Vlatko Stefanovski: Nakon prvog uspeha postaješ mainstream
Moja karijera bila je veoma uzbudljiva, a često i zastrašujuća vožnja rolerkosterom… U ovim godinama svaki novi dan je nagrada i svaki novi koncert je privilegija… Treba mi samo dobar vibe, da se dobro osećam i imam dobre muzičare oko sebe
Razgovarao & fotografisao: Bojan Božić
I u vreme nekadašnje Jugoslavije, ali i danas, muzičari i bendovi iz Beograda i Zagreba bili su najprisutniji u medijima. Nekako je i logično da najveći gradovi imaju i najveći značaj za rokenrol kulturu, ali nikako ne treba zanemariti doprinos manjih centara poput Sarajeva, Ljubljane, Novog Sada… A naročito ne smemo izgubiti iz vida da „Skopje ima mikroklima“ u kojoj rastu vanserijski umetnici.
Bez ikakve sumnje, prvo ime koje će nam svima pasti na pamet je Vladimir Vlatko Stefanovski, legendarni gitarista i frontmen nekada veoma popularnog sastava Leb i sol. Ako se uzme u obzir da su mu roditelji bili vezani za pozorište, te da mu je brat Goran bio jedan od najvećih dramskih pisaca na ovim prostorima, čini se da Vlatko nije imao mnogo izbora u životu, te da su kultura i umetnost (u njegovom slučaju muzika) izabrale njega.
Ove godine Vlatko Stefanovski obeležava 50 godina više nego uspešne karijere. Na tom dugom, izazovnom i nepredvidivom putu sarađivao je sa brojnim muzičarima regiona, Evrope i sveta koje je redom navukao na „sedam osmina“ (je’n dva tri, je’n dva, je’n dva), a on, opet, ostao svoj, drugačiji i jedinstven. S obzirom da Stefanovski upravo završava svoju autobiografsku knjigu, možda je i nepravedno da mi (ili bili ko drugi) pokušamo da otvorimo tu Pandorinu kutiju.
No, njegov nedavni nastup u novoj zgradi Studentskog kulturnog centra Novog Sada bio je prilika da ukratko rezimiramo njegovo petodecenijsko putešestvije. I, naravno, da prisustvujemo sjajnom koncertu Vlatko Stefanovski trija. No, na tonskoj probi nas je sačekalo iznenađenje. Vlatko je bio prisutan, jer bez njega nema ni gorepomenutog benda. Na bubnju je, očekivano, bio njegov sin Jan Stefanovski, koji već nekoliko godina unazad nastupa sa Vlatkom. Međutim, na basu nije bilo talentovanog Ivana Kukića. Umesto njega, videli smo nešto starijeg gospodina na električnom kontrabasu. Tako se i prvo pitanje nameće samo od sebe…
Ko je novi član benda? Po prvi put ga vidimo sa Vama…
Vlatko: I mi ga po prvi put vidimo u ovom triju. Ovo je njegov premijerni celovečernji nastup sa bendom, a 
kuriozitet je to što je specijalno za ovu priliku došao iz Zagreba. Naš basista nije bio u mogućnosti da svira ovih nekoliko dana, pa je Tihomir Hojsak bio ljubazan da dođe i zameni ga na neko vreme. Tihomir je poznat kao član sastava Bow vs. Plectrum, u kome nastupa zajedno sa Filipom Novoselom, tamburašem iz Slavonskog Broda. Njih dvojica su veoma obrazovani i zanimljivi muzičari, a mi se već dugo poznajemo.
Imate retku čast i privilegiju da obeležite „zlatnu svadbu“ sa gitarom, odnosno 50 godina uspešne karijere. Teško da ta priča može da stane u jedan intervju, ali može u knjigu, na kojoj Vi upravo i radite. No, šta je to po čemu ćete pamtiti ovih pet decenija?
Vlatko: Ja ne mogu da sudim o svom opusu. Neke stvari će biti zapamćene, dok će neke druge biti zaboravljene. Ipak sam ja sa ove strane barikade, ja sam neko ko to pokušava da sastavi, komponuje, producira, snimi, a na kraju i svira. Čega se ja sećam? Jedne velike gužve, jednog velikog i komplikovanog putovanja, velike borbe sa vetrenjačama, uglavnom vezane za što bolje uslove za nastupe, snimanje i izdavanje albuma. Sve u svemu, bila je to velika borba i, mogu ti reći, vrlo uzbudljiva, a često i zastrašujuća vožnja rolerkosterom. Dakle, uglavnom se sećam izuzetnih turbulencija. Naravno, bilo je i zvezdanih trenutaka, ali i prilično teških i komplikovanih situacija. Kako god, veoma sam zahvalan što sam ceo svoj život proveo svirajući muziku i što sam od toga mogao da živim. Veliki je blagoslov i privilegija to što sam od muzike mogao da hranim svoju porodicu i da provedem sve ovo vreme, a da nigde i nikada ne budem u stalnom radnom odnosu.
Kako je izgledao i o čemu je razmišljao dvanaestogodišnji Vladimir držeći u rukama svoju prvu gitaru?
Vlatko: Toga se najviše sećam, sve ono što se dešavalo u međuvremenu mi je jedna velika zbrka. Ali, taj dečak mi je nekako uvek pred očima, taj mališa koji je strasno želeo da svira gitaru i ima bend. Sećam se svoje prve gitare, prvih zanosa, prvih akorda koje sam naučio… Tih prvih godina se, za divno čudo, sećam veoma dobro. Sećam se kako sam svirao u svom dvorištu, u skopskom naselju Taftalidže, kako sam sedeo po raznim klupama, na raznim radijatorima, kako sam sa svojim drugovima svirao i učio pesme, slušao ploče. Tada je bilo neko drugo vreme, bilo je veoma zabavno. Nama su gitare i drugi instrumenti bili najbolje igračke pored basketa, fudbala i svih tih stvari. Za razliku od nas, nove generacije se igraju mobilnim telefonima.
A šta Vam gitara znači danas? Da li je tačno da imate više od trideset gitara u svojoj kolekciji?
Vlatko: Imam ih toliko da pred svaki koncert razmišljam o tome koju da ponesem sa sobom. Sa jedne strane, to je veliko bogatstvo, a sa druge strane te limitira. Iskreno, nikada ne znam sa kojom gitarom da krenem na put. Naravno, ako idem na akustični koncert, znam šta ću poneti. Uglavnom znam i za „električne“ nastupe, ali stalno te prati ta griža savesti što si poneo jednu gitaru, a ostale nisi.
Da li Vam je neka posebno draga i zbog čega?
Vlatko: Moj prvi Gibson SG, sa kojim sam snimio prvi album benda Leb i sol. To mi je najdraža gitara jer tada sam se prosvetlio, tada sam dobio instrument o kome sam sanjao. I kasnije je sve bilo super, ali taj prvi Gibson SG je za mene relikvija.
Kako ste i sami rekli, za Vas je saradnja sa brojnim muzičarima, bendovima i orkestrima bila prilika da se razbiju neke životne predrasude. Pa, koje su to predrasude koje ste prevazišli uz pomoć muzike?
Vlatko: Fantastično i vrlo duhovito je to objasnio holandski gitarista Jan Akkerman, moj heroj iz mladosti, nakon jednog našeg zajedničkog koncerta. Imali smo turneju po celom Balkanu i jednog jutra ja sam ga pitao: „Jan, kako je bilo prethodne večeri? Je li bilo dobro? Ja mislim da je bio dobar koncert“. A on mi je odgovorio: „Jedno iskustvo više, jedna iluzija manje“. Lično, ja nisam imao predrasude ni kao dečak, niti kao mladić, a nemam ih ni sada. Nisam rasista, nisam nacionalista, nisam hejter… Ne smeta mi niko ako se pristojno ponaša, tako da nemam predrasude, ali nemam ni iluzije o svetu. Znam da se svet užasno brzo menja, da ne možemo da ispratimo sve što se dešava u muzici, umetnosti, nauci, medicini… Ne može baš sve da se nađe na internetu. Jasno mi je da ne mogu razumeti svet, da su čovečanstvo, planeta i univerzum jedna kompleksna i komplikovana stvar. Sve je to neshvatljivo i nedokučivo, tako da se ne zamaram previše i ne čeprkam po nečemu što mi je strano.
Rekli ste i da je kultura postala ilegala. Da li se Vi lično osećate kao ilegalac ili, ipak, preovlađuje osećaj da ste umetnik?
Vlatko: Ja sam već dugo u ovom poslu i mene već dobro znaju i prepoznaju. Dakle, ne osećam se kao ilegalac, ali se osećam kao mainstream umetnik. Kao tinejdžeri smo svi bili underground, ali nakon prvog uspeha ti postaješ mainstream. I dalje postoji publika za izložbe, pozorište, film i muziku. Sve dok je tako, kultura će živeti. Kada izgubimo publiku, kada sve pređe u neki digitalni svet, kada sve što je online postane relevantno, a offline irelevantno, onda ćemo okačiti gitare o klin.
Muzika mora imati vest. Pa, kakve nam vesti donosi Vaš novi album Muscle Memory?
Vlatko: Muscle Memory je super album koji još nismo završili. Celog leta smo putovali, tako da nisam stigao da snimim vokale i sredim tekstove. No, dolaze nam hladniji dani, pa će biti komfornije u studiju nego napolju. Nadam se da ćemo uskoro završiti taj album, mada se ne opterećujem datumima. Pritiskaju me, malo diskografska kuća, malo i sopstvena obećanja. No, polako…
Teško je sebe „naložiti“, potpaliti… Šta je to što Vas „loži“ u ovoj fazi života i karijere?
Vlatko: U ovoj fazi života najvažnije je sačuvati zdravlje. Ja sam imao mnogo iskušenja u životu. Evo, baš nedavno sam imao neke zdravstvene probleme. Očekujem da to rešim uskoro, pa da ponovo funkcionišem normalno. U ovim godinama svaki novi dan je nagrada i svaki novi koncert je privilegija. Samo da Bog da zdravlja, da možemo da završimo sve što smo planirali i najavili.
Dakle, završavate album koji ste radili potpuno intuitivno, privodite kraju i svoju autobiografsku knjigu, najavljujete da ćete uskoro kupiti štapove za pecanje… Sve nekako ukazuje na „odjavu programa“.
Vlatko: Ti štapovi za pecanje su više bili neka vrsta metafore, pošto sam ja već tri godine i zvanično penzioner. Dakle, red bi bio da ih kupim i odem na Dunav da lovim šarana. Šalim se, naravno. Jednostavno, trudim se da radim stvari koje mene interesuju. Ne opterećujem se trendovima, modom, ne pokušavam da budem po svaku cenu mlad i moderan. Imao sam Levi’s farmerice kada je trebalo da ih imam, u prvoj godini gimnazije. Imao sam 14 godina, upisao sam se u gimnaziju i nosio Levi’s farmerice. Brat mi ih je doneo iz Londona i to mi je tada mnogo značilo. Nosim ih i danas, ali tada je to bilo wow. Neke stvari mi više nisu zanimljive. Ne moram biti ni popularan niti slavan, ne moram ništa… Sve sam to već probao. Nisu mi potrebne nikakve senzacije, treba mi samo dobar vibe, da se dobro osećam, da imam dobre ljude oko sebe sa kojima se dobro svira. Sve drugo je manje važno.
Ne volite da dajete savete. No, nakon svih profesionalnih i životnih iskustava kroz koja ste prošli, šta biste poručili mladim generacijama, posebno ako se ima u vidu u kakvom vremenu živimo?
Vlatko: Kada do mene dođu neke fraze, mudrosti, stihovi… Ja se trudim da zapamtim ono što mi se dopada. Nedavno sam čuo dve zanimljive stvari. Prva glasi: „Ne možete biti ono što niste niti možete ne biti ono što jeste“. A druga je Čerčilova definicija uspeha, jedna zaista genijalna misao: „Uspeh je trčati od neuspeha do neuspeha sa entuzijazmom“. To je upravo i moja priča! Ja već pedeset godina trčim od neuspeha do neuspeha sa entuzijazmom. Dobro, šalim se ja malo, nije baš sve tako. Bilo je tu i nekih uspeha na kojima sam veoma zahvalan.
Hoće li Muscle Memory biti uspeh?
Vlatko: Ne znam, ali očekujem da će biti. Važno je da mi odradimo naš deo posla najbolje što možemo. Jan je već snimio sve svoje deonice na bubnju, baš kao i Ivan Kukić na basu. Takođe, i Damir Imeri je snimio klavijature, a Goran Papaz nam gostuje na saksofonu. Riječki pijanista sa prebivalištem u Londonu Zvjezdan Ružić odsvirao je melotron na tri pesme. Tokom leta je došao u Skoplje sa ogromnim digitalnim melotronom. Kada sam čuo šta ima, bukvalno sam poludeo od radosti i rekao sam mu: „Sutra dolaziš kod mene u studio“. Dakle, sve je to snimljeno, preostalo je samo još da se ja smilujem i otpevam vokale.
