Predrag Delibašić: Oduvek sam hteo da vidim svet

SMEDEREVSKA PALANKA – BEOGRAD – PERT I OBRATNO

Kad je objavljen singl Bijelog Dugmeta “Da mi je znati koji joj je vrag” otac je to kupio i tada sam prvi put, da se sećam, čuo rok muziku i odlepio… Sećam se odlično šokantnog Rundekovog srednjeg prsta auditorijumu u Nedeljnom popodnevu… Cuja je na kaseti “Legendarni uživo” video broj telefona, nazvao, pitao Idijote da dođu. Sad, možda je mlađima danas teško da to ukapiraju, ali to je sve obavljeno jednim telefonskim pozivom, bez ikakvih garancija sa obe strane… Pitao me kakvi su bendovi tu, a ja sam mudro sa sobom poneo kasetu Kazne za uši „Ispod zemlje” i kojih 3-4 dana po odlasku iz Srbije sam doživeo tu nadrealnu scenu da u muzičkoj radnji u Pertu slušam KZU

Ti si rani, tkz. formativni deo, života proveo u Smederevskoj Palanci. Kako je izgledalo odrastanje, tebe i tvog brata, koji je decenijama unazad jedan od najbitnijih rok promotera u Srbiji?

Predrag: Da, rođen sam krajem 1970-te u Palanci. Prvih šest godina smo živeli kao podstanari. Nemam nekih velikih sećanja oko toga, samo fragmente. Po njima, nije bilo baš lagano odrastanje, što se finansija tiče. Hiljadu devetsto sedamdeset i šeste smo konačno dobili stan i tu je bio blagi preokret.

Što se muzike tiče, otkako pamtim, ona je bila prisutna. Roditelji su slušali radio, a imali smo i neki najprostiji EI Niš gramofon. Kad je objavljen singl Bijelog Dugmeta “Da mi je znati koji joj je vrag” otac je to kupio i tada sam prvi put, da se sećam, čuo rok muziku i odlepio. Sećam se da sam je pevao u obdaništu i da je vaspitačica bila zbunjena.

Kasnije smo nabavili kasetofon i roditelji su krenuli da kupuju kasete, tipa Boney M i Grease soundtrack. 1978. otac ide u Poljsku i donosi nam akustičnu gitaru, takozvane Taraba vrste. Dakle, krš krševa, ali je poslužila svrsi. Prva stvar koju sam naučio je „Ide Tito preko Romanije” / „Druže Tito mi ti se kunemo”. Druga je bila, naravno, „Dim na vodi” iako tada nisam znao šta je Deep Purple, ali svi su znali taj rif. Na jednoj žici. Posle toga je došla na red „Jednoj ženi”, svakako samo prvih nekoliko taktova, nakon toga je bilo isuviše kompleksno.

I brat i ja smo bili duboko u muzici od deteta, i uglavnom voleli iste stvari. Osim toga, jedno tipično odrastanje: igranje sa ostalom decom, uglavnom napolju.

U nekom intervju si pomenuo da je gostovanje Pekinške Patke u emisiji „Leto na Adi“ imalo snažan uticaj na tebe i zainteresovalo te za pank muziku. Kada si počeo ozbiljnije da pratiš muziku i preko kojih bendova? Koliko je tada rok muzike i rok kulture bilo na televiziji i radiju?

Predrag: Istina, sećam se odlično da sam bio kod kuće sa majkom leta 1980. i gledali smo „Leto na Adi”, kada se na binu popela grupa mladih ljudi i krenula da svira, na plej-bek, nešto što nikad pre toga nisam čuo: brzu i glasnu muziku. Pevač se drao „Mama, mama, mama gotova je stvar! Mama, mama, mama, biću panker ja!”.

Pitao sam majku šta je to „Panker”. Rekla je da su to ovi što nose staru odeću i sviraju ovakvu vrstu muzike, ili tako nešto. U sebi sam pomislio: to i ja hoću da budem!

Pre tog presudnog momenta muziku smo slušali na radiju i sa par kaseta. Na radiju su bile emisije tipa „Vi i mi na ti” na Radio Aranđelovcu, gde su ljudi slali pisma sa muzičkim željama. Naravno i mi smo to radili, hehe. Bila je i neka emisija na radio Nišu, ali ne sećam se imena. Naravno, slušali smo Beograd 202 i kasnije Studio B.

Na TV-u je bio mršav izbor, ali se gledao „Rokenroler”, a i u drugim emisijama je, kada je krenuo novi talas, moglo da se vidi ponešto. Sećam se odlično šokantnog Rundekovog srednjeg prsta auditorijumu u Nedeljnom popodnevu. Nikako ne smem da zaboravim Nedeljni zabavnik TV Sarajeva, a mislim da je bila i još neka slična emisija na istoj stanici.

Kako ste ti i tvoj brat Aleksandar uplovili u mutne i uzbudljive vode underground muzike? Koliko je još ljudi osim vas u Smederevskoj Palanci pratilo slične bendove? Kako ste uopšte nabavljali muziku?

Predrag: Od 1980, a naročito 1981. smo se prebacili na novi talas / pank. Tada smo već počeli da kupujemo ploče, mada se nije imalo para za neku ozbiljnu kolekciju. Ukusi su se brzo menjali. Već 1982. krećemo da slušamo hevi metal. Tada se išlo u Grčku na more pa smo kupovali ploče. Odmah tu krećemo da slusamo i hard / prog rok, uglavnom preko starijih prijatelja. Naravno, ploče su se pozajmljivale i presnimavale na kasete. Bila su dva starija hipika: Zoza i Pepi i kod Pepija smo znali da visimo mi klinci i slušamo dobre ploče na njegovom stereo uređaju.

Negde 1983. ukus ide lagano na post punk, tipa Bauhaus, Joy Division, the Smiths, što se puštalo na Studiu B, a mi uredno snimali na kasete. Ta stanica nije imala najbolji prijem, pa smo po stanu tražili mesto gde se najbolje čuje. Ispostavilo se da je to bilo u dnevnoj sobi, blizu televizora, a ako drziš prstima antenu ima manje šuma, pa je snimanje na kasetofon bio zahtevan posao.

Brzo nakon toga videli smo oglas da izvesni Damir Tiljak iz Zagreba snima na kasete za ne velike pare uglavnom alternativnu muziku. Mislim da je on obrazovao masu mladih ljudi kod nas. Od mesečnog džeparca smo imali dovoljno za 3-4 TDK-D kasete i ceh za snimanje. Damir bi na onih nekoliko minuta koje ostaje na kraju strane ubacuo pesmu-dve od bendova koje bi on preporučio, pa bi često u sledećoj turi naručili njihove albume.

Ekipa sa kojom smo se družili je manje-više bila u muzici. Neki su, recimo, otišli u novi romantizam, koji mi nismo mogli da podnesemo. Par godina kasnije krug ekipe se proširuje i nabavljuju se kasetofoni sa dva deka, pa se to razmnožavalo. Kada sam imao negde 16 godina krenuo sam da idemo po žurkama, kojih nije bilo previše, ali znali smo da napravimo kompilacijske kasete i vrtimo to.

Mislim da čak i kad je nepopularna muzika u pitanju, ako ljudima puštaš takve stvari često se oni naviknu i zavole. Kada se otvorio Klub KM 64 – jedino mesto u Palanci koje nije bila kafana i gde si mogao da čuješ ok muziku – puštale su se, između ostalih, pesme tipa „New Day Rising” od Husker Du. Prvi put je bilo zbunjenih faca, nakon destog puta svi su skakali na to.

Da li je tvoj intervju sa Pixies bio vaš prvi istup u mejnstrim medijima? Aleksandar je kasnije imao seriju sjajnih i vrlo bitnih tekstova o garažnom rokenrolu u magazinu Ritam. Ti si, ako ne grešim, sarađivao i u lokalnoj omladinskoj emisiji na radiju.

Predrag: Da. I jedini. Pre toga sam pisao za Nove Omladinske Novine (NON), uglavnom recenzije svirki i albuma. Brat je prvo počeo da piše za Polet povremeno, a ja zaista ne mogu da se setim kako sam se ubacio u NON, ali pretpostavljam preko Aleksandra Žikića. Dve stvari: on je bio jedan od ljudi koji je znao da pomogne i pogura, a ja sam oduvek bio nestidljiv lik što se guranja samog sebe i svojih muzičkih stavova tiče, hahaha. Imam neke od tih tekstova, to mi je danas jako naivno, da ne kažem glupo, ali mi je tada bilo do jaja, plus to se plaćalo i dobijali smo akreditacije za svirke. Pisali smo i za kragujevačke Poglede, pre nego što su postali ravnogorski glasnik.

Na Radio Jasenici, lokalni radio u Palanci, je prvo radio brat u jedinoj omladinskoj emisiji, a kasnije ja. To je išlo sredom od 13-15 h, taman posle škole. Obojica smo birali muziku, i povremeno napisali neku recenziju. Radio stanica je dobijala ploče od RTB-a, Jugotona i sličnih, i mi bi birali šta valja od rok muzike i to puštali. Sećam se trenutka kada sam u jednoj emisiji za vreme letnjeg raspusta pustio neku stvar sa Jesus & Mary Chain „Psycho Candy” albuma, a urednik prokomentarisao: pa šta ovo pustaš, emisija ide dirketno na našem bazenu, pusti neke Beach Boys!

Nenad Marjanović Dr Fric u svojoj knjizi o Kud Idijotima posebno opisuje koncerte u Smederevskoj Palanci. Reci nešto o vezi Kud Idijota i Palanke, ali i o tome ko je tada još svirao kod vas i koje ste bendove tada preferirali. Kakva je bila koncertna ponuda u Palanci tokom osamdesetih, s obzirom da ona po broju stanovnika nije bila veliko mesto?

Predrag: Palanka je oduvek imala kojih 20-25 hiljada stanovnika. Prva rok svirka je bila promocija albuma „Pokvarena masta i prljave strasti” Riblje Čorbe u dvorištu gimnazije Sveta Đorđević. Bilo je krcato i jebeno odlično za tadašanjeg desetogodišnjeg klinca. Uglavnom sam išao na skoro sve rok svirke, bez obzira da li sam voleo ili ne. 1982. nastupaju Gordi u Mesnoj zajednici Donji Grad, promocija „Pakleni trio” albuma. Opasno glasno i odlična svirka. Gledali smo još i Divlje Jagode (Motori promocija), Kerber, Plavi Orkestar, kasnije Električni Orgazam…

Mi smo išli u Beograd na svirke, jer je kojih 80 km daleko. Eric Clapton na Sajmištu, Uriah Heep u Hali Pinki. 1982. na letnjem raspustu smo bili u Beogradu kod babe i dede i jednog dana šetali po centru kada smo videli masu ljudi na Trgu Marksa i Engelsa – skup podrške narodu Palestine. Skoro sam čitao na netu, bilo je 30 hiljada ljudi. 43 godine kasnije ti skupovi jos traju, ali da vidim gde bi se u svetu okupilo 30 hiljada ljudi?!??!

Elem, bio je RM Točak sa bendom, Aki Rahimovski sam, Riblja Čorba i Električni Orgazam. Tada sam prošao novi talas fazu i uživao u ovim pređašnjima, a Orgazmu pokazivao srednji prst. Sada bih dao sve da mogu da se vratim u to doba, jer je Orgazam tek snimio „Lišće prekriva Lisabon” i svirao dosta stvari sa tog albuma…

Kako je vreme išlo, mi smo češće odlazili na svirke u Bg: EKV, Orgazam, Pankrti, Nico, Disciplina Kičme… 1986. idem prvi put na Akademiju da gledamo ponovo okupljenje Partibrejkers sa Munetom na basu. Ja ni 16 godina, klub mračan, skoro zastrašujuć, previše dima. Svirka kreće oko 1-2 posle ponoći, kidanje! Posle šetnja do železničke stanice, hvatanje prvog voza oko 4:30, trudimo se da ne prespavamo stanicu u Palanci, od nje do kuće srećemo umorne face ljudi koji idu na posao. Ulazimo kući, roditelji naravno ne presrećni jer treba da idemo u školu nakon ne prospavane noći, ali doručak, kafa, torbu na rame, pa u školu. Kasnije je to bilo maltene svakog utorka kada je Akademija imala termin za underground bendove iz cele SFRJ, pa smo gledali Majke, Satana Panonskog, Studeni Studeni, Sin Albert, Messerschmitt, Machine Gun, Robna Kuća, Oslobodioci…

Ne mogu tačno da se setim kada je otvoren KM 64 u Palanci, ali mislim 1987. Odmah je to postalo jedino mesto gde smo mi mlađi mogli da idemo i čujemo solidnu muziku. Vrlo brzo kreću i svirke tu, pa i ta legendarna prva svirka Kud Idijota.

Do nje je došlo zahvaljujući entuzijazmu lika sa nadimkom Cuja, sa kojim sam imao bend Protters, gde smo uglavnom svirali Ramones obrade prepevane na srpski, te nešto Brejkers / Pankrti obrada.

Cuja je na kaseti “Legendarni uživo” video broj telefona, nazvao, pitao Idijote da dođu. Sad, možda je mlađima danas teško da to ukapiraju, ali to je sve obavljeno jednim telefonskim pozivom, bez ikakvih garancija sa obe strane. Mi smo otišli na železničku stanicu, u neko doba se četiri lika u kožnim jaknama pojavilo i to su bili Tusta, Sale, Fritz i Ptica. Otišli smo u KM 64, urađena je tonska, i par sati kasnije klub je bio dupke pun. Kako je u toj gužvi moglo da dodje do „šutke” ne znam, ali jeste i bilo je uzbudljivo i opasno i svi u publici su odlepili na Idijote. Bend je spavao po kućama, Sale Veruda kod nas. Ujutro smo jeli kobaje koje je moj matori prvi put pravio. Sutradan smo, naravno, nas četvorica fanatika išli u KST u Beogradu da ih opet gledamo.

KUD Idijoti su došli na par svirki nakon „Mi smo ovde samo zbog para”, te još jednom nakon ratova, u postavi bez Fritza i Ptice.

U KM 64 je sviralo dosta bendova: lokalne grupe, Raw Hide, Blues Trio, Rambo, Brejkersi, Kičma. 1990. dolaze Mega City Four u sklopu njihove turneje po SFRJ-u koja je upravo pred raspadom.

Period pred raspad Jugoslavije je bio vreme pojavljivanja puno malih izdavača koji su izbacili gomilu sjajnih izdanja. Ko su tvoji favoriti iz tog perioda?

Predrag: Sredinom 80-ih, tačnije nekako posle objavljivanja prvog Partibrejkers albuma pojavila se gomila demo bendova koje sam počeo da slušam. Slovenija iz Kopra je objavila onu kasetu Bg Grafiti Bad Boy Rock, koju smo naručili. Nakon toga SexA uživo u Kopru (jos uvek imam!), te KUD Idijoti „Legendarni uživo”. Tu je bila i „Mi plačemo iza tamnih naočara” kaseta Dobrog Isaka, koju je brat kupio u Nišu na ekskurziji. To se vrtelo do besvesti.

Kasnije je došao Zdenko Franjić sa Slušaj najglasnije. Od njega smo prvo snimali kasete sa uglavnom garažnim rockom, za koji smo se tada zapalili. Odmah smo kupili sve što je objavio: Majke, Messerschmitt, obe kasete Machine Gun, Pokvarena Mašta…

Kao što rekoh gore, Akademija je tada radila uglavnom utorkom svirke takvih bendova. Od koncerata sam tu pao na Majke i Machine Gun. Studeni Studeni su pokidali takođe. S.T.R.A.H. na Akademiji – 26 minuta svirke! Takođe, Robna Kuća u Mesnoj zajednici Donji Grad u Palanci.

Nakon početa sukoba, 1992. ti se odselio iz Jugoslavije. Kako si se uopšte odlučio na takav korak? Kako su izgledali prvi dani u inostranstvu i koliko ti je trebalo da se privikneš na novu sredinu?

Predrag: Ja sam oduvek hteo da odem negde da vidim svet. U to vreme sam bio sa devojkom koja je ovde u Pertu imala roditelje, pa je bilo logično da zapalimo ovde. Pre skoro 33 godina! Bilo je jebeno ostaviti roditelje, familiju i prijatelje i otići ovako daleko, naročito u to vreme kada se nije znalo šta donosi sutra. Prvi dani su bili prepuni raznovrsnih osećaja. Sve je bilo drugačije, na prvom mestu dolazak iz ljute zime u vrelo leto i Nova godina na 40 stepeni. Živeli smo duboko u predgrađu, nismo imali kola, pa je odlazak do centra grada bila avantura, s obzirom da je ovde javni transport jako loš, jer svi voze.

Lepo sećanje je da sam pri prvom odlasku u grad u jednoj muzičkoj radnji pričao sa prodavcem i rekao da sam iz Srbije. Pitao me kakvi su bendovi tu, a ja sam mudro sa sobom poneo kasetu Kazne za uši „Ispod zemlje” i kojih 3-4 dana po odlasku iz Srbije sam doživeo tu nadrealnu scenu da u muzičkoj radnji u Pertu slušam KZU!

Nije mi trebalo mnogo da se priviknem. Znanje engleskog mi je bilo slabo, ali znao sam da sam tu gde jesam i da jedino mogu da savladam jezik ako se sam potrudim. Možda je najteže bilo doći do posla, ali kada se to dogodilo stvari su išle mnogo lakše. Finansijski, naravno.

Ako ne grešim, ti si se već 1994. oglasio u Ritmu putem intervjua koje si slao, a pisao si i za neke kratkoživuće muzičke novine, imam to negde u arhivi. Ovo pominjem, jer je tvoja veza sa ovim krajevima sve vreme bila vrlo jaka. Malo kasnije je stigao i fanzin Uzurlikzurli.

Predrag: Veruj mi da ne mogu da se setim ni ja tih časopisa. Verovatno imam negde to sačuvano. Hteo sam da prenesem vesti o muzici odavde, naročito o nepoznatim bendovima. Što se toga tiče, mislim da je jedan broj mog omiljenog fanzine U mojim očima imao sam intervjue koje sam ja radio.

Kasnije sam rešio da i sam radim fanzin i iz inata sam hteo neko ime sa naših prostora koje niko ne bi mogao da izgovori, i palo mi je na pamet Uzurlikzurli. Uradio sam tri broja, po 100 komada svaki. i dalje imam originale, i ponekad se mislim da to skeniram / digitalizujem, ali sam siguran da bi me glava zabolela od gluposti koje sam tu pisao, hahaha. Od intervjua bih izdvoji onaj sa The Hellacopters, koji su tek imali par singlova, a kasnije postali svetske zvezde.

Nikad nisam bio u potpunosti zadovoljan mojim muzičkim pisanijem, ali to je valjda normalno. I normalno je i da sam kasnije to radio na internetu, sa web stranicom Uzurlikzurli. Koju sam, opet, nakone nekoliko godina „ugasio” a fajlove obrisao. Tu sam radio intervjue sa kultnim likovima kao što su Bale, Drakula, Loka iz Defektno Efektnih, danas Mascom…

Da li ti je život u Australiji omogućio da napokon možeš pribaviti većinu izdanja koja si želeo? Kakva je bila koncertna ponuda tih godina i koje koncerte pamtiš? Kakvu si undeground scenu zatekao?

Predrag: Za to nikad dovoljno para, hahaha. Koncertna ponuda u Pertu je bila izuzetno mršava. U to vreme bendovi su masovno prodavali CDs, pa ako neki strani bend dođe retko bi dolazio u Pert, jer smo daleko od Melburna i Sidneja, gde bi obično svirali. A australijskim bendovima je to bio dug i skup put.

Prva veća svirka je bio festival Big Day Out 1993, gde su nastupili Iggy Pop, Mudhoney, Sonic Youth, Nick Cave, Beasts of Bourbon…

Lokalna scena je bila puna klonova Metallice, RHCP, Nirvane i Dinosaur Jr. Zaista ne mogu da se setim nekog benda iz tog perioda koji i dalje slušam. Ja sam bio „ljuti panker”, a panka ovde nije bilo.

U Srbiji se devedesetih godina pojavio čitav niz zanimljivih bendova, scena se umnogo čemu izmenila. Šta si ti ukačio od tih bendova?

Predrag: S obzirom da sam otišao krajem 1992, zakačio sam uživo neke interesantne bendove, tipa Overdose, Darkwood Dub, Pressing, KZU. Koncert SexA na Akademiji mi je ostao u najboljem sećanju, te svirke Obojenog programa u doba prvog i drugog albuma.

Poneo sam nekoliko kaseta, izdanja Sorabia Diska, i dosta toga što sam snimio na „praznim” kasetama.

Danas slabo slušam šta iz tog perioda, da budem iskren. Kada je Darko iz Robne kuće preminuo besomučno sam vrteo njihov singl, a onda i prvi singl KZU, te „Ispod zemlje” kasetu. Ima tu super stvari, neverovatnih za to vreme.

Ja po dolasku ovde nisam bio nešto nostalgičan. Nedostajali su mi ljudi i muzika. Do nje se teško dolazilo. Brat bi povremeno slao neke kasete, ali to je bilo skupo. Tek kasnije sa pojavom interneta je muzika sa naših prostora bila nabavljivija i ja sam opsednuto krenuo da to izučavam i pišem na blogovima koje sam radio.

Kupovao sam ploče kako sam znao i umeo, razmenjevao kasete pre nego što je to krenulo da se digitalizuje, te CD-Rs.

Tagovi: Predrag Delibašić, razgovor