Nicola Conte: Bossa nova je muzika srednje klase
Psihodelija vodi muziku u spiritualnu dimenziju, što za mene ima veliku vrednost… Čudno je to što smo u 2025, a bavimo se istim problemima kao i pre 20, 40 i 60 godina… Sanjam o svetu u kome će svako biti slobodan i sebe će moći da definiše na svoj sopstveni način
Mora se priznati da je ovogodišnji Nišville Jazz Festival programski bio veoma dobar. Nakon prošlogodišnjeg jubilarnog izdanja, čak tridesetog po redu, iskreno sam se pribojavao da se šaržer ispucao, te da za 31. izdanje festivala neće biti toliko entuzijazma, energije i novca. Srećom, prevario sam se. Ovaj Nišville je bio ništa manje kvalitetan, a možda čak i bolji od prethodnog. Headlineri su opravdali očekivanja, a bilo je i mnogo prijatnih iznenađenja.
Veliki doprinos tome dao je i Midnight Jazzdance Stage, koji je ove godine obeležio desetogodišnjicu postojanja. Na istom mestu, samo u „dnevnoj“ varijanti, nalazi se i Hip-Hop Stage, koji je, isto tako, za pet godina rada dočekao mnoge renomirane izvođače, bendove i DJ-eve. Kada se program na svim drugim binama završi, tu je Midnight Jazzdance Stage da najupornijima omogući after, odnosno zabavu do ranih jutarnjih sati.
Ove godine smo imali veliku privilegiju da na pomenutoj bini vidimo i čujemo Nicolu Contea, sjajnog italijanskog DJ-a, producenta i gitaristu. I on, baš kao i stage na kome je nastupio, ove godine obeležava svojevrsni jubilej – 25 godina od izdavanja prvog samostalnog albuma „Jet Sounds“. Bazirane na jazzu, ali sa primesama sambe, bossa nove, indijske, orijentalne i svakojake spiritualne muzike, Conteove melodije će vaše telo naterati na ples, a mozak na lebdenje. Ništa manje, njegove reči će vas navesti na razmišljanje.
Schema Records, izdavačka kuća sa kojom si sarađivao, promoviše „italijanski pristup jazzu“. Šta je specifično u tom pristupu, šta to Italijani rade drugačije?
Nicola: Mislim da je, s jedne strane, glavni fokus Scheme još od samih početaka bio da objavljuje novu muziku mladih bendova i, sa druge strane, da oživi neke ploče iz šezdesetih i sedamdesetih koje su bile zaboravljene. Po čemu je italijanski zvuk drugačiji od drugih? Prvo, mi smo u centru Mediterana. Baš kao Francuska i Španija, i Italija je pod snažnim uticajem Severne Afrike, Bliskog istoka i drugih okolnih područja, što se odrazilo i na našu muziku. Sa druge strane, imamo jedinstvenu mešavinu melodija koja uključuje i brazilske ritmove, jer oni su bili još jedna „fiksacija“ u italijanskoj kulturi. Isto kao i izbor boja, koje su u italijanskoj muzici uglavnom tople i svetle, ali u isto vreme postoji i snažna romantizacija, baš kao i melanholični pristup muzici.
Reklo bi se da je donekle prisutan i „old fashion“ pristup?
Nicola: Ne bih se baš složio. To zavisi od perioda vremena u kojem je ta muzika nastala. Ako misliš na određene melodije iz devedesetih, sa kojima je Schema počela, to su u velikoj meri bili jazz-funk, jazz-samba ili moderni jazz. Ne smatram to „old fashion“ muzikom, jer ona je uvek u modi.
Poznat si po mešanju bossa nove i indijske muzike sa jazzom. Kako je došlo do toga?
Nicola: Slušao sam mnogo indijske klasične muzike, a naročito Ravija Shankara. Njihova muzika naginje psihodeliji, a mene je to oduvek zanimalo. Psihodelija vodi muziku u drugu, spiritualnu dimenziju, što za mene ima veliku vrednost. Kada je reč o bossa novi, sa njom osećam veliki stepen povezanosti. Ona je drugačija od drugih vrsta brazilske muzike, jer ima više primesa evropske klasike i afroameričkog jazza. Više dolazi iz srednje klase i u njoj je poezija prisutna u značajnoj meri, a sve to sam prepoznao kao blisko mom kulturnom nasleđu.
ESL, izdavačka kuća čuvenog benda Thievery Corporation, odabrala je tvoj album „Jet Sounds“ za distribuciju na američkom tržištu. Koliko ti je taj bend blizak, s obzirom da imate sličan pristup kreirenju muzike?
Nicola: Oni su mi bili veoma bliski prijatelji, mnogo puta smo bili zajedno na turneji. Muzika spaja ljude, čak i one koji su fizički veoma udaljeni.
S obzirom da si u svoju muziku često ubacivao melodije iz italijanskih filmova šezdesetih godina, koji su ti omiljeni film i reditelj iz tog perioda?
Nicola: Hah, ima ih mnogo… Naročito volim reditelje kao što su Elio Petri i Michelangelo Antonioni, ali i filmove takozvane B produkcije, mada se oni baš i ne mogu svrstati u tu grupu. Mnogo pratim kinematografiju i uvek tražim zaboravljene i skrivene dragulje, ne samo zbog soundtrackova, već i zbog specifične atmosfere. No, u poslednje vreme nema mnogo takvih uticaja u mojoj muzici, to se mnogo više dešavalo pre 20-25 godina.
Poznat si i kao gitarista. Koliko često sviraš gitaru i koji ti je omiljeni stil, odnosno žanr?
Nicola: Sviram je svakog dana. Volim jazz gitaru, ali isto tako i klasičnu. Neki od mojih omiljenih gitarista su Baden Powell, Luiz Bonfá, flamenco i jazz gitaristi. Tu su i Wes Montgomery, Pat Martino, Barney Kessel, Grant Green… Lista je zaista podugačka.
Kao što i sam kažeš, „ljudima su potrebni ljudi“. No, kako možemo da vidimo, ljudi danas radije biraju samoću. Kako da se vratimo jedni drugima?
Nicola: Ah… To pitanje je staro koliko i ova planeta. Ne znam kako ćemo se vratiti jedni drugima, ali treba da se oslobodimo pritiska koji svakodnevno trpimo. Živimo u društvu koje nije humanističko, već materijalističko i tehnokratsko, a sve to je posledica pada demokratije i uspona liberalnog kapitalizma. Ovo što se danas dešava ne vodi nas ničemu dobrom. Činjenica da su ljudi odvojeni i sami sa sobom nosi i ozbiljne posledice, a glavna je ta da je ljude lakše eksploatisati i kontrolisati ako su oni podeljeni. Pre svega, potrebna nam je kulturna revolucija, a potom i ona prava, ali mirna revolucija. Previše je nasilja, oružja i rata. Veoma je čudno da smo u 2025, a da se bavimo istim problemima kao i 20, 40 i 60 godina ranije. I tako u nedogled… Dakle, uopšte nismo napredovali. Ni tehnološki, niti društveno, ali ni intelektualno.
Jedna od tema u tvojoj muzici su i rituali. Pa, koji su tvoji rituali?
Nicola: Hah, rekao bih da je moj koncept rituala veoma staromodan. Oni se odnose na slavlje, ne baš u nekom religioznom smislu, ali pomalo i na taj način. Ipak, to nije povezano ni sa jednom religijom.
Nešto poput nedeljnog ručka u Italiji?
Nicola: Ne, nisam taj tip porodičnog čoveka i „kućne muve“. Govorim o nečemu višem, to je neka vrsta duhovne povezanosti za kojom uvek tragamo. Ti rituali imaju veze sa ceremonijama u kojima ljudska bića pokušavaju da odu u druge dimenzije. To su neka mesta gde moj mozak i duh žele da budu.
Jedna od tvojih pesama nam poručuje da se „držimo svojih snova“. A šta je to što ti sanjaš?
Nicola: Sanjam o promenama važnim za ljude i ovu planetu. Sanjam o svetu u kome će svako biti slobodan, gde neće biti ropstva, kriminala, korumpiranih vlada, gde ćemo svi biti slobodni da se izrazimo. Svet u kome ćemo moći da kreiramo svoj život, imamo pristup kulturnim sadržajima i znanju, kao i mogućnost da definišemo sebe na svoj sopstveni način. A te snove pokušavam da uključim i u svoju muziku.
