Nebojša Simeunović Sabljar (Dža ili Bu): Diktatori su svuda oko nas

Ne zovu nas više na festivale otkako smo snimili pesmu “Diktatore”… Zbog zaostalih plata napravio sam najveći štrajk koji se ikada dogodio na Pinku… Levica se bavi pravima LGBT populacije, a ne bavi se pravima radnika

Nije ovo samo “fun fact”. Sa Sabljarom, ali i sa celim bendom, oduvek je bilo tako. Ili je crno, ili je belo. Ili jesi, ili nisi. Ili je “dža”, ili “bu”. Nema sredine, ništa polovično, ništa levom rukom… Kada se nečega dohvate, onda tu nema nikakvih kompromisa. Zbog toga i opstaju toliko dugo, skoro pa četiri decenije, iako je sa takvim stavom danas sve teže opstati.

Lično, Dža ili Bu me vraća u neka vremena koja su bila jednako teška i neizvesna kao ova današnja, ali je tada svako od nas imao veru i nadu da može da bude “čovek svoj”, iako smo dobro znali da “dug je put”. Na kraju je sve otišlo u “vetar”, baš “kao da ničeg nije ni bilo”. I dalje svedočimo svom “beskrajnom padu”, gledamo u neko “crno sunce” i “gole istine” koje su isplivale na površinu. Ipak, koliko god stvari delovale pesimistično, kada vidimo da “sviće dan”, to je više nego dobar razlog “da se smejemo”.

Uveliko smo u 2024. godini, a bunt nam nikada nije bio potrebniji nego sada. Međutim, u tekstovima domaćih rok bendova bunta gotovo i da nema. Jedino ti prkosno stojiš na sceni i vičeš “Diktatoreee”. O čemu se radi, ko je tu lud, a ko pametan, ko hrabar, a ko kukavica?

Sabljar: Ja radim onako kako osećam, ne mogu protiv sebe. Jednostavno, takvo je vreme. Da je vreme lepše, verovatno bi i pesme bile drugačije. Baviti se buntom danas podrazumeva i određeni rizik: da nećeš svirati na festivalima, da nećeš nastupati u kulturnim centrima koji se finansiraju iz budžeta, da te neće biti u medijima… Iz takve perspektive gledano, mnogo je lakše pevati o nekim lepim stvarima i imati sve te privilegije. Otkako smo snimili pesmu “Diktatore”, nas više ne zovu da sviramo na festivalima. Nekada smo ih svirali po desetak godišnje, potom se to svelo na dva, zatim na jedan i na kraju… Nula! Isto je i sa kulturnim centrima, u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini se dešavaju iste stvari kao i u Srbiji. Diktatore imaš svuda oko nas i ta pesma se na isti način kapira i u drugim sredinama. Svi bi na ovim prostorima želeli da budu večno na vlasti i da rade šta hoće. Insistiranjem da sviramo tu pesmu mi smo sami sebi uskratili nastupe. Degradirali smo se, ali svesno. Jednostavno, kada nešto mislim, ja to i kažem, pa kud puklo da puklo.

Sada već imate trilogiju pesama posvećenih diktatorima, a jedna od njih je i “Živeo Staljin”. Kako je “cancel kultura” uzela maha u prethodnom periodu, da li ste zbog ove pesme imali nekih problema u svetlu ratnih dešavanja u Ukrajini?

Sabljar: Nismo i nadam se da nećemo imati probleme tog tipa. Ja sam to i napisao uz spot na Youtube, pošto je tamo bilo mnogo prepucavanja i svi su videli svašta, da je inspiracija za tu pesmu bio film “Balkanski špijun”. Poruka pesme je vrlo jasna i ja nemam nameru da je menjam zbog toga što se nekome nešto ne dopada. Zaista, ne vidim nikakav problem sa “Staljinom”.

Odlučili ste da ostanete beskompromisni, kakvi ste bili i kada ste počinjali sa radom. Kolika je bila cena takvog stava u ono, a kolika u današnje vreme?

Sabljar: Cena je sada mnogo veća. U ono vreme država nije imala toliko upliva u sve strukture života, a sada je ima apsolutno svuda: u svakom festivalu, mediju, organizaciji… Dok nismo izbacili pesmu „Diktatore“, mogli smo da sviramo u svim kulturnim centrima širom Srbije. Onda nam je naprasno otkazan koncert u Užicu, jer je neki revnosni omladinac čuo pesmu i prijavio je vlastima, što je pokrenuo lavinu negativnih dešavanja. Problem je otići i u neke manje gradove, gde ti gazda kluba kaže „nemojte da svirate tu pesmu, preskočite je“. Kada ga pitamo zašto, on odgovara da će mu neko razbiti klub. Beograd i Novi Sad su veliki gradovi, tu nema takvih situacija, ali kada odeš u malu sredinu, tamo se sve zna i ljudi su veoma obazrivi.

A da li je bilo reakcija iz viših nivoa vlasti na tu pesmu?

Sabljar: Ti znaš da sam ja bio uhapšen. Ovo je priča o tome kako je nastala pesma „Diktatore“. To nije bilo tako što sam ja jednog jutra ustao i rekao „sad ću da ti jebem sve po spisku“, već mene uvek nešto pokrene. Kada mene neko udari, ja onda uzvratim deset puta jače. Ja sam tada napravio neku majicu koja je imala siluetu sa sklopljenim prstima i koja je bila na nišanu snajpera, nalik na logo grupe Public Enemy. I mi smo u prvom trenutku hteli da pravimo takvu majicu, ali smo ubrzo odustali od toga. No, dizajn te majice se pojavio na našoj Facebook stranici. Koji mesec posle toga dolaze mi inspektor i inspektorka na vrata i kažu kako imam prijavu iz Odeljenja za suzbijanje visokotehnološkog kriminala. Inspektor je bio nadrkan i odmah je krenuo ka kolima nakon što su me obavestili, ali se inspektorka vratila i rekla mi da joj je čast što me je upoznala. Potom pozovem kuma da me vozi i odemo u desno krilo SIV-a (nekadašnje Savezno izvršno veće). Dođem ja tamo i oni mi uruče tužbu za ugrožavanje bezbednosti premijera, pošto je tada Vučić bio premijer. Razlog za tužbu bila je ta majica koja je za njih predstavljala poziv na nasilje. Ja sam im rekao da sam protiv svake vrste nasilja i da je na toj silueti moj lik. Inspektor je bio zbunjen i rekao mi da ta silueta neodoljivo podseća na našeg premijera. Ja sam im na to odgovorio da su mog premijera ubili, na šta je nastao tajac. “Ja sam ta silueta, ja volim tako da držim ruke, to sam ja na majici”, ponovio sam. I to se tako završilo. Prilikom izlaska iz kancelarije rekao sam im “hvala vam što se brinete za moju bezbednost, pošto sam ja na toj majici”, na šta su oni počeli da se smeju. Kako god, to je bila neka vrsta zastrašivanja. Ja sam popizdeo što su me cimali i dolazili mi na vrata zbog nekakve majice. Kada sam došao kući, ja sam u momentu napisao tu pesmu, u dva-tri dana je iskomponovao, sastao se sa ljudima iz benda i rekao im da imamo novu pesmu koju moramo da snimimo. Oni su uglas rekli da smo mi album već završili, ali sam ja insistirao da snimimo pesmu i ubacimo i nju na taj album. Tako je na kraju i bilo, pesma je postala hit, a sve se dogodilo u nekoliko dana, čak smo i spot snimili u prostoriji gde vežbamo. Sve je bilo na bum-tras.

Da li vas je vlast cimala nakon objavljivanja pesme?

Sabljar: Nisu nas direktno cimali, ali su tada krenule zabrane. Otvoreno su počeli da nam govore “možete da svirate na festivalu, ali da ne svirate onu pesmu”. Pitamo “koju pesmu”, a oni kažu “znate vi koju”. Nedavno me je direktorka Nisomnije molila da ne sviramo pesmu “Diktatore” da ona ne bi imala problema i ja sam se složio. Ne moramo baš svaki put da je sviramo, imamo mi dovoljno pesama sa ubitačnom tematikom i tekstovima.

Pošto si i sam u medijima, svestan si da je ponekad nužno napraviti kompromis i uraditi nešto protiv sebe, odnosno u korist sistema, iako ti to nije u prirodi. Takav je bio slučaj i sa tvojim angažovanjem u Farmi. Kako uspevaš da se pomiriš sa samim sobom u takvim situacijama?

Sabljar: Ja i u ovom trenutku radim posao koji je vezan za državu, da tako kažem. Radim video montažu, ali opet to finansira i iza toga stoji država. Moram da napravim taj kompromis, jer od nečega mora i da se živi. Apsolutno kapiram ljude koji su egzistencijalno ugroženi da nekada nešto moraju da urade i protiv sebe. No, to meni ide do nekog trenutka, a onda prsnem i poserem se na sve. Ja sam na toj Farmi napravio najveći štrajk koji se ikada desio na Pinku. Organizovao sam 150 ljudi u štrajk, gde su bili i vozači, kamermani, tonci, montažeri… Regularno smo zakazali skup, polepili plakate i Mitrović je sazvao sastanak sa zaposlenima. Posle par dana su počele da nam ležu plate koje pre toga 10 meseci nismo dobili. Naravno, dobio sam otkaz posle toga, ali sam izgurao priču i uzeo sam sve pare. Mesecima su nas ložili, ja ih zovem i pitam “kad će pare”, a oni kažu “u ponedeljak”. Ja zovem u ponedeljak, a oni kažu biće u petak. I ta fraza se stalno ponavljala: ako ne u ponedeljak, biće u petak. I to je tako trajalo 10 meseci. Meni su isključili struju, uzimao sam je kablovima iz jednog od susednih stanova, dinar živi nisam imao, a Pink mi je u tom trenutku dugovao oko 20.000 evra. No, oni se zajebu i uplate mi jednu platu više. Potom me zovu iz finansija Pinka i kažu “mi smo uplatili malo više, možete li da vratite višak na ovaj račun”. A ja im kažem “važi, uplatiću u ponedeljak, a ako ne u ponedeljak, onda u petak”. Sve im je bilo jasno i više me nikada nisu pozvali. Bio sam i u Emotionu, to je bila potpuno ista priča, samo druga (politička) strana. Uz to, radili smo Velikog Brata, pa je sve bilo malo našminkanije. Emotion je bio projekat kompanije Multicom, a njen vlasnik je bio Đilas. I tamo sam digao štrajk, to je bio prvi od svih. “Veliki brat” se u to vreme emitovao na tadašnjem B92. Ja sam ih pozvao i rekao im da montaža ne radi i da neće biti “Velikog Brata”. Oni su odlepili i već sutradan su nam uplatili plate. Naravno, za sledeću sezonu su me otkačili, pa sam otišao na Pink i krenula je druga priča. Prošao sam sve firme i razne gluposti, ali sam na kraju uspeo da izvučem svoj novac. Imao sam prilike da vidim koji je to nivo krađe i korupcije. Bez obzira da li je firma u državnom ili privatnom vlasništvu, sve je to bio isti fazon. Nažalost, ovde ne postoji sindikalna borba. Levica je otišla u kurac, ona se bavi pravima LGBT zajednice, a ne bavi se pravima radnika. Zbog toga se u Srbiji radnici tretiraju kao stoka.

I, sada, kada si prošao kroz sve to, šta je ono što treba reći “jasno i glasno”?

Sabljar: Treba se boriti da stvoriš neko svoje mikrookruženje, da uvek možeš da izađeš na protest, da se boriš za svoja prava… Ipak, sada imam drugačije prioritete. Postao sam otac u 52. godini i sada mi je najbitnija moja mala princeza. Borio sam se 30 godina, sada su stasale mlađe generacije, pa neka se malo bore i oni. Ja sam i dalje tu da kažem šta mislim i pomognem, ali mi smo mnogo trpeli zbog toga što smo bili to što jesmo. Ipak, nikada nismo otišli u mejnstrim, uvek smo ostali onaj isti Dža ili Bu. No, koliko god napravio albuma i napisao pesama, ne možeš da prođeš ako nisi u kalupu sistema.

Koliko ti je roditeljstvo promenilo način razmišljanja i funkcionisanja?

Sabljar: Jeste donekle, morao sam da napravim neke kompomise. Više ne pravim toliko sranja, radim poslove koje dobijem… Meni može da fali, ali ćerki ne sme. Kada sam nju dobio, sve drugo mi je postalo nebitno. Mi smo nju dugo čekali, desetak godina smo se vukli po bolnicama, išli na vantelesne oplodnje… I to me je nekako promenilo, sada malo više pazim. Ne samo na sebe, već na sve nas. Ima nas sedmoro: žena, ćerka Vida, ja, tri mačke i pas.

Da li svi ti tvoji ljubimci znaju “gde su šabani”?

Sabljar: Znaju, naravno (smeh). Brka (pas) definitivno zna.

Posle svih životnih izazova i iskušenja, kako se sada osećaš kada izađeš na binu i otpevaš “Ustani i kreni”?

Sabljar: Uvek dobro, jer ta pesma poziva na život. To je poziv na borbu, pesma protiv depresije. Vlasti se uvek trude da ljude bace u depresiju, a to rade i sada. Sistem sve vreme pokušava da ljude uvede u stanje “ništa ne može da se promeni, svi su isti, sve je to unapred određeno”… Ništa nije unapred određeno, tako nešto ne postoji. Kao što i nas danas ima, a sutra nema, tako je isto i sa vlašću, sistemom. To pukne u sekundi i sve se promeni, nijedna marketinška firma to ne može da predvidi. Istorijski je uvek bilo tako.

To nije slučaj samo kod nas, vidimo da su mnoge zemlje suočene sa sličnim problemima. Zapravo, možda tek sada na značaju dobijaju vaši stihovi “živeo Staljin i SVETSKA revolucija”…

Sabljar: Diktature su svuda u svetu. Rusija? Diktatura! Amerika? Diktatura! Francuska, Nemačka? Takođe diktatura! Moja sestra živi u Francuskoj i o Makronu priča kao o najvećem diktatoru na svetu. Kina? Šta tek o njoj da pričamo… Današnji kapitalizam je diktatura, a demokratija je teška iluzija, nje odavno nema. Sve te lepe stvari koje mi želimo i mislimo da postoje, toga odavno nema. Kada mi neko pomene “evropske vrednosti, prava, demokratiju”… Gde je to, brate?! Ti ovde imaš diktatora najgore vrste! I stalno očekuješ neku podršku, ali ona nikako da dođe…

Šta vidiš kao neko rešenje? Povlačenje u neki svoj mikrosvet ili fajt do kraja?

Sabljar: Fajt je uvek najbolje rešenje, ali za fajt ljudi moraju da naprave kompromis sa samim sobom. Nema tu podela na leve i desne, patriote i građansku opciju… Protiv zla svi moraju da se ujedine. A kada se zlo sruši i uvede demokratija, ti onda biraj šta hoćeš od svega onoga što ti se nudi.

 

Dža ili Bu – Poslednji pijun

Tagovi: Dža ili Bu, Nebojša Simeunović Sabljar