Short Reports: Treba nam kolektivna svest
Nisu svi tekstovi kratki, ali mnogi su samo mantre, odnosno kratke poruke… Strah nam je duboko usađen jer smo oduvek živeli na nekoj margini… Osigurač ponekad treba da iskoči da bi se stvari resetovale na normalno… Sve naše dosadašnje “vožnje” završene su sudarom u kome je sve izgorelo
Kao što ste možda primetili, volim da s vremena na vreme napravim referencu na neke od ranijih razgovora. Prosto, svoje sagovornike smatram pametnim i elokventnim ljudima, pa verujem da neke njihove reči treba istaći i ponoviti. Kako svi oni potiču iz istog (rokenrol) miljea, često te reči budu sjajna uvertira za neku novu priču.
Ovaj put ću citirati sjajnu zagrebačku kantautorku Saru Renar koja je prilikom razgovora za naš portal rekla da „nema demokracije u muzici, netko je uvijek pokretač“. I, zaista, svi muzičari koji su deo nekog benda potvrdiće da je to baš tako: neko da ideju, drugi se na nju nadovežu, a treći su prosto „enableri“. To je i razlog zašto imamo lidere bendova, formalne ili neformalne.
Muzičarima koji se iskreno bave rokenrolom jedan projekat ili bend često nije dovoljan. Prvi razlog je to što je danas teško živeti samo od muzike, a drugi je potreba da se njihov glas čuje dalje s obzirom da od “pokretača” teško dolaze do izražaja. Naravno, tu je i faktor novih izazova, naročito eksperimentisanje sa nekim drugim muzičkim žanrovima i umetnicima.
Nemanju Velimirovića poznajete kao gitaristu beogradskog sastava E-Play. No, kako su bas i bubanj u tom bendu oduvek imali malo veću specifičnu težinu, Nemanja sa bubnjarkom Nikoletom Feher 2020. godine osniva art-punk sastav Short Reports. Ovaj dvojac je 2021. godine objavio (demo) album “Cats vs Dogs” i najavio da će biti veliko osveženje na sceni.
No, Nemanja i Nikoleta se dve godine kasnije razilaze, a mesto bubnjara zauzima Aleksandar Milovanović. To je bio znak da bend promeni stepen prenosa i ubaci menjač u petu brzinu. Short Reports tako kreće na dugu i brzu vožnju koja u 2024. godini rezultira live albumom iz petrovaradinskog Studija 17C, a krajem godine izlazi i “Vožnja”, prvi zvanični album benda.
Treba pomenuti i veliki broj koncerata koje je Short Reports održao tokom prethodne godine, a sličan trend se nastavlja i ovog leta Gospodnjeg. U tako zgusnutom rasporedu nije bilo lako doći do Nemanje i Aleksandra, pa smo bili prinuđeni da im “upadnemo” na probu. A oni su nam, kao dobri domaćini, ispunili i poneku muzičku želju.
Dva gospodina su ispred nas, ranije je to bilo drugačije… Otkada se računa vreme u bendu Short Reports? Od 2020. ili od 2023. godine?
Nemanja: Pa, računa se od 2020. godine, ne bih zapostavio i zanemario taj period kada su u bendu bili gospodin i gospođa Smith (smeh).
Aha, bili ste bračni par?
Nemanja: Kao da jesmo… U tom sastavu bili smo od 2020, a sa Aleksandrom se vreme računa od 2023. godine.
Aleksandar: Mi smo u vanbračnoj vezi (smeh).
Pa, šta je onda zvanično prvo izdanje benda? „Cats vs Dogs“ ili live album iz ovog studija?
Nemanja: U suštini, taj live album i nije izdanje jer smo ga objavili samo na internetu. Prvo regularno izdanje koje ima izdavača je album “Vožnja”. “Cats vs Dogs” je bio demo album koji smo mi napravili kao samizdat. Taj album je snimljen za vreme korone i radili smo ga u veoma zbudženim uslovima. No, Short Reports više ne zvuči tako, pa smo ga izbacili iz diskografije. Taj album više nije reprezentativan, pesme su dobile sasvim drugačiji format. I dalje su to gitara i bubanj, ali te ritmove Aleksandar svira potpuno drugačije.
Pošto si ti novi član benda, kakav je tvoj muzički background? Primetno je da si familijaran sa punkom, hard rockom, heavy metalom…
Aleksandar: Moj matični bend Mutant Urban Dance Ansambl prošle godine je prestao sa radom. U isto to vreme Nemanja i ja smo se našli i dogovorili da započnemo saradnju kroz Short Reports. Prosto, volim muziku, volim da sviram. To je to…
Kako ti je ova priča legla u odnosu na neka prethodna iskustva? Šta je sada drugačije?
Aleksandar: Konstantnost, pre svega. Nemanja je izuzetan muzičar, sviđa mi se kako razmišlja i mislim da smo veoma kompatibilni. Bukvalno kao puzla na puzlu.
Zašto si baš Aleksandra odabrao za novog bubnjara?
Nemanja: Pa, ima dobru frizuru (smeh). Poznajem mnogo bubnjara u Novom Sadu, sa nekima od njih sam i probao neke stvari da sviram. Aleksandar ima sličan pristup muzici kao i ja, odličan je muzičar i kompletna osoba, želi i zna da radi. Ima mnogo muzičara koji super sviraju, ali nemaju nikakvu inicijativu. Neće mnogo da se cimaju, da putuju… U underground bendu je teško kao i u svakom drugom. Aleksandar je i sam svirao u underground sastavima i shvatio je da tu nema kukanja, nego idemo… Glavom kroz zid, pa gde pukne.
Šta znači inicijativa u gitarsko-bubnjarskom duetu? Na koji način ti kreativno učestvuješ u stvaralačkom procesu?
Aleksandar: Dajem svoj doprinos u aranžmanima, idejama… U svemu učestvujemo zajedno i podjednako osim u tekstovima. Ja se njima uopšte ne bavim.
Nemanja: Sada već radimo drugi album. Krene on ili krenem ja sa nekim ritmom, pa okrenemo stvari naopačke i onda uhvatimo neki smer koji nas dovede do nečega što zvuči dobro. Ako nam to zazvuči dobro, snimimo ga na mobilni, preslušamo, ponovimo, iščačkamo da li tu postoji prostor za neku priču i onda slažemo kockice. Ali, najbolje su ispale pesme koje smo odsvirali „na keca“. Imamo sijaset novih pesama koje tek treba da krenemo da radimo nakon turneje. S obzirom da smo u poslednje vreme mnogo svirali, nismo imali vremena da se bavimo tim pesmama iako su one nastale u međuvremenu, na probama koje smo sporadično imali. Neke su nastale i na samim svirkama, a neke i prilikom snimanja drugih pesama.
Aleksandar: Možda zvuči gej, ali nas dvojica možemo da osetimo jedan drugog (smeh). Ne znam kako drugačije to da dočaram. Šta god da krenemo da radimo, osetimo vibe, emociju i energiju u tom momentu, na to se lepimo i od toga nastane „beba“ koju negujemo, ona potom naraste, sazri i napuni 18 godina.
Ko je toj „bebi“ mama, a ko tata?
Nemanja: Ah… Znaš kako, mislim da sam ja ženski element u bendu, s obzirom da imam dužu kosu.
Šta su, zapravo, „short reports“? Prvo što mi pada na pamet je punk pesma koja je kratka, brza i jasna.
Nemanja: Pisao sam tekstove i muziku za više od dvadeset bendova i shvatio da mi muzičari umemo da preteramo sa količinom informacija. Posle nekog vremena skontaš da minimiziranjem dolaziš do maksimuma. Nisu svi tekstovi kratki, ali mnogi su samo mantre, odnosno kratke poruke. Na osnovu toga sam bendu dao ime. No, na ovom albumu imamo i pesmu „Grad“ koja traje pet minuta. Sve ostale pesme su nam do tri minuta. To nije ni prekratko ni predugo, s obzirom da je prvi format bio čak i dva minuta. Svakako, ostale su te kratke poruke. One su naši podsvesni krici, posledica patnji koje preživljavamo u životu. Možda se u 21. veku čak i konciznije izjašnjavamo tim kratkim pričama.
Taman za Evroviziju, pošto je Buč Kesidi diskvalifikovan…
Nemanja: Znaš kako, ne vidim sebe na Evroviziji. Nemam ništa konkretno ni za ni protiv te manifestacije, ali mislim da mi tamo ne pripadamo.
Aleksandar: Možemo na Evroviziju pod uslovom da obučemo helanke.
Nemanja: Ja čak mislim da bi bilo dobro da ti ideš sa gitarom, a da ja sviram bubanj. Da budem u backgroundu i da stavim neku masku kako se ne bih video. Ne bih baš voleo da se izlažem, a ti bi sigurno uživao (smeh). Malo sam previše underground za tako nešto.
Zašto strelice u logotipu benda idu na dve suprotne strane?
Nemanja: To je neko razilaženje koje sam imao u shvatanju svih stvari u životu. Mnogo toga mi shvatamo na svoj način, u nekom svom pravcu. Kada postoje dve osobe, tu su i dva pravca, odnosno dve strelice. Ima tu i nekih zajedničkih smerova, ali uglavnom je reč o različitostima koje život čine interesantnim. Svaki smer koji pokazuju te strelice, svejedno da li ih okrenuli gore-dole ili levo-desno, predstavlja neki od naših puteva. Svako ima neku svoju priču, svoj put koji ide u određenom smeru, ali kada se ti putevi spoje, dobije se priča koja se zove Short Reports. Tako te dve strelice filozofski manifestuju ovo što mi radimo.
Da, ali našao si partnera koga osećaš i koji oseća tebe. Kakvo sad razilaženje?!
Nemanja: Paaa, da… Osećanja… ludom radovanja (smeh). Nismo mi isti, generalno se dosta razlikujemo, ali smo kao ljudi kompatibilni. Dobri smo prijatelji, što je najvažnije. Svako ima neke svoje stavove i poglede, ali imamo i neke zajedničke stvari, naravno. Suština je da ne postoje dve iste osobe na planeti i u toj različitosti je lepota ovog sveta.
Prethodna godina je bila veoma intenzivna za vas. Izdali ste live album iz ovog studija, potom i zvanični album „Vožnja“, krenuli ste na turneju kojoj još nema kraja… Zašto ste dali takav gas, gde se to toliko žurite?
Nemanja: Mi smo krenuli na tu prolećnu turneju i trudili smo se da odsviramo što više koncerata dok je Aleksandar bio tu, s obzirom da je tokom leta otišao da radi u inostranstvu. Ja sam tu nešto miksao i radio na tim pesmama. Čim se on vratio, odlučili smo da krenemo na još jednu turneju. Ljudi su počeli mnogo više da nas zovu, pa smo sada došli do toga da 50 odsto svirki iniciramo mi, a drugih 50 odsto su pozivi od ljudi iz regiona koji su nas negde čuli. Imamo puno svirki jer se mi sami cimamo, ali nas i drugi dodatno cimaju.
Da, ali nije reč samo o koncertima. Za godinu dana ste izdali dva albuma, a pomenuo si i da je treći u pripremi. Nekako sve to deluje preintenzivno, kao da nešto želite da nadoknadite.
Nemanja: Short reports (smeh).
Aleksandar: To možda izgleda brzo za ovo vreme u kome se nalazimo i za stanje u kome se generalno nalaze muzika i kultura. Ovo što mi radimo apsolutno nije neka velika brzina. Pre bih rekao da se nešto dešava, nešto je prisutno.
Nemanja: To je vožnja. Konkretno, verujemo u rad. Imamo želju da što više toga napišemo i izrazimo se, da sve to zabeležimo u momentu kada se to i desi, pa se, samim tim, mnogo toga i dešava. Mi sada imamo sat i kusur vremena materijala sa striktno autorskim pesmama, a imamo i taj novi album u pripremi, tako da polako idemo ka mogućnosti održavanja pravog solističkog koncerta od, na primer, sat i po do dva sata. Obojica imamo mnogo iskustva i kada dođe neka nova ideja, a srećom ih imamo na pretek, nije nam teško da je tehnički uobličimo i realizujemo. Pre snimanja pesmu uvek odsviramo na barem 10 do 15 koncerata da bismo videli kako ona živi, kako mi živimo sa njom na bini, da li radi i nas i publiku.
Dakle, ne morate više nikome da budete predgrupa?
Nemanja: Realno, ne moramo.
Ali, nedavno ste bili, i to Miletu Kekinu na njegovoj turneji „Soundtrack za život“. Kako je došlo do toga da on izabere baš vas? O čemu ste razgovarali, kakav ste utisak ostavili na njega?
Nemanja: Naš izdavač Kontra je napravio tu konekciju. Da li smo mi dobar spoj sa Kekinom? Verovatno baš i nismo muzički slični, ali po nekom izrazu, po nekom punk korenu u našoj i njegovoj muzici, tu postoji neka komplementarnost. Kekin nam je posle koncerta u Novom Sadu prišao i rekao: „Jebeno, dečki“. U Beogradu nas je još jednom čuo uživo i pohvalio nas. Podržavamo jedni druge i moguće je da će se ta saradnja nastaviti.
Aleksandar: U svakom gradu, regionu… treba da postoje bendovi koji će biti lokalna podrška. Nažalost, takvi bendovi su vremenom izgubili na značaju. Mislim da bi na svakoj svirci i u svakom gradu bilo lepo i prirodno da lokalni bendovi dočekaju gostujuće. Ako smo mi ovde domaćini, a vi dođete u Novi Sad da svirate, mi ćemo vas svakako podržati.
Nemanja: To je sjajna ideja, jer na taj način se stvara osnova za neku novu saradnju. Mi zaista volimo da sviramo sa drugim bendovima.
U E-Playu si već nekoliko godina. Čini mi se da te taj bend pomalo guši u kreativnom smislu, jer očito je da ti i Aleksandar imate veliki stvaralački naboj. Sa druge strane, u E-Playu si samo gitarista.
Nemanja: Ja sam u velikoj meri učestvovao u kreativnom procesu na albumu „Sloboda“. Nakon toga, muzika E-Playa je krenula u nekom drugom smeru. Ne bih ja to nazvao gušenjem, više je to neki mismatch. Ja se isključivo bavim muzikom zbog toga što je volim, kao i sve druge vrste umetnosti. Još ne uspevam da živim od toga, pa očekujem da me nešto umetnički proradi, da me tangira. Taj album „Sloboda“ bio mi je umetnički interesantan i tu sam zaista imao mnogo kreativne slobode. Nakon toga se priča preorijentisala u nekom drugom pravcu. Podržavam Majinu odluku, ali meni su te nove pesme previše komercijalne.
U pesmi „Na kraju“ kažete da je „na kraju sve postalo nebitno“. Koji kraj kada ste vi na novom početku?
Nemanja: To nije pesma o bendu. To je pesma o ljubavi i nekim socijalnim situacijama. Od početka svog života mi živimo u ovoj zemlji i uvek kada dođe do nekog kraja, ti shvatiš koliko je sve bilo besmisleno. Opet, tu je i paralela sa ljubavnom vezom koju sam imao sa bivšom bubnjarkom, pa je došlo do preslikavanja emocije u pesmu, ali i u nešto generalno. Stoga, „Na kraju“ može da se shvati kao ljubavna priča, ali i kao neka socijalna dinamika prostora na kome živimo, Balkana koji konstantno gori. Šta god da mi uradimo, šta god pokušamo da promenimo, na kraju nas neko ili nešto sjebe.
Možda je problem upravo u tome što robujemo navikama?
Nemanja: Mhm, dobro parafraziranje. U pravu si, album je zaista konceptualan. Svaka pesma ima veze sa nekom drugom.
Posmatrano u širem društvenom kontekstu, zašto je ljudima teško da se oslobode (loših) navika, zašto pristaju na nešto što im ne prija? Opet, na kraju te pesme („Navika“) sugerišete da čovek žarko želi slobodu, da je spreman da se bori za nju, da se odveže i pobegne iz mračne sobe…
Nemanja: Strah je naš najveći neprijatelj. On nam je duboko usađen upravo zbog toga što smo uvek živeli na nekoj margini, uvek smo se bojali svega i svačega. Kada treba da se donese neka odluka van šeme, kada treba da se izrazimo kao ličnosti, uvek dođe do nekog straha da ćemo izgubiti nešto što smo na težak način stekli. Bojimo se da promenimo stvari, navikli smo se na nešto što nam ne prija.
Aleksandar: Ali, sviđa mi se što i dalje postoje ljudi koji imaju muda, koji su svesni situacije.
Niste jedini koji ste ukazali na ovaj problem. No, šta vidite kao rešenje?
Aleksandar: Višak muda!
Nemanja: Mislim da je rešenje naše problematike stvaranje kolektivne svesti, jedino ona može da nam pomogne. Kada bismo svi ponovo počeli da razmišljamo kao jedan entitet, kao zajednica, kada bismo shvatili da smo važni jedni drugima i da jedni druge treba da podržavamo, mnogo toga bi se promenilo.
Primetno je da u toj pesmi „Navika“ u jednom momentu kreće tenzično dizanje tempa, što prati i radnja u video spotu. Je li i vama prekipelo do te mere?
Aleksandar: Apsolutno!
Nemanja: Pa, jeste. Mi smo u crvenom. No, to i nije tako loše. Mislim da ponekad treba da iskoči taj osigurač kako bi se neke stvari resetovale na ono što je normalno. Niko ne može da kaže šta je danas normalno, ali pokušajmo da saznamo svi zajedno. Svakako, naš način je da to uradimo kroz muziku. A to neko „novo normalno“ svakako će biti dobro, jer svaka promena je dobra, kakva god bila. Ali, potrebno je da izgorimo do kraja. Tek kada padnu sve maske moći će da se stvara nešto što će biti kako treba.
A gde ste vi to ako niste ni ovde ni tamo?
Aleksandar: U međuprostoru!
Nemanja: Trenutno u limbu.
Pa, kakav je osećaj biti u limbu?
Aleksandar: Meni je do jaja!
Nemanja: S jedne strane je to dobro za kreativnost, a sa druge strane nam stvara neke nove anksioznosti i depresije. Jedina stvar koja je dobra u limbu je to što te tera da iz njega izađeš.
Šta je danas najveći sram?
Aleksandar: Biti licemeran!
Nemanja: Najveća sramota je biti ono što nisi, a istovremeno je najteže biti ono što jesi. Samim tim, biti ono što nisi je sramota za tebe iznutra, a isto tako i za tvoje okruženje jer ti konstantno lažeš. A to nas na kraju dovodi do toga da je, zapravo, laž najveća sramota.
Šta to zamerate ovom gradu, zašto on treba da tone u sebe? Gradska kultura je ionako u celoj zemlji ubijena u pojam…
Aleksandar: Bolje da grad proguta samog sebe nego da povuče i proguta nas.
Pa, ljudi čine grad, zar ne?
Nemanja: Slažem se sa time, ali kada govorimo o ljudima treba da se vratimo na temu hrabrosti. Ljudi ovde primećuju problem, ali ga ne rešavaju. I onda je možda bolje da se sve to uruši i da se krene ispočetka. Mi smo obojica dođoši u Novom Sadu, ja ovde živim nekih 7-8 godina, a Aleksandar celih dvadeset. No, već posle pet godina počeo sam da osećam Novi Sad kao svoj grad. Veoma ga volim, ali sam, kao i mnogi drugi oko mene, primetio da ovaj grad dobija neka druga lica…
Aleksandar: Druga naličja!
Nemanja: Druga naličja, da… Nije to postalo toliko problematično, ali…
Aleksandar: … ali nije nešto o čemu smo sanjali.
Nemanja: Stalno pominjem kolektivnu svest. Pa, ako smo već dijagnostifikovali neke probleme, treba da se ujedinimo i konačno ih rešimo. A to je moguće jedino kada bi ljudi imali hrabrosti i organizovali se.
Aleksandar: Dugo je rađeno na lomljenju duha i ja apsolutno razumem pojedince koji su svesni…
Nemanja: … svesni su, a sede kod kuće, gledaju Netflix i seru po internetu. Ništa konkretno ne rade! Kao umetnici, mi ne možemo mnogo toga da promenimo, ali imamo zadatak da pričamo o tome i kroz naš rad pokušamo malo da trgnemo ljude.
Na kraju, zašto se vožnja završava udesom, a „spaček“ se razbija u paramparčad?
Aleksandar: Zbog svega onoga o čemu smo do sada pričali. Mora doći do nekog raspada, do nekog sudara. Do nekog krša da bi se sve ponovo izgradilo.
Nemanja: Svaka „vožnja“ koju smo u životu imali, barem je tako u njegovom i mom životu, završila se nekim sudarom u kome je sve izgorelo. Do sada nismo bili ni u jednoj vožnji koja se završila hepiendom. To je tako moralo da bude vizuelizovano i na omotu albuma jer sve pesme na „Vožnji“ su proistekle iz takvog nekog ambijenta. Iako su sve naše dosadašnje vožnje završene nekom tragedijom, postoji dubinska želja da, na primer, u sedamdeset osmoj vožnji po redu ne doživimo sudar.
Da kupite bolji auto?
Nemanja: Ne znam da li je to pitanje auta ili onoga ko ga vozi…
Dakle, da naučiš da voziš?
Nemanja: Da naučim da vozim, na primer…
Aleksandar: Nije važno koji auto imaš, važno je ko ti je suvozač!
Vladimir Marinović (On Tour): Haotično, dezorganizovano i vrlo često disfunkcionalno
