E, a onda je došao celovečernji the kid – NOFX

Nekako, otprilike godinu dana nakon Linza, Austrija i SBAM / Punk in Drublic festivala, najbolji mogući povod za ponovno viđenje sa slovenačkim drugarima i NOFX-om mi je bio njihov poslednji koncert u deželi u okviru (valjda stvarno?) završne turneje, ali ako ne vozite sopstveni auto, a gledate referentni prevoz busem, zaista nije mala stvar pronaći prevoz za Ljubljanu četvrtkom iz unutrašnjosti Srbije, jer se obično putuje drugim danima…

Piše: dr Slobodan Kotlajić – Buzda

Foto: Francesco Dose / Roberto Pavić

Preko vode do slobode, pomislih i ja kad ugledah beli Kia Sport Age džip, na naplatnoj rampi kod Paraćina u ranim jutarnjim satima, a majstor Kole ga je ganjao tako da smo samo posle 6 i po sati bili na žel.stanici u Ljubljani, pa mi nije posebno teško palo što sam se našao na zadnjem sedištu između jednog Makedonca sa bugarskim pašošem koji po gabaritu može da zauzme 2 mesta i babe koja je zaudarala na beli luk, ali punk’s not dead… yet.

A na žel.stanici u Ljubljani, dopisnica Ox fanzina iz Nemačke na odmoru, moja Christina Peterfaj, sa kojom sam otišao do fantastičnog Zzz hostela, prilično jedinstvenog i fascinantnog. Vidim poznato mi okruženje, ali treba da se vrati film iz 1988. kada sam tu u neposrednoj blizini, u takođe čuvenom klubu K4 gledao svašta nešto uživo… Media Center je sa druge strane Cvetličarne, prostora koji sam već upoznao prošle godine na Interruptersima, ali mnogo većeg kapaciteta… Trebalo je najpre u blizini naći besplatni parking prostor, što u ljubljanskim uslovima deluje kao nemoguća misija, ali… “tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomih ga, al zube polomih…“. Tu ispred, najpre ugledah porodicu Radusinović iz Novoga Sada u skoro kompletnom sastavu, što me je posebno obradovalo, kao uvod u saznanje da će na ovom koncertu biti i dosta nas Srba, što uopšte nije mala stvar. Da, Beograđani su bili na Circle Jerks, dan ranije u Mađarskoj, pa kad bismo se svi mogli dogovoriti, ne bi imali samo odgovor na naše retoričko pitanje, već bi nas i Debeli Majk pomenuo osim Slovenaca, Hrvata i Italijana, na ovom koncertu.

Možda i bolje što nije… Pozdravih se tu i sa Andrejem i uđosmo u Media Center gde je uveliko DFL odrađivao svoj deo posla. Izbor spec. gostiju za Ljubljanu je samo na prvi pogled “čudan”, jeste da smo prežalili Get Dead, ali treba reći da su ovi spec.gosti spoj mladosti i iskustva. U ovu drugu grupu spadaju DFL, jer za čitaoce sa jeftinijim ulaznicama Dead Fucking Last je bivši bend Adama Horowitza i Mike Diamonda – Beastie Boys, ali i Briana Bakera iz Bad Religiion i bend koji je u svom postojanju veoma značajan na svetskoj punk – hardcore sceni. Svakojaki su tu svirali, ali se u poslednjih nekoliko godina ustalila ekipa u sastavu Tom Davis, Monty Messex, Jordan Jacques i Patrick Sullivan i ono što su svirali u Ljubljani uglavnom su najveći hitovi benda uključujući i Pizza man, Watch your step, You can’t make me, Live for today…

Ipak, na mlađima svet ostaje, a to je u ovom slučaju The LastGang. Verovatno nije namera što Brenna Red malo podseća na Brody Dalle, pevačicu The Distillers, ali ovo jeste zaista pitka pop punkrock forma koja je objedinila polusatnu svirku. Krenuli su sa WFTW, Sing for Your Supper, Turn the Record Over, Gimme Action, Berlin to Rome, Noise, Noise, Noise, Prosthetic Lost Cause, Madness, Panic Dreaming i Blood Drunk. Nisu baš ekskluzivci Fat Wreck Chordsa, ali jesu bend u koji se puno ulaže, a da li će se to isplatiti, ostaje da se vidi…

Neko je spomenuo Metuzalema? Poslednji put sam gledao uživo Circle Jerks na festivalu Punk Rock Holiday pre par goduna i bio fasciniran količinom energije matoraca, obzirom da zajedno imaju 654 godine. Ovde su zvučali apsolutno sjajno, vidi se da bez starca nema udarca. Keith Morris i Greg Hatson su poštovane veličine i to uživo sada zvuči verovatno kao u najboljim danima, ili je njihova nadmoć tolika u odnosu na grupu ispred njih da sam prosto zanemeo. Jeste, bile su tu i Deny Everything, Letterbomb, In Your Eyes, Stars and Stripes, Back Against the Wall, Behind the Door, I Just Want Some Skank, Beverly Hills, When the Shit Hits the Fan, Under the Gun, Trapped, Coup d’état ali i Red tape, Wasted, I Wanna destroy U, kao i legendarna Wild In the Streets. Sve u svemu fantastičan i nikad bolji zvuk uživo i ako ne zamerate Keith Morrisu na ponekad bespotrebnoj priči između pesama koja ume da smori, naročito nezahvalnu mlađu generaciju, reklo bi se stvarno pun pogodak…

E, a onda je došao celovečernji the kid – NOFX…

Ne znam mnogo nas koji smo prošle godine bili na koncertu NOFX u Linzu, a koji smo se složili da je njihov nastup bio odličan, bez obzira što je to bio nastup sa silent Fat Mike-om. Jednostavno, takav sam čovek da prihvatam nastale okolnosti i ne tražim unapred izgovor za stvari koje ne stoje, bez obzira na stepen iritacije izvođačem. I znam da im to mnogi Austrijanci lani nisu oprostili. Svejedno, za sve nas koji smo došli u Ljubljanu zbog njih, kao i za njih same, ovo je bio veoma sentimentalan trenutak, i taj trenutak trajao je od početka, pa do kraja nastupa. Verovatno ne samo zbog ogromne važnosti, od početka, možda čak malo i bojažljivo ili ga svi mi već toliko dobro znamo da nas više i ne može folirati, bez obzira što je ceo bend toliko trpeo zbog njegovog “brzog” jezika, Debeli posle uvoda, umesto dobrodošlice naziva Sloveniju beznačajnom malom državom u kojoj su NOFX bili prvi put 1992. godine. Na kraju, može mu se da sad kaže šta god hoće. Uvek mu se i moglo, samo što mu sad niko ne može uzeti više za zlo.

Nekako se u NOFX svetu i američkom engleskom Ljubljana rimuje sa lazanja, i ako su svi koji su kupili ulaznice već navikli na razočarenje, isto će po rečima Debelog i uslediti, pa je iskoristio zgodan trenutak da nas na vreme odmah i pripremi… I dobro, svi koji su došli na koncert složili su se sa: https://www.setlist.fm/setlist/nofx/2024/media-center-cvetliarna-ljubljana-slovenia-73a94251.html, odnosno setlista koja je primarno obuhvatila albume “So long & thanks for all the shoes”, “Pump up the valuum” i “War on errorism”, ali i najveće hitove benda, tako da nije bilo mesta za prigovore u smislu zašto su ovo, a nisu ono svirali.

I da, svirali su i The Decline… I znam da bi svako od nas napravio drugačiju i bolju setlistu, jer nekako uvek je tako. Tako je i drugi deo turneje “40 godina, 40 gradova i 40 pesama” obuhvatio i Ljubljanu, a emotivnost provedenih trenutaka nije dao preko 3 000 ljudi da stanu od oduševljenja, od početka do kraja. El Heffe je nepokolebljivi vladalac svog dela terena, što gitarski, što duvački, a bogami i pevački. Smelly zatvara sve moguće muzičke rupe, Melvin ubija kako peva i to ne samo svoje deonice, nekako je najraspoloženiji i više u vazduhu nego na bini, i sad više i nema veze što veče ranije nije puštao muziku kao DJ, dok je Debeli više zaštitni znak i dirigent benda koji stvarno zvuči kao najbolji orkestar, nego što je on klasični basista. Tu je još i kao glavno pojačanje Karina Denike iz Dance Hall Crushers, kao gl. gostujući ženski vokal, čovek iz mraka Jon Graber, master gitare i produkcije, kao i bog ska trube Chris Graue.

I pored toga što su karte za ovaj koncert, bez obzira na njihovu cenu od 80 e, rasprodate u rekordnom roku za Ljubljanu, ko je bio stvarno zainteresovan, mogao je da se na vreme snađe. Uostalom, to je priča za celokupnu turneju, jer je na retko kom njihovom koncertu ostalo dostupnih slobodnih karata u prodaji i sve nešto mislim da ovo ipak nije “labudova pesma” kad je u pitanju NOFX, a nekako se iskreno i nadam da će taj njihov odmor jednih od drugih i od publike biti kratak, te da ćemo u godinama koje dolaze prisustvovati njihovom kambeku. Sve osim toga mislim da ne bi bilo realno. Ogromna je zaostavština NOFX-a, a subverzivnost i kontraverznost samog benda je dignuta na stepen nacionalne katastrofe, tako da nekako i ne bi bilo fer da se ova priča završi ovako… nekako penzionerski. 40 godina sjajne karijere, bilo kakva moguća saradnja ostvarena po bilo kom osnovu Debelog i bilo kog drugog punkrock muzičara i benda današnjice, što kroz njegovu izdavačku kuću, što kroz klasična gostovanja na albumima ili koncertima uživo čini ovu veličinu još većom… Kritika savremenog američkog društva uvijena kroz pesme NOFX -a možda na pravi način ne pokazuje aktuelni politički angažman, ali se u njihovom slučaju znalo da su uvek protiv predsedničkog vrha i ljudi koji predstavljaju vlast, jer Idiots are taking over… I možda su Slayer takođe punkrock, ali loš što reče Debeli videvši klinca sa Slayer majicom na bini… I kad odsviraju 10 pesama u 7 minuta i to je deo njihovog šarma, namere, iritacije i jedinstvenosti. Jeste, nije bilo previše bro-package kupaca karata, jer su pretpostavljam iste rezervisane za neke druge gradove po Evropi.

I kad spojite sve, ne dobijete 40 pesama, ali to je neka druga tema za dežurne hejtere. I da, verujem da ćemo biti svi mi tu i za kambek, jer znamo da je ovom svetu preko potreban bend tipa NOFX.

U stvarnoj nadi da je ovo ipak samo doviđenja, a ne zbogom, odnosno samo zarez, a ne tačka, so long and thanks for all the music…

Tagovi: Christina Peterfaj, Circle Jerks, DFL, Ljubljana, MEDIA CENTER, NOFX, Slovenia, The LastGang