Retrospektiva 30. Nišville Jazz Festivala: Program dostojan jubileja

Niška tvrđava, 15.08. – 18.08.2024.

---

„Deset godina je prošlo kao tren“, pevao je svojevremeno harizmatični Toni Montano. Tri decenije je već malo duži period i, ako je sadržajan, može se o njemu napisati knjiga sa detaljnim pregledom svih dešavanja. Ko zna, možda to zaista i uradimo jednog dana… Jer, za trideset godina postojanja Nišville Jazz Festival je publici doneo pregršt kvalitetnih koncerata, emocija i sećanja. Isto to vreme obeležila je i nadljudska borba za opstanak festivala u više nego turbulentnom okruženju.

Čast da otvori program na „mejnu“ imao je Nišville Jam Orchestra, sastav specijalno osmišljen za jubilarno izdanje festivala. Studenti muzičkih škola i akademija, koji mahom čine ovaj bend, posetiocima su predstavili obrade tradicionalnih pesama u jazz i fusion maniru. Na repertoaru su se našle i pesme čiji je autor Šaban Bajramović osvežene modernim aranžmanima.

Veoma prijatno iznenađenje bio je indonežanski sastav Vertigong, koji svoju muziku stvara koristeći tradicionalne instrumente iz ove dalekoistočne države. Njihov stav je da o muzici ne morate da znate ništa (teoretski), već samo da je slušate i osetite. I, verujte, osećaj ih uopšte ne vara. Ezoterični, tropski jazz, kojim su se predstavili niškoj publici, pokazao je da je rukovodstvo Nišvilla donelo pravu odluku kada je Indonežane odabralo za strateške partnere.

Najzapaženiji nastup prve večeri, po našem skromnom mišljenju, imao je američki trubač, kompozitor i producent Theo Croker. Njegov astro jazz prošaran drugim modernim muzičkim žanrovima poveo je publiku zvezdanim stazama na duhovno putovanje ka sopstvenim korenima. Orijentisan ka fizici i metafizici, smatrajući ih ključnim za razumevanje ovozemaljske stvarnosti, Croker te iste teme otvara i u svojoj muzici, u čemu mu veliki doprinos daju pijanista Idris Frederick i basista Eric Wheeler. Sećate li se čuvenog crtanog filma u kome se mačak Tom udvara cica maci svirajući double bass i melodiju „Is You Is Or Is You Ain’t My Baby“? Kada smo Wheeleru nakon koncerta rekli da je zvučao upravo tako, on nam je iznenađeno odgovorio: „Hej, pa to mi je omiljena pesma“.

Za mnoge su Brooklyn Funk Essentials bili lepo sećanje na tinejdžerske dane i vikend žurke na dance flooru. Njihov zarazni funky groove podigao je publiku na noge i svima pokrenuo kukove. Atmosfera se lagano zagrevala, a temperatura podizala na viši nivo kako je njihov nastup odmicao. U jednom trenutku smo shvatili da nam fotografije sa njihovog nastupa nisu dovoljno oštre, a razlog je bilo to što smo sve vreme nesvesno igrali u ritmu sladunjavog funka. Bila je to savršena uvertira za centralni događaj večeri, nastup legendarnog jamajčanskog reggae benda Black Uhuru.

Derrick Duckie Simpson, jedan od osnivača benda, sada je već u ozbiljnim godinama, pa se nije tako često latio mikrofona. No, u njegovom pevanju su i dalje prisutne prepoznatljive „berivajtovske“ melodije i dubine. Andrew Bees je sada prvi vokal sastava Black Uhuru i svojim stilom pevanja, ali i pokretima na sceni, donosi izuzetno eksplozivnu energiju, ne tako uobičajenu u reggae muzici. Bez sumnje, ovo je bio najposećeniji koncert večeri, a u prvim redovima se našao i Jovan Matić, frontmen Del Arno Banda.

Nezahvalno je nastupati nakon ovakvih hedlajnera i zatvoriti „kafanu“, ali je belgijski sastav KermesZ a L’Est bio na visini zadatka i publici predstavio spoj jazza, metala i istočnoevropske tradicionalne muzike. Bras i folk su za naš ukus malo prenaglašeni, ali je nesumnjivo reč o interesantnoj i kreativnoj muzici.

Drugo veče je krenulo u istom ritmu u kojem je prvo završeno. Poljsko-ukrajinski sastav Hilarious Disasters prezentovao je lepo upakovani miks tradicionalnog jazza i ukrajinskog folka, uz blagi dodatak metala. Specifični zvuci naišli su na lep prijem objektivne jazz publike koja je nastup ovog benda nagradila srdačnim aplauzima.

Izuzetna sinhronizovanost odlika je najpopularnijeg albanskog jazz banda – AJS (Albanian Jazz Society) Quarteta. Oni su u nastavku programa prezentovali svoju brzu fuziju modernog i balkanskog jazza i potvrdili da u našem okruženju ima izuzetno nadarenih umetnika u ovom žanru. I sami su bili prijatno iznenađeni reakcijom srpske publike i više puta se zahvalili na toplom prijemu.

Nigerijska saksofonistkinja sa prebivalištem u Londonu Camilla George je svojim energičnim i posvećenim nastupom podigla temperaturu na glavnoj bini pokazavši da bez ikakvih problema može da stane rame uz rame sa brojnim muškim kolegama. Savršeno precizna, vrcava i ritmična, Camilla se poigravala sa svojim saksofonom mešajući jazz, afro beat i modernu plesnu muziku. Slobodno možemo da kažemo da je Camilla George u jazzu ono što je Nwankwo Kanu bio u fudbalu.

Jedan od hedlajnera druge večeri bila je Jany McPherson, poznata pijanistkinja poreklom sa Kube i sa prebivalištem u Francuskoj. Njeni brzi, a opet nežni i mekani prsti, sve vreme su se preplitali i publiku šetali od Varadera do Azurne obale. Da ne zaboravimo i njen fantastični glas, koji se savršeno stapao sa klavirskim minijaturama. Na naše pitanje da li je Jany pevačici teško da prati Jany pijanistkinju, ona je sa osmehom odgovorila da je još kao devojčica počela da peva i da prosto uživa u sinhronizovanom sviranju i pevanju.

Ipak, najveću pažnju publike privukao je američki hip-hop sastav Arrested Development, velika atrakcija devedesetih i dvehiljaditih. Mnogobrojna publika je neprestano skakala i pevala uz „Tennessee“, „People Everyday“, „Mr Wendala“ i druge hitove popularnog benda iz Atlante. Energična plesačica je posetiocima sve vreme zadavala „ritam jak“, tako da su sve oči bile uprte u nju, kao i u malog naslednika nekoga od članova benda, možda i budućeg MC-ja AD-a. Sve u svemu, nastup za srce, dušu, dlanove, glasne žice i plesne cipele. Ni Thea Crokera, koji je nastupio prve večeri, nije mrzelo da ostane još jedan dan i uživa u koncertu američkih repera.

Za adekvatan završetak druge večeri pobrinula su se dobro poznata lica: kubansko-holandski sastav Estudiantina Ensemble. Povratnici na Nišville, na kome su nastupili i pre 10 godina, promenili su „plesnu ploču“ i publiku zapalili kubanskim ritmovima i melodijama. Muzika sa ovog karipskog ostrva je uvek bila dobro primljena na Nišvillu, pa nema sumnje da će ovaj sjajni bend još koji put nastupiti na prestižnom festivalu.

Nažalost, trećoj večeri festivala nismo prisustvovali zbog „zamora materijala“. Nije nimalo jednostavno odlaziti autom za Niš i vraćati se u pola noći dan za danom, pa smo odlučili da u subotu uzmemo predah. Igrom slučaja, to veče je u potpunosti bilo ispunjeno jazzom, a nastupili su Hrvoje Šenjug & The Bypassers iz Hrvatske, švajcarsko-britanski sastav Conversation Sextet, Acoustic Version iz Bugarske… Gitarski trio Birelli Lagren, Ulf Wakenius i Martin Taylor bili su zaduženi za nešto tvrđi jazz zvuk, a zvezda večeri bila je argentinska latino jazz pevačica Karen Souza. Završnu reč imao je kanadski jazz-funk sastav The Shuffle Demons.

Odmorni i spremni za jedan sadržajan dan, pun energije i emocija, započeli smo poslednje veče jubilarnog Nišvila bečkim triom PRIM. Oni su malo „zamračili“ binu želeći da kreiraju nešto intimniju atmosferu i odnos sa publikom, kojoj su priredili nešto moderniji jazz, prošaran funk sekvencama i semplovima sa miksete. Kombinacija sporovoznog i brzog jazza naišla je na odobravanje malobrojne publike koja se, ipak, čuvala za nastupe koji su usledili krajem večeri.

Ako to već nismo rekli do sada, da naglasimo ovom prilikom: Bugari su ozbiljna sila u jazzu. Veliki je broj jazz festivala u ovoj susednoj državi, kao i pregršt relevantnih škola, pa nije ni čudo što su bugarski džezeri česti i rado viđeni gosti na Nišvillu. Tako je i Postcard Sextet opravdao reputaciju koju muzičari iz ove zemlje imaju kod nas, a publika je na sve njihove numere sa oduševljenjem reagovala.

Scatter The Atoms That Remain doneo je nešto drugačiju verziju jazza, malo više spiritualnu i meditativnu. Reč je o muzici koja vas tera na potpuno prepuštanje i neobavezni tok misli o svemu što vas okružuje, na momente vrlo bliskoj hard bopu. Ovo je bio prigodan koncert za one koji vole izvorni, tvrđi jazz sa mnogo improvizacije. U tom podžanru jazza, ovo je bio jedan od uspešnijih nastupa na ovogodišnjem Nišvillu.

Prema najavama, očekivalo se da će nastup Konstrakte i Zemlje gruva privući najviše pažnje na ovogodišnjem izdanju festivala. Međutim, ono što se zaista dogodilo u niškoj tvrđavi poslednje večeri Nišvilla prevazišlo je sva očekivanja, kako organizatora, tako i posetilaca. Nepregledna masa ljudi koja horski peva „Mamu“, „Novo, bolje“, „Žvake“, „Zabavu“ i druge hitove Ane i ekipe, kao i brojna deca koja su se tiskala uz binu noseći sa sobom mnogobrojne poklone, ostavili su i samu umetnicu u neverici: „Eh, pa zar i sat? I to Kartije“, vajkala se Konstrakta iznenađena količinom pažnje koju je dobila. Gužva se nastavila i posle koncerta, kada je nepregledna kolona klinaca čekala u redu pred prostorijama benda želeći fotografiju sa Anom. Sada i definitivno možemo da kažemo da je MC Milovan izgubio titulu „predsednika“ u Zemlji gruva, te da je Ana više nego uspešno ustoličena. Zasigurno jedan od najboljih koncerata Konstrakte i Zemlje gruva, ali i jedan od najboljih nastupa ikada na Nišvillu.

Teško je bilo svirati nakon ovakvog spektakla, ali i slušati nešto novo kada ste prepuni utisaka sa prethodne svirke. Ipak, the show must go on. Jamajčanski reggae kantautor Brushy One String pokazao je svu lepotu jednostavnosti svirajući akustičnu gitaru sa samo jednom žicom, koristeći njeno telo kao perkusije. Okupljenima je, ovaj put u pratnji benda, izveo svoje najveće hitove, uključujući „Chicken In The Corn“, „No Man Stop Me“, „Home Away From Home“, „Ganja Wata“ i druge, ali i neke od velikih hitova Boba Marleya, Petera Tosha i ostalih poznatih reggae umetnika. Dobar deo publike sa koncerta Black Uhuru došao je da čuje i jedinstvenog Brushy One Stringa i, sudeći po reakcijama, uživali su u njegovom nastupu.

Po običaju, čast da zatvore glavni program festivala imaju domaći bendovi, a tako je bilo i ovog puta. Za efektan kraj jubilarnog Nišvilla pobrinuli su se momci iz benda Eyot. Domaći bend, pa još i niški, a uz to svira jazz. Mada, ljubiteljima muzike je dobro poznato da je Eyot odavno prešao kako lokalne, tako i nacionalne okvire, te da predstavlja internacionalno muzičko dobro. Uživali smo u konstantnoj i narastajućoj tenziji koju sa sobom nosi ovaj fantastični četverac, savršeno izbalansiran i ukomponovan, gde svaki član i instrument jednako dolaze do izražaja i vode vas u harmonični krešendo. O tome najbolje svedoči momenat u kome Miloš Vojvodić udara palicama u bubanj tako jako da sa njih otpadaju „opiljci“, ali se on ne zaustavlja, već udara još žešće. Eyot voli kada je „među svojima“, pa je publici priredio dva bisa. Nakon njihovog koncerta, jedino što smo poželeli bile su samoća i tišina.

Utisci će se još prikupljati i analizirati, ali već sada možemo da zaključimo da je ovo bilo jedno od najboljih izdanja festivala, kako i dolikuje za 30. rođendan. Naravno, uvek će biti onih koji će reći da je „malo jazza“, „šta Inner Circle traži na Nišvillu“ i slično tome. O ukusima se ne raspravlja i svetu se ne može ugoditi, ali moramo biti objektivni i reći da je ovogodišnji program bio skoro pa savršeno izbalansiran i da je svako mogao da nađe nešto po svom ukusu. Nišville je definitivno značajno kulturno bogatstvo Srbije i treba da dobije još veću podršku Niša, Srbije i publike generalno. No, to je tema koja se već godinama žvaće, a verovatno će tako biti i ubuduće.

Tagovi: Arrested Development, Black Uhuru, Brooklyn Funk Essentials, Camilla George, Konstrakta, Nišville jazz festival, Zemlja gruva