Miki Radojević u svom gradu promovisao album “Na kraju skitanja”
Nemerljivo je zadovoljstvo imati u ruci gramofonsku ploču, štampanu na kraju prve četvrtine XXI veka. Ta naslada sreće ne može se meriti ni sa jednim materijalizovanim zvukom.
Opipljivost je ono što mu daje poseban filing, uživanje teče od pogleda na album, otvaranje, stavljanje u funkciju i na kraju, vraćenje ploče u omot. Ne može se mnogo ljudi sa ovih naših lokalnih područja pohvaliti da je u muzičkoj industriji bio, ne samo korisnik, nego i stvaralac nekog muzičkog dela, pogotovo ne otisnutog na vinilu.
Zadovoljstvo je imati, još uvek relativno mladog, čoveka u svom okruženju, čija je verbalno-muzička borba jedina borilačka veština u prikazu njegovog fajterskog kazivanja kojima poruke niže u beskrajnom sazvežđu sopstvene rečitosti i onoga što sve nas čeka u neko dogledno vreme. Boreći se sa samim sobom, na način na koji mu je samo život ovlaš izrecitovao šta bi mogao biti, Miki Radojević je odlučio da bude ono što jeste, ne ono što bi on hteo biti, a pogotovo ne ono što bi drugi želeli.
Najteže je pristati da budeš ono što jesi, sa svim vrlinama, ali i manama, koje se vešto skrivaju među nama. Ne pristati na samoobmane, zagristi metak vlastitim zubima i istrpeti nadograđenu bol – sve to je ono što ni jedna rečitost nije kadra izneti na plećima, a pogotovo kada je u pitanju duša.
U Smederevskoj Palanci, u klubu “Giardin” je, u utorak uveče, održana promocija prvog solo albuma, ali i prvog vinila, Mikija Radojevića. Zajedno sa Miodragom Milekićem – Paceom predstavio je svoju muzičku tvorevinu na jedan specifičan način. Ne previše začina, ne previše boja, ali veoma ukusno, sveže i pitko. Nema autorske nadmenosti frontmena benda koji je nekoliko decenija unazad imao i te kako užarene songove čije su poruke parale uši, dušu i mozak. Stil je malo drugačiji, mekši, ali je poruka i dalje grimizna, nosi te plamičke duboko u sebi i potpaljuje sve one snove koji tihuju u mračnim dubinama.
Nije lako biti među svojima, prikazati sebe u odori u kojoj možda ne blistaš uvek, ali taj opori, tvrdi, početni korak, ratnik kakav je Miki preuzima na sebe. Malu svečanost otvorio je Nenad Kuzmić, glavni muzički urednik radija 202 kratkom besedom o Mikiju, ne samo kao muzičaru, malo više kao poeti, a pre svega, kao čoveku. Za njim je osvrt na novo izdanje dao i direktor Mascoma Slobodan Nešović, sa interesantnom opaskom da i pankeri mogu ući u mirnije muzičke vode.
Vidno uzbuđen, sa onom pozitivnom tremom koju samo pravi kreativci imaju, Miki Radojević je u par konciznih rečenica objasnio nastanak albuma. Najbolje stvari uglavnom slučajno nastaju, time je njihova energija uvek postojana. Motiv, između svih njegovih redova je ljubav.
Nakon toga, zajedno sa svojim prijateljem i kolegom muzičarem izveo je nekoliko probranih pesama. Gitara, klavijature i vokal, prosipali su moćan tekst niz mali restoran te prijatne oktobarske večeri. Iz riznice jednostavnih reči iznedrili su se stihovi koji su taj prostor ispunili nekom uzajamnom toplotom koja se poput požara širila među prisutnima. Pet tema, iz bogatog repertoara, u dvadesetak minuta, opčinilo je prisutne. Gledali su i slušali svog sugrađanina u jednom sasvim drugačijem izdanju no što su svikli.
U pravoj domaćinskoj atmosferi, više familijarnoj, nije promaklo ni to da su Mikiju zacaklile oči, da uvek ozbiljno lice pank-rokera u intimnoj akustičnoj zavesi sećanja cepa sve stereotipe o zvezdama u usponu, a Miki to svakako jeste. Ima još puno toga da ispeva, da optoči note svežim stihovima i nove poruke nazida na ovozemaljskim svodovima sopstvenim rukama.
Bilo mi je osobito zadovoljstvo što sam u taj temelj i sam ugradio jedan kamičak.
