Srđan Marjanović: Ja sam i dalje za žive ljude
Kantautor i gitarista Srđan Marjanović muzičku karijeru otpočeo je 70-ih godina kao akustičar, a prvi album snimio je 1974. godine uz pratnju YU grupe. Muzički najaktivniji bio je 80-ih godina, kada je objavio osam albuma. Pored muzičke karijere, bavio se i novinarstvom, pisao o rok muzici u časopisima „Zum reporter“, „ITD“, „Ćao“, kao i u „Večernjim novostima“.
Radio je i u predstavništvu diskografske kuće RTV Ljubljana u periodu kada su za ovu kuću objavljivali Kerber, EKV, Poslednja igra leptira… Poslednjih godina se bavi i pisanjem knjiga, a u Leskovcu je, tokom Malog festivala kulture „Svetionik“, promovisao svoj peti roman „Zajedno“.
Tada je i nastao ovaj intervju.
U vreme 80-ih godina prošlog veka ste se relativno često pojavljivali na takmičenjima za pesmu Evrovizije. Kako gledate na pesmu Evrovizije tada, kada ste učestvovali, i ovo u šta se, da kažem, izrodila danas pesma Evrovizija, jer to su totalno dva različita sveta?
Srđan: Pazite, Pesma Evrovizije za nas muzičare je uvek bila na neki način dobra stvar da ispromovišemo neku novu pesmu koju radimo I ja sam onda to tako gledao. Uvek, kad sam i bio na tim takmičenjima za pesmu Evrovizije, gledao sam da imam pesmu sa kojom ću da radim kasnije, jer znam da to prati veliki broj ljudi i da mi je to u tom smislu bilo interesantno.
Nisam imao nekakve iluzije da ću sad da odem na pesmu Evrovizije, da ću sad da pravim neku međunarodnu karijeru i taka dalje, ne, to mi nije bio cilj. Bio sam nekoliko puta, stvarno, i par puta sam bio vrlo blizu plasmanu dalje. Međutim, sad se na neki način to sve promenilo, ali to se nije promenilo samo pod nas, neko se promenilo u svetskim razmerama. Ja sam prošli roman napisao upravo zbog pesme Evrovizije. Bio sam u domaćem žiriju za pesmu Evrovizije i to onaj međunarodni žiri, kad glasate za one pesme koje su u Evropi.
Tako sam, sticajem okolnosti morao da gledam sve ono što se dešavalo na toj evropskoj sceni. I zapazio sam jednu pojedinost koja mi je bila strašno intrigantna, a kada sam skontao nisam mogao da verujem dokle je to došlo. Skontao sam da je barem 70% izvođača bilo u nekoj gej ikonografiji, svi su nešto išli na tu foru, čak i oni Hrvati sa onim bendom, koji su kao Hitleri obučeni, Let 3… Uglavnom vidim veliki broj njih je išao na tu foru, a onda mi se to učinilo super kao inspiracija za pesmu koja bi bila šala na tu temu i čak i za knjigu.
Tako da sam ja sa Banetom Vidakovićem, našim poznatim glumcem, snimio pesmu „Mogao sam biti gej“, koja je bila svojevrsna šala na tu temu i koja je mnogo slatka pesma. Nema gde nismo bili s tom pesmom, bili smo i na Ohrid festu… Ja sam napisao i roman koji se upravo tako zove – „Mogao sam biti gej“, inspirisan upravo pesmom Evrovizije i s tim što su svi hteli da, i oni koji nisu, i oni koji možda jesu, hteli da budu gejevi, ali su, možda ukapirali da će to, na neki način, da im da neki publicitet kojim je bio potreban.
Meni se to pretvorilo u neki surogat, tako da mi je na neki način cela pesma Evrovizije postala kontraproduktivna, to mi se nije dopadalo uopšte. Gledao sam i prošlogodišnju, isto je i dalje, postoji ta šema sa tim gej sistemom, i dalje je puno njih sa tom forom, verovatno iz marketinških stvari, ne vidim drugi razlog za to. Čak i na našoj pesme Evrovizije je bilo par ljudi koji su bili u toj ikonografiji. Šta ja znam, to je po mene sada otišlo u neku svoju suprotnost.
Drugo, isto meni strašno smeta ta revolucija tehnološka, ta tehnologija koja je ušla u sve pore našeg života. A pogotovo u muziku! Sve je na bazi tehnologije, ta veštačka inteligencija, kolko je produktivna, tolko je i kontraproduktivna. Meni se to ne dopada, ja sam i dalje za te žive ljude, žive nastupe, da čujem živi instrument, živog izvođača, neću da to radi mašina umesto mene.
Kako će izgledati budućnost sa tom digitalizacijom?
Srđan: Mislim da će se u budućnosti to jako raslojavati. Već sada, kad potpisujete recimo ugovor „Gemom“, velikom nemačkom kompanijom koja štiti autorska prava, jedna od stavki je da garantujete da u vašim delima nema veštačke inteligencije. Mnogo mi je drago što je ova knjiga, a i sad buduće stvari koje ću ja radi su vezane za Dekantarion, festival koji upravo propagira to – jedan čovek, jedan instrument. Na bini to što znaš, pokažeš i to je to, da li ima emocije, nema emocije, da li to stigne do publike ili ne.
To je jedina prava stvar. Tako da ću ja i dalje raditi na tu temu, a isto, sve ovo što mi je na neki način surogat, što je vezano za kompjutere, za digitaliju, za taj način proizvodnje muzike, ja sam strogo protiv toga. Ali, vidim da je to teška borba i bez odgovora pitanje šta će se dešavati u budućnosti i gde će muzika otići. Isto kao repovanje, taj način predstavljanja muzike, ja znam da su uvek najbolji fanovi oni najmlađi, ono deca 12-13 godina, to su fanovi, oni prave te milione pregleda… Ali, ne pišemo samo za njih, ima tu prostora za sve. Muzika je toliko širok pojam da je publika različita, ima publike od 12-13 godina, ali ima i ovih od 50 i više.
Uz muziku je neizbežan i neko ko je izdavač, ko to objavljuje. Vi ste, između ostalog, bili tokom vaše karijere i u tim vodama…
Srđan: Danas mlade ljude, koji se bave muzikom, više ne interesuje da snime album, ne interesuje ih čak ni televizija, ni nastupi na radiostanicama. Njih ništa ne zanima. Njih zanimaju samo društvene mreže. Zanima ih da puste po jednu pesmu i da urade dobar spot. To je sve što oni rade. Drugo ih ne zanima, ne interesuje, ne interesuje ni novine, ni štampa, ni bilo šta, njima to ništa ne znači. Dovoljno im je to što imaju te društvene mreže. Na neki način, njima je mnogo lakše, nego što je bilo nama nekad. Bilo jako teško nekad da dođeš do publiciteta, da isplivaš, da ti ljudi primete.
Kad su bila jedan ili dva TV kanala, a ja pamtim to vreme, to je bilo nemoguća misija da dođeš do toga, pa kad dođeš, ti si na konju sa hvataljkama, odmah si popularan. Sad je samo poenta da li imaju nešto što je komercijalno, što mogu da prodaju tim klincima koji ih prate i slušaju. Ja i to poštujem, ima tu ponešto i što se i meni dopada… Ali, to su drugačije ciljne grupe.
Ja ne mogu da, sa mojih 70 i kusur godina, gađam klince od 12 godina. Ja gađam ove moje, koji razumeju to čemu ja pevam i šta me tišti, šta me proganja i šta mi je interesantno, pretpostavljam da je to i njima interesantno. Ali, to je dobro. Evo, sad sam bio u Leskovcu, drago mi je što sam video tu neku svoju raju, neku svoju generaciju koja je došla da čuje to šta imam da kažem, šta imam da otpevam. Kad je koncert na Vembli stadionu, napune ga jedino te stare zvezde.
To su karijere koje traju po 40-50 godina. Problem savremene muzike, koja je namenjena klincima je upravo u tome što su te pesme kao vilini konjici, traju samo jedan dan. Imamo pesme koje na Jutjubu imao milionske pregleda, ali kada se vratiš unazad i vidiš čega se sećaš od prošlogodišnje produkcije, ne sećaš se ničega. Zato što sve te pesme žive bukvalno samo taj trending u kome se nalaze pet minuta, na par dana, i onda je gotovo, jel već izlaze druge pesme, već se pojavljuju drugi momci i devojke koji imaju svoje numere, koje jedu praktično ove prethodne.
Klinci se odmah prebacuju na te najnovije, gledaju to, prate to. Tako da te pesme nemaju tu dugovečnost, a suština bavljenja bilo kakvom umetnošću je da to ostane, ako nigde drugde ono u srcima i u glavama ljudi. I videćeš da, kada analiziraš, u glavnom te pesme iz 70-ih, 80-ih, ‘ajde i 90-ih, te pesme traju, a poenta je da ti pesma traje, znaš da je ljudi slušaju decenijama, ne samo godinama.“
Pre par dana pojavila se u medijima izjava Šona Lenona, sina legendarnog Džona Lenona, koji kaže da je doskoro verovao da će Bitlsi večno biti popularni i slavni i poznati, ali da više ne veruje u to, da ih jednostavno vreme gazi i da mlađa publika sve manje zna ko su Bitlsi. Sad pričamo o pesmama koje traju, ali Bitlsi su poslednji album objavili 70.
Srđan: Jasno, ali Bitlsi su ušli u istoriju, a pitanje je ko će od ovih sad ući u istoriju. Ima tih pesama za klince koje su jako popularne u jednom određenom trenutku, ali pitanje šta će od toga ostati. Nije teško analizirati, to ne traje mnogo dugo, to traje zadnjih 10-ak godina, ali ako pogledaš šta je od tih pesama ostalo, skoro ništa, ništa ne pamtiš.
Činjenica je i da sa tom medijskom razuđenošću, sa tim što sve možeš na mrežama i što je to jako širok poligon, vrlo malo tih numera skrene toliko pažnje da svi to vide, da svi to prate, ne. Publika je jako razuđena, neko gleda ovo, neko prati ono. Čak i ja, koji se bavim tim, da me pitaš, ‘ajde reci kao neki hit koji je na ovoj našem području, koji više nije Jugoslavija, nego je region, reci neki hit iz regiona, koji ti je hit ono do bola, veruj mi da ne bih znao da ti kažem…
Gotovo ništa ne ostaje, to je problem te tehnomuzike, te tehnološke varijante, a obaška to što sve rade mašina, ti ne moraš više da budeš muzičar, sve možeš da nakucaš. Ne treba ti više studio, to je nepotrebno više, svaki klinac koji ima kompjuter može to da reši…
Radili ste i kao novinar, kako vam izgleda novinarstvo tada i danas?
Srđan: To ti je dobro i pravo pitanje! To me niko nije pitao, a milion puta sam pomislio na to. Ranije je bilo puno muzičkih kritičara, bilo je puno kolumni u novinama koje su pratile muziku, nova izdanja, recenzije tih albuma, prikazi… Toga više nema… Kao da te sad ja pitam da li znaš nekog muzičkog kritičara, koji je živ i koji piše kritike?
Znam, to je generacija Pere Janjatovića, Baneta Loknera, ali oni su se time bavili još pre sto godina…
Srđan: Tako je. Pritom ni jedan od njih više ne piše ni za jednu novinu. Pritom više nemamo ni specijalizovane novine koje to prate, što je živa greota. Sad shvataš koliko je tehnološkim procvatom, mobilni telefoni, kompjuteri i tako dalje, koliko je muzika globalno skrajnuta… Čitava jedna industrija, kojom sam se ja sticajem okolnosti bavio neko vreme, kad sam bio urednik tamo, čitava jedna industrija propala. Ti više nemaš prodaju tonskih nosača, ono ploče, kasete, CD-ovi. CD-ovi se sad prodaju, a to se više štampa u promotivne svrhe nego što se štampalo komercijalno da bi to neko kupalo. CD-ovi se štampaju u tiražima 200-300 komada, to ljudi ne znaju. To je mizerno, ti od toga nemaš ništa.
Budućnost muzike, što se tiče komercijalne varijante, što se tiče biznisa, je internet, odnosno, to će biti profitabilna varijanta, ali to još uvek nije zaživelo kako bi trebalo. Trebalo bi da od svakog onog klika, kad neko čuje moju pesmu i kad klikne, da ja dobijam nekakav dinar od toga, ali to još uvek tako ne funkcioniše.
Tako da, muzička budućnost će sigurno biti vezana za internet, za te digitalne platforme, ali je još daleko to vreme kad će to biti toliko komercijalno za proizvođače muzike, za kompozitore, autore, izvođače, kao što je to nekad bilo kad su postojale ploče, CD-ovi, kasete…
Ja sam imao, recimo, jednu zlatnu ploču u tom nekom vremenu, a kad sam otišao u banku da podignem pare, bila je puna mala torbica koju sam poneo… Prodalo se 50.000 jedne moje ploče. Sada, to je besmisleno, 50.000 za celu godinu sve diskografske kuće ne prodaju…
Nebojša Čonkić Čonta (Profesor Čonta & Patka): Ostajem uspravan na bini
