Olga Kepčija: Osamdesete ne bi bile zlatne bez Novog talasa

Subotica je veoma značajan grad, jer u njoj su se po prvi put „sreli“ Zagrepčani i Beograđani… Vlada Divljan je svima bio prvi pik, ali dobar deo nas je bio zaljubljen u Mišu iz Riblje čorbe… Ako pažljivo slušate „Pokvarenu maštu i prljave strasti“, sigurno ćete primetiti da je rađena u vreme new wavea

Bez ikakve sumnje, Olga Kepčija je renomirano novinarsko ime. Može se reći da je taj posao integralni deo njene krvne slike, baš kao što su to i muzika i Radio Beograd 202. Kao autor, voditelj i muzički urednik brojnih emisija obeležila je prvi kvartal tekućeg stoleća na Dvestadvojci. Ako ste barem malo pratili ovu radio stanicu, niste mogli da izbegnete „Demo ekspres“, „Hit nedelje“, „Teške boje“, „Vremeplov“… Svim tim emisijama je upravo Olga zajednički imenitelj.

No, ovoga puta ćemo se osvrnuti na njen serijal emisija o novom talasu nazvanim „Zlatni papagaj“. Tim pre što je iz te novinarske građe nastala i knjiga „Razgovori kod Zlatnog papagaja“ u kojoj se nalazi 50 odabranih intervjua sa raznim ličnostima relevantnim za novi talas. Knjigu prati i CD kompilacija 20 novotalasnih numera, a prva na listi je… Naravno, „Zlatni papagaj“ od Električnog orgazma.

O Olginoj knjizi smo pisali u više navrata, a sada u razgovoru sa njom idemo u redove, ali i između njih. Uz to, Kepčija nam otkriva i neke zanimljive anegdote i detalje iz novotalasnih dana. Za više informacija… Znate već, pravac knjižara i nabavite ovo izuzetno zanimljivo štivo. Usput, spremite se i za drugo izdanje, sa nekim novim likovima i pričama. Jer, novi talas je, ipak, najznačajnije poglavlje muzičke istorije na ovim prostorima.

Dušan Mihajlović (Dr Spira), koji je i sam učestvovao u stvaranju novog talasa na ovim prostorima, smatra da je „new wave“ svojevrsna „medijska etiketa“, a sve to zbog engleskog jezika koji je sav „u etiketama“. Da li ste i Vi tokom svojih istraživanja stekli takav utisak?

Olga: Nije on jedini koji to tvrdi, ali se ta definicija uglavnom vezuje za Englesku, odnosno za krizu u diskografiji, kako su mi i mnogi drugi sagovornici rekli. Kada je reč o našoj sceni, mislim da to nije bila slučajnost, već splet srećnih okolnosti. Osim Enca Lesića, koji je pratio šta se dešava u inostranstvu, niko drugi nije imao ideju da okupi neke nove bendove i snimi ih u studiju. Enco nije morao da reklamira svoj studio, jer on je radio u tri smene po osam sati. Čak i kada su morali da popravljaju studio, oni su ga popravljali tako što su snimali delove numera, odnosno instrumente koji nisu direktno vezani za ono što se popravlja. Tako je radio studio, 24 sata dnevno! Kod njega su snimali i Riblja čorba, Divlje jagode i mnogi drugi etablirani muzičari koji su radili i pre novog talasa. Encova ideja je bila da mladim bendovima da šansu, a onda je to upakovao i uspeo da proda Jugotonu. Dakle, u početku se to svodilo na njegovu ideju, a potom su krenuli i ostali. Meni iz svih tih razgovora deluje da je to bila gomila mladih ljudi koji su u jednom trenutku pomislili: „Wow, ovo mogu i ja“.

Delovalo je da to važi za Beograd, a onda mi je Pero Lovšin ispričao kako su u novinama pročitali da se pojavio bend koji je strašno popularan, ali da niko u njemu ne zna da svira. I onda je on Gregi Tomcu rekao: „Niko ne zna da svira? Pa, moramo i mi napraviti bend“. Dakle, to je sa zapada došlo kod nas, pa su ljudi pomislili da i oni mogu isto to. Gile je prvo bio bubnjar, pa je potom uzeo gitaru u ruke. Ima deo u knjizi gde Cvele kaže kako je učio Grofa da svira i kako je pomislio da od njega ništa neće biti, a onda ga je video sa bendom. Jednostavno, svako je pomislio da može, a najbolji primer su četiri žene koje su obeležile kraj osamdesetih godina – Cacadou Look. Njihovi momci su otišli na služenje vojnog roka, svi u isto vreme, a kod jedne od njih je u garaži ostala njihova oprema. One su prebirale po instrumentima i uz neke drugare su učile da sviraju korak po korak. E, to je glavna odlika novog talasa kod nas. Mislim da nije postojala neka pozadina i ideja „e, sad ćemo ovo da guramo“. Ne, to su bila baš deca u to vreme. Cane je tada imao šesnaest godina, Branko Rosić isto tako… Cvele mi je ispričao situaciju kada mu je Cane rekao: „Ej, požuri, kasnim u školu“, jer nije znao kako da opravda kašnjenje.

Novi talas i punk su, generalno gledano, bili proizvod određenih društveno-političkih okolnosti u Engleskoj, dok je kod nas taj kontekst, kako ste i sami rekli, bio drugačiji. Da li mislite da bi svega toga bilo kod nas da nije bilo jake srednje klase u ondašnjoj Jugoslaviji?

Olga: Ne znam da li bi bilo, jer svi su tada, na neki način, bili srednja klasa. No, zahvaljujući toj srednjoj klasi, omladinci, klinci i školarci su mogli da putuju, da idu u razmene, da borave u engleskim porodicama. Tako su upoznavali i naše ljude koji žive u Evropi, upoznavali druge kulture i narode i donosili to nešto njihovo ovde. Jugoslavija je bila otvorena ka svima, crveni pasoš je važio svuda. Mislim da je, kada je reč o politici, jedna druga stvar mnogo više uticala na tako veliki udar novog talasa. To su okolnosti vezane za smrt Josipa Broza Tita, definitivno. Moje kolege su svedoci tome da se osamdesete godine muzički program na radiju i televiziji značajno promenio. Tito je bio doživotni predsednik, to svi znamo. On je bio ozbiljno i teško bolestan, pa se tada stalno očekivala vest da je drug Tito preminuo. Stoga je i program na radiju bio umeren. Kada bi Titu bilo loše, oni bi još više „spustili“ muziku. Nisu to bili instrumentali, ali je išla lagana muzika i strogo se pazilo na tekst. U toj situaciji, u tim okolnostima, bend iz sedamdesetih godina objavi novi album. Ali, nije bilo svirki, dešavanja, zbog čega su bendovi pravili pauzu. Ne zbog straha od novog talasa, jer to je bio udar u kome se oni možda nisu snašli, već zbog okolnosti u to vreme. Prosto, nisu imali gde da puste svoju muziku. Pričao mi je o tome kolega Vlada Džet… Ide mirnija muzika na radiju, jer Tito se ne oseća dobro. Pušta se S vremena na vreme, a tonac je stavio kontra stranu ploče od one koju je želeo. I ide stih „Evo meni crne ptice, crne ptice zloslutnice“. Svi u studiju se pogledaju, bledi kao kreč. Ništa se nije desilo, ali su znali da to može da bude protumačeno na pogrešan način da je neko ko ne treba to čuo. I, u tom zatišju, nakon perioda žalosti zbog Titove smrti, sve se vraća u normalu. Odjednom gruvaju neki klinci, sve se otvara, kreću koncerti, evo njih…

Da li mislite da je taj momenat bio neka vrsta oslobađanja od opšte strahovlade?

Olga: Meni su govorili da se smelo i pre, ali se nekako sve poklopilo baš u to vreme. Enco je otvorio prvi privatni studio, Jugoton se otvarao ka novim imenima i sve se to dešava u jednom trenutku u Beogradu. Ili, da citiram Baneta Loknera: „Bilo je nešto iz kosmosa“. Vrlo često ljudi porede osamdesete sa šezdesetim godinama, i to ne samo veterani poput Vlade Džeta, već i oni koji su radili osamdesetih i slušali razne priče o njima. Na svakom ćošku se čula muzika iz nekog podruma, iz neke zgrade, kroz otvorene prozore… To je bilo leta 1980. godine, a sve kreće godinu dana kasnije sa Paket aranžmanom, koji se smatra nultom tačkom u nastanku novog talasa. Zapravo, nulta tačka je bio Rokenroler, jer postaviti takvu emisiju na državnu televiziju… Da, to je bilo novogodišnje veče, mada nisu svi gledali prvi program. To je potencijalna gledanost od 10 miliona ljudi i više. Koliko je ljudi videlo Šarla, Idole i Električni orgazam? Pa, ja sam ih videla, a tada sam imala 10 ili 11 godina. Idoli su mi se baš dopali, a godinama kasnije sam shvatila da je Električni orgazam želeo da deluje uznemirujuće.

Zametaka novog talasa bilo je i u Novom Sadu, Zagrebu, Rijeci, ali klapa je, ipak, morala da padne u Beogradu.

Olga: Da, ali neverovatno je koliko je Zagreb značajan zbog Prljavog kazališta koje je počelo sa punkom. Ljubljana i Rijeka su, takođe, izuzetno važne zbog Pankrta i Parafa. Da nisam dobila fotografiju Briana Rašića, stavila bih kartu Jugoslavije na korice knjige. Možda ću to uraditi u drugoj knjizi, negde u sredini, gde ću označiti gradove značajne za novi talas. Tu mora da bude i Subotica, jer to je grad gde su se prvi put „sreli“ Zagrepčani i Beograđani, gde se stvorilo to neraskidivo prijateljstvo među njima, gde su se na istoj sceni pojavili Haustor, Idoli, Šarlo…

Omladinski festival?

Olga: Tako je, Omladinski festival u Subotici. Tu su se oni prvi put sreli, a kasnije je došlo do razmene Beograd-Zagreb. Ima jedna fotografija koja mi je veoma draga, nju mi je ustupio kolega Saša Gajović, a na njoj se vide on i Jura Stublić dok sede za stolom na konferenciji za štampu u Domu omladine. Dole se nalazi posmrtni venac sa porukom „dragim rokerima“, jer novi talas je došao, rokera nema više. Drago Mlinarec je imao velikih problema da ga kupi, jer u to vreme to nije bilo moguće tek tako zbog toga što se venci nose na groblje, a ne po gradu.

Šta Vam je bio najveći izazov u pripremi ove knjige?

Olga: Vreme, pre svega, ponajviše zbog mog matičnog posla u Dvestadvojci, kao i to što nemam naviku da pišem. Ja radim žive programe na radiju i priznajem da ne pišem svoje najave, već uglavnom pričam iz glave. A staviti na papir ono što je u glavi… To mi je bilo veoma teško da prelomim. Ali, kad sam prelomila, uhvatila sam sebe da uživam u procesu pisanja. Zaista je divno sesti i preneti nešto na papir. Posebno me je radovalo to što će nekome zaista biti drago da pročita knjigu, naročito akterima tog vremena. Nema nimalo patetike u knjizi, samo lepih sećanja. Najdraže mi je bilo kada bih sagovornika snimala telefonom i on zastane na trenutak. Ja čujem da je veza otvorena, a on kaže „ispričaću ti još ovo“. I onda krene nešto o čemu nije ni razmišljao, ali mu je došlo da u tom trenutku to ispriča meni. Ja sam zbog toga autorizovala sve tekstove, jer sam pomislila da bi neko možda želeo da povuče nešto što mi je rekao. Ali, niko nikoga nije vređao niti je ko o drugome rekao nešto loše.

Jesu li Vam sagovornici verovali?

Olga: Jesu, mnogi su mi rekli da objavim razgovor na neviđeno, ali sam ja insistirala da pogledaju. Neki su bili u fazonu „jao, ovde sam se vratio na nešto, a nisam to hteo“. Ova knjiga mi je donela poznanstva sa ljudima koje do tog trenutka nisam poznavala. Ja sam savremenik novog talasa po rođenju, fizički sam postojala sam u to vreme. Nisam išla na koncerte kada su ti bendovi nastajali, volela sam Riblju čorbu. Bijelo dugme je prvi bend koji sam čula još u vrtiću, jer je moja vaspitačica imala muža Bosanca, pa nam je stalno puštala pesmu „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“. Znači, ja nisam gledala te bendove kada su nastajali, ali sam zbog toga postavljala pitanja koja možda oni koji su ih gledali ne bi postavili. Doktor Spira je jedna od fascinantnijih osoba koje sam upoznala. Firči i ja smo se baš sprijateljili, sa Brankom Gavrićem sam se lepo družila, ali je on iznenada preminuo. Najlepše od svega je to što bih neke od njih verovatno upoznala i kasnije, s obzirom da su nastavili tamo gde su stali. Doktor Spira tada nije verovao da će se bend vratiti na scenu, to sasvim sigurno znam. Sa Bogovićem sam razgovarala u studiju i on mi je rekao: „Slušaj, Olga. Budim se jednog dana, skontam da sam ponovo u Kazalištu i setim se našeg razgovora“. A ja sam mu odgovorila da moramo da dodamo još jedan deo u intervju kada dođe u Beograd. Ljudi su nastavili da se bave muzikom, ima ih još… Evo, Zoran Predin i Nikola Čuturilo, dva moja sagovornika koja su u to vreme bila na potpuno različitim stranama. Nikola mi je pričao kako nije baš sve bilo novi talas u to vreme. A moja namera nije bila da napravim hvalospev ili Bibliju novog talasa, već da ispričam šta se tada dešavalo, da pokažem koliko je novi talas značajan za ono što je došlo posle. Najveći hitovi osamdesetih imaju korene u novom talasu. To su Denis & Denis, Cacadou Look, to je grupa Film. Njihovi najprodavaniji albumi nisu prvi i live u Kulušiću, sa publikom Riblje čorbe. Da, publika Riblje čorbe je podvučena, jer su oni izgubili traku. To je jedna od strogo čuvanih tajni (smeh).

Koga Vam je bilo najteže da „otvorite“ od sagovornika?

Olga: Uh, uh, uh… Bilo je mnogo pričljivih. Imala sam problem sa Davorom Toljom, jedan banalan problem koji je pretio da mi upropasti intervju. Vodili smo telefonski razgovor i stalno nam je pucala veza. Davor taman krene da priča kako su on i Marina uopšte krenuli da rade i meni pukne veza tri puta! I ja kažem svom toncu Ratku, koji je, inače, veliki fan novog talasa, da ću se ubiti… Ponovo uspostavimo vezu i nastavimo razgovor, a Davor meni kaže: „Nema veze, setio sam se još nečega“. Čovek je možda rekao „neću više ni da se javim“, ali nešto je prelomilo. Jedan od sagovornika koji je bio u fazonu „jao, zašto da pričamo o tome“ je Hus iz Parnog valjka. Ali, nema ga u ovoj knjizi, biće u sledećoj. Između ostalih, on je bio producent Haustora i kada sam ga nešto pitala na tu temu, on je rekao „pa, gde ćemo sada o tome“. Ja se spremam da izađem, a onda zazvoni telefon u studiju i on se javlja. „Ja moram da se izvinim ako sam u početku možda bio neprijatan“, kaže Hus, a ja odgovaram „ne, nema veze“. A on će: „Ne, toliko smo otišli unazad da ja sada ne mogu da se vratim u sadašnje vreme“. Njemu je to tada bilo, onako, usput, karijeru je napravio tek posle. Jako mi je bio komplikovan Žika Živanović. Ja sam htela priču o Zani, ali uopšte mu se nije dalo, stalno mu je nešto dobacivala njegova žena Jelena… Da bih u jednom trenutku čula potpuno drugačijeg Žiku i na kraju mu je prijao razgovor.

A ko je bio najveći frajer novog talasa?

Olga: Jao, sad ću da ti kažem… Vlada Divljan je bio prvi pik, ali dobar deo nas je bio zaljubljen u Mišu iz Riblje čorbe. To nije novi talas (smeh). Zaista, Vlada Divljan je svima bio veoma lep, ali je nekako Miša dominirao u to vreme. Moram ovo da ponovim: nisam htela da pravim hvalospeve o novom talasu, želela sam da ukažem na njegov značaj, ali 1981. je godina Riblje čorbe i zbog toga mi je drago što u knjizi imam Boru. Zbog toga što je upravo te godine bend objavio „Pokvarenu maštu i prljave strasti“ za koju ćeš, ako je slušaš pažljivo, sigurno primetiti da je rađena u vreme novog talasa. Riblja čorba više nikada nije snimila takve pesme, nikada više nije imala takav zvuk. To je bila Borina omiljena ploča, iako je to bio hard rock bend. A onda su 3. novembra iste godine objavili „Mrtvu prirodu“, najprodavaniji album rock muzike na prostorima bivše Jugoslavije koji je prodat u više od 600 hiljada primeraka. To je, ipak, bila njihova godina, a novi talas je stvorio ono što je došlo nakon toga. Mislim da „zlatne osamdesete“ ne bi bile takve da nije bilo novog talasa. Ti ljudi, koji su pravili čuda tokom osamdesetih, počeli su u vreme new wavea. Kada već pominjemo Riblju čorbu, ja se nadam da će i Bajaga biti u sledećoj knjizi. On je, recimo, bio producent benda Bezobrazno zeleno. Priča se da je Bajaga usporio njihovu traku… Jeste, najčuvenija pesma benda „Gibaj se“ je bila brza pesma, a Bajaga je stavio ruku na magnetofon i rekao „usporićemo je“, tek tako. To je, valjda, prirodni talenat i osećaj.

Šta mislite, jeste li bolji kao sagovornik ili novinar koji intervjuiše?

Olga: Jao, ne znam… Pre nekog vremena sam dala nekoliko intervjua, a onda sam ja imala intervjue sa nekim drugim ljudima. I negde između svega toga sama sam sebi rekla „pa, to si baš i tražila“ (smeh). Ima jedna priča sa Borisom Leinerom, bili smo u kontaktu oko intervjua, i on me je pitao da li bih ja napisala priču za knjigu „Azrini svedoci“. On ima knjigu pod tim nazivom gde fanovi Azre i neki novinari pričaju o svom doživljaju benda. I ja mu napišem baš kako je i bilo: moj prvi doživljaj Azre bila je jedna od tri kasete „Ravno do dna“, a zatim i film „Davitelj protiv davitelja“, u kome je Sonja Savić voditelj na radiju. Ona odjavljuje noćni program i kaže: „Odlazimo zajedno u noć“. Ja to gledam u bioskopu i kažem „čoveče, hoću i ja da radim ovo jednog dana“. I zaboravim na to… Jednog dana smo radili Hit dana na Dvestadvojci, išla je stara domaća muzika, a pobedila je Azra sa pesmom „Odlazak u noć“. Oni se muvaju tamo, ja sedim, slušam pesmu i vidim sebe u bioskopu. Tu priču za Leinerovu knjigu sam nazvala „Kako sam postala Sofija Mačkić“.

Gorazd Čapovski (Mizar): Teška vremena su uvek kreativna

Tagovi: Novi talas, Olga Kepčija, Razgovori kod zlatnog papagaja