, ja bih mu rekao da nije normalan i da odmah ide u pokrajinsku bolnicu za nervno obolele. Ali, desilo se… Život je zaista nepredvidiv.

Da li je to znak da ne možete bez muzike?

Čonta: Znaš šta… Ja jesam mator, to stoji. Ali, iskustvo i mudrost su tu. Ako neko želi da vidi to što mi i dalje predstavljamo, da vidi originalnog frontmena, najboljeg gitaristu Patke, ako neko hoće da vidi mene i Baleta i uživa u tome… Zašto da ne? Pare sigurno nisu motiv, jer u panku baš i nema nekih para. Više je poenta da mi uživamo, pa ako još i publika uživa, ako ponovo postoji spoj energije između nas i fanova, to je fantastično. Ponavljam, život je nepredvidiv, možda sledeće godine ili za dve godine nećemo moći da nastupamo. A, evo, sad mislimo da možemo.

Kako se energetski nosite sa zahtevima jednog pank koncerta?

Čonta: To tek treba da proverim (smeh). Očigledno se ne mogu kretati i skakati na bini kao u mladosti. Mick Jagger ima taj luksuz da menja krv svakih godinu dana, ta procedura košta ne znam koliko stotina hiljada evra ili dolara. Ja niti imam te pare niti takve ambicije, pa ne mogu da priuštim tako nešto, ali probaću da otpevam i da se krećem što je bolje moguće. Definitivno neću pevati iz stolice, ostajem uspravan na bini (smeh).

Jedina senka koja postoji u priči Pekinške patke je taj nesrećni sudski proces, zbog čega ne možete da koristite originalno ime benda. U kojoj meri Vam to predstavlja otežavajuću okolnost?

Čonta: Velika je otežavajuća okolnost, pogotovo ako želiš da nastupiš negde van granica Srbije. Recimo, u Mađarskoj smo imali ponudu da sviramo, bila je veoma dobra za nas, a verovatno i za njih, ali samo pod imenom Pekinška patka. Mi smo im rekli da je to nemoguće i objasnili celu situaciju, pa smo predložili da nastupimo pod imenom Profesor Čonta i Patka, a da ispod toga piše da sam ja originalni frontmen, te da je Bale gitarista iz druge postave benda. E, vidiš, u Mađarskoj time baš i nisu bili oduševljeni, pa mi nismo otišli na taj koncert. Dakle, ima problema, nisi toliko prepoznatljiv u širem kontekstu, Profesor Čonta i Patka im ne znače koliko Pekinška patka. Tako da jesmo pogođeni, a pre svega sam pogođen ja lično zbog toga što sam ja oformio taj bend, dao mu ime, dao ideju šta da se svira, kako da se izgleda na koncertu… Praktično, 98 odsto ideja je moje, a sada nemam nikakvo pravo da koristim to ime koje, u stvari, postoji najvećim delom zbog mene. Stoga, smatram da je odluka Upravnog suda groteskna, užasna, nepojmljiva… I to pokazuje kakav je sudski sistem u ovoj državi.

Već pedeset godina ste u panku. Koliko se on promenio od sedamdesetih do današnjih dana?

Čonta: Nisam pedeset, malo si preterao… Četrdeset i sedam! Pank više nije sociološka novina kao što je onda bio i nije više tako šokantno videti čoveka sa „mohawk“ frizurom ili pocepanim pantalonama. I sama muzika, tako brza, sirova i sa dva-tri akorda, takođe je bila šokantna, a sada više nije. Ali, postoji potreba za tom energičnom svirkom, za šutkom i skakanjem na koncertu, za razmenom energije između onih na sceni i onih u publici. To je postojalo uvek i to će verovatno još dugi niz godina postojati. Jedan od razloga zašto smo se mi vratili i sada nastupamo kao Profesor Čonta i Patka je baš to što je pank muzička i sociološka potreba.

Da li je u panku, odnosno muzici i umetnosti uopšte, moguće kreirati nešto revolucionarno kao što je to bilo u ono vreme?

Čonta: Ne… Jako je teško sada proizvesti nešto revolucionarno, nakon svega što se desilo u muzici i, pre svega, u rokenrolu. Ne kažem da je nemoguće biti originalan, ali današnji muzičari nisu ni blizu toga.

Šta još možemo očekivati od ove inkarnacije benda osim koncerata?

Čonta: Ne stižemo previše da radimo na tome, s obzirom da ja često dolazim i odlazim. Pošto sam u penziji, moći ću sebi da priuštim da dođem tri, možda i četiri puta godišnje u Srbiju, da provedem vreme sa prijateljima i sa bendom. Posvetićemo vreme tome da napravimo bar dve nove stvari, jednu moju, a drugu Baletovu. Mislim da je to jako važno, da krene i taj neki novi opus, pa da za njim krene i novi ciklus koncerata. Želja nam je da budemo prisutni i da ljudi koji sad imaju dvadesetak godina počnu da slušaju pank. Tragično je to koliko mladih ljudi sluša turbofolk ili neki hibrid između zabavne muzike i folka. Srbija ima mnogo tragedija, ali ovo je jedna od žešćih. Da li ćemo mi sad tu nešto pomeriti? Pa, ako pomerimo za jedan odsto, ne samo mi, već i druge grupe slične nama, to će biti super i ja ću biti presrećan.

Zoran Stajčić (Ravno Do Dna): Ime nas obvezuje da ne smijemo zasrat

Tagovi: Nebojša Čonkić Čonta, Pekinška Patka, Profesor Čonta i Patka, Ružan pametan i mlad