Kao da je bilo danas: Milanijum (5. novembar 1994)
Pre 29 godina, na današnji dan, otišao je zauvek, a neće otići nikada i za tu tvrdnju ne treba nikoga ubeđivati. Svi oni koji su se ikada susreli sa njegovim delom shvataju da je ono danas življe nego juče, nego ikad pre… Oni drugi se nadaju da smo se svi navikli na njihovu krvavu balkansku kaljugu, džaba se nadaju… Ovaj razgovor napravio sam sa Milanom u novembru 1991, kad je sve već otišlo dođavola, a “Dum dum” tek krenuo…
Milan Mladenović: Izbegavam mučne slike vrlo vešto
U poslednje vreme me stalno pitaju tako – zašto si namršten… a ja mislim samo da me ne poznaju dovoljno. Činjenica je, možda, da se više niko ne smeje koliko se smejao ranije. To nije ništa čudno
Čuveni džez bubnjar Rade Milivojević Nafta, čiji sin Marko lupa bubnjeve u EKV, otkrio mi je da Milan i ekipa neće još dugo ako ovako nastave. Na probama se odvrću do daske, pokušavajući da se oslobode sve one usput nakupljene negativne energije. Žali se da mu sin troši grdan novac kako bi stigao taksijem na probu, jer je ekipa uvela pravilo po kome se svako kašnjenje kažnjava sa po 500 dinara.
Milan je svakako jedna od ključnih figura beogradske i srpske rok scene, čovek koji je nakon novotalasnih velikana Šarla akrobate, u kojima je svirao sa Kojomi Vdom, uspeo da sam iznedri još monumentalniju veličinu – Katarinu II, koja je nakon debi-albuma promenila ime u Ekatarina Velika. Pevač, pisac, kompozitor i gitarista.
Album Dum-dum se nedavno pojavio.
Milan: Pre jedno dva meseca, i mada nemam neke precizne podatke, mislim da je do sada otišlo negde oko 20.000 primeraka.
Od ploče Par godina za nas i njene osnovne poruke, pa do Dum-dum projekta prošlo je mnogo manje no što smo se nadali.
Milan: Misliš? Hmmm. Pa, šta ja tu mogu? Ako ja mislim da ti misliš da je to ono što misliš, onda, ne znam šta da ti odgovorim. Mogu samo da kažem da mi je veoma žao zbog toga.
Kako uspevaš normalno da funkcionišeš pored svih ovih političko-ratničkih tirada kojima nas svakodnevno bombarduju?
Milan: Funkcionišemo muzikom. Mi se na taj način branimo od svega. Samoodbrana.
Slušaš vesti?
Milan: Jedno vreme slušam, pa mi se onda sve smuči i onda ne slušam sledećih mesec dana ništa, uopšte. Izbegavam mučne slike vrlo vešto. Onda zagrizem ponovo i tako ukrug. Sve mi to prolazi na mahove, u ciklusima.
Setiš li se ponekad svojih zagrebačkih saboraca iz vremena „novog talasa“?
Milan: Znaš, o tome se često razgovara kada se nađemo mi koji se znamo i koji poznajemo sve te ljude. Imali smo mnogodobre prijatelje tamo. Mislim, kad se okupimo, nakon izvesnog vremena neviđanja, to ti je glavna tema razgovora. Sama se nameće i onako cepa, cepa te.
Dum-dum se može nazvati i crnim albumom našeg rokenrola. Niko s više bunta nije izrazio ovo vreme. Šta bi se dogodilo da te pozovu u rat?
Milan: Šta bi se dogodilo? Pa, rat bi verovatno ostao isti, znaš. A ja ne znam dal’ bih ostao isti, dal’ bih uopšte ostao…
Može li se još uvek govoriti o životu od muzike?
Milan: Život je život, a mi živimo od muzike, činjenica je. Mi, u stvari, živimo od same muzike, kao fikcije. Ploča i sad može dobro da se prodaje i van Srbije, recimo u Bosni i Makedoniji.
Kada će se ponovo konstituisati stalna EKV postava?
Milan: Ovo je trenutno stalna EKV postava – imamo novog basistu, koji se zove Ćima, Marko je stari, za neke i nije toliko star. Često me pitaju novinari kako nam je s novim bubnjarem, a zaboravljaju da mi već dve godine sviramo zajedno.
Čuješ li se s Bojanom, šta radi, čime se bavi?
Milan: Bojan je kod devojke u Londonu. Dobro je, ugojio se… Nadam se da je srećniji nego što je ovde bio.
Zašto je došlo do razlaza?
Milan: On jednostavno više nije mogao da podnese neku presiju koja je ovde postojala. Nadam se ne od nas, a ništa nije ostalo tu prljavo, neraščišćeno. Mislim da smo prijatelji i dalje.
Nisam verovao da umeš da se smeješ.
Milan: Nemam pojma, ne znam šta da ti kažem. Ne poznajemo se. U poslednje vreme me stalno pitaju tako – zašto si namršten… a ja mislim samo da me ne poznaju dovoljno. Činjenica je, možda, da se više niko ne smeje koliko se smejao ranije. To nije ništa čudno.
Beograd ostaje otvoren grad, možda i jedini, zato još uvek ima dobru i kvalitetnu rok scenu. Slušaš li ploče drugih bendova?
Milan: Pa, ne slušam nešto posebno, a u poslednje vreme ništa specijalno nije ni izašlo. Osim ploče Ramba, koja je dobra, to nije nešto što ja baš lično volim, ali mislim da je napravio veomadobru ploču, ostalo je prosek.
Retko daješ intervjue…
Milan: Ne znam, retko me pitaju. Ko me pita za intervju i bude korektan u odnosu – dobije ga, uglavnom.
Kuda dalje?
Milan: Daleko prema horizontu. Talični Tomovi. Mi smo grupa EKV, inače. Možete zamisliti poslednji kadar u svakom stripu Taličnog Toma – mi kao jašemo na četiri konja, kao četiri Daltona i udaljavamo se prema suncu, koje zalazi iza hacijende.
P.S. Razgovor je objavljen u knjizi “Jugosloven K. (Hronika odustajanja 1990–1992)”
