Datumar: Rođen je Đorđe Balašević najbolji drug večnosti

Đorđu Balaševiću, najboljem kantautoru ovdašnjem, bilo je suđeno da se rodi u Novom Sadu, baš na današnji dan 11. maja 1953., u njemu provede ovozemaljski telesni vek i u zvezde ode 19. februara 2021.

Đorđe je, što je malo poznato, prvi Balašević. Njegovi su se do rata 1941. prezivali Balašev, pa ni on sam ne zna vuče li korene od Rusa ili Rumuna, ili pak nekog sasvim trećeg naroda. O tome Balašević kaže: “Sigurno je da tada u porodici nije bilo Mađara, no moj se deda Đoka, koji je iz nekih razloga bio veliki pravoslavac, stalno se bojao da će ga Mađari pomađariti, te je 1941. otišao k matičaru i pazario ovo -ić. No, kako nam se sudbina zna narugati, moj se ćale Jovan zagledao u moju majku Veroniku Elviru Matildu Dolenec, napola Mađaricu, napola Hrvaticu, kako je moj deda izračnao. Tako ja imam mađarske krvi protiv koje se moj stari toliko borio, no mislim da je sudbina od mene napravila sasvim dobar mišung.”

Kako su u porodici generacijama svi imali sinove jedince, Đorde nije imao mnogo rodbine, osim majčinog brata Tomislava, koji je umro ubrzo po Đorđevu rođenju. Smatra kako to i nije loše jer im barem niko nepozvan nije mogao banuti u kuću za praznike, a i s darovima je uvek dobro prolazio i o tome kaže:

U porodici su se slavili svi sveci, i najteži udarac za mene bi bio kad bi pravoslavni i katolički Uskrs padali na isti dan, jer nisam mogao biti na dva mesta istovremeno. Glavne darove dobivao sam od dede Đure Doleneca i bake Ilone koji su bili vrlo galantni, iako su ih deda Balaš i baka Milanka pokušavali pratiti koliko su mogli. Često mi je deda znao pričati i promrsiti: “Šta si dobio od njih?”, kako bi se mogao barem malo ravnati. Stvarno mogu o svojoj porodici reći sve najlepše, iako svi već oru nebeske njive. Majka mi je umrla 1980, dok sam bio u vojsci, a stari 1987. i mislim da bi umro s malo više smeška, da je mogao doživeti još koju godinu. On je, naime, bio dete iz dobre kuće, studirao je arhitekturu u Pešti i, eto, umro je prepadnut u uverenju da je socijalizam i komunizam sistem koji će vladati svetom. Ponekad mi je zbog njega žao, ali opet, da je morao doživljavati sve ove stvari koje mi doživljavamo, možda bi po malo umirao svaki dan.

Iako je imao za to vreme vrlo napredne roditelje i majku koja ga je upućivala na poeziju i prve knjige koje je valjalo pročitati Đorđe je imao, baš kao u svojoj pesmi, podosta problema u školi. Đorđe je taj period ovako opisivao:

Istina je da sam jednom izbačen iz gimnazije, ali nisam baš, kao u pesmi, padao tri – četiri puta. Naime, koliko god sam posle bio tolerantan, toliko sam u pubertetu bio incidentan igrač, morao sam da oponiram profesorima. Najveći su mi problem bili neopravdani časovi u proleće. Imao sam bicikl i čim bi se pojavilo sunce u maju, seo bih na njega i otišao na Dunav, na pecanje. Imao sam u to vreme prijatelja, Joea Taylora, ginekologa iz Gane, koji je, valjda iz verskih razloga, jeo mnogo ribe. Kako ja tu ribu nisam smeo da nosim kući, jer su svi mislili da sam u školi, s Joeom sam sklopio svojevrsan deal: ja njemu ribu, a on će mi pisati opravdanja. I zaista sam imao opravdanje za 80-ak časova. Međutim kad su mog oca nazvali iz škole da to provere, on je začuđen rekao: “Ne, pa on nije bolestan, on ide u školu!” I tako me, zapravo, on i izbacio zbog svog shvatanja pravde i poštenja. To vam je ta generacija “kako-se-kalio-čelik”. Ja sam tu školu ipak završio, posle sam čak upisao fakultet, postigao izuzetan prosek, a onda snimio “U razdeljak te ljubim” i prestao da idem čak i na famozne igranke u holu novosadskog fakulteta. Čitao sam mnogo knjiga, ne onih za lektiru već knjige koje bi mi preporučila majka. Od nje sam, verovatno povukao tu sanjalačku crtu. Jer, Balaševići su mnogo prizemniji, čestiti, vredni trgovci i od njih sam nasledio samo visoki krvni pritisak.

Dobri dečko Balašević gimnaziju je napustio u trećem razredu pa je ispite polagao vanredno. Nakon završene srednje škole upisao je geografiju na Prirodno-matetamičkom fakultetu jer, po sopstvenom priznanju, na prijemnim ispitima nije bilo matematike. Osnovna ambicija u srednjoj školi bila mu je da postane – fudbaler. Ali kada je kao sedamnaestogodišnjak ležao bolestan, pojava jedne muve u sobi inspirisala je Balaševića da napiše svoju prvu pesmu “Otkud muva“. Zatim je počeo da piše prepeve stranih hitova za emisiju Muzički klub, a s prijateljem koji se “snalazio” na gitari, otpočeo je i zajednički rad.

Godine 1977. pristupio je akustičarskoj grupi Žetva s kojom je septembra te godine snimio neobavezan tango “U razdeljak te ljubim“. Pesma je preko noći postigla ogromnu popularnost tako da je singl prodat u 700.000 primeraka.

Žetva se vrlo brzo počela pretvarati u festivalsku grupu strpanu u orkestarske aranžmane, pa ih početkom 1978. godine Balašević napušta i s Vericom Todorović osniva Rani mraz. Budući da se nisu rastali kao prijatelji, novu grupu je nazvao inspirirajući se sibirskom poslovicom: Ako se nadaš dobroj žetvi, čuvaj se ranog mraza. S pjesmom “Moja prva ljubav” grupa Rani mraz učestvuje na festivalu Opatija 78.

Tokom te godine Rani mraz izbacuje seriju hit singlova, meteroskom brzinom osvajaju tržište i postižu impresivne tiraže. Balaševićevi osećajni tekstovi i jednostavne melodije donose osveženje na posustaloj zabavnoj sceni, a predstavljaju i dobru spregu s pop muzikom. Uoči snimanja pesme “Računajte na nas” pridržuju im se bivši članovi grupe Suncokret – Biljana Krstić i Bora Đorđević. Zahvaljujući drugačijem tretmanu revolucije u odnosu na uobičajene soc-realističke pesme “Računajte na nas” ubrzo biva promovisana u generacijsku himnu koja se troši u svakoj pogodnoj prilici.

Posle dva meseca rada s Ranim mrazom u leto 1978. godine, Bora Đorđević napušta grupu svestan razlike u autorskom senzibilitetu između njega i Balaševića i formira Riblju čorbu. Uoči snimanja debi albuma grupu napušta i Verica Todorović. S ploče se izdvajaju pesme Sve je dobro kad se dobro svrši, Mnogo mi znači to, Neki novi klinci i Drago mi je zbog mog starog. U njima se ostvaruje kompletan okvir formule za Balaševićevu budućnost: nostalgija, nežne slike i baladičnost uz razrađenu fabulu. U leto 1979. godine Balašević i Biljana Krstić nastupaju po Jugoslaviji, a prati ih grupa Neoplanti za koju Balašević povremeno piše tekstove. Na koncertima, između pesama, Balašević drži duge monologe na aktualne teme, kao što je susret s fantomskim vozačem Porschea na beogradskom trgu Slavija, a neizbežna je i proširena verzija “Snaše na salašu” koja poprima karakter duhovite monodrame. S njim se na nekim svirkama pojavljuju pesnici Mika Antić i Pero Zubac. Na festivalu Split 79 Balašević osvaja prvu nagradu pesmom “Panonski mornar“. U septembru 1979. godine svoju popularnost potvrđuje na osam rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. U to vreme Zdravku Čoliću daje pesmu “Zbog tebe” i neke tekstove za album Srebrnih krila – “Sreo sam ljubav iz prve pjesme“. Krajem godine izlazi album “Odlazi cirkus” i to je posljednja ploča pod imenom Rani mraz.

Početkom 1982. godine Balašević objavljuje album “Pub” kojim zvanično započinje solo karijeru. Ploča opet beleži uspešne pesme: Boža zvani Pub, Pesma o jednom petlu, Lepa protina kći i Ratnik paorskog srca. Zimu s 1982. na 1983. godinu provodi na turneji i prvi put rasprodaje beogradski Sava centar. Polovinom januara 1983. godine objavljuje dugosvirajući “Celovečernji The Kid“. Naredni LP “003” donosi nove hitove: Slovenska, Al’ se nekad dobro jelo, Badnje veče i Olivera. Naredni album “Bezdan” Balašević radi s ekipom koja će mu ubuduće biti redovna studijska i koncertna potpora. LP producira Đorđe Petrović, a za aranžmane je zadužen pijanista Aleksandar Dujin.

Na duplom živom albumu “U tvojim molitvama – balade” našli su se snimci s uspešnih koncerata u Zetri (Sarajevo, novembar 1986.), Ledenoj dvorani (Zagreb, novembar 1986.), Sava centru (Beograd, decembar 1986.), Studiju M (Novi Sad, maj 1987.) i Šalati (Zagreb, juli 1987.). Uz snažnu potporu publike Balašević je otpevao neke od svojih najupečatljivijih balada, a jedina nova pesma “Samo da rata ne bude” snimljena je u studiju uz pomoć dece iz vrtića Sonja Marinković i osnovne škole Đ. Natošević.

Sličnom muzičkom linijom Balašević nastavlja na ploči “Pantha rei“. Tako u pesmi “Soliter” analizira političko-nacionalno stanje u tadašnjoj Jugoslaviji. LP “Tri posleratna druga” koji je dobio podnaslov “Muzika iz istoimenog romana” snimaju 1989. godine Dujin, basista Aleksandar Kravić i muzičari iz Rijeke, gitarista Elvis Stanić (ex Linija 32, Denis & Denis, Dr Doktor) i bubnjar Tonči Grabušić. Na toj ploči Balašević se pozabavio karikiranom rap formom u pesmi “Sugar rap (Proces difrencijacije u kombinatu za proizvodnju i preradu šećerne repe)“. Na snimanju ploče “Marim ja…” pored redovnih saradnika, u novosadskom studiju juna 1991. godine učestvuju Davor Rodik (pedal steel gitara), Nenad Januzović (udaraljke) i Josip Kiki Kovač (violina).

Početkom rata Stanić i Grabušić prekidaju saradnju s Balaševićem i 1991. godine pokreću jazz rock sastav Elvis Stanić group. Ratne godine Balašević provodi sklonjen od javnosti i mobilizacije budući da vojne vlasti pokazuju veliku volju da ga pošalju na front, tako da za Novu 1992. godinu iz sasvim razumljivih razloga ne dolazi u Sava centar na svoj tradicionalni novogodišnji koncert. Istovremeno, zbog odbijanja da pođe u rat, Balaševićeve pesme su prećutno zabranjene na državnom radiju i televiziji.

CD “Jedan od onih života…” snima krajem 1993. godine. Ploča donosi optimistički hit “Ja luzer?“, ali i pesme inspirisane ratnim tragedijama “Čovek sa mesecom u očima” (posvećena u ratu razrušenom Vukovaru) i “Krivi smo mi“. U isto vreme objavljen je CD “Najveći hitovi” na kome su pesme iz perioda od 1986. godine i sam Balašević ih je odabrao za kompilaciju. U to vreme njegovi koncerti postaju prava javna čistilišta, budući da su nosili vrlo oštre, ali duhovite priče s jasnim opozicionim stavovima. Posle duže pauze CD “Na posletku” objavljuje početkom 1996. godine. Nove pesme Regruteska, Namćor, Drvena pesma i Dođoška snimljene su uglavnom na akustičnim instrumentima uz učešće orkestra Sveti Đorđe, a upotrebljeni su fagot, oboa, truba i violina koje verno dočaravaju atmosferu Balaševićevih stihova.

U Sava centru, svom tradicionalnom prostoru, Balašević je započeo s četiri nastupa koje je održao u oktobru i novembru 1992. godine. Prvobitna ideja je bila da tokom godine nastupa jednom mesečno i da publici uz svirku nudi i redovne komentare. Kako su prvih šest nastupa bili vrlo uspešni, došlo se na ideju da organuje novogodišnje koncerte što je, najviše zahvaljujući publici, pretvoreno u tradiciju. Ti koncerti su svake godine izazivali sve veći interes, tako da je Balašević u zimu ’96./’97. godine imao deset rekordnih rasprodatih svirki, te je zaključno s tom serijom u Sava centru nastupao oko osamdeset puta. Od 1994. godine Balašević povremeno drži koncerte u Sloveniji gde postiže veliki uspeh. Na te koncerte dolazi uglavnom publika iz Hrvatske. Pesma “Sloboda-ne” koju je snimio još u jesen 1992. godine, prvi put je zvanično objavljena na kompilacijskom disku “Nas slušaju svi, mi ne slušamo nikoga!” (Radio Index 1997.) objavljenog povodom građanskog protesta koji se desio u zimu ’96./’97. godine. U Sloveniji je objavljen uživo CD “Da l’ je sve bilo samo fol?” snimljen na koncertu održanom 6. decembra 1996. godine u Mariboru. Godine 2000. objavljuje CD “Devedesete“.

Uprkos svim uspesima Đorđe dugo nije imao podršku roditelja:

Kao i prema svemu drugom, moji su roditelji i prema muzici imali jasne stavove. Smatrali su da se muzika uči odmalena, prvo sedam godina klavira, pa pevanje… čak i mnogo godina posle, kad sam već imao nekoliko zlatnih ploča, ćale bi tvrdio kako tambura nije pravi način da se zarađuje za život. Posle je otišao u Budimpeštu za turističkog predstavnika, pa više nije mogao pratiti što se ovde događa. Kad bi mu rekli da sam pobedio na nekom festivalu, govorio bi: “Sine, sve će to proći kako je i došlo. Gledaj ti ovo od čega ćeš živeti.” Jedan dan u Budimpeštu je došla neka ekskurzija iz Dubrovnika i on je bio zadužen da ih primi i pokaže tamošnje znamenitosti. Neko ga je pitao ima li on kakve veze s onim Balaševićem. “S kojim Balaševićem?”, pitao je u čudu. Pa, s Đorđom, rekoše mu. “Imam veze, ja sam mu otac!”, odgovorio je još sav u čudu. Deca su se nešto došaptavala i u jedan glas zapevala “Neke nove klince”. Posle mi je u čudu pričao: “Oni su svi bili tamo i svi su znali tvoju pesmu.” Mislim da me od tada ipak malo drukčije gledao iako me do kraja života pokušao uveriti da mi je budućnost u zvanju profesora geografije. Veoma mi je nedostajala roditeljska podrška, ali možda se baš iz inata izbrusio moj talent, iz neke podsvesne želje da se dokažem, skrenem na sebe pažnju. Moji roditelji nisi bili ni na jednom mom koncertu i do dana današnjeg uvek za njih imam dva prazna mesta.

Svoju suprugu Olju upoznao je na igranci:

Tada mi se dogodilo nešto čudno: dotad sam svim devojkama, posmatrajući ih kako prolaze, zabacuju glavu, sklanjaju šiške s čela, dodavao neke osobine i zaljubljivao se svaki čas da bih mogao napisati pesmu. Na kraju se sve svodilo na razočaranja jer, kad bi ih upoznao, shvatio bih da sam ih smatrao boljima nego što su bile. Medutim, Olja me sve više uvlačila i što sam je više poznavao, sve više mi se sviđala.

Međutim, priseća se:

Olja je baš kao u pesmi došla tiho, nezvana, sama i ostala u meni zauvek. Bila je siromašna studentica iz studentskog doma, reprezentativka u gimnastici. Pre studija živela je s majkom u Zrenjaninu, doslovno ispod mosta koji je bio ograđen s obe strane, a u Novom Sadu preživljavala je uglavnom skupljajući hranu po samouslugama kad bi Podravka radila degustacije. Iako su nas novine barem sto puta rastavljale, nikad nismo bili odvojeni duže od dva dana, osim kad bih imao koncerte daleko od Novog Sada. Ljubav mi se dogodila u doista teškom razdoblju života: majka mi je bila teško bolesna, trebala mi je biti objavljena nova ploča i svi su čekali da to bude nešto loše, bilo je vreme da krenem u vojsku. S Oljom sam mogao provoditi sate i sate u razgovoru i šetnji. Kad bih pak otišao nekud bez nje, svako malo bih pomislio – Bože, što mi nedostaje to stvorenje! Zadnje leto, pred vojsku, krenuo sam na more. U Umagu sam s recepcije hotela Koralj nazvao Olju i pitao je: Olja, reci mi odmah, hoćeš ili nećeš?. Nije stigla ni odgovoriti, a ja sam već seo u svoj Golf, zaboravio letovanje i bez prestanka vozio do Zrenjanina. Od tada se nismo razdvajali.

No, pre venčanja Đorđa je čekala vojska, koju je odslužio u zagrebačkoj kasarni Maršal Josip Broz Tito, popularno tada zvanoj – Maršalka ili kako se danas zove vojarna Croatia. O vojsci će reći:

Bilo mi je strašno zbog toga jer je bilo dovoljno preći jednu plavo – belo – crvenu rampu, pa da prestanu vrediti svi zakoni normalnog sveta. No i to je lakše prebrodio kad mu se u decembru 1980. rodila kćerka Jovana, a u maju sledeće godine se i oženio. Tako je svako malo dobivao sedam dana dopusta. Venčanje Đorđa i Olivere je bilo posve neformalno. Olivera je bila u belim čizmicama, a Đole u farmerkama i prsluku. Ubrzo se rodila i druga kćerka, Jelena. Sredinom 1990-ih Đorđe će ponovo postati otac, rodiće se sin Aleksa. Iako tvrdi da je feminist drago mu je što ima sina jer kaže da mu je već dosadilo da kupuje crvene haljinice i lutke.

S obzirom na njegovu specifičnu pojavu na jugoslavenskim prostorima zanimljivo je pročitati šta je o onom, za sada, poslednjem ratu na ovim prostorima i tome kako se on odrazio na njega govorio Balašević:

Ja sam čovek koji može primiti mnogo ljubavi, ali lako osetim i negativnu energiju. Devedesetih godina na nekim koncertima, iako su prošli sasvim korektno, nije bilo one hemije, čarolije između mene i publike koju sam ranije uvek osetio. Znao sam da nešto nije u redu. Uplašio sam se da bi to moglo loše završiti. Zategnutost je bivala sve očitija, dok jednom u nekom gradu, u podne, pod suncem, uz plavu boju mora, nisam čuo kako meni i mojim muzičarima neko psuje srpsku majku. Jedino što sam znao, da rat nisu započeli moji prijatelji, znanci koje sam sretao putujući po prostorima bivše države, već neki drugi, zbog ‘viših ciljeva’, a ja nemam prava govoriti o tome. Kad su počele sve one gužve, pokliči, barikade, pokušao sam ostati miran. Znao sam, da su na barikadama uvek najbrži, nikad najmudriji. Adrenalin u krvi vodio je ljude u ishitrene postupke. Želeo sam da postupim ispravno, a to nije bilo lako. Odlučio sam da učestvujem u svemu tome tako što – neću učestvovati. Karijera mi je potpuno prekinuta. Zato što sam imenom i prezimenom govorio protiv nekih srpskih političara, usledili su noćni pozivi, lupanje po prozoru, bušenje guma na automobilu… No, moja porodica je odlučila da ćemo sve to zajedno izdržati i podržala me u svim mojim postupcima. Pozvali su me u vojsku. Otišao sam advokatu i upitao ga, moram li ja ići u tu vojsku i što ako se ne odazovem pozivu. Objasnio mi je da mogu imati velikih problema, završiti u zatvoru. Nisam dugo razmišljao – rađe u zatvor nego u vojsku. Najviše sam se brinuo za moje cure: hoće li izdržati taj pritisak koji je katkad bio nesnošljiv. Srećom, klinci su u školi bili iznad svega toga, pametniji od svojih roditelja. Jelena i Jovana nikad nisu doživele bilo kakvu neugodnost u školi. No nakon dve godine embarga na moju malenkost, bili smo gotovo na ivici egzistencije. Nisam mogao da radim, TV i radio stanice zatvorile su mi vrata, osim kad su želele da me blate. Sve što sam snimao u Jugoslaviji, bilo je za Jugoton i sarajevski Diskoton. Ipak znao sam da je to nešto što mora proći i da treba izdržati. Sad nakon svega, prilaze mi ljudi i kažu imao si pravo, a ja uopšte nisam želeo da imam pravo, želeo sam da ne dođe do rata i svega zla koji on donosi.

U svojoj karijeri Balašević nije samo kantautor već je napisao scenario i tumačio glavnu ulogu u TV seriji Specijalna redakcija, a glumio je i u TV serijama Vojnici, Pop Ćira i pop Spira i Panonski mornar. Napisao je i nekoliko knjiga: Tri posleratna druga, I život ide dalje (sve dalje odavde…), Dodir svile i Jedan od onih života. Za svoj rad dobio je Nagradu punoletstva, Oktobarsku nagradu Novog Sada, Estradnu nagradu Jugoslavije, nagradu za literarni doprinos u području estrade na Domanovićevim danima satire, nagradu Todor Manojlović za poseban umetnički senzibilitet, a imenovan je i UNESCO-vim ambasadorom dobre volje. I na kraju još jedan citat koji se odnosi na njegovu publiku:

Mnogo je ljudi koji vole moje pesme i oni za mene nisu samo publika. Omogućili su mi da živim od svog talenta, radim ono što volim, u čemu uživam i, na kraju krajeva, da živim od toga.

Tagovi: Đorđe Balašević, Neoplanti, Rani mraz, Žetva