Punk Rock Holiday 2.2, Tolmin, Slovenia: Naše parče raja

Iako „…na planincah sončence sije, na planincah luštno je”, Slovenija mi je svaki put sve dalja i dalja, jer uvek prolazim kroz razne stresove oko organizacije putovanja za Tolmin, i ipak joj se uvek rado vraćam. Otkazanih 10 vožnji bla-bla karom, par varijanti preko aplikacije prevoz.org i 1 autobus na relaciji Paraćin – Ljubljana, govore u prilog tome, ali osmeh na lice od uva do uva mi se vratio kad sam usred noći na kapiji svog dvorišta ugledao uvek nasmejano mlađano Bugarče Yavor Yordanova koji je po dogovoru došao svojim automobilom pravo iz Burgasa.

Ponedeljak 8.8.2022: Warm up Party

Najteže je kad se dođe u Tolmin, pa ako se odlučite za neki od hostela kao ja, dok se čekirate i smestite, raspakujete i sredite, prođe vreme i dan se mnogo skrati. Onda jurnjava glavnom ulicom 1 km da se ne kasni previše, ali sam ipak stigao na polovinu nastupa benda The Cool Trick koji su otvorili glavnu binu. Holanđani su odličan melodični punk rock bend u koketiranju sa starim zvukom (u 2022.g. Kalifornija 90 – tih je old school zvuk – prim.aut.). Sing along pevanje u kombinaciji sa svirkom ubrzanog Operation Ivy-ja i starih Epitaph i Fat Wreck Chords bendova, daju kompletnu aranžmansku harmoniju, a bek vokali su i uživo skoro savršeni. Ovaj bend je odskočio od ostalih svojom himnom o PRH-u, koja je iskorišćena za jedan od zvaničnih trejlera festivala 2019 i možda bi u neki drugim okolnostima, prvi bend koji nastupa bio osuđen da nema publike, što bi bilo skroz logično, ali PRH 2.2 se čekao 3 godine, stepen ushićenja srazmerno je očekivan, pa se njihov nastup u celosti mogao oceniti kao više nego pristojna žurka za početak, iako su možda mogli i kasnije da sviraju…

Bike Age su Nemci iz Štutgarta koji su u pola sata svog nastupa demonstrirali svoju viziju skate punka, klasična melodija i na mene nisu ostavili nikakav poseban utisak. Sreća što se okupljena masa nije složila sa mnom. I Chump su shvatili da će im biti lakše, ako naprave jednu pesmu posvećenu PRH-u.

Nikad se ne bi reklo da su Spider iz Kalifornije, po muzici koju sviraju. U iščekivanju klasičnog kalifornijskog kec – dvojka ritma, međutim ono što ovi ljudi sviraju je malo komplikovanije i kompleksnije… Oduvek su Slovenački bendovi bili posebni pa su takvi i Lim Smrad In Žila, možda nemaju zvanično izdanje, ali po onome što sviraju od njih se očekuje baš mnogo, pa su mi bili zanimljivi, ali to je zato jer su pre svega drugačiji. Ne pamtim kad sam poslednji put video treznog Paul Mc Kenzija, uglavnom njegova momčad The Real McKenzies sa matorim imaju svoju pristojnu fan bazu i u Tolminu su rado viđeni gosti, ali ne videh najbolje da li je bilo tradicionalnog podizanja kiltova i pokazivanje genitalija i guzice, što inače redovno čine na svojim nastupima.

Mislio sam da su odlaskom Zolija Teglaša momci iz benda Ignite stavljeni pred svršen čin, ali mišićavi Ilaj Santana iz benda Holy Grail predstavlja njegovu zamenu i ne znam da li je on Čiroki indijanac na stereoidima ili nije, ali se vidi da se trudi, dok je van bine miran i povučen. Uvek mi je praznik kad gledam Descendentse, jer znam da legende uvek daju sve od sebe, nevezano za vremenske uslove na živim nastupima na otvorenom, pa dal je kiša, sneg ili sunce, njima nekako svejedno. Dovoljno za respekt, još kad znaš da postoje 45 godina, možeš samo kapu da im skineš i nakloniš do poda, gde bi svaki sledeći komentar bio stvarno suvišan. Za PRH 2.2 su spremili set od 28 pesama, pa matorci kreću sa Everything Sucks, Hope, Coolidge, Food, Silly Girl, Victim Of Me, Sailor Choice. Millo Aukerman ima odličnu komunikaciju sa publikom, Steven Egerton nije skidao crnu kovid masku sa lica i sve je kao u najboljim danima. Neko reče – “ok, a kad su njihovi najbolji dani, kad ovako zvuče posle 50 godina karijere?”. Jeste baš tako, i najmanje nije drugačije. Sredina koncerta pripada hitovima When I get Old, On paper, I’m not a punk, Without Love, Coffe Mug, masa u ekstazi, a Descendentsi trijumfalno završavaju svoj nastup sa I’m the one, I don’t want grow up, Thank You, Suburban Home i Smile. Sat vremena lekcije kako to radi stara škola i definitivno dokaz da bez starca nema udarca. Svi smo se zagrejali na pravi način, a ja na sreću nisam dobio temperaturu.

Utorak 9.8.2022: 1. dan

Ove godine sam odlučio da u odnosu na prethodne, po svaku cenu ispratim bendove sa beach stagea, i delimično sam uspeo u tome. Za one koji ne znaju, treba reći da je Beach Stage smešten na plaži, tj. na ušću najčistije evropske reke Soče u Tolminku, i oaza je najboljeg dnevnog raspoloženja. Ne poznajem ja nikog ko ne voli leto, sunce, more, jezero ili reku, uz dodatak velikog šanka, a sve u fazonu – „…na morskome plavom žalu..“, a iza vas uživo muzika koju volite… U stvari, znam jednog junaka koji se za 8 godina nije ni jednom okupao u reci zbog temperature vode od samo 18 stepeni.

A ona, kristalno čista i prelepa, sa posebnom vodenom vegetacijom, baš mami i stvarno joj je mnogo teško odoleti… Sve je to super, ali mi je mnogo u ovim godinama da sa beach stagea jurim na main stage svaki dan, prateći program duži od 12 sati ukupno, pa sam zato ranijih godina svesno odustajao, ali svesno i propuštao nastupe nekih bendova koje nisam trebao. Ne znam kako se vrši odabir bendova za beach stage, pa se tu može naći za nekog svašta, a za nekog svašta nešto. No, program je svakog dana uobičajeno startovao u 12.00, trajao do 18.30, a čini mi se da nikad bolja plejlista beach bendova nije bila nego ove godine. Ili barem tako mislim ako preslušam zvanična izdanja, mada je malčice drugačije uživo, u praksi.

Bolji nego ostali u utorak 09.08.2022. bili su Petrol Girls, zanimljiva skupina ljudi koju predvodi pevačica Ren Aldridge i basistkinja Robin Gatt, i nije moje i neću da sudim otome, ali meni njihova svirka nije ništa revolucionarno, karakteriše je klasičan ženski vokal sa delimično screaming pevanjem. Čak i da mi se posebno probudi testesteron, mora da bude strogo kontrolisan zbog ideologije benda i tekstova pesama, kao i naročito u najavi između pesama. Ne samo u pesmi Baby I had an abortion, Petrol Girls se zalažu za pravo žene na legalan abortus, pravo žene da ona bira i izabere koga hoće, i sva ostala ženska prava koja su u današnjem vremenu narušena. Ispred bine žena koliko hoćeš, pevaju, uživaju i lično nemam baš ništa protiv, ali svako potenciranje i preterivanje rađa kontraefekat, pa to običan svet može da iziritira, a nije bilo malo priče. Na trenutke se čini da je pevačici možda pre mesto u nekom političkom telu koje zalaže za prava žena, nego u punk rock bendu, ali ok, njihov nastup jeste čekanje njihovih 5 minuta na PRH – u, pa su rekli šta su imali, sviđalo se to nekom ili ne. Program na glavnoj bini tog dana otvorili su Amerikanci No Trigger, i kako kaže pevač benda, on je 2016. g bio u PRH kampu, a sad je na glavnoj bini najboljeg punk festivala na svetu. Melodični skate punk, u novije vreme pomešan sa pop punkom uz poskočice u najavama čine odličan izbor organizatora za prvi bend prvog dana festivala.

Po mnogima glavni bend večeri bio je Get Dead iz San Franciska, koji je svojim furioznim nastupom opravdao ulogu favorita. Harizmatični Sam King boji njihovu formu svojim promuklim glasom i tetoviranim teretana stasom. Nov album se očekuje u oktobru, a ko ne zna uživo su neverovatan miks i Suicide Machines, i reggea, i punka i hip-hopa i akustike, pa nije uopšte čudo što ih Fat Wreck Chords sprema za svoje buduće ekskluzivno izdanje. Niko nema što Arizona imade…

Authority Zero su kompleksan punk/hc/regge (ima malo i metala, kad se zanesu gitaristi) sa odličnim vokalom koji katkad repuje, i jeste da Deez Nuts možda malo podsećaju na njih, ali meni nikad neće biti jasno zašto ovaj bend nije veći nego što jeste!? Jeste da moj prijatelj Dan Aida, jednoruki gitarista, više nije sa njima, ali nije kome je suđeno, već kome je rečeno.

Za kraj, ostavljen je švedski bend i moji stari drugari No Fun At All, melodični punk bend, star i dobar kao vino i direktan krivac za popularizaciju tog pravca ne samo u Švedskoj, nego i u ostatku Evrope, 90-tih godina prošlog veka. Kreću oprezno sa Invitation, Standed, Perfection, In A Rhyme, Pleasure is to be insane.

Ingemar Jansson je iskusni pregalac, skromni čovek koji uvek stoji na nogama. Sećam se svojevremeno kad su na zakazane intervjue na PRH-u dolazili sa suprugama i decom, i to je svima bilo čudno, a oni – porodični ljudi, prava gospoda… Kroz vremensku vožnju i povratak u prošlost voze nas na sredini nastupa Master Celebrator, Spirit, Wow and I Say Wow, Should Have Known, a u finišu nastupa čuo se i novi singl It’s Not A Problem, Strong and Smart, Suicide Mashine, Where’s the Truth, Catch Me Running i na kraju Believers. Zato smo i tu, gde jesmo, jer verujemo…

Sreda 10.8.2022: 2. dan

Polako sam se vratio u život, još uvek pod snažnim uticajem lekova protiv prehlade. Jedva sam i u hostelu izašao na kraj sa klima uređajem, i malo je falilo da dođe ili do međunarodnog incidenta, ili da uređaj bude bačen sa 1.sprata hostela, o čemu je uredno obaveštena menadžerka hostela. Sad bar ima zašto da prevrće očima. Bolji od drugih na beach stageu tog dana bili su slovenački Odpisani, koji su „…isti kao Exploited, samo sa razumljivijim vokalom…”. Na prvo slušanje, odmah se oseća višedecenijsko iskustvo, ali za mene ipak najveće iznenađenje su bili Direct Hit iz Milvokija. Postoje tako neki bendovi koji su sticajem okolnosti prošli pored mene, ili sam ih kasno otkrio, a Direct Hit su jedan od njih. Takođe stara škola, ne po muz.stilu koji neguju, već po godinama koje imaju u odnosu na mlađe kolege. Zato uopšte ne čudi što su Nick Woods, Devon Key i ostali uradili na beach stageu, i to je najmanje za klasu veće od svih ostalih bendova jer su svoj muz. izraz uklopili u prirodni ambijent i okruženje na pravi način, ali čudi šta takav bend radi na beach stageu. Devon Key je posebna priča za sebe, smešan je ko crtani film, ali samo zato što on to tako hoće. Imaju basistkinju koja baš fino rilja po basu, sing along pevanje, gde sve vokale zapravo i ne možeš pohvatati jer ne zna se ko bolje peva. Njihov nastup mi govori da ćemo se još ćerati sa ovim bendom, verovatno na glavnoj bini PRH-a u budućnosti. Tačno u 19.00, program na mejnu otvorio je slovenački sastav Odprava Zelenega Zmaja, koji je bio uvod u to veče.

Lagwagon voli PRH, PRH voli Lagwagon. Iskreno, čini mi se da sam gledao njihove mnogo bolje nastupe jer je bilo manjih problema sa zvukom na bini, ali ko njih voli, dobri su mu i u unplugged varijanti. A najčešće je dovoljan i samo Joey Cape sa gitarom.

Nakon promene apsolutno cele bine (menjali su čak i kablove za monitore i celokupan monitoring sistem sa svih strana), na glavnu binu PRH-a 2.2 izlaze Flogging Molly.

Nastup počinju sa Drunken Lullabies, John L. Sullivan, Selfish Man, spuštaju tempo sa These Times have Got Me Drunk, Tenement Square, verovatno nepotrebna najava na A Song Of Liberty, pa nas voze na Tobacco Island, The Croppy Boy’98, nekako smo se svi našli na Devil’s Dance Floor, Crushed, pa sentiš If I Ever Leave This World Alive, What’s Left Of The Flag i glamurozni završetak uz Seven Deadly Sins. Matori Dave King drži sve pod svojom dirigentskom palicom, a njega slušaju svi ko učitelja. Meni je ipak najzanimljiviji basista Nethan Maxwell koji je imao svoj prednastup sa PRH ekipom na stejdžu, gde se baš popilo u ekstra raspoloženju, pa me pomalo čudi kako dječarac svira ludačke ritmove kao brzi voz, dok sa druge strane Dennis Casey svira paklene rifove na svojoj gitari, harmonikaš Matt Hensly daje poseban šmek, dok srce staje kad Bridget Regan, supruga Dave Kinga prevuče gudalom preko žica svoje violine. Flogging Molly su uživo Los Angeles finest. Količina alkohola koju ova gospoda mogu da popiju i o kojoj pevaju u mnogim svojim pesmama jednaka je njihovom celtic punk izrazu. Ako je imenilac moć muzike koja se oseća u potpunosti na zvaničnim nosačima zvuka, brojilac mora da je uživo – fantastični praznik za uši. Sve je to jednako razlomku koji kaže da sedmočlana postava jednostavno mora da zvuči perfektno, jer samo najbolje je dovoljno dobro. Samo zamislite sliku publike…

Četvrtak, 11.08.2022: 3. dan

Pretposlednji dan festivala je oduvek bio predviđen za najbolje koncerte i žurke na svim binama, ali uvod u tzv. ska dan ( najviše bendova tog pravca ) priredili su pre svega beach stage bendovi. Zato P.O. Boxu nije bilo teško da sa svojom 2 tone ska / ska punk svirkom privuče publiku na prvo pojenje ispred bine, dok su Abraskadabra furiozni ska punk bend, nastavljač praznika žanra tog dana, uspeli su još malo pa da sruše binu od količine ljudi na istoj, u toku svoje poslednje pesme. Sjajno. Grešna bi mi duša bila da ne pomenem i The Decline – australijski pank bend u fazonu Fat Wreck Chords bendova i naročito kad videh The Rocket. Smisleno odeveni da valjda sami zaključimo odakle su, (istini za volju samo je klavijaturista bio u kompletnom odevnom fazonu Angus Janga sa onim kratkim pantalonicama), ali da nisu insistirali, teško bi bilo ko provalio odakle su jer sviraju kalifornijski pop punk, sing along pevanje, sjajni bek vokali i samo bas gitara koja daje onu preko potrebnu sirovost za beach stage. I na kraju odličan nastup benda Make war. Stvarno, gledajući sveobuhvatno najbolja beach bina bila je u četvrtak, što je i najbolja najava za dešavanja na mejn stejdžu pretposlednjeg dana festivala.

Svirka švedskog sastava Baboon Show, naročito teško je pala muškoj populaciji, jer pevačica Cecillia Bostrom tako slobodno igra na kartu svog seksipila, dosta vremena je u publici na rukama svojih obožavalaca, ali je plavuša basistkinja Frida Stahl mnogo mirnija, i ne napušta glavnu binu tek tako tokom nastupa. Hakaan Sople i izgleda kao Turčin, sa onim brčićima takođe bi mu legla i uloga vozača kamiona, fali samo peškir, a bubnjar Niclas Svensson kao da je izašao iz 1977. Svirka od starog hard roka do old school pankeraja uz screaming vokal i veoma dobar scenski nastup Cessilije. Odlično.

Nikad nije lako da izađeš na binu posle prethodnika koji su baš dobro prošli, a to su na svojoj koži iskusili i Misconduct. Prošli put ih gledah na Exitu pre mesec dana, čini mi se malo bolji nastup nego ovo na PRH-u. Veoma su oni aktivni, seju samo pozitivne poruke, ne zvuči to uopšte loše kad su u pitanju studijska izdanja, sviraju na gro festivala i klupskih koncerata, ali lično uživo mi baš tu nešto fali. Izgleda da se sa mnom ovog puta složila i publika PRH –a.

Zebrahead – avetinje iz Kalifornije. Posebna zanimljivost kod ovog benda je ta što nikad nisu bili na Fat Wreck – u ( o, pa da li nešto tako postoji? – prim.aut.), i ovo je od početka pravljeno da bude veliko. Iako imaju svog posebnog koktel majstora na bini koji peva pozadinske vokale i jedan je od dvojice zaduženih za podizanje mase, Zebrahead u svojoj sjajnoj živoj produkciji kombinuju alternativni rok, pankeraj, hip-hop, malo ima i metala, brka Dan Palmer iz Death by Stereo se uglavnom stara za gitarske solo deonice, i lično me podsećaju na širi dijapazon bendova, od Rise Against iz najboljih dana do Beatsteaks-a. Chuck Robertson i rekao bih tribute to Mad Caddies.

Biću vrlo objektivan i reći da su Mad Caddies iz Južne Kalifornije verovatno najoriginalniji sastav koji postoji sa muzičkom zaostavštinom u kojoj je mix reggea, pankroka, rocksteady-ja i ska zvuka sa pravom atmosferom diksilenda. Neposredno pred sam PRH 2.2 do nas su došle razne priče, ali ne o njihovom klasičnom raspadu, već o napuštanju i izlasku ostalih članova iz benda, zbog navodnih nepromišljenih Chuck-ovih poteza. Ma šta je istina, Chuck-u nije trebalo mnogo vremena da nađe zamenu, i ovi momci koje je našao očito završavaju posao, ali to nisu Mad Caddies-i. Odnosno, po njemu izgleda da jesu, ali deo šire porodice. U Tolminu ovog puta nije bilo te prepoznatljive energije koja ih je uživo krasila u prošlosti, ili je to samo prvi utisak jer u ovom sastavu sviraju jedan od prvih koncerata zajedno. Ko njih voli, on ih voli u bilo kom sastavu. Ako je pevač tu, nikad nije bilo većih problema za opstanak bilo koje muzičke forme, jer publika uglavnom bend i poistovećuje sa njim. I možda je Chuck malo teži kao čovek, al je i autor velikog broja vanvremenskih hitova, pa ćemo ovom nastupu progledati kroz prste, mada je i ovako to bilo više nego solidno, ali šta da radimo kad smo navikli na najbolje od njega.

Sve ovo je bilo samo zagrevanje za trenutno najaktuelniji svetski muzički sastav u ovoj vrsti muzike The Interrupters.

Danas je u Evropi i u svetu tolika pomama za njihovim najnovijim izdanjem i njihovim koncertima, i to vam je otprilike kao nekad u vreme Beatles-a. Dovoljno je videti samo Billbordovu top listu, po raznim kategorijama. Ne znam koliko znate bendova koji su zapravo porodično preduzeće, a Interruptersi to zaista i jesu, jer trojica braće Bivona, čini ritam sekciju, dok je dražesni ženski skočko Aimee Allen sa predivnim glasom, zaštitni znak benda. Taj njihov ispolirani ska – punk zvuk i uživo je bez premca. Još jedan iz plejade Los Angeles finest bendova svoj šou počinje sa Take Back The Power, Title Holder, Judge Not, On A Turntable. U publici je ushićenje, svako iz publike želi da dodirne i zapeva sa Ejmi, dok ona trči sa jedne na drugu stranu bine, i teško je uhvatljiva čak i za kamere, što je za obezbeđenje dodatni problem, jer to znači da moraju svi vreme da budu maksimalno skoncentrisani, bez mogućnosti ikakvog odmora. Muzika je ko sa cd-a, nema improvizacije, sve je to navežbano do perfekcije, sa sjajnim scenskim nastupom i fidbekom. Gitarista Kevin Bivona uglavnom komunicira sa publikom u najavi između pesama, a Interruptersi dalje ređaju hit do hita. She’s Got Arrested, In The Mirror, novi aktuelni singl Raised By Wolves, za trenutak spuštaju ključajuću atmosferu sa Got Each Other, Easy On You, Jailbird, i mašala, opet prebacuju u 5.brzinu i ulaze u poslednju trećinu svog nastupa sa A Friend Like Me, By My Side, Sorrow (Bad Religion), Gave You Everything, Family i She’s Kerosene. Na poslednje 2 pesme publika je očekivano na prvom stepeniku glavne bine u očajničkom pokušaju dolaska do muzičara, jer kulminacija, samim tim i razdraganost i adrenalin su na maksimumu. Nesvesnost je u stvarnoj magiji trenutka, ali obezbeđenje na jedvite jade uspeva da publiku onemogući i stvori uslove da se bend nesmetano povuče sa bine. Ogromna većina The Interrupters evropske turneje je rasprodata, ali ako na volšeban način uspete da dođete do karte za njihov koncert, obavezno pogledajte ovaj bend jer to radite svakako u najboljem mogućem trenutku. Videćete i sami o čemu vam govorim.

Petak, 12.8.2022: 4. dan

Taman sam pomislio da će ove godine PRH proći bez kiše, ali poslednji dan me je demantovao. Ako ne znate praktično kako u Tolminu pada kiša, voleo bih da to nikad i ne saznate nespremni, ali bukvalno to vam je kao da vam neko sipa kofu vode na glavu, i to je poslednjeg dana trajalo 3 sata, od 12.00 – 15.00, a time je kiša poremetila satnicu predviđenih bendova na beach stageu. Za kišu ovakvog kapaciteta ne pomažu kišobrani, kabanice i ostala zaštitna sredstva, ali jedino dobro što je kiša tog dana napravila je što je natopila deonicu famoznog puta koji se pravi, koji je nasipan sitnim kamenom, a kroz taj put se inače dolazi na mesto festivala, i to se nekako baš dobro uklopilo, jer nije bilo prašine. U petak u 15.00 sam imao zakazan intervju sa Chaserom u vip/press room – u, pa i ne znam šta se u tom vremenu dešavalo na beach stageu, jer realno nisam u isto vreme mogao da budem na 2 različita mesta. Ogromna buka se stvorila u javnosti nenadanim otkazivanjem nastupa na PRH – u i ostatka evropske turneje benda Bad Religion zbog porodičnih problema, koji je bio predviđen za petak kao jedan od headlinera festivala, i uzalud je bio pokušaj organizatora da u tih par dana nađu bilo kakvu adekvatnu zamenu, što se ispostavilo kao nemoguća misija (stvarno je nemoguće naći zamenu za Bad Religion), pa se pribeglo varijanti b. Najpre je poslednji dan na glavnoj bini otvorio Chaser. Svakako je nezgodno da se poslednjeg dana otvara glavna bina, jer ne samo da su posetioci umorni, nego su neki otišli i kući, pa sve to uslovljava da ljudi ne dolaze na prvi bend, i to nepisano pravilo važi i za naše prijatelje iz ovog sastava. Njihov melodični punk – rok i sjajnu svirku u kojoj su momci dali sve od sebe, nije videlo baš previše ljudi, ali je ostavljeno srce na terenu, bez obzira na količinu ljudi ispred bine, što je uvek i najbitnije. Slična i možda malo bolja situacija je bila sa Belvedereom koji su nastupili odmah nakon toga. Lično pamtim mnogo jače nastupe benda Anti – Flag iz Pitsburga na PRH – u nego što je bio ovaj. Jeste, bili su tu i Die For The Government, Brandenburg Gate, i Fuck Police Brutality i This Is The End, ali čak i medley, tj. mix tudjih najvećih punk hitova na kraju u jednoj pesmi ( Should I Stay… / God Save The Queen / Rise Above / Fall Back Down / If The Kids Are United / She / Sheena is a Punk Rocker) mi je bio nekako… osvežavajuće gorko. Kad se samo setim njihovog nastupa na istom mestu iz 2018.g., dovoljno je što ću reći što je bubnjar sa svojim dobošem sišao u publiku i tamo odlupao celu pesmu. No, izgleda da je to bilo ipak neko drugo vreme. Kad smo već kod prošlosti Circle Jerks su praočevi hardcore punka. Lično mi je bio prilično neverovatan osećaj sve vreme dok sam razgovarao sa legendarnim Greg Hetsonom, koji je ipak najpoznatiji po svom radu sa Bad Religion.

Što se tiče mene ja srećan i zadovoljan, iako je Keith Morris svojom pričom između pesama kao da je u nekom rtv šou programu mnogima išao na nerve, (a on samo edukovao mladje generacije), no šta da se radi što neko reče kad su Circle Jerks planirali za PRH 32 pesme, a pesme su im po minut i po – dva. Mora čovek da popuni prazan prostor. Dobro, bila je tu Under The Gun, Trapped, čuvena Wild In The Streets, kao i Leave Me Alone, Beat Me Senselles, High Price On Head, međutim statičnost Keith Morrisa koji ima 67 godina, stvorila je kod omladine drugu sliku. A i potpuno druga priča je u pitanju koju treba poštovati zbog godišta proizvodnje i svega onog što su Circle Jerks značili nekad u prošlosti, a koncertno su i dalje aktivni. I na kraju Pigs Parliament, uz pažljivo birane goste na vokalu, pokušali su da nadomeste izostanak planiranih Bad Religion. Verovatno to i nije bio njihov klasičan zadatak, ali je breme odgovornosti i sticaj okolnosti bio takav da se stvori realan pritisak i ne znam kakva nerealna očekivanja, ali su to Pigs Parliament lagano gurnuli u potpuno drugi plan i napravili neviđenu žurku uz hitove Misfitsa, Pennywise, Nofx, Rancid, Bad Religion. Publika u karnevalskom raspoloženju, na bini su osim njih i organizatori PRH-a, koji su okruženi svojim ljudima, iz raznih sekcija, od multimedije, do tehničara, volontera i obezbeđenja. U emotivnom govoru svi dobijamo potvrdu da PRH ostaje tu gde jeste, a tu je bila i slavljenička torta kojom je obeleženo prvih 10 festivalskih godina… Živeli gospodo, i da trajete još 100 godina. Ovi ljudi zaista imaju na šta da budu ponosni. Stvorili su možda čak i stvarno monstruma iz reke Soče, jer godinama prisustvujemo jednom od najačih evropskih i svetskih muzičkih festivala, na kom sve funkcioniše besprekorno.

U 5 dana sve je bilo na očekivano maksimalnom nivou. Sve ovo je odrađeno u posebnom psihološkom trenutku, ne samo zbog kovid pandemije, već i dodatno otežano trenutnom ekonomskom krizom zbog rata u Ukrajini, i onda je to ipak mnogo drugačija priča nego ranijih godina i kad su u pitanju i posetioci, i izvođači. Zato se posebna počast treba odati organizaciji i zbog samog PRH kampa, prodajnih štandovima sa hranom, merč-a, raznih štandova izdavačkih kuća sa pločama i cd-ovima, vip/press, backstage i afterparty zona, akustik, beach i main stage funkcionisali su kao sat, nigde greške nije bilo. Sedma sila je putem mailing liste dobijala pravovremene informacije o zakazanim intervjuima, najmanje 24 časa unapred, svi ostali posetioci putem PRH aplikacije obaveštavani redovno o svemu potrebnom u vezi festivala. Obični radnici, volonteri i tehničari zvuka na binama se baš naročito i ne vide, a šta nisu samo radili za to vreme, svih ovih godina, to samo oni znaju.

Samo tonskim tehničarima na bini je osnovni zadatak promena izgleda cele bine u smislu promene kutija, pojačala, bubnjeva, celokupnog monitoring sistema na bini, najviše na svakih sat vremena. Sve to neko treba da postavi, ozvuči posebnim mikrofonima (svaki bend ima svoje mikrofone) i odveze svih 5 dana, ispred i iza svakog benda. Zvanični fotografi i kamermani festivala su posebni artisti, koji se snalaze kako je u trenutku moguće, često izloženi vrlo opasnim situacijama, ali em što prate izvođače i publiku, mnogi od njih i završe na rukama publike u tzv. crowdsurfingu. Najveće blago festivala je ljubaznost obezbedjenja festivala koje je i ove godine na najvišem nivou u svetu. Jednostavno je nemoguće zaobići činjenicu da organizacija muzičkih festivala u Tolminu, (osim PRH-a, tu je i Overjam Reggae, festivali elektronske muzike, do ove godine bio je i Metaldays, kao najveći od svih) tom predivnom malom gradiću sa 4000 stanovnika, značajno utiče na i sam karakter tog slovenačkog naroda. Mora se, kao olakšavajuća okolnost za prilike u celoj Sloveniji, navesti utisak da je u njih briga za njihovu kulturu i nije baš toliko jednostrano i neravnomerno raspoređena, nije baš toliko inferiorna u sudaru sa šundom, kičom i stranputicama, i nije opterećena infantilnim pomodarstvom i svojevrsnom samodovoljnošću kao u ostalim eks – jugoslovenskim državama…Oni to najbolje znaju. I zato traju. Ovaj – utisak, nema snagu argumenta. Reč može da bude samo u uverenju da istina nije daleko od – utiska. Vidimo se i sledeće godine, u isto vreme, na istom mestu. Najbolji mini punk festival u Evropi Punk Rock Holiday 2.3. čeka na nas!

Tagovi: Punk Rock Holiday