Eklinika Mortale u Kvaki 22
Kvaka 22 je skrovito i fino mesto, koje je u stvari adaptirani stan koji ima i binu, što je standard koji treba uvesti u svaku srpsku domaćinsku kuću koja drži do sebe. Eklinika Mortale napunila je Kvaku (23. februar 2024) što je u stvarnosti nekih stotinak ljudi, pokazalo se odgovarajućih.
Eklinika Mortale (isprva Klinički Mrtav) spada u pomalo skrivene bisere srpske rok scene 90-ih. Sve vreme prisutni (1990-1998), sa dobrim i primećenim izdanjima, nikada previše eksponirani, a opet do danas upamćeni i poštovani.
Prvo je do nas 1992. stigao singl sa četiri pesme, a naredne godine i album „Svetlo zone dodira“ za TIOLI rec. Specifičnog izraza i žanrovski zamršeni opet su imali i svoju publiku i mesto na sceni.
Drugi album „Mleveno meso“ izašao je 1996. godine i doneo veliki hit „Džingis Kan“ sa nezaboravnim spotom. Ako me sećanje služi, album se dugo čekao, a i kada je izašao distribucija je bila kilava, pa je i feedback bio manji od zasluženog.
Bend je snimio i treći album čiji se izlazak toliko otegao da je doveo do raspada grupe 1998. godine. Bez gitariste i glavnog autora Slobodana Jeremića Jereme, a pojačani još jednim basom, nastavili su pod imenom Irfan Muertes, još alternativniji i zatajeniji. 2010. godine preminuo je basista Goran Tanacković Tacna (hvala ti za pivo i intervju).
Od pre par godina bend je opet aktivan i koncertno i studijski.
Kvaka 22 je skrovito i fino mesto, koje je u stvari adaptirani stan koji ima i binu, što je standard koji treba uvesti u svaku srpsku domaćinsku kuću koja drži do sebe. Eklinika Mortale napunila je Kvaku što je u stvarnosti nekih stotinak ljudi, pokazalo se odgovarajućih. Tzv. vibracije bile su od početka pozitivne i dobronamerne. Kreće se sa „Krivo je more“, pa „Dens“, „Zvezdica“… „Ulica“ je i dalje jedna od njihovih najbitnijih pesama.
Od starih u bendu su Željko Popović Paja na vokalu, koji se pojavio u otmenoj Dr Oetker kecelji i sve vreme izvodio svoju zabavnu i svedenu komunikaciju sa publikom. Gitarista Jerema takođe je tu, scenski najpokretljiviji od svih. Nisam posve siguran, ali čini mi se da je na basu Branimir Savić, originalni član benda i kopča sa osamdesetim godinama i grupama Tvrdo Srce I Velike Uši i Ulica Od Meseca, u kojima je bio sa svojim bratom Dragutinom Savićem, koji je autor jedne od najbitnijih pesama Eklinike „Novogodišnja“. Čini mi se da je i on bio u publici, ali to je već previše nagađanja za jedan tekst. Za bubnjevima je neki mlađi dječarac koji izgleda kao dalji rođak Uroša Smiljanića iz Lucid Mad Love i koji svoj posao radi predano i precizno.
Raritetni snimak “Novogodišnje” iz leta ’93.
Eklinika često ima začudne aranžmane, kao i tekstove koje ne morate nužno doslovno razumeti, ali ostavljaju utisak proživljenosti. Uglavnom, da se vratimo na koncert koji je proticao u prijatnoj atmosferi i adekvatnoj tenziji između benda i auditorijuma. Pošto je Dragičević za koncert javila u poslednjem trenutku, nije bilo vremena da ponovo preslušam treći album, tako da nemam pojma da li su desetak pesama, koje su odsvirane sa njega, meni nepoznate ili su potpuno nove pesme.
Svirali su i tri nove koje su se pojavile u ovih par godina kako su ponovno aktivni: „Pas“, „Livnica“ i „Margaryta surf“. Sa „Za nas“ (za Vasketa, nedostaješ nam i često te se setimo) kreće finalni i udarni deo. Idu „Nema nje“, „Novogodišnja“ i za kraj „Džingis Kan“.
Bis je bio očekivan i zaslužen. Sreli smo i našeg omiljenog antropologa Nikolu T. u porodičnom okruženju što je nekako i bilo u duhu cele večeri. Dobar koncert, regularna zabava.
