Nenad Marić (Kralj Čačka): I dalje sam pesimista

Blues je možda najbliži tom iskonskom odnosu čoveka sa zemljom i kriku za slobodom ugnjetavanih robova koji su bili angažovani u poljskim radovima… Ja sam u Čačku rastao, ali ne volim to lokalpatriotsko gledanje na stvari, već me univerzalnost najviše zanima… Ako želimo da vidimo u kom pravcu ide svet, treba otići u neku zabit, ispred neke krčme ili prodavnice, jer tu se najbolje vidi kuda sve ovo ide… Bojim se da je svaka potreba za istinom ili ljubav prema istini upravo onaj proces upoznavanja sebe i otkrivanja tih unutrašnjih laži i istina u sebi.

A ako ste istovremeno slikar, pesnik, muzičar i pevač, onda ste definitivno… Kralj! Ukoliko mislite da je to jednostavno, probajte i sami da ovladate tim veštinama. Znam, nije nimalo jednostavno. Uostalom, koliko takvih kraljeva poznajete? Ja samo jednog. I mogu da kažem da je to veoma skroman kralj, s obzirom da nema velike teritorijalne ambicije. Ne želi da ide dalje od rodnog Čačka.

No, ako ste, uz to što ste kralj, istovremeno i dobar čovek, vaš uticaj se širi i van ustanovljenih granica kraljevstva. Hteo – ne hteo, ovog našeg kralja su čuli i prihvatili stanovnici cele nekadašnje države (Jugoslavije, dabome). Njegov kraljevski moto je sasvim jednostavan – kultura ljudima. Zbog toga je naš (pardon, čačanski) kralj nezaobilazni faktor stabilnosti na Balkanu.

Ovogodišnju vladavinu Nenad Marić (alias Kralj Čačka) započeo je u novosadskom Bulevar Booksu gde je sa svojim bendom (Marko Marić – gitara i klavijature, Miladin Stojković – bas i kontrabas, Alesandar Cvetković Drama – bubnjevi) održao tri koncerta u tri dana (2, 3. i 4. januara). Rabovi kraljevski tiskali su se ispred male bine u popularnoj knjižari i krunisali Marića za sve (nesporne) zasluge u kulturi i umetnosti. Nije nam bilo druge nego da se i mi poklonimo ovom jedinstvenom…

Kralju… Srećna ti nova godina!

Nenad: Hvala, srećnija nam bila!

Šta ti je Deda Mraz doneo ove godine? Nemoj samo da kažeš da je i ovoga puta bio švorc…

Nenad: Pa, jeste… No, doneo nam je ova tri koncerta, na neki način. I, da, završavam novi album. Mada, to nije zasluga Deda Mraza. Svi mi mislimo da će doći neko sa strane i uraditi nešto za nas… Neće! Ljudi sa strane mogu samo da odmognu, a u retkim slučajevima da pomognu. Stoga, ta priča sa Deda Mrazom upravo i jeste pokušaj razbijanja svih iluzija kojima smo “punjeni” tokom odrastanja.

Misliš li da nam je baš to u ovom trenutku potrebno?

Nenad: Uvek nam je to potrebno! Ljudski život je sazdan od rušenja iluzija, to nam je stalni zadatak hteo to čovek ili ne hteo. Ima neobrazovanih ljudi, nemaju ni dana škole, a opet su stekli neku životnu mudrost i iskustvo upravo tom suštinskom potrebom da se razbiju iluzije, što uvek podrazumeva i veliku patnju.

“Zemlja snova”, “Zemlja nije moj dom”, ali i “Nova zemlja” u pesmi “U Istanbul”… Stalno se ta “zemlja” provlači kroz tvoju poetiku. Ima li ta reč neki poseban značaj za tebe, ili je to njeno ponavljanje čista slučajnost?

Nenad: Ništa nije slučajno. Sada baš i nemam s kime toliko da pričam o pesmama, pa su intervjui dobra stvar da možda i ja vidim gde sam i kako gledam na to, s obzirom da se i moj odnos prema tome menja. A ta metafora, ta “obećana zemlja”, “nova zemlja” ili “zemlja koja nije moj dom”, to su tri različite stvari. U prve dve, čini mi se, ima neke utopističke ideje. Da je čovek sebe malo uzvišenije izgradio, onda bismo bili bliži toj ideji. Ovako je ona, faktički, nemoguća. Bila bi moguća kada bi čovek raščistio sa sobom, ali mislim da mi nismo došli na ovaj svet da bismo bilo šta raščišćavali. No, ima pojedinaca koji dođu do nekih nivoa i bljesnu. I svaka im čast na tome.

Ima li ta priča o “zemlji” uporište u tvojim korenima? Pominjao si da si odrastao u Ljubiću, da si u to vreme bio okružen zemljom, poljima, njivama… Koliko su te stvari uticale na tvoju poetiku?

Nenad: Mene je to izgradilo, svako od nas ima taj porodični background u svom detinjstvu. Sigurno je da je to uticalo na mene, ja se time pomalo i ponosim, jer to je ambijent koji je blizak prirodnim materijama. I ono što je meni tada kao detetu pravilo malograđanski kompleks, ta seljačka pozadina, jer su mi roditelji sa sela, to sada potpuno drugačije gledam. Da citiram Arsena Dedića, što često radim: “A tko stoji iza mene i tko će takvom pomoći, kad se okrenem nikog osim duge sjene na cesti poslije ponoći”. Ja bih mogao da zamenim i kažem “na njivi posle ponoći” (smeh). No, ja sam se vrlo rano zarazio umetnošću. Talenat neminovno vodi do tog kontakta, a sticajem okolnosti moj život je bio pun tih kontakata sa kulturnim sadržajima.

Koliko je taj background o kome govorimo opredelio tvoju imanentnost bluesu? Recimo, velika je šansa da će se neko ko je odrastao u novobeogradskim blokovima baviti hip-hopom. Sa druge strane, zemlja, poljski radovi, berba pamuka i drugih kultura, Louisiana, Texas… Sve to čoveka orijentiše ka bluesu, countryju i sličnim žanrovima.

Nenad: Da, to je važan “materijal” i svakako da je to prisutno. No, mislim da je to pomešano i sa jednim drugim momentom. Ja sam ’79. godište i muziku sam počeo percipiram kao veoma mlad, ali je muzička korpa već tada bila veoma zasićena, do tada se već mnogo važnih stvari dogodilo u istoriji muzike. Sa njima sam se upoznavao kroz šture informacije koje sam u to vreme imao, ali sam u tom procesu, kao što si rekao, osećao te veze sa zemljom i radovima na njoj i oko nje. Da, blues je možda najbliži tom iskonskom odnosu čoveka sa zemljom i kriku za slobodom ugnjetavanih robova koji su bili angažovani u poljskim radovima.

Pa, gde je onda tvoj dom, ako to već nije “zemlja”? Kako bi ga opisao?

Nenad: Lutam ja i dalje… Tamo gde sam ja, tu ga negde i tražim (smeh). To je metafora, u toj pesmi govorim o tome kako je svet, zapravo, jedno neprijateljsko mesto. Dom je nešto toplo i sa sobom nosi osećanje sigurnosti. A ne znam ko danas u svetu ima taj osećaj sigurnosti i stabilnosti.

Postoji li u tvom životu neko mesto gde se upravo tako osećaš: toplo, sigurno i stabilno?

Nenad: To se menja i uglavnom zavisi od ljudi, od mog stanja i trenutne situacije na unutrašnjem i spoljnom bojnom polju (smeh).

Primetio sam da ti je i “jutro” veoma važna reč. Njom se završava prvi album, ali i počinje treći, predstojeći…

Nenad: Jutro je početak dana. Kao što ima i mnogih drugih početaka koje mi iščekujemo, a oni nikako da dođu. I na individualnom planu čovek ima cikluse, pa u neku fazu kreće ispočetka…

Ali, “dobro jutro” već sugeriše neizvesnost narednog dana zbog načina na koji živimo u ovo savremeno doba, dan za danom…

Nenad: Ima i ono “eureka”, ili kako već… Da, da, može i tako da se gleda. Tako je sa poezijom, ostavlja vam više različitih mogućnosti za iščitavanje. Ipak, ja stvari volim da dovedem do toga da budu jasne, da nema previše tih “učitavanja”, jer onda to postane malo “larpurlartistički”. Ni ja lično ne volim kad to previše ode u neke projekcije. Pesme su baš zbog toga i dobre kao način izražavanja, da se kaže nešto zbog čega ćemo se zamisliti i zapitati neke stvari.

Jutro je i najsvetliji deo dana. Možda je to baš ono svetlo koje prizivaš, odnosno želiš da spustiš na put…

Nenad: Pa, moguće… Verovatno je tako. To je nešto što nam je sada potrebno, ali bojim se da ćemo neko vreme biti u tami.

Pa, kada ćeš konačno reći “Dobro jutro, ljudi”? Naravno, mislim na novi album koji čekamo još od jeseni…

Nenad: Evo, sad će… U martu izlazi, završen je miks, sada radimo master i potom ga spremamo za promociju. A ona će biti u maju, u beogradskoj MTS Dvorani.

Na tom, duplom albumu će biti 25 pesama. Da li je sedmogodišnja izdavačka pauza, na neki način, zahtevala tu vrstu kvantiteta?

Nenad: Nakupilo se materijala za sve to vreme. Inače, veoma je teško snimiti album kod nas, mnogo je tu prepreka. To je jedan baš mazohistički proces, barem u mom slučaju. Mnogo je pesama koje sam napravio, čak smo ih i svirali na koncertima, ali ih, jednostavno, nismo objavljivali. I, nakupilo se… Imao sam potrebu da se sa ovim albumom “rešim” tih nekih starih pesama koje sam pravio, gde sam i sebi postavio pitanje hoću li da ih se odreknem ili da ih objavim. I nisam želeo da ih se odreknem. Recimo, sada ne bih mogao da napišem takvu pesmu kao pre 10-15 godina, nema teoretske šanse, mada će biti nekih takvih pesama na albumu koje smo već svirali, a biće i nekih koje nikada nismo izvodili. Dakle, to je bila neka potreba, jer su mi te pesme stajale za vratom, a imam i nove, pa sam se našao u problemu kako da sebe složim iznutra. To je bio ključni motiv, a i da podelim tu muziku sa drugima, jer deljenje je lepa stvar.

Davno si sebe opisao kao “pesimističnog optimistu”, odnosno “optimističnog pesimistu”. Kolega Miodrag Marković u jednom svom tekstu kaže da “u svakom stihu ti imaš neku količinu pelina”. Kakva je sada situacija, jesi li više pesimista ili optimista?

Nenad: Trudim se da budem realan, što nimalo nije jednostavno. Ipak, i dalje sam pesimista. Nikada baš i nisam bio neki optimista, da li zbog kritičkog razmišljanja, zbog tog nekog viška nepotrebnog znanja, ili je, prosto, lakše biti pesimista. Jedan čovek mi je skrenuo pažnju na to da je lakše biti pesimista, jer tada si uvek u pravu (smeh). U tom “našem” smislu i u smislu sveta sam veoma veliki pesimista. Kad sve to pukne, možda će posle toga krenuti neki optimizam. E, sad, da li ćemo mi to doživeti, da li nećemo, kako će to da izgleda… Pojma nemam, ali meni tako to nekako izgleda, čini mi se da je svet malo preterao u tome na šta liči, u šta se pretvara. Uvek je to klackalica, stvari mogu veoma brzo da se promene nabolje ili nagore. To je u ljudskoj prirodi, ti ciklusi su se uvek dešavali. Neke ideje su dolazile, pa bi se neki delovi zemlje preporodili, drugi delovi zemlje bi padali u još gori pakao… Prosto, to je život.

Tvoj izraz je veoma kompleksan: slikar, pesnik, muzičar, pevač, rock, blues, jazz, cabaret… Da li to dolazi iz tvoje prirode ili iz kompleksnosti sveta i okruženja u kome se nalaziš?

Nenad: Iz moje prirode, rekao bih. Moj problem je to što bolujem od viška talenata. Sada nisam nešto aktivan u slikarstvu, kao pesnik nešto beležim i pišem, tako da sam trenutno najbliži kantautorskoj priči. Samo pokušavam da ostanem veran tom unutrašnjem glasu koji ima potrebu da izađe napolje kroz to što radim, a ovo ostalo su izražajna sredstva koja neminovno upijam oko sebe.

Koliko je teško, odnosno lako, držati pod kontrolom sve te veštine i talente, s obzirom da mi muškarci nismo baš tako dobri multitaskeri kao žene?

Nenad: Ja izbegavam da kažem da sam slikar da ne bih povredio kolege koji su konstantno u slikarstvu, ustanu ujutro i slikaju po ceo dan, imaju kontinuitet… Ja se time bavim onako malo sa strane. Volim da pravim crteže kad imam vremena, to me smiruje. Sada baš i nemam vremena za tako nešto, jer se već dugo bavim albumom. Dan treba da traje 48, a možda i više sati, da bih ja sve te “kanale” mogao da izrazim. Ne opterećujem se previše time, s obzirom da imamo oči, uši, dodir, imamo tu taktilnost… To su tri različita načina predstavljanja, a tu je i film, koji je sabrao sve to. Sve te stvari treba da nam pomognu da bolje upoznamo sebe i postanemo bolji, ako je to uopšte moguće. To treba da bude poenta umetnosti i kulture, a one se, nažalost, u ovom vremenu revnosno brišu sa terena i iz života. Zbog svega toga i onaj pesimizam od malopre, jer šta će ljude probuditi ako ne kultura?

Šta ti kao “kralj Čačka” kažeš na to što riječki bend Let 3 želi da ga “bombardira”?

Nenad: Podržavam, odlična je to zajebancija (smeh)!

I sam Čačak je kao sredina izuzetno kompleksan, baš kao i tvoj izraz. Ljudi su veoma energični, odlučni, čvrsti, ali tu je i ono blato, odnosno čač, po kome je grad i dobio ime. Da ne zaboravimo čačansko pečenje, poznate sorte šljive čačansku ranu i lepoticu… Pored činjenice da ti je to rodni kraj, šta ti Čačak znači u kulturološkom smislu?

Nenad: Čačak stvarno ima mnogo neverovatnih ličnosti koje je iznedrio. Da ih ne nabrajam sada, ali moram da pomenem Branka Kukića i časopis “Gradac”, to je nešto zaista sjajno. Tu je i Vladislav Petković Dis, brojni umetnici, sportisti… Ja sam u Čačku rastao, ali ne volim to lokalpatriotsko gledanje na stvari, već me univerzalnost najviše zanima. Naravno da volim Čačak, da me ta sredina određuje, jer to je specifičan kraj sa riznicom talenata. Tu ima nečeg zdravog, sva ta margina i oskudica, gde je nešto na neki način odaljeno od centra, ona ima nešto novo da ponudi. Kao da baciš seme na neku livadu gde drvo nikada nije raslo i ono odjednom krene da raste. Ima tu nečega, neke svežine u takvim predelima. Ako želimo da vidimo u kom pravcu ide svet, treba otići u neku zabit, ispred neke krčme ili prodavnice, jer tu se najbolje vidi kuda sve ovo ide. Čačak kulturološki pati od onoga od čega pati cela zemlja, a to je nedostatak kulturne svesti i podrške od strane sistema.

A šta onda predstavlja Ljig? Je li to “ono malo mesto u kome se ćuti o istini”?

Nenad: Da, to je slučaj u svim malim mestima. Čak i u velikim, što je najgore. Ja sam bio zanesen mišlju da su gradovi važni prostori. Neko je o gradovima pisao kao o prostorima u kojima se dešava nešto natprirodno, a šta bi to drugo moglo da bude nego kultura? Za mene je Ljig bio autobuska stanica na Ibarskoj magistrali kada sam studirao. Tamo se obavezno stajalo, tu je bila puš pauza i ako je neko imao potrebe veće ili manje nužnosti. Ljig je, simbolično, bio mesto u nekom mom mikrosvetu kroz koje se prolazilo, neka usputna stanica, a uz to se još i zove Ljig. Pesma “Pad u Ljigu”, zapravo, govori o zaglavljenosti u mestu u kome stvari ne mogu da se pomere. Imao sam i prijatelja čije sam iskustvo u toj pesmi preneo i opevao, pa je to pesma koja je izašla iz života.

A iz Ljiga, odmah, nizbrdo pravo, u veliki sivi grad… Istanbul!

Nenad: Jeste… Moje pesme nisu za slavlja i svečanosti, one su više za neku vrstu dubokih analiza.

Kako se dogodio taj Istanbul odmah nakon Ljiga? U nekom momentu mi se učinilo da je album konceptualan…

Nenad: Spontano konceptualan, da tako kažem. Možda zbog tih pesama koje su baš takve kakve jesu. Naravno, album jeste bio osmišljen, nije to tek tako nabacano. “Istanbul” je pesma koju sam pisao tik pred onaj talas migracija. Ne znam kako mi je to došlo, ali očigledno je da mi ljudi funkcionišemo kao da smo neki radio tranzistori. Mi imamo to u nama, nešto se tu intuitivno dešava. Ja ne mogu to da objasnim, nisam naučnik, ali veoma često u pesmama, u muzici i umetnosti primećujem neku vrstu sinhroniciteta, i to mi je postalo potpuno normalno. Ja sam tu pesmu završio, a onda su krenule migracije. To mi je bilo interesantno, samo sam zamislio tu sliku kako neko nju zove da krene s njim u Istanbul, da napusti to mesto odakle potiče. U pesmi se ne govori da je reč o ratu, ali je meni u glavi bila ta muzička slika.

Malopre si i sam pomenuo da se o istini ne ćuti samo u malim, već i u velikim mestima. Koliko smo mi kao društvo i čovečanstvo blizu, odnosno daleko od istine?

Nenad: Mi smo medijski izlagani i izmanipulisani da je ovde ovako, a tamo onako… Uglavnom su to neke tragedije, što je idealno za manipulaciju, da se strah održi, da ljudi budu uplašeni kako bi se njima lakše vladalo. Bojim se da je svaka potreba za istinom ili ljubav prema istini upravo onaj proces upoznavanja sebe i otkrivanja tih unutrašnjih laži i istina u sebi.

Tvoja muzika je često nalik dečjim pesmama, pričama, uspavankama, basnama… Je li to odraz tvog stanja duha? Jesi li ti, zapravo, jedno veliko dete?

Nenad: Ja volim te melodije, tu se dešava neka vrsta kontrapunkta. To je i Tom Waits imao: “Volim prelepe melodije koje pričaju stravične stvari”. Ja sam to samo malo naglasio u nekim pesmama, mnogo se tu stvari kaže i bez reči dok traje pesma. Ali, kada imate takvu dečju melodiju koja sa sobom nosi gorke stihove, onda se dolazi do nekog trećeg izraza koji ima sasvim drugačiju snagu u odnosu na pesme sa spooky atmosferom, a ja imam i njih. Te jednostavne melodije veoma često deluju kao nekakav štimer baš zbog toga što su jednostavne i mogu da posluže za “štimanje sopstvenog bića” (smeh). Recimo, danas smo veoma raštimovani, pa kada pustimo Bacha, odmah se neki unutrašnji red pojavi.

Šta se dešava kada Nenad odloži svoju gitaru, pesmaricu, olovku i notes… i krene da empirijski prožima sve ono o čemu govori u svojim pesmama?

Nenad: Tu se zaista prolazi kroz grozne stvari. Ima ljudi koji beže od toga. Ja nisam sklon tome, mada jesam i ja ponekad, jer ne možeš stalno da budeš u naporu gledanja tog pakla. Ali, ja sada znam da to tako radi, pa mi malo bude lakše jer znam iz toga nešto izlazi, da se rešavanjem ili raskrinkavanjem tih stvari dolazi do nečega. Više puta sam potvrdio taj proces, prošao sam kroz njega, pa više nemam dilemu da se to tako dešava. Ali, uvek to bude nekakvo iskustvo koje je o istome, a opet je i novo iskustvo, da se tako izrazim. Neminovno je da se u tome prođe kroz neki napor ili neku unutrašnju težinu. Ima autora koji ne mogu da izađu iz toga. Townes Van Zandt je govorio da su njegove pesme “bespomoćne” i one su zaista zasićene nekim teškim tonom i teškim životnim sadržajem.

I sam kažeš da si većim delom pesimista. No, vidiš li, ipak, malo svetla na tom našem putu?

Nenad: Svetlo ne ide bez tame, poenta je baš u njihovoj koegzistenciji. Svetlo je znak da se čovek vrati nekim vrednostima, da se vrati sebi na širem planu. Individualno je to čak i lakše, jer tu možemo nešto da utičemo.

Ko ima bolju frizuru: ti ili Slobodan Trkulja?

Nenad: On. Nije osedeo (smeh).

Da li ti računi zaista češljaju kosu?

Nenad: Da, dosta vetrova je tu duvalo, a bilo je i nekih uragana.

Pominjem Trkulju, a možda bi, baš zbog te sede kose, mnogo bolje poređenje bilo sa… Jimom Jarmuschem!

Nenad: Pa, ima i tih insinuacija.

Jesi li možda doterivao frizuru po uzoru na njega?

Nenad: Nisam, spontano je sve to došlo. Nije to neka nameštena stvar, možda malo. Sve je to kod mene prirodno. Ili neprirodno (smeh).

Nina Bajsić i ti pevate o “obrnutom”, a koji je pravi, odnosno željeni red stvari?

Nenad: To je teško pitanje i na njega se ne može lako odgovoriti, ali da kažem da bi to bio neki prirodni, duboki, unutrašnji red u čoveku, red koji je već u njemu, raščišćen od svih ovih nameta i laži, uz jednu od gomile plemenitih ideja koje čoveka čine ljudskim bićem u nekom višem smislu i razdvajaju ga od životinje. Koji je to odnos i balans koji nas odvaja od tog životinjskog, koliko je čovek uspeo da se prosvetli? Sad se vraćamo na onu svetlost i važnost celog tog procesa, a ja ne mogu da ga vidim bez kulture i umetnosti. Znam ljude koji žive u selu, a imaju tu vrstu prosvetljenosti. Oni možda nisu ni svesni toga, ali vi tačno možete da osetite tu neku energiju, taj neki viši red koji je sa merom, koji ima jednu univerzalnu dimenziju.

Da li misliš da smo kao čovečanstvo u stanju da se odupremo opštem političkom, ekonomskom i socijalnom inženjeringu?

Nenad: Sada je to teško, možda će doći vreme kada će to biti lakše. Kao pojedinci možemo, ovo što ja radim je, na neki način, odupiranje tim stvarima u koje žele da me uvuku. To je, prosto, osećaj i potreba za slobodom, a to vidim i kod drugih pojedinaca. Oni isto to rade, samo na svoj način.

Možda će se to na nekom širem planu desiti kada pukne onaj balon koji si pomenuo…

Nenad: Da, kad pukne balon, a balone treba bušiti.

Nebojša Čonkić Čonta (Profesor Čonta & Patka): Ostajem uspravan na bini

Tagovi: Bulevar Books, Kralj Čačka, Nenad Marić