Punk Rock Holiday 2.4: Dobar, bolji, najbolji punk festival
Tolmin, Slovenija
Ozbiljan je saobraćajni prekršaj držati duže vreme upaljena sva četiri svetla na vozilu. Moji bugarski prijatelj Yavor Yordanov sa suvozačem Petyom Kolevim je tako opušteno i strpljivo čekao Christinu Peterfaj i mene 45 minuta na autoputu, na izlazu za Beograd iz Paraćina, iako nije dobro proračunao vreme dolaska, pa je došao ranije (razlika u vremenu između dve zemlje je sat vremena).Nije imao internet jer Srbija nije deo EU i… fino, živeće taj čovek 200 godina! Hteo je da izbegne telefonski poziv pošto je 2022. i to nešto bolesno koštalo (15 sekundi – 19 e), pa je čekao, čekao i… dočekao. Smestivši se na zadnje sedište Honde CRV, avantura koja se zvala Punk Rock Holiday 2.4, Tolmin, Slovenija, mogla je da počne.
Kao i u poslednjih par slučajeva, da bi “bugarska veza” našla bolje mesto u kampu bio sam prinuđen da pođem dan ranije, i ima i u tome čarolije. Znate, ni vaš izveštač više ne može da bude baš objektivan, jer je od 12 izdanja najboljeg punk festivala na svetu, na istom prisutan 10 puta, što će reći da je veteran i da možda ne zna još kako ribe u Soči i Tolminki plivaju i kako pank-rok utiče na njihov nervni sistem, ali ako čovek u prvo vreme dolazi na ovaj festival samo zbog muzike, posle 10 puta ima nečeg tu stvarno i mnogo, mnogo višeg.
Doduše, nadam se da će u budućnosti prilazna infrastruktura festivala biti takva da ona ne bude zatvorena, ili da se na njoj trenutno ne radi jer ispada da je to u poslednjih nekoliko puta bilo neko pravilo, a u stvarnosti izgleda viša sila jer kako se Tolmin širi, tako se i infrastruktura izgradnjom saobraćajnica širi, a rokovi radova se moraju ispoštovati. Ove godine je zato samo jedan mali deo jedne od glavnih ulica koja vodi pravo do festivalskog prostora – Dijaška ulica bio u fazi rekonstrukcije, i moralo se ponovo zaobilaziti, ali štono kaže naš narod – preko preče, naokolo bliže.
Svakako je meni teže da pišem o ovom događaju, a da se ne ponavljam, ali i ako se i ponovim to je svakako u najboljem kontekstu cele priče. Ako tako posmatramo, to i jeste retka prilika da se uporede ovogodišnji nastupi sa nastupima istih izvođača ranije na istom festivalu. Osim činjenice da PRH aplikacija nije iz nekog razloga radila, stvarno je pitanje da li je uopšte nekom više i potrebna, pošto je stvarno sve objašnjeno putem sajta, kao i zvaničnih i nezvaničnih fb grupa i ostalih društvenih mreža gde postoje pravovremeni administratori koji nas obaveštavaju baš o svemu bitnom vezanom za ovaj festival. Ali, za nas naviknute… možemo mi i da se odviknemo, zar ne?
Odmah na samom ulazu sa desne strane dočekao nas je poznati kontejner gde se vrši kupoprodaja, tj. zamena ulaznica i službenih legitimacija za festivalske narukvice, objašnjeno mi je da novinari ove godine dobijaju samo press pass sa kojim neće moći uopšte da budu prisutni na bini. To je zapravo i ranije bilo tako, ali je drugačije tumačeno, a bilo je i slučajeva kad sam dobijao i neke druge pasove, i zbog celog razgovora sam predosetio da to ipak neće biti kao prethodnih godina. Ja u potpunosti razumem organizatore muzičkog festivala Punk Rock Holiday u njihovoj želji da potpuno izbace nepotrebne ljude sa bine, ko god da je, kroz striktno primenjivanje propisanih pravila, ali se to delimično pokazalo i kao kontraproduktivno, i iako je većina novinara između sebe komentarisala baš kao i ja, samo sam ja nekako bio slobodan da to javno i kažem.
Ako je iz bezbednosnih razloga stvarno je u redu, svašta se danas dešava svuda u svetu, u potpunosti razumem situaciju, ali… desilo se slučajno eto, da je jednoj novinarki usled delića nepažnje pošto je stage diving at own risk jedan od skakača umalo nije polomio vrat i… to bi svakako trebalo i ne samo zbog toga nekako drugačije u budućnosti rešiti. Sedma sila se priznajem malo više i razmazila, pa se i ne nose sopstvene službene legitimacije koje je potrebno istaći i onda očigledno postoji realan problem. Svi znaju da je obezbeđenje PRH-a najbolje na svetu, šta oni sve istrpe u 5 dana, retko ko može, i iako se ukidanje privilegija nikad nikom ne sviđa, obezbeđenje je po prvi put sa prvog stepenika glavne bine udaljavalo sve novinare i kamermane koji nisu imali istaknute službene legitimacije oko vrata. To vam je baš striktno pridržavanje pravila, sviđalo se to svima nama ili ne, to se svuda tako radi. Sa druge strane, možda ne baš zbog toga, ali dobili smo ove godine prilično praznu sliku press rooma, gde se retko ko od izvođača sa glavne bine u 5 dana uopšte i pojavljivao, ako izuzmemo kolege iz punkrockers-radio.de čija su tema godinama bendovi sa beach stagea ili par intervjua sa main stagea koje su uradile kolege iz Thailand Punk Social. Nikad se i nije moglo tako lako i doći do intervjua na PRH-u jer uvek je trebalo nešto malo više od samo dobre volje organizatora i novinara, ali ove godine izgleda da novinari nisu hteli intervjue (u šta mi je teško da poverujem), ili su ih radili negde drugde…
PONEDELJAK 5. 8.: WARM UP ILI NULTI DAN
Ako se ne prihvati materijalizam kao životni vodvilj, ovogodišnji warm-up dan, iliti dan 0 bio je sve samo ne klasično zagrevanje. Gledajući po kvalitetu bendova za neke ljude možda i najači dan festivala, što bi orijentalci rekli – odmah pravo u glavu! Svi znaju da uopšte nije moguće ispratiti baš svaku svirku sa oba stejdža celokupnog Punk Rock Holiday festivala, ali i pokušaj puno znači. Nikad ranije nismo imali odmah od 0-tog dana celodnevni program na beach stage-u, i to je po meni ogroman plus, iako se na kraju stvarno teško baš sve može izdržati. Ne valja kad ima, ne valja kad nema, a lično meni bolji od drugih tog dana na beach stage-u bili su Bike Age, naši stari znanci iz Štutgarta i Blagged, a na main stageu tu čast da otvore ovogodišnji festival imali su: The Toasters zaista moćnom ska svirkom, jer stara škola još uvek to radi na pravi način. Bio je plan da se lično upoznam sa njihovim trombonistom Tim Duwalom, međutim očigledno mi je već tada bilo jasno da su mnogi ovogodišnji planovi morali da se u Tolminu u promene. Početak je pomalo stidljiv sa 2 tone army, Shoker, Running right through the world, ređaju se hitovi Eastside beat, Social security, Thrill me up, Dub 56, Sitting on top of the world, House of soul, Weekend in L.A., Decisions at midnight, te odličan završetak sa Don’t let the basterds grind you down i Talk is Cheap. Praznik trube nastavljaju Mad Caddies koji su rado viđeni gosti na PRH-u, i nije “vađenje fleka”, ali ovoga puta mnogo, mnogo jača, bolja i kvalitetnija svirka nego pre 2 godine, bolje se od ovog uživo zaista ne može. Možda je i do izbora pesama, ne znam, ali…odlično!
https://www.setlist.fm/setlist/mad-caddies/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-2b54acfa.html
Jesu oni u svoj ska punk izraz ubacili i regge i dixilend i svašta nešto još, ali ovo je svakako bila najbolja potvrda njihove klase. Majla Okermana smo ranije u toku dana sreli u baru i prozborili po koju sa njim. Otišao je i vratio se sa koledža i održao nam trominutno mini predavanje na temu zašto su Descendents kao vino, što ih više gledaš uživo sve su bolji. Ovog puta set lista sačinjena od već standardnih 28 pesama, https://www.setlist.fm/setlist/descendents/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-73abee5d.html, je još jedan dokaz da legende zvuče kao sat.
Rise Against
Gitarista Stephan Egerton je skinuo kovid masku koja mu je prošlog puta bila zaštitni znak, Karl Alvarez na basu sve to mirno prati, a sve je zapravo bio uvod u dugoočekivane Rise Against. Mnogo je vremena prošlo i trebalo je skockati mnoge stvari da Rise Against konačno dođu u Sloveniju i zasviraju na Punk Rock Holiday 2.4, pa makar to bio i na samom početku njihove ovogodišnje evropske turneje. Celokupna svirka je “on ear”, nema pojačala iza i monitora ispred, pa se tako dobija mnogo više prostora za kretanje, sve je maksimalno profesionalno, i tačno se zna šta ko radi od njihovih roudija na bini. Zvuk na bini sjajan, nema ni najmanje mogućnosti za greške, pa vam se samo u jednom trenutku učini (verovatno zbog dužine pojedinih pesama – prim.aut.) da je dosadno jer sve zvuči potpuno besprekorno i kristalno čisto. Stvarno su možda samo nekoliko bendova imali ikad bolji zvuk u istoriji PRH-a, ako ga je boljeg uopšte moguće i imati i porediti, ono zeleno svetlo izuzetno i dim stvaraju jedinstveni ugođaj. Čikaški bend je toliko osporavan zbog svoje poslovne politike i mnogih stvari, ali činjenica jeste da je Tim Mcllrath uz Zoli Teglaša (ex-Ignite) najbolji pevač u žanru i lik koji vam u pauzi može pevati i u operi. On je master živog nastupa, raspon glasa mu je nekoliko oktava, pa možete samo zamisliti kako to zvuči kad je bend imao skoro imaginaran zvuk uživo.
Rise Against
https://www.setlist.fm/setlist/rise-against/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-6b540662.html.
Sam muzički izraz je vrlo šarenolik, kombinacija svega i svačega, a umetnost živog nastupa vrhunac profesionalizma pa su tako Rise Against ovim nastupom dali prisutnom auditorijumu mnogo više od samo glavnog benda na main stageu u danu za zagrevanje.
UTORAK 6. 8.: PRVI DAN
U utorak 6.8. bolji na beach stage-u bili su Charlie bit my finger i Slaughterhouse, i nekako potvrdili nepisano pravilo da su najbolji koncerti na maloj bini u vremenskom razdoblju između 15.00-16.00. Dobro, ovi drugi su nastupili malo kasnije, ali to im nije smetalo da obeleže dan svojim nastupom na maloj bini. Veliku binu otvorili su The Clovehearts koji su zapravo celtic punk bend, gajde, kiltovi… lepršavo upali umesto Grade 2, koji su u poslednjem trenutku morali da otkažu svoj nastup. Možda je nesvesna ili vrlo svesna želja organizatora da ovogodišnji PRH obeleže trube više nego obično pa su Mustard Plug, bili jedan od onih legendarnih 2 tone ska bendova koji to odlično radi već skoro tri i po decenije. Ameri u tom žanru teško da mogu da omanu, tako je bilo i ovoga puta u Tolminu. Kreću sa Not Enough, Aye, Aye, Aye, Mendosa, Yesterday, sledi Vampire, Never Be You, odlična obrada od Fugazi Waiting Room, Fall Apart, On and on, Go, Doing what we do, Brain on Ska, Mr. Smiley, i na kraju Beer Song. Iako su nastupili bez saksofona, nema veze, ja ih volim. Sjajno! Produkciono (zbog količine opreme koju nose) jedan od najzahtevnijih svetskih bendova danas su Zebrahead, a uživo sve mi više liče zbog sad već mnogo koktel majstora na bini na klasičnu kafanu jer su se malo više zaneli. Nastup kao i uvek, samo zanimljiv jer meni je to nit plus, nit minus, već nešto između, reklo bi se možda čak i bend za popuni prazan prostor. Nešto tu meni baš ozbiljno fali, ali masa se na sreću, nije složila sa mnom.
https://www.setlist.fm/setlist/zebrahead/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-6354065f.html.
Znao sam ja da će Comeback kid ponovo razvaliti glavnu binu, uostalom kao što su to uradili poslednjih par puta ovde. Pevač Andrew Neufild se čini mi se baš vidno ugojio u poslednje dve god od našeg poslednjeg susreta (ili je teretana u pitanju) i to je taj njihov prepoznatnjivi kanadski metal core sa dominantnom melodijom, kao pravi izraz za bildovanje ega publike.
Comeback kid
Surovost, sirovost samog muzičkog izraza čini da je isti bend pogodan i za neke druge festivale, možda i metal usmerenja (baš kao i Terror iz LA, kao i uostalom celokupna NY HC ekipa), ali svejedno količina date energije uživo je neverovatna jer je samo pogibija u publici prava reč zbog stage divinga, circle pita, floatinga i crowd surfinga u svakom trenutku njihovog nastupa. I to je baš brutalno, reklo bi se izuzetan bend za izbacivanje viška negativne energije iz sebe. I kad nisi u stresu kad čuješ refren prve pesme sa kojom su krenuli Heavy steps, preko False Idols Fall, Do Yourself a Favour, Talk Is Cheap, Troubles in The Winner Circle, Somewhere, Somehow, All in A Year, Absolute, Crossed, G.M. Vincent and I, sve do tamo Wasted Arrows, Should Know Better i na kraju Wake The Dead, treba da znaš o čemu se radi. Ekstravagantno, jako i neverovatno!
Comeback kid
Posle bilo kakvog nastupa CBK izuzetno je teško izaći na binu, pa mi se možda zato i čini da sam Dave Kinga i ekipu Flogging Molly, gledao možda i u boljim izdanjima. Verujem da je jedan od razloga da su zbog ozbiljne količine ljudi na kraju nastupa Comeback Kid na bini Flogging Molly odlučili da monitore povuku prilično blizu svojih pojačala, ali nešto sa te desne strane bine u zvuku na samoj bini nije baš bilo u redu sve vreme njihovog nastupa jer je Dennis Casey sa te strane pokrivao celu svirku, pa se ništa drugo nije ni čulo u binskim monitorima. Obzirom da su i svi drugi u bendu studijski muzičari, nikom to ništa nije ni smetalo jer inače sve pesme znaju napamet, ali ja pamtim kako se to čulo i ranije na istom mestu. Sa leve strane frontalnog prikaza basista Nathen Maxwell i harmonikaš Mat Hansly daju opasan štimung celoj muzičkog priči. Taj celtic punk u njihovom izrazu podrazumeva i violinu i frulu u izvedbi supruge Dave Kinga – Brigite King, dok je za bendžo i mandolinu zadužen Spencer Swain, čini se nekako najpovučeniji na bini. Sve i da hoće, oni zaista ne mogu loše da zvuče, u pitanju je super žurka za šire narodne mase, pravo narodno veselje, iako uživo ipak ovog puta za mene, malo na odstojanju. Manjak energije, ili pre će biti možda da stvarno teško ide frula posle distorzirane gitare…
www.setlist.fm/setlist/flogging-molly/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-73540665.html.
SREDA 7. 8.: DRUGI DAN
Formalno drugi dan festivala, a neformalno treći dan je nekako takav da se prosečni posetilac sredovečnih godina uvek zapita kad će kraj, a zapravo sve je tek na pola puta. Ovaj dan obeležio je stvarno odličan nastup na beach stage-u benda Dranktank. Glavnu binu otvorili Kanađani Belvedere i bili više nego dobri, ali pravo iznenađenje i osveženje celog festivala bio je izuzetno furiozni nastup pomalo kontraverznih Feine Sahnen Fischfilet.
Za one koji ne znaju ukratko – 20 godina karijere, 6 albuma, ska-punk bend koji uživo na sceni ruši sve pred sobom. Svih proteklih godina bilo je dosta Nemaca na Punk Rock Holiday, ali ove godine baš ih je bilo mnogo. To vam u praksi znači da dok je ovaj bend svirao viđene su scene u 19h predveče na glavnoj bini Punk Rock Holiday 2.4 festivala kao da je Nemačka postala prvak sveta u fudbalu. Prilično nezamislivo je sve to bilo za ljude van nemačkog govornog područja, a sam nastup bacio je u stranu baš sve izvođače tog dana na main stageu. Jedan od stvarnih, ovogodišnjih highlightova festivala. Mislim da osim obezbeđenja i tehnike zaista retko ko oko mene nije bio Nemac.
Feine Sahnen Fischfilet, Christina Peterfaj & dr Buzda
Feine Sahnen Fischfilet počinju svoj nastup sa Diese Eine Liebe, kao otvoren poziv pevača Jan “Monchi” Gorkova sunarodnicima za aktivno učestvovanje u spektaklu. Slede Alles Auf Rausch, Zurück In Unserer Stadt, pola publike je na bini već na Kiddies Im Block. Deo ekipe je u banana kanuu na rukama publike na Geschichten Aus Jarmen, Niemand Wie Ihr, Komm Mit Aufs Boot, Wir Haben Immernoch Uns, Wenn’s Morgen Vorbei Ist, Komplett In Arsch. U pauzi između pesama Monchi jasno odražava antifašističko opredeljenje benda, na opšte odobravanje publikuma, a Wall of death sa njim u sredini, circle – pit, i upaljene baklje sa dimnim zavesama su zapravo deo navijačke koreografije, ali sve je u najboljem redu, oseća se ogromna količina oslobođene pozitivne energije i sreće u vazduhu, a Feine Sahne Fischfilet trijumfalno završavaju svoj nastup i sudeći po reakcijama sigurno znam, ovo im svakako neće biti poslednji put u Tolminu.
I da je bio neki veći bend, a ne Strung Out, teško bi došao do izražaja posle ovih Nemaca, iako nisu loše ni zvučali… Za ljubitelje borilačkih veština, jedan od onih “više u vazduhu nego na zemlji” bendova sledi Terror iz LA. Svoj set počinju sa One With the Underdogs, Spit My Rage, Stick Tight, Hard Lessons, Boundless Contempt, Always the Hard Way, ređaju se još i Pain into Power, Overcome, Can’t Help but Hate. Pevač Scott Vogel usred nastupa hvali organizaciju najboljeg stage-diving festivala na svetu, sa težnjom da to okupljeni razumeju i cene na pravi način i da to niko ne zloupotrebljava. Slede Strike You Down, Post Armageddon Interlude, The 25th Hour, i završetak odličnog nastupa sa Keep Your Mouth Shut, Keepers Of the Faith. Bez kompromisa, udri me do sabajle.
Sa nestrpljenjem sam očekivao Less Than Jake misleći da će vesela ekipa iz Gainsville-a napraviti spektakl kako to ona ume, međutim bilo je to samo u pojedinačnim muzičkim trenucima i ponekad preteranim zezanjem između pesama od strane pevača Chris De Makes – a, pa smo dobili jedan prilično rezervisan i ne baš poletan nastup kao nekad. Mislim, ok sve je tu i svi su tu, očekivan kvalitet svirke, ali kad se setim samo nekih ranijih nastupa na PRH-u, ovaj mi bude sve nekako… nedefinisan, da ne kažem ništa grublje.
Less Than Jake
Umor od puta, umor od prethodne svirke ili možda kasno vreme starta njihove svirke, stvarno je sve relativna stvar. Izuzetno mi je simpatična bila sve vreme dok su Less Than Jake svirali, izrazita fizička sličnost između jednog od kamermana PRH Multimedia teama, mog prijatelja Berislav Matej Mikše sa Roger Limom, basistom i jednim od pevača benda, u tolikoj meri kao da mu je Brazilac stariji brat, štono kažu – brother from another mother. Ja verujem da svako od nas ima negde na svetu svog dvojnika jer kad se oduzmu dredovi, ova dvojica, još malo pa kao da se gledaju u ogledalu.
Less Than Jake
https://www.setlist.fm/setlist/less-than-jake/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-3b573c88.html.
ČETVRTAK 8. 8.: TREĆI DAN
Veliki su bendovi koji se posle smrti svog pevača vrate na scenu. Još veći bendovi koji su u undergroundu, pa to urade. Jedan od takvih bendova su i zagrebački sastav Pičke Vrište, koji je imao jedan od prvih povratničkih koncerata nakon tragične smrti pevača Iveka što je samo doprinelo dodatnoj emocionalnoj vrednosti njihovog odličnog nastupa. Na mestu novog pevača viđen je Marinko Lugović, dok je ritam sekcija ostala ista, na gitarama braća Rašidagić Tomislav i Nino, Igor Hill na bassu i Filip Kereković za bubnjevima. Nezvanično, ovo je jedan od bendova koji ima najkvalitetnije tekstove svojih pesama na hrvatskom jeziku u 21. veku. I jeste, bili su tu i Zrno Nade, 7 godina, Mi, Boja Tuge, Tko Ostaje, Večeras odlazim, Oprosti i Sjeti se, i retka prilika za istinsko uživanje. Odlično i samo napred momci, podrška iz Srbije!
Osim njih tog dana na beach stage-u treba pomenuti odlične nastupe Codename Collin ko voli ska, te nastupe respektabilnih i drugačijih The Drowns i The Meffs, a četvrtak na mejnu otvorili su Venerae, vrlo prkosni Death By Stereo, Eric Schultzu su izgleda svi nešto krivi, a posle 8 godina ponovo u Tolminu Nuno Pereira i njegov A Wilheam Scream, gde me je istina više interesovalo šta radi Srbija protiv SAD, u polufinalu košarkaškog olimpijskog turnira u Parizu u zajedničkom praćenju utakmice sa jednim od pripadnika obezbeđenja, na njegovom mobilnim telefonu, nego stvari na terenu PRH-a…
Ali, onda su došli i maksimalno nabrijani No Fun At All koji su pretrpeli personalne promene, jer je uvek ozbiljni bradonja Mikael Danielson otišao, a na njegovo mesto došao novi gitarista Max Hidens iz Satanic Surfers, pa No Fun At All zvuče kao nikad do sad.
No Fun At All
https://www.setlist.fm/setlist/no-fun-at-all/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-6b54064a.html
Nisam mogao da se vidim sa starim prijateljima Ingemar Jensson-om i Stefan Bratt-om, ali svejedno možda je tehnički to bila i najpreciznija svirka na celom festivalu.
No Fun At All
A onda, buć… u H2O! I ovaj bend je dugoočekivan na ovim prostorima i doduše ne svira prvi put, ali baš je trebalo dosta vremena da se Toby Morse i ekipa na pravi način vrate u Tolmin. Poslednji put pre par godina odložena je i cela evropska turneja zbog bolesti gitariste Rusty Pistacchia, ali ko čeka taj dočeka.
https://www.setlist.fm/setlist/ho/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-5354bb55.html.
H2O
Jedan od onih bendova koji daje baš sve od sebe i sve i na kojima i da hoćeš ne možeš ostati miran. Mat Henderson je stvarna njujorška gitarska institucija, u bendu od 2022, pomalo sramežljiv, izuzetno skroman čovek, i on se trudio da sa kačketom bude neprepoznatljiv, ali to je taj njegov čuveni rifovski potpis, a koliko je taj tek dobre muzike stvorio…
H2O
U par navrata nije bila najbolja konverzacija među članovima benda, možda Toby i ne zna najbolje gde, kad i kome peva, i ponekad ume malo da smeta taj američki stav nadobudnosti i neobaveštenosti prema ostatku sveta, ali ovde je primarni cilj postignut, a masa u ekstazi, naročito u toku izvođenja poslednje pesme What Happened? koja je izvedena dva puta u kratkom razmaku (jednom u okviru regularnog seta i jednom na bis).
Nema od ovog bolje.
PETAK 9. 8.: POSLEDNJI DAN FESTIVALA
Ako niste već rano ujutru otišli kući, sigurno ste u velikom spremanju poslednjeg dana festivala. Svi žele ili da odu pre, da izbegnu gužvu na putevima, ili da budu spremni za sutradan. To je svakako dan kad se podvlači crta, a u programskom smislu ove godine, poslednji dan ovogodišnjeg PRH-a 2.4 bio je sa akcentom na iskustvo.
Beach stage upamtio je odlične nastupe Kill The President iz Valensije i domaće Lim Smrad in Žila, a na glavnoj bini uvod u poslednje veče dali su Blowfuse, ne baš dobri kao prošli put izraelski sastav Not On Tour koji su više puta u toku svog nastupa apelovali da se rat zaustavi, stanje u njihovoj zemlji je stvarno toliko loše i da oni kao bend dolaze u miru. Sima Brami očekivano dobro peva, ali se vidi da joj je zbog ranije izrečenog pomalo i neugodno, nije što mi je malo tanko zvučala ritam sekcija, ali ne želim da mislim da glavna bina nije još za njih, da ih je “pojela” ili tome slično, jer su oni zapravo i sazreli i nekako porasli kao bend kroz festivale tipa Punk Rock Holiday i krenuli od beach stagea, ali isto tako pamtimo i spektakl 2019. na glavnoj bini, za koji ni sami nisu znali šta se to tad desilo sa publikom, jer su bili sa njom kao jedno.
https://www.setlist.fm/setlist/not-on-tour/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-7b540638.html.
The Exploited
Možda su oni imali loše veče, ali mnogo mi je bolje to izgledalo u okviru još jednog mini koncerta koji su održali na Accoustic Stageu, u toku i delimično posle nastupa poslednjeg benda na glavnoj bini. Apsolutno odlični bili su i The Exploited i ne znam već ni sam koliko puta sam do sada gledao Wattija, ali mašina bez obzira na godine još uvek melje, a ikona je još u najboljoj snazi iako se u toku jedne pesme toliko zakašljao u nemogućnosti da udahne vazduh, da ga je basista Irish Rob zabrinuto nekoliko puta pogledao. Ok je sve, više je puta uobičajeno proveravao mikrofon koji radi udarcem u glavu…
The Exploited
Svirka, ne može biti bolja, to je taj njihov prepoznatljivi prljav zvuk, ovo je još jedan nastup u okviru “Let’s Stop a War 2024” turneje, koju su u Tolminu počeli sa Let’s Start a War, Fightback, Dogs of War, posle koje Wattie javno proziva i Izrael i Rusiju kao glavne krivce za rat, i ne femka se da to kaže javno kao mnogi drugi. Nastavak sledi sa Massacre, UK 82, Chaos Is My Life, Alternative, Noize Annoys, Troops of Tomorrow, Never Sell Out posle koje otpozdravlja Charlie Harpera koji ga je pozdravio ispred bekstejdža i pomalo sarkastično rekao da je došao i taj dan kada je Exploited predgrupa UK Subs-ima.
Charlie Harper & Wattie Buchan
Zato je Charlie Harper skoro ceo preostali njihov nastup proveo gledajući nastup stojeći na desnoj strani bine. Dalje se puca iz svog oružja i bombarduje sa I Believe in Anarchy, Beat the Bastards, Cop Cars, ređaju se vanvremenski hitovi kao što su Fuck the System, Porno Slut, Punks Not Dead, Fuck the USA, i na kraju Sex & Violence.
UK SUBS
Ne prkosi samo Wattie vremenu, on to radi samo konkretnije, ugradi par stentova i gruva dalje, ali još jedan od tzv. Metuzalema, da ne kažemo dinosaurusa je Charlie Harper. Pantelija izgleda kao da ima 50, a ne preko 80, a količina njegove životne energije je tolika da su izgleda tek najveći hitovi UK SUBS– a, pred njim. Ne znam da li je zamrznut ili ne, ali Charlie izgleda i ponaša se na sceni vrlo živahno i kao da ima još jedan ceo život u rezervi…
Zbog nekih nevernih Toma u prvim redovima počinju sa C.I.D., I Live in a Car, I Couldn’t Be You, slede Rockers, Fragile, Police State. Zvuk stvarno odličan, da ne veruješ da je samo jedna gitara Steve Straughana u bendu. Emotions Blackmail, Telephone Numbers, Kicks, Time and Matter, Down on the Lorm, Kill Me, nastavljaju sa Scum of the Earth, Limo Life, Barbie’s Dead, Party in Paris, Tomorrows Girls, na Warhead gostuje Wattie na bek vokalu, i baš se nešto nije ni proslavio, ali nema veze publika je na prvom stepeniku, a nastup pri kraju i upisana je još jedna, a vrlo kvalitetna svirka u grupnom kalendaru.
Bend koji je zatvorio ovogodišnji PRH 2.4 je još jedan bend iz Čikaga – Alkaline Trio.
https://www.setlist.fm/setlist/alkaline-trio/2024/festival-grounds-tolmin-slovenia-73540645.html.
I njima je trebalo dosta vremena da dođu do Tolmina i uvek je nezahvalno biti poslednji bend poslednjeg dana na mejnu, ali ova trojka zvuči sjajno, nema tu spora, sve se tačno zna. Iako ne my cup of tea žanrovski jer ovo jednostavno nije moja muzička priča, otpratio sam nastup do kraja jer prosto me je zadivila njihova mračnost duboko uvijena u foliju komercijalnosti. “On ear” tehnologija, sve savršeno, ko ovo voli dočekao je svoje.
Organizacija manifestacije pod nazivom Punk Rock Holiday je odavno postala umetnost sama po sebi, i to onog trenutka kad su svi parametri povezani u jedinstvenu celinu. 2.4 izdanje razlikovalo se organizaciono možda samo u najsitnijim mogućim parametrima, odnosno u novim tumačenjima ovlašćenja koje su pojedine narukvice nosile i dobronameran savet na početku ove priče u vezi sa tim treba shvatiti isključivo i samo kao prijateljski predlog i ništa drugo. Kao i svake godine sama organizacija štandova počev od onog sa prstenjem i ručno rađenim stvarima, preko Fat Wreck Chords prodavnice ploča, drugog štanda sa pločama, štanda American Socksa, Monster bajkova, Accoustic stage, štand sa flanel košuljama, skejt rampa, štand za prodaju zvaničnog merča festivala, gde se prodaju majice i duksevi maltene svih izvođača.
Restorani i barovi sa najrazličitijom i posebno orijentalnom hranom i pićem gde su prednjačili mellonball kao nezvanični koktel i zvanično pivo festivala su samo takođe strukturno vrlo važni delovi celokupne organizacije, o kojima se posebno vodi računa. Tu spada i beach stage kao odvojena celina na obali, ali u korelaciji sa main stage. Tehnika je posebna sekcija koja je podeljena na binsku koja vodi računa o dovoženju, stvarnom stanju binske opreme, njenom radu, samom zvuku na bini, kao i promeni (odvoženju) opreme svih bendova nakon nastupa na glavnoj, bič i akustik bini.
Zamislite samo broj mikrofona koji se promene posle 75 min prosečnog nastupa na velikoj bini, a gde su tu još kablovi, stalci, kutije, glave pojačala, bubnjevi, monitori, montaža banera (zastava iza) bendova na bini, i samo se na prvi pogled čini da je glavnim tonskim tehničarima na glavnom mikseru glavne bine lakši posao, jer i njihova radna mesta zahtevaju slične zadatke. PRH MULTIMEDIA TEAM – skup istinskih umetnika sa kamerama i fotoaparatima, koji vrlo često u adrenalinskom zanosu završe na rukama posetilaca festivala. Tu su i ljudi zaduženi za elektronske medije, internet i društvene mreže. Organizacija zgrade samog planinarskog doma, tj. gl. bara u istom, press rooma, backstagea, vip hotela, after party zone (jer se ove godine posle poslednjih koncerata svih noći stvarno dobro i do ranog jutra zabavljalo) su posebni delovi organizacije, baš kao i festivalski kamp. Smatra se da se jedino pravi festivalski život vodi u festivalskom kampu. I on je podeljen u više segmenata, ali takođe ni njegovu organizaciju uopšte nije tako lako urediti. Potrebno je dalje obezbediti mesta za tzv. punjenje kartica novcem koje su zvanično platežno sredstvo festivala, pa toy toy-eve, tuševe, vodu, mesta za odlaganje smeća, sigurna mesta za posebno odlaganje ličnih stvari. Angažovanje dovoljnog broja volontera na mestima gde se kontrolišu apsolutno svi punktovi festivala. Radnici angažovani na teškim mašinama u slučaju potrebe.
Profesionalno obezbeđenje stojički podnosi razne provokacije na glavnoj bini nekih od mnogobrojnih posetilaca festivala u raznim agregatnim stanjima koji su “razdragani” i koji misle da to što je “stage diving at own risk” zapravo znači da mogu da im se popnu na glavu. Ne smeju ljudski da reaguju i moraju da budu uvek profesionalni pre svega. Nije lako to zarađen novac, verujte mi… Hitna pomoć koja je u proteklih 12 godina imala posla u svega par navrata jer je ovo godinama svakako – SAFE PLACE FOR EVERYONE (u skladu sa sloganom ovogodišnje PRH FAM 2024 majice), Crveni krst… Sve je to širi deo PRH familije i savremene organizacije koja u ovakvom sastavu može komotno da radi i muzičke festivale sa više desetina hiljada posetilaca.
Dokazali se jesu i to mnogo puta kao najbolja moguća koncertna organizacija u Sloveniji (sa Italijanima, Nemcima i Hrvatima u ekipi), u to nema nikakve sumnje, gde nacionalnost, nesumnjivo ima najmanju moguću ulogu…
Posetioci su poseban, a tako potreban segment cele priče. Ne samo po tome ko su i odakle su, već šta rade na festivalu i posebno je uživanje gledati njihove reakcije koje otkrivaju sreću, ljubav, zadovoljstvo i hedonizam. Nisam posebno naglašavao ali dnevna redovna slika jeste poslednja pesma na svakom od nastupa na mejn stejdžu gde su prisutni razdragani fanovi na bini u ekstazi, (lani je i bina napukla nakon ogromne količine ljudi posle nastupa Pennywise-a) a mnogi članovi benda završavaju u publici, to vam je redovna slika tolminske razglednice sa PRH-a.
Bili su prisutni tu i Homer i Bart Simpson, i Kermit, i Godzilla i Super Mario, ranije i mnogi drugi crtani junaci, jer ovo jeste istinski karneval samo dobrog raspoloženja u oazi najlepše moguće prirode koja postoji. Idealan spoj i sve ovo su istinite činjenice zbog kojih se svaki posetilac koji kad jednom dođe na festival, obavezno sledeće godine ponovo vrati. I ove godine festival je rasprodat, tako je bilo već mnogo puta jer to je naših sjajnih 5 dana života za nezaborav u još jednoj godini u nizu. Lično znam mnoge predivne priče koje su se završile na najlepši mogući način, a i sam živim jednu, jer najbolje od svega jeste pronalazak svoje srodne duše.
Na kraju i neobavezan wishing list, odnosno želje, pozdravi i čestitke za Punk Rock Holiday 2.5… Misfits, Ska-P, Suicide Machines, Madness, Beatstakes, NH3, Talco, Bad Religion, Patareni, Mašinko, Ljubiša Samardžić, Mighty Mighty Bosstones, Motus, Neven, Crveni karton, Nothing Sacred, SMF, Vox Populi, Eyesburn, Atheist Rap, Ritam Nereda, Six Pack, Superhiks, Samostalni referenti, Ukratko Štef, Direct Hit (ne na maloj bini), Cro-mags, Gorilla Biscuits, Youth od Today, CIV, bilo koja varijanta sa Bili Milanom (S.O.D. ili M.O.D.), D.R.I., Suicidal Tendencies, Infectious Grooves, Feine Shane Fischfilet, Lunachiks, Naked, Bad Cop Bad Cop, Old Firm Casuals, R.K.L., Rancid, The Interrupters… Ako neko od navedenih danas više i ne svira, ne brinite brigu, ova organizatorska ekipa ima i tu moć da ih natera da se ponovo oforme u bilo kojoj postavi i krenu bar na mini evropsku turneju.
Dogodine, vidimo se ponovo u Sloveniji, u Tolminu na Punk Rock Holiday 2.5, do tada svima veliki pozdrav iz Srbije, zadnja pošta Paraćin.
…daj mi samo trenutak ove radosti, da je sakrijem, od zaborava vječnosti (vječnosti), sjeti se, ne zaboravi, zauvijek mlad ostani, sjeti se, ne zaboravi, tko smo to bili mi, sjeti se…
Sjeti se – Pičke Vrište
