Kao da je bilo danas: Đorđe Marjanović uz rođendan i “Zvižduk u osam”
Đorđe Marjanović, jedna od prvih velikih zvezda zabavne muzike u Jugoslaviji rođen je na današnji dan 1931. Preminuo je 15. maja 2021. u 90. godini u Beogradu. Na svoj 28. rođendan, 1959, Đorđe je objavio svoju prvu LP ploču “Muzika za igru”, što je bio prvi samostalni album nekog izvođača pod etiketom izdavačke kuće PGP RTB. Među ukupno osam tema snimljenih uz Plavi ansambl dominirali su prepevi svetskih standarda, no posebne su bile dve domaće autorske pesme – “Vera”, za koju je muziku i tekst napisao Žarko Roje, i naročito “Zvižduk u osam” Darka Kraljića. Ova pesma je (poznata i u alternativnom nazivu “K’o nekad u 8”) vrlo brzo postala megahit i s vremenom jedan od klasika domaće zabavne muzike.
Đorđe Marjanović rođen je u Kučevu, gimnaziju završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu “Svi na more” i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme – Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku.
Prva LP ploča “Muzika za igru” (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, “Mustafa” objavljena je 1962. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti dizajner Ljubomir Pavićević Fis. Sa pesmama 1960. “Pesma raznosača mleka” i “Prodavač novina” učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni Đokisti su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima.
Karijeru u Sovjetskom Savezu započinje 1963. godine, a publika ga je prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu “Lenjin” imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi.
Njegovom popularnošću, pogotovo u Rusiji je bila fascinirana i strana štampa (Newsweek, La Stampa…), koja ga je videla kao donosioca duha zapadne muzike u Sovjetski Savez, tačnije, u prostor iza gvozdene zavese. Đorđe Marjanović je o tome, doduše, imao drugačiji stav. Kako je govorio „zvanična sovjetska kritika videla ga je kao stvaraoca slovenske estradne umetnosti“ a uz to, kako je primetio, ovde su vladale predrasude da ondašnja sovjetska publika ne zna šta valja i da nije upoznata sa aktuelnim muzičkim trendovima.
Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez moći govora. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava.
Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju “Ko nekad u osam” od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan “Milordu s ljubavlju“, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva.
Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR.
Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. Živeo je u Beogradu.
Preminuo je 15. maja 2021. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Ivan Ivačković, rok novinar i pisac, izjavio je za list Danas, neposredno nakon što je Đorđe predimuo da mu je popularnost bila skoro na nivou Titove.
Obožavateljke su Đorđu Marjanoviću pisale kako ga vole više od oca i majke. Takve rečenice čule su se još samo o Titu. Tačno je da je Đorđe kod nas uveo rokenrol duh – skidao je mikrofon sa stalka, skakao je i valjao se po bini, svlačio je sako i bacao ga u publiku – ali reći da je to činio prvi u Jugoslaviji, bilo bi nepotpuno i nepravedno. Puna istina glasi da je on sve ovo radio četiri godine pre Mika DŽegera i devet godina pre DŽima Morisona – ističe Ivačković. Prema njegovim rečima Đorđeva debi ploča „Muzika za igru“ je ujedno prva ploča sa zabavnom muzikom koju je objavila tek osnovana PGP RTB. – Prodata je u preko trideset hiljada primeraka – jedanaest hiljada u prvih mesec dana! – onda kada u Jugoslaviji nije bilo više od dvadeset hiljada gramofona. Prvi ulični protesti u SFRJ dogodili su se 1961, kada je Đorđe ostao bez nagrade Zlatni mikrofon. Skoro deset hiljada ljudi okupilo se kod Doma sindikata, nosili su ga na rukama do hotela Moskva. Tamo im je, dirnut, pevao sam, bez orkestra. U Sovjetskom Savezu bio je toliko popularan da je, recimo, na stadionu Lenjin imao petnaest uzastopnih koncerata. Čak je i američki Newsweek pisao o njegovoj tamošnjoj popularnosti. Uprkos toj silnoj slavi i uspesima, Đorđe je ostao topao, skroman i osećajan čovek. Jedne večeri smo zajedno slušali ruske pesme, još pamtim kako je brisao suze. Decenijama nam je grejao srce. Pripada onima najređima sa čijeg imena nikad neće spasti pozlata.
Istim povodom Žikica Simić, rok kritičar izjavio je:
Još u vreme dok sam bio dečak pamtim ga. Pamtim njegova gostovanja u Kragujevcu kad je to bilo slično onome što smo gledali kod Bitlsa na nekim gostovanjima – bitlmanija, pre nego što se ona desila u Liverpulu. Pamtim ga po pesmi „Milord“ koju je pevala Edit Pjaf, a Đorđe Marjanović je to pevao kod nas. Pamtim ga po njegovim nastupima koji su se razlikovali od drugih scenskih nastupa i pamtim taj spektakl koje pravio na svojim koncertima i oduševljenje koje je izazivao kod publike.
I legendarni Siniša Škarica, nekadašnji urednik Jugotona, da je Đorđe Marjanović bio velika zvezda u vreme kad je on odrastao i da je imao ključnu ulogu u njegovim muzičkim formativnim godinama:
Ja sam tada bio tad tinejdžer, 13 godina sam imao kad je izašao prvi album s „Zviždukom u osam“. Pjesma „Lazarela“ i druge numere na tom albumu su bile pravi hitovi. Neki su možda tada govorili da je antipjevač, a zapravo on je sigurno bio prvi moderan pjevač koji je donio nešto što smo u tim trenucima mogli čuti kod Italijana, kod Francuza ili u muzici Elvisa Prislija. On je bio pravi šoumen i pravi interpretator. Pjesme kao što su „Zvižduk u osam“ ili „Devojko mala“ su donosile novi zvuk . Kad ih slušam, ma kako nekom zvučalo čudno, meni su one evropska varijanta ritma i bluza. Neko ko bi uzeo danas pa izveo „Zvižduk u osam“ sa tim triolama i možda sa još malo modernijim pristupom otkrio bi pravu ritam i bluz pjesmu.
