Too Much Of Such: Ozbiljno se zajebavamo

Često ni sami ne znamo šta tačno radimo, a dobijemo nešto zanimljivo… Put do ovakve svirke je težak, ali sve je vema lako kada se ona dogodi… Na muzičkoj radionici u Tuzli klinci su svirali našu pesmu bolje nego mi

Značaj hrane na našim prostorima ne treba posebno naglašavati. Naročito ne u Vojvodini, gde se nekada, ali i sada… Ma, uvek se dobro jelo! I ne samo da se jelo, već se hrana i slavila kroz muziku i pesmu. Naravno, svi će se setiti Đorđa Balaševića i njegovih dobro poznatih stihova, ali daleko od toga da je on jedini.

Novosadski bend živopisnog imena Too Much Of Such dobro je poznat u lokalnim okvirima, a neodoljivi mirisi iz njihovog zemljanog lonca počinju da se šire i u regionu. To je skriveni dragulj za koji vam treba dobar njuh kako biste ga „iskopali“, baš kao i tartufe na obroncima Fruške gore.

Prva violina ovog sastava je Aleksandar Gandi Filipović, novosadski kuvar, proizvođač piva, muzičar, gurman, boem… Ili, kako ja volim da ga nazovem, polivalentni jebivetar. Nećete ostati imuni na specijalitete iz njegove kuhinje, kraft pivo koje sam pravi (mada se to retko dešava), a sve je bolji i na irskom buzukiju i mandolini.

Bend nije bend ako mu ritam bar jednom nije dao Nikola Vučetić, bubnjar opšte prakse, čiji koreni sežu i do juga Srbije, pa ne čudi njegova strast prema tapanu (goču). Njega već poznajete iz benda Jolly Little Bunch u kome je, takođe, stalni član, ali ćete ga videti i kako bije bubnjeve po kućama, kafićima i drugim mestima u gradu.

Daniel More, još jedan polivalentni jebivetar, ali i nomad nemirnog duha, dolazi iz Meksika. Tamo je rođen, ali je dugo živeo u Izraelu, studirao i putovao po Evropi, boravio u Bugarskoj, Turskoj, Bosni i Hercegovini, da bi se prizemljio u Novom Sadu. Svira bas i moog, solidno priča srpski, pravi dobar humus, a poznat je i po ljutim lizalicama i čičinoj tekili koja se nosi na magarcu.

Meditativnom i psihodeličnom etno-jazz-rocku sastava „Too Much Of Such“ po potrebi doprinose Miroslav Majstorović na violini, Predrag Filipović na perkusijama i Luka Banjac na gitari. Za jednostavniji opis ove muzike citiraćemo bubnjara Nikolu: „Mi zvučimo kao sarma kada je pomirišete, a potom svirate inspirisani tim mirisom“.

Prošle godine su objavili svoj prvi album „It Might Be Too Much“. Više od drugih pesama svojim imenom pažnju privlači „Camillia Ballega“, o kojoj bend svaki put priča neku drugu priču. Tako je bilo i ovog puta, kada smo ih zatekli na svirci u novosadskom Ordinacija Art Cafeu i sa njima imali krajnje zanimljiv razgovor.

Konačno ste se uobličili kao bend. Prošle godine ste izdali album, imali turneju u Bosni, zaredili svirke po Vojvodini… Pa, šta se to promenilo tokom 2024. godine?

Gandi: Nije se mnogo toga promenilo, samo smo nastavili istim putem.

Daniel: Opustili smo se!

Gandi: Da, opustili smo se. Prihvatili smo činjenicu da nas neka voda nosi i nastavili njenim tokom.

Sve ovo što radite je inspirisano hedonizmom, pre svega hranom i pićem. No, da li vi, grešnici, znate da je neumerenost u jelu i piću jedan od sedam smrtnih grehova?

Gandi: Naravno da znamo!

Daniel: Da, ali hedonizam kao ideja nije u svom izvornom smislu zamišljen kao preterivanje. On podrazumeva uživanje u malim stvarima, prijateljstvu i jednostavnim melodijama, a ne u alkoholisanju i prežderavanju.

Nikola, možda je to trebalo tebe da pitam. Priča se da u bendu ti najviše jedeš… A opet si najžgoljaviji od svih vas. Ako ćemo se voditi time, nadimak Gandi bolje pristaje tebi…

Nikola: Pa, to i jeste fora, da se ljudi malo zapitaju i da ih zbunimo. Tada su najnespremniji i možemo da im serviramo šta god hoćemo. A tada je i hrana najukusnija…

Zaista, zašto Gandi? On je bio mršav čovek, nosio je one „lenonke“, bio borac za ljudska prava… Sve što ti nisi.

Gandi: Znaš, u životu čovek mora malo da napravi kontru. Obojica smo ćelavi i nekako mirni. Mislim, ja znam jako da popizdim i kažem kako ću nekome jebati mater, ali to nikada ne uradim. Naravno, nisam tako pametan kao Gandi. A otkud taj nadimak? Oduvek mi je bilo zanimljivo da ljudi smišljaju mitove o tome, da postoji nekih pet verzija priče, pa da vidimo koja je najbolja. Nešto baš i ne želim da ispričam istinu, iskreno. Želim da vidim kakve komentare ljudi pišu.

Dakle, želiš hype?

Gandi: Pa, tooo! „Kako je Gandi postao Gandi“ (smeh).

Ovaj bend je inicijalno bila Gandijeva i Nikolina ideja. Kako si ti upao u tu priču?

Daniel: Gandi i ja smo dosta izlazili zajedno kada smo se upoznali. On izgleda prilično strašno ako ga ne poznajete, ima tu neku harizmu kad uđe u bar… Nismo odmah kliknuli, to se dogodilo tek nakon nekoliko susreta. Jednom prilikom je bio baš pijan, pa sam ja pomislio da pije i više nego što on to zaista čini. U jednom momentu, više se i ne sećam kada je to tačno bilo, predložio sam mu da sviramo zajedno. Odradili smo jednu svirku tokom korone i nakon toga Gandi me je pozvao da zajedno odemo do Nikole u njegov studio. Tom prilikom smo odsvirali „Borscht“ i ta pesma je sjajno zazvučala. Potom sam im ja izložio neke svoje ideje i koncepte. Polako smo počeli da se konektujemo kao prijatelji, izlazili smo sve više, delili naša iskustva i znanja o muzici…

Gandi: I pre sklapanja ovog benda Dani i ja smo imali neke momente kao duet, ja sam svirao mandolinu, a on bas. Svideli su nam se Chris Thile i Edgar Meyer, obojica smo voleli njihovu muziku, pa smo i sami hteli da probamo tako nešto. Naravno, nismo zvučali ni blizu njima, otišli smo u nekom sasvim drugom pravcu sa našim eksperimentima i idejama. No, Bože moj, bilo nam je lepo, zgotivili smo se kroz svirku. Dani me se u početku plašio, pa nije smeo da priđe. No, do sada ga nisam tukao. Ipak sam ja Gandi (smeh).

A jesi li nekada Nikolu tukao?

Gandi: Njega? Znamo se od detinjstva, mora da smo se bar jednom potukli. No, mislim da, ipak, nismo nijednom. Šteta… Ali, nikad nije kasno (smeh).

Nikola: U jednom periodu Gandi i ja nismo često svirali. Jednom sam ga pozvao da nastupi sa mnom na nekom festivalu iako nisam imao ideju šta bismo zaista svirali. Počnemo mi da gruvamo, bila je to potpuna brljotina, pa smo vrlo brzo digli ruke od svega. Posle nekih par godina ponovo ja zovem njega da sviramo, a Gandi predlaže da ukomponujemo i Danija. On se dobro snašao u celoj toj priči, smirio je i Gandija i mene, pa više nismo tako psihodelični. No, svi smo zadržali određeni stepen slobode i, eto, dobili smo Too Much Of Such.

Ti si osvedočeni tezgaroš, više ni sam ne znam u koliko bendova sviraš. No, jednom prilikom si mi rekao da ti je ovo najdraži projekat. Zbog čega?

Nikola: Zato što imam slobodu, mogu da sviram po sopstvenom osećaju, nema određene strukture koja mora da se prati. Nema ni pritiska, a kreativnost je na najvišem mogućem nivou jer nam je sve dozvoljeno, a uz to nema ni overthinkinga. Često ni sami ne znamo šta tačno radimo, a dobijemo nešto zanimljivo.

Gotovo svaka pesma je referenca na neku vrstu hrane, na neko jelo. Pa, kako se „kamilja balega“ našla na tom meniju? I ko je Petar?

Gandi: Da ispričam istinitu priču? Hajde… „Kamilju balegu“ smo stvorili svi zajedno. Nije to bila situacija da je neko seo i komponovao pesmu, pa da smo se posle toga našli i radili na njoj, već je pao jedan impro. Rokam ja tu temu na buzukiju, a Nikola iskolačio oči i kaže: „Mene ovo podseća ne neke kamile i pustinju“. A ja sam odsvirao neki ton koji je zaista zvučao kao kada balega ispada napolje, pa odgovaram: „Mene podseća na balegu“. Koji trenutak kasnije ja dodajem: „Na kamilju balegu“. A Dani, koji uopšte nije bio prisutan jer je čačkao svoj telefon i moog, u sekundi nas je čuo i sa svojim meksičkim akcentom se ubacio: „What? Camillia Ballega?“. Meni je odmah sinulo da bi to moglo da bude i predivno žensko latinoameričko ime i prezime. A onda je nastala cela priča da je sultan poželeo…

Nikola: Sultan je Petar!

Gandi: Da, Petar sada može da postane sultan, sviđa mi se ova tema! Dakle, sultan se zaljubio u jednu devojku, pa je odlučio da joj pošalje pismo. Ceo karavan jaše na kamilama noseći to pismo, pa stiže do luke u Maroku… No, ubrzo je počela peščana oluja i izbrisala je mastilo kojim je bilo ispisano ime te devojke na koverti. Pismonoše nisu znale šta da rade, nisu mogle da se sete imena te devojke, a njihove kamile su se usput posrale… Jedan Albanac u karavanu vidi to i kaže „kamilja baljega“, pa je ostatak ekspedicije „skontao“ da se devojka zove Camillia Ballega i da njoj treba poslati pismo. Na kraju, sultan je ostao tužan jer nije došao do žene svog života pošto ona nije ni dobila njegovo pismo. A Petar… To nas inspiriše na lov na divljeg vepra…

Na divljeg Petra?

Gandi: Da, na divljeg Petra… Služimo se pentatonikom u toj pesmi, pa od pentatona i vepra dobijemo Petra.

Ti si, zapravo, jedini stoprocentni član ovog benda, pošto njih dvojica sviraju u po nekoliko sastava. Da li ti je teško da radiš sa njima s obzirom da su rasplinuti na više strana?

Daniel: Ne, to nije nikakav problem, jer ja trenutno i nisam previše aktivan. Imam i ja druga neka interesovanja, a znam i da oni imaju dovoljno vremena za ovaj naš zajednički projekat. Svi mi zajedno ulažemo veliku energiju da održimo celu ovu priču. Ovo je, pre svega, prijateljstvo, a potom i ljubav i poverenje.

Rođen si u Meksiku, ali si značajan deo svog života proveo i u Izraelu. S obzirom na to, šta ti u umetničkom smislu donosiš u ovaj bend?

Daniel: Baš zbog toga što si naveo ja i nemam jake korene u ovim tradicijama i kulturama. Moj pristup muzici je prepuštanje kolektivnoj aktivnosti vođenoj kreativnošću, a tu je važno biti prisutan u datom trenutku. Takav pristup je posledica mojih eksperimenta, projekata, ali i filozofije, s obzirom da završavam doktorat. Možda treba pitati Gandijeve i Nikoline poznanike šta se to u njihovoj muzici promenilo otkako je nastao Too Much Of Such.

It’s too much, but Daniel wants More…

Daniel: I want less because „less is more“.

Dok su Gandi i Daniel energično ekspresivni dok sviraju, ti si u nekom zen stanju. Fokusiraš pogled u jednu tačku i samo ti ruke i noge rade…

Nikola: Ko zna gde ja odem… Tu sam, a nisam. A opet uživam. To je taj meditativni momenat, odlaženje u neki drugi svet. Nemam neku konkretnu sliku, sve je zamućeno i nalazim se u nekom velikom, lepom oblaku. Kada bih znao da slikam, možda bih naslikao tu scenu. Kada mi se dogodi takav neki vizual, trudim se da ga „spustim“ na instrument. I tada nemam osećaj da sviram nešto što je vezano za hranu iako je ona glavna inspiracija.

Da li sličan osećaj imaš i kada sviraš sa Jolly Little Bunch?

Nikola: Da, samo što je u tom bendu sve malo drugačije. Svirka je drugačija, tamo se zna šta se i kako svira, dok ovde vlada potpuna sloboda. U Jollyjy znam šta ide sledeće, a ovde ne znam.

Koja je fora sa togama? Šta se dešava, odnosno šta se menja kada ih obučete?

Gandi: To je bila Danijeva ideja, on nas je naterao da ih nosimo. Ne znam da li je nama drugačije ili nije, ali ja sam jedini koji je insistirao da nešto obmota oko glave. Ne zbog toga što sam ćelav, već me to nekako spakuje u neki poklončić.

Jednom prilikom si rekao da je vaša muzika teška za sviranje, ali i za slušanje. Zbog čega? I, ako je već tako, kako da se ljudi na najbolji način pripreme za vašu muziku? Treba li da se najedu mesa iz sača?

Gandi: Koliko god da je teška, samo treba da prihvatiš da ti je laka. Da li je teško za sviranje? Možda je težak put do toga, teško je doći do takve svirke, ali kada se to dogodi, sve je vrlo lako. Dolazi određeni stub energije, stiže inspiracija, vide se slike… Tada si tu u svakom trenutku, čuješ svaki ton, svaki otkucaj… Nastane neka sinergija između nas trojice, ali i sa gostima koji nam se pridruže. Kontam da tada svi gorimo, da nam je svima do jaja i da tada nastaje ono što se zove Too Much Of Such. Mi sve teme znamo napamet, ali improvizacija je, ipak, nešto drugo.

Sarmagedon je pesma koja otvara album, a ideja za nju je potekla od tebe, zar ne?

Daniel: Moja bivša devojka je iz Bosne, a njema mama pravi ogromne sarme koje tamo zovu „sarmagedon“. Moguće je da je ta priča bila inspiracija za ovu pesmu.

Zanimljivo, Meksikanac se loži na sarmu…

Daniel: Ako je velika.

Nikola: Misliš, vel’ka (smeh)?!

Zaista, šta ti se iz srpske kuhinje dopada?

Daniel: Škembići su mi najzanimljiviji jer i mi u Meksiku imamo slično jelo. I burek mi se dopada, ali mora da bude baš dobar…

Nikola: I vel’ki (smeh)…

Da budemo iskreni, ovo nije muzika za knjižaru, a nije ni za Ordinaciju. Ovo treba da se svira na otvorenom, a da se uz to okrene i vo na ražnju ili napravi neki vel’ki sač. Kada ćete takvu žurku da pravite?

Nikola: Bilo je već nešto slično u „Gorskom smešku“ na Fruškoj gori. Pravićemo ponovo na proleće, kada bude lepše vreme.

Jeste li vi ozbiljni u ovome što radite? Ili se samo dobro zajebavate?

Gandi: Ja mislim da se mi ozbiljno zajebavamo. Bilo bi super kada bismo bili poznatiji, kada bi i neki komercijalni uspeh došao, ali ne smemo dozvoliti da nas to preterano stresira u životu. Najvažnije je da se mi i publika dobro osećamo. Ne znam kako, ali to nam za sada uspeva.

Kako je prošla vaša mini turneja u Bosni?

Gandi: Sjajno! Pored te turneje, dobili smo poziv da sviramo i na Kamičak Festu u hrvatskom gradu Sinju. U Tuzli smo nastupili na Etno festu, a održali smo i radionicu talentovanim mladim muzičarima sa svih strana sveta. Bilo ih je više od sedamdeset, a izdvojio se jedan momak iz Čilea. On je svirao saksofon sa nama i baš je pokidao, baš kao i jedan drugi momak iz Albanije na perkusijama. Tuzla je za nas bila jedno od najlepših muzičkih iskustava, a naročito momenat kada su klinci svirali našu pesmu bolje nego mi. U Sarajevu nas je dočekao pun kafić, a tu smo sa drugom masom ljudi odradili još jednu svirku iste večeri. Banjalučka publika nam je aplaudirala, u Mostaru i Sinju nam je bilo fenomenalno… Svakako, planiramo da ponovimo celu priču.

Kada vodiš bend u Meksiko?

Daniel: Već imamo plan za zimu naredne godine. Zakazani su Mexico City, Puerto Vallarta i Guadalajara, a pregovaramo i za druge gradove.

Mnogo vremena provodite zajedno, svirate, spremate hranu, prepuštate se hedonizmu… No, gde su žene u vašim životima?

(tajac)

Nikola: Ćutimo, a (smeh)?!

Daniel: Svuda!

Nikola: Ne smemo da pričamo o tome…

Gandi: Ja tražim savršenu ženu, ne dam se nijednoj dok takvu ne nađem. A znam da je neću naći…

Nikola: Ja ne tražim savršenu, ali ću se rado dati (smeh).

Na kraju, šta se dešava sa proizvodnjom piva? Kad god sam te to pitao, nikada ga nisi imao…

Gandi: Zatvorio sam firmu, ali možda je uskoro otvorim ponovo. Uslovi treba da budu dovoljno dobri da ja u to mogu da se vratim i krenem ponovo.

Dakle, uskoro ćeš skuvati novih pet litara piva?

Gandi: Dva!

That’s too much!

Gandi: Da, ne treba preterivati.

Gorazd Čapovski (Mizar): Teška vremena su uvek kreativna

Tagovi: Too Much Of Such