Vladimir Marinović (On Tour): Haotično, dezorganizovano i vrlo često disfunkcionalno

Ima neka rupa u osamdesetim od Novog talasa, do trenutka kada sam čuo bendove Novog američkog roka. Bar u mom slučaju… Čekam tako i vidim ka liftovima dolazi Ričard Holburk sa pratnjom. Došao je, posle pregovora sa Miloševićem, da najavi bombardovanje… Želeo sam da istražim neposrednije metode snimanja u studiju. Pre svega one mic recording, tehniku koja se koristila na početku – u dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka, kada se sve snimalo uživo na jedan mikrofon… Pristalica sam definicije producenta koju je dao Dejvid Brigs, da je posao producenta da izvor zvuka, sa što manje gubitaka, što brže, dovede na traku

Kako je izgledalo tvoje odrastanje tokom osamdesetih, pre svega mislim na interesovanje ka muzici, ali i generalno? Imaš dovoljno godina da pamtiš i Novi talas u realnom vremenu, a čini mi se da talas bendova iz Amerike koji se obično naziva Novi američki rok se za tebe desio maltene u savršenom momentu?

Vlada: Prva muzička sećanja su vezna za kraj sedamdesetih. Duga putovanja na more i kasetofon u kolima na kom su roditelji slušali Zvonka Bogdana, Nove fosile, Žarka Dančua i takve stvari. Živeli smo na Šumicama, tada modernom naselju u Beogradu. U neposrednoj blizini, pored hotela Srbija, je i sad Supermarket, popularno Samiška, gde smo kao klinci kupovali i ploče – prva LP ploča koju mi je baka kupila bila je „Šta bi dao da si na mom mjestu“, što znači da sam imao ne više od četiri – pet godina. Sećam se da sam kupio dva primerka „Mrtve prirode“. Jedan meni, jedan na poklon drugarici iz razreda. Ne dugo posle njenog rođendana izbila je ona frka sa SUBNOR-om oko stiha „za ideale ginu budale“ . Znam da mi je bilo glupo da i drugarica ide u zatvor jer ima ploču. Ajde ja, ali ona nije imala izbora, dobila je na poklon (smeh). Kupovali smo, manje više, sve što je izlazilo. U trećem i četvrtom osnovne smo se krišom skupljali u učionici sat-dva pre nastave i puštali crveni album Bitlsa. Iz dana u dan.

Iza samoposluge, skupljala se ekipa starijih momaka. Razvezane patike i farmerke koje su izbleđivali tako što su trljali komade cigle na butinama o njih. Kao da se sećam trenutka kad su preko noći iz hipika prešli u pankere. Novi talas me nije zakačio u realnom vremenu. Bio sam dve tri godine premlad, a nisam imao starijeg brata ili sestru koji bi me vukli. Sa jedanaest sam kupi „Čokoladu“ kada je izašla, a to je već sam kraj. Doduše, Hit meseca i sve te nastupe na TV-u sam gutao razrogačenih očiju.

Ima neka rupa u osamdesetim od Novog talasa, do trenutka kada sam čuo bendove Novog američkog roka. Bar u mom slučaju. Valjda mi nije previše prijao ni metal, a tek novi romantizam, pa sam ušao u neku poluhibernaciju. Do ’87—’88, recimo. O Cosmic american music sam prvo čitao u Žikičinim tekstovima u Pop Roku, a tek posle slušao u Misterioznom vozu. Onda su se spojili Ritam i Heroina… Drugo je vreme bilo. U to neko vreme sam dobio svoj prvi dupli dek, tako da sam mogao i da snimam pesme sa radija. Paralelno, počeo sam da izlazim po bluz klubovima – Dom Omladine, prvo dansing sala, a onda mali klub St. James, a zatim Blue Monday u KST-u.

Konfabuliram, mnogo je godina prošlo, ali ta stvar je tekla paralelno sa povratkom velikih imena RnR. Kupio sam kasetu Treveling Vilburiza kad su nas pustili iz škole na neki miting, a redovan sam bio i kod dede ispred knjižare Blek dor u JDP-u. Kod njega su se mogle kupiti nove američke ploče. Pamtim Triniti sešn, koji sam desetak godina kasnije trampio za CD. Kraj osamdesetih obeležio je polazak na fakultet. Pega, prvi bubnjar LML-a i kolega sa faksa, dao mi je kasetu sa snimljenim albumom Long stem rant. Nedelju dana je nisam vadio iz vokmena.

Osamdesete su se završile 9.marta ’91.

Da li si pre Lucid Mad Love imao nekih bitnijih bendova? Taj bend je radio nekoliko godina pre nego što je došao do prve kasete / albuma? U određenim krugovima ta kaseta je bila lepo prihvaćena. Vrlo ste zrelo zvučali na njoj. Da li je drugi album poremetilo NATO bombardovanje? On je manje bio zapažen i relativno ste se brzo raspali nakon njega.

Vlada: Tako je. Bend je postojao oko pet godina, napravio demo snimak sa četiri numere i promenio ritam sekciju pre prvog albuma – na mesto Miška i Pege su došli Violeta i Uroš. Proces snimanja i izdavanja je bio značajno komplikovaniji nego danas, nezavisne etikete su bile u povoju, kao i upotreba digitalnih pomagala pri snimanju. Govorimo o prvoj polovini devedesetih. Odlučili smo da snimamo u Vršcu kod Mome, uvežbali se koliko god smo mogli, spakovali se u keca, Vox AC30 na krov, pet snimajućih dana uključujući miks i album je bio gotov. Dan danas mislim da je to najbolji način snimanja albuma.

Odlučili smo se za samizdat kasetu, najviše zahvaljujući Urošu koji je doneo DIY način razmišljanja. Sećam se da smo narezali i desetak diskova. Mislim da je cena rezanja bila 25 DM po komadu. Svirali smo koliko se moglo i uporedo radili na albumu „Spori drum“, snimajući u nekoliko studija po par pesama. Najveći deo je snimljen u studiju Kazablanka. Duda Bezuha je bio producent i to je naša prva saradnja, a traje i danas.

Proizvodna cena rezanja diskova je dramatično pala u te dve-tri godine I album je opet objavljen kao samizdat. Uradili smo i spot za naslovnu numeru. Sećam se kad sam odneo spot na Studio B. Na prijavnici Beograđanke su mi rekli da moram da sačekam neko vreme jer dolazi neka delegacija… Čekam tako i vidim ka liftovima dolazi Ričard Holburk sa pratnjom. Došao je, posle pregovora sa Miloševićem, da najavi bombardovanje. Vrlo verovatno da jeste omeo album. Nakon toga su se završili studentski dani, počeo je život.

Ventolin se prirodno nadovezao na Lucid Mad Love. Smanjen je broj članova i ti si preuzeo vokale. Imali ste vrlo redovnu diskografiju. Kako pamtiš tu prvu deceniju ovog milenijuma? Rokenrol je primetno izgubio na značaju, teže je bilo bendovima da funkcionišu.

Vlada: Teže, a trebalo je da bude lakše, što bi možda bilo još i pogubnije nego što je ovako bilo. Tako da, treptaj ili dva u kome je moglo da se krene u boljitak, a onda brzo sunovraćenje u 2012. obrni okreni.

Jedan duži period ti je Uroš Smiljanić bio stalni saradnik. On je tada u svetu fanzina i undergrounda imao gotovo pa mitski status. Zabavno je konstatovati da je jedan od rodonačelnika ovdašnje grind core scene najviše albuma objavio sa bendom smirenog amerikana izraza.

Vlada: Verujem da je njegov mitski status danas još veći. Ako se dobro sećam, u to vreme njegov životni kredo bio je “Zabava i provokacija”, tako da se sve uklapa.

Kako je došlo do prestanka rada Ventolina i pokretanja On Tour? Ivana i Marko su već tada imali iza sebe nekoliko ozbiljnih bendova.

Vlada: Hm, to su dve odvojene stvari – Ventolin i On Tour su radili paralelno možda i pet godina. Kao što si rekao, Ivana i Marko su takođe imali svoje bendove (Intruder, Ika, Mothership orchestra), tako da smo se u On Touru interno sprdali da smo supergrupa. Ali, da krenem naširoko, od početka.

Tamo negde 2009. Ventolin je objavio album „Dreams and a wake“, prvi koji nije bio DIY, za Ammonite records. Bole (vlasnik Ammonita) je mislio da pevačici Intrudera, Nebojšu sam poznavao godinama, Ivani pusti album jer ona snima sa novim bendom Ika akustični album, da bi videla kako da se kombinuju akustični i električni instrumenti. Nekako u to vreme sam na My Space-u (?!?) Ivana Lončarevića video, a možda i čuo neki demo snimak Ike. Na leto su imali svirku na brodu kod 25.maja, nakon koje sam upoznao Ivanu. Nekako uporedo, čini mi se, sa snimanjem albuma „Sweet path of gold“ razmenili smo demo snimke koji su kasnije postali prve pesme za On Tour. Na promociji prvog albuma Ike svirali smo Mothership orchestra i ja kao gosti, a već sutradan na MO svirci u Dvorištancetu u Savamali smo gostovali Ivana i ja. Koncert je pomeren zbog kiše, ali smo nas troje sedeli i svirali pod nekom strejom. Negde u to vreme je bio i nastup Ventolina u Pinball Wizardu, za Record store day gde su gosti, logično, Ika i Marko. Proleća 2011. Rekao bih. Tako je to bilo.

Albumom „Dreams and a wake“ počinje tvoja saradnja sa Ammonite recordsom. Oni su se pokazali kao jedan od najistrajnijih domaćih izdavača i neko ko je spreman da stane i iza grupa koje na prvu ne deluju preterano komercijano.

Vlada: Jeste. Od tog albuma, sve do ovog (koji je prvi za Pop Depresiju), Ammonite je bio ekskluzivni izdavač i velika podrška za sve što sam radio, bilo to pod imenom Ventolina, On Toura ili Gliba. I nisam usamljeni slučaj. Dosta je odličnih izvođača u njihovom katalogu. Bole je svojom energijom praktično sam okupio i izdavački podržao deo scene koji bi ostao potpuno u zapećku. Njegovim odlaskom mnogi su pomislili da će se i Ammonite ugasiti, ali i dalje su tu, na moju veliku radost. Fokusirali su se više na distribuciju i odlično se drže.

Pošto je ovo intervju posvećen On Tour-u, provedi nas kroz albume grupe, to je sada već jedan solidno dug vremenski period.

Vlada: Aktuelni „Semi-final Hour of the Flood“ je četvrti album On Toura, objavljen je 29.11.2024. nakon sedam godina izdavačke pauze. Prvi je za Pop Depresiju koja se potrudila da, pored digitalne distribucije, dobijemo i vinilno izdanje albuma. Snimili smo ga za desetak dana razvučenih na zimu i proleće prošle godine u „Down There“ studiju Uroša Milkića koji je i producent. U većini pesama zvučnu sliku je značajno obogatila ritam sekcija Gliba – Saša Radojević na bubnju i moj najdugotrajniji saradnik Nemanja Sarić na basu. Takođe, malo više koristim električnu gitaru na ploči, a Marko pored mandole i usne harmonike svira i klavir. Ivana se odvažila da na jednoj pesmi koju smo snimili uživo odsvira gitaru i nadam se da će u budućnosti više svirati i na pločama i uživo jer je odlično ispalo. Kako to nije bilo dovoljno (smeh) familija i prijatelji su nam utrčali za prateće vokale, usne harmonike i još po neku električnu gitaru.

Prethodna dva albuma „Folkrock“ i „Don’t’ it Make You Want To Go Home“ se mogu naći na CD-u i vinilu, a prvi samo na CD-u. Kakav je bio koncertni život tvojih bendova? Koliko bend poput On Tour može da nastupa?

Vlada: Svirali smo gde i koliko se god moglo. Glib je najdalje stigao letos do Nikšića gde smo uživali na Fort Blues and rock festivalu, a On Tour je pre desetak godina stigao do Ebolija, pedesetak kilometara južno od Napulja. U to vreme smo održali stotinjak koncerata u svim državama bivše Jugoslavije, osim Makedonije. Sa organizacione strane, On tour je jednostavniji za organizaciju jer kao trojka bez bubnja možemo da se spakujemo u jedna kola i eto nas. Videćemo kako će u narednom period ići sa svirkama. Znam da će neke biti kao trio, neke sa ritam sekcijom. U zavisnosti od prostora, organizacije, budžeta, interesovanja…

Pre nekoliko godina si pokrenuo još jedan sastav Glib? Kako je došlo do formiranja te grupe? Dosta toga ste uradili u proteklih par godina.

Vlada: Želeo sam da istražim neposrednije metode snimanja u studiju. Pre svega one mic recording, tehniku koja se koristila na početku – u dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka, kada se sve snimalo uživo na jedan mikrofon ili, kasnije, mikrofonski par. Tako se hvatala ta neposrednost živog izvođenja, atmosfera prostora i veština izvođača. Nešto što se, mislim, odavno izgubilo u muzici. I Glib ortački bend. Pored Žuleta i Sareta u bendu je i Vladan Vasiljević na solo gitari i vokalu. Nas trojica smo odrasli u istoj zgradi, a Žuleta znam pre svega iz nemuzičarske priče dosta dugo. Lako su, rado, a rekao bih i možda nepromišljeno ušli sa mnom u tu avanturu. Milkić je, takođe, na prvu pozitivno reagovao. Što je još važnije, imao je znanja i sredstva da tu ideju ostvarimo. Prvo smo snimili dva EP-ja da malo ispitano nepoznat teren, a onda i dupli LP „Blue Collar Elite Escort Motel“. Iskoristili smo potpuno nenormalno stanje 2020.-e da ga snimimo. Proleća ’24. smo objavili i album kavera „Drunk Love Music“.

Glib je nekako poslao u drugi plan On Tour, mene je aktuelni album vrlo prijatno iznenadio. Kako je došlo do njegove realizacije?

Vlada: Da znaš da je i nas iznenadio, pomalo. I ako je On Tour 2019. prestao sa radom, nastavili smo da se viđamo i družimo prilično redovno, van muzike. Odsvirali smo dve, tri ad hok svirke oko nove 2022. i to je bilo sve. Leto ’23. smo se svo troje našli na kafi ili pivu, ne sećam se, I tako, na licu mesta, u tri reči, rešili da snimimo još jedan album. Pola godine nam je trebalo da smislimo kako bi hteli da radimo dopišemo i malo uvežbamo pesme. Oko Nove godine smo, kao trio ušli na jedan dan u studio i snimili sve pesme „Semi-final Hour of the Flood“. Mislim da je više od pola tih tejkova završilo i na ploči. Dve ili tri smo ponovo uradili lajv sa ritam sekcijom, a potom nasnimili ostale instrumente, goste, vokale. Moguće je da bi malo brže završili, ali naša neorganizovanost i zauzetost studija su učinili svoje. Doduše, šest meseci i nije tako dug period za snimanje ploče.

Produkcija je sastavni deo šarma „Semi-Final hour of the Flood“ albuma, reci nešto više o svojim studijskim iskustvima i putešestvijima? A sa naglaskom na saradnju sa Urošem Milkićem.

Vlada: Produkcija je segment muzike koji verovatno pretrpeo najviše promena, ili se može reći da je najviše napredovao, u poslednjih trideset godina. Na početku smo radili potpuno analogno. Osmokanalni studio u kom smo snimili prve demo snimke je kao konačni proizvod davao dvokanalni master na magnetofonskoj traci. Snimanje i miks su išli u realnom vremenu. Od tada do poslednje ploče ispratio sam sve faze postepenog uključivanja kompjutera do kompletnog prelaska na digitaliju i nazad, povratka analognih sprava u tehnike snimanja. Neke albume smo snimali lajv komplet bend, neke u sobnim uslovima instrument po instrument, delić po delić. Neke u dnevnoj sobi, lajv sa celim bendom (smeh).Najveći deo produkcije potpisali su Duda Bezuha i, poslednjih godina, Uroš Milkić.

Da se vratim na povratak analogne tehnike u proces snimanja i produkcije. U „Down there“ studiju Uroš je skupio puno starih pojačala, mikrofona, magnetofona i ostale opreme, a takođe ima i kompjuter i digitalnu konzolu i potpuno “modernu” kontrolu nad snimkom, tako da može, u zavisnosti od potrebe, kombinuje dva sveta. Pristalica sam definicije producenta koju je dao Dejvid Brigs, da je posao producenta da izvor zvuka, sa što manje gubitaka, što brže, dovede na traku. Takozvani “manje je više” pristup. E, sad, tu dolazi znanje i sredstva koja snimatelj i producent treba da imaju da bi se sve sklopilo. Vrlo svesno i namerno ne znam puno o tome, tako da prepuštam poverenje ljudima sa kojima radim, a dva gore pomenuta imena ga imaju.

Da li za bendove poput On Tour, Glib i Ventolin ima interesovanja iz inostranstva? Obično to biva sa žanrovski orjentisanim sastavima.

Vlada: Nisam neki tip koji prati statistike sa You tube-a i ostalih digitalnih platformi, tako da ne mogu da ti kažem koliko je interesovanje u tom smislu. Znam ono što se dešava u realnom životu. Svirali smo u Italiji i bivšoj Jugoslaviji. Javljaju se ljudi iz raznih, udaljenih zemalja. Ne samo naša dijaspora nego i domaći. Sve je to na pojedinačnom, ličnom kontaktu, ali valjda je i muzika takva.

Kakva muzika te okupira poslednjih godina, šta slušaš? Napisao sam ti u privatnoj prepisci da sam malo oguglao na novu muziku i da mi je “Semi-final Hour Of The Flood” vratio veru u to da mi i aktuelna muzika može biti uzbudljiva.

Vlada: Nije se puno promenilo od poslednjeg intervjua pre skoro 10 godina. Doduše, malo sam skrenuo ka džezu, što me je podosta zabrinulo, a ploče su se vratile u moj život na velika vrata pre šest sedam godina. Uživam u slušanju vinila. Ako bi trebalo da izdvojim neke albume izvođača koji su se pojavili u ovom milenijumu to bi bili Fear fun Oca Džona Mistija I Karusel Karson Mekhoun.

Kakvi su ljudi Ivana i Marko? Šalu na stranu, kako izgleda vaša saradnja, iza vas je sada već ozbiljan vremenski period zajedničkog rada?

Vlada: (Smeh) Siguran sam da imaju po neku manu, ali vrline, talenti i izlivi genijalnosti ih daleko nadmašuju. Haotično, dezorganizovano i vrlo često disfunkcionalno. Tako je u životu s prijateljima i familijom.

On Tour posle sedam godina pauze objavio „Semi-final Hour of the Flood“

Tagovi: On Tour, Semi-final Hour of the Flood, Vladimir Marinović