Kao da je bilo danas: Laibach opevao “Nato”
Album “Nato” Laibach-a objavljen je, na današnji dan 1994. godine, i na njemu su obradili neke poznate i tematski vrlo prigodne (anti)militarističke pesme, kao što su ‘Final Countdawn’ grupe Europe, ‘In The Army Now’ engleskog rock benda Status Quo ili ‘The Dogs of War’ grupe Pink Floyd.
Nato je sedmo u nizu zvaničnih Laibach LP izdanja koja su umetnički redefinisala političku mapu Evrope. Teme LP-a su reprezentativno predstavljene najpopularnijim singlom – obradom pesme “Final Countdown” grupe Europe. Naziv “Nato” je preuzet od inicijala Severnoatlantskog saveza, grupe za međusobnu vojnu podršku koju su 1949. osnovale SAD, Kanada i neke zapadnoevropske zemlje. Nakon raspada sovjetskog bloka, Nato je potpisao sporazume o prijateljstvu sa Rusijom i drugim bivšim zemljama Varšavskog pakta sa ciljem promovisanja mira i prosperiteta u gornjoj severnoj hemisferi. U međuvremenu, na Balkanu se rat razbuktavao, pa Laibach ovim albumom vodi Nato upravo tamo 1994.
Pre “Nato”-a, ove pesme su imale drugačiji život, nosile drugačija značenja. Odabir prerada već postojećih materijala je tradicija Laibacha koja se proteže još od „Panorame“ – njihovog drugog singl izdanja – vrhunski izbušene disko ploče.
Kao i kod njihovih ranijih snimanja, albuma – omaža Beatles-ima i Rolling Stones-ima, ove izdvojene prerade sa “Nato”-a funkcionišu na više nivoa. Pre svega, u njima se može uživati na čisto muzičkom nivou, jer je ovo verovatno najkomercijalnije urađen album Laibacha. Njegova kombinacija karakterističnog Laibacha – velikih refrena, tribalnih zvukova i ritmova, te savremene elektronske plesne tehnologije čini ga najkomunikativnijim izdanjem još od “Let It Be“. Jednom zavedeni njegovom površinskom privlačnošću, ulazite u Laibach lavirint značenja i motivacija. U kontekstu NATO-a i nove političko-kulturne mape u koju su smeštene, ove vizure sada imaju drugačiji značaj. Ipak, tragovi njihovog originalnog značenja odjekuju kroz Laibachove re-modele – i razumevanje Laibachovih originalnih verzija.
Jer, Laibach metoda se zasniva na premisi da se traume iz prošlosti, koje utiču na sadašnjost i budućnost, mogu izlečiti samo vraćanjem na početni sukob. Praćenje tragova ovih originalnih pesama dovodi nas do izvora sadašnjih trauma.
Lajbah uglavnom pravi muziku koja se može nazvati (pojednostavljeno rečeno) evro-lajbah-disko. Naravno, bilo je i metal uticaja, ali uglavnom na prvom i poslednjem albumu.
„Nato“ je album o ratu i dolazi iz dubine ideologije koja stoji iza ovog benda. Neću pisati o tome ovde – upućujem vas na veb stranicu Laibacha i tamo čitajte o NSK-u. Neki od tekstova su prilagođeni ovoj temi (u „War” je ostavljen samo originalni refren, a ostatak je promenjen). Lajbah tvrdi da je rat dobar za GM, IBM, Nevsweek, CNN, Universal, Siemiens, Soni, itd. Da su ove kompanije, kao i religija i nauka, oni koji imaju koristi od rata…
Muzika koju Lajbah predstavlja na „Natu” je kombinacija jednostavnog evro-diska i uvrnutih doom horova, niskog, deklamativnog vokala i „specijalnih efekata”. Ovo stvara čudnu i zagonetnu kombinaciju. Jer ova muzika ima sve što je sranje – ali, to nije…
Lajbahova snaga su obrade, tako da je „Nato“ sklop upravo takvih tema. Ove obrade, ipak, nisu ponavljanja nečega, one su ponekad potpuno različite verzije (npr. „Jesus Christ Superstar“), koje imaju malo zajedničkog sa originalom… Kao da se raspravljaju sa njim.
Šta imamo ovde… Prvo naslov – “Nato”, ili “Mars” Gustava Holsta. Mogli biste to nazvati uvodom – čist ritam i neki elektronski zvuci. Ovaj minimalistički komad uvodi nas u možda najpoznatiju Laibachovu pesmu – “Final Countdovn” od grupe Europe. Ova verzija je snimljena sjajno – elektronske udaraljke, podloga diska, moćni horovi, orgulje i recitacije. Ubija.
Zatim “In The Armi Now” od Status Quo-a. U sličnoj verziji kao “Final Countdovn”. Slede “Dogs of War” Pink Floida sa fast beat pozadinom, horovima i svim ostalim dodacima iz prethodnih pesama. „Alle Gegen Alle” DAF-a, „War” Edvina Stara, „2525” Zagena i Evansa i „Mars na Drini”, srpski vojni marš iz Prvog svetskog rata.
Iako Laibach svira disko muziku, više je bend o kome treba razmišljati nego slušati. Ova muzika vas tera na razmišljanje, ali s druge strane, ova velika količina muzike na albumu može nekoga odbiti. Ali disko je takođe samo jedan od alata kroz koji nam Laibach nešto prenosi…
Deo recenzije Ala Crawforda
