Riblja Čorba – trajanje kao navika
Koncert u Domu kulture (Novi Sad, 09.05.2024.)
Iako danas više liči na hobita Bilba Bagginsa nego na simpatičnog kovrdžavog momka iz devedesetih, uvek je lepo čuti i videti Micka Huckknalla iz benda Simply Red. Šta tek reći za Iggy Popa, koji u ovim godinama onako razgolićen neodoljivo podseća na “šar peja”. No, on je i dalje “lust for life”, a bogme i “lust for rock ‘n’ roll”. Kao što je nedavno za naš portal rekao čuveni Peca Popović, “i u rokenrolu imate pravo da ostarite”. A Bora Đorđević na tom planu lepo i kvalitetno stari.
Da se pohvalim: poput renomiranog umetnika, i ja sam sa trinaest popušio prvu pljugu. Doduše, posle nje nisam odmah i drugu, jer moj prvi susret sa duvanskim dimom nije prošao najslavnije, pa sam „riblje pušenje“ batalio do daljeg. No, sa trinaest sam otišao i na svoj prvi „samostalni“ koncert. U mom slučaju je to bio težak rokenrol, jer sam se samo dan pred nastup Riblje čorbe u kruševačkoj Hali sportova gadno razboleo. Bilo je kasno proleće, svi su uveliko nosili majice, samo sam ja kao poslednji klošar nosio debelu jaknu, jer mi je zbog gripa bilo neopisivo hladno. No, nisam želeo da odustanem i da mi propadne mesec dana odvajanja od džeparca za užinu.
Prošavši sijaset sličnih situacija kasnije, a i videvši razne umetnike kako prolaze kroz sopstvene izazove, zaključno sa Borisavom Borom Đorđevićem pre nekoliko dana u novosadskom Domu kulture, shvatio sam još jednu važnu dimenziju rokenrola, njegovu najvažniju paralelu sa životom uopšte. Koliko god da je situacija teška i komplikovana, daj sve od sebe i učini to svim srcem. I to je upravo ono što se 9. maja moglo videti u Domu kulture: umetnik koji ne posustaje ni po koju cenu i koji svoj repertoar izvodi… Ovde bi bio pogodan citat Mikija Manojlovića iz filma „Bure baruta“, kada Ljubi Tadiću daje honorar za nastup simfonijskog orkestra.
Priznaćete, sve ovo nije nimalo lako u osmoj deceniji života, kada na vas navale svakojake zdravstvene tegobe. Bora se otežano kreće, teško se penje na binu, vid mu je oslabio, a očigledno ima i određene probleme sa disanjem, s obzirom da je publiku zamolio da malo manje konzumira cigarete. No, uprkos svemu tome, Bora je stoički izdržao sve muke i kao u najboljim danima otpevao sve pesme sa set liste. On i dalje ima snažan, prodoran i melodičan glas, može da izvuče i visine i dubine, što se, naravno, najbolje videlo na “Anđelu”, a bogme i na “Glupom hotelu”, pesmi na koju je publika neočekivano dobro odreagovala. Borin nastup je bio sasvim iskren i šarmantan, pa mu zbog toga apsolutno niko nije zamerio što je stihove jedne pesme zaboravio. Nisu ni “puškice” pomogle, pa se krenulo ispočetka. Nema veze, idemo ponovo, i to je rokenrol!
Iako danas više liči na hobita Bilba Bagginsa nego na simpatičnog kovrdžavog momka iz devedesetih, uvek je lepo čuti i videti Micka Huckknalla iz benda Simply Red. Šta tek reći za Iggy Popa, koji u ovim godinama onako razgolićen neodoljivo podseća na “šar peja”. No, on je i dalje “lust for life”, a bogme i “lust for rock ‘n’ roll”. Kao što je nedavno za naš portal rekao čuveni Peca Popović, “i u rokenrolu imate pravo da ostarite”. A Bora Đorđević na tom planu lepo i kvalitetno stari.
Naravno, ne vrti se u bendu baš sve oko Bore, pa je red da pomenemo i ostale članove. Da je kojim slučajem svoju gitaru priključio na veliko vuneno klupko, a ne na struju, Vidoja Božinović Džindžer je te večeri komotno mogao svakome iz publike da isplete po jedan džemper. U svakom tonu se oseća njegovo višedecenijsko iskustvo, a njegova gitara svakoj pesmi Riblje Čorbe daje poseban šmek. Ono što Nikola Zorić Nidža može da odsvira jednom rukom, mnogi klavijaturisti ne mogu ni sa dve. I njega možemo smatrati starosedeocem, s obzirom da je u bendu više od 20 godina, a kako vreme prolazi, svoj talenat sve više nadgrađuje.
Ivan Stanković Ivke je dobio težak i nezahvalan zadatak da na basu zameni legendarnog Miroslava Aleksića Mišu, koji je pre četiri godine preminuo od posledica korone. Sudeći po prikazanom u Domu kulture, Ivke je verno sledio svog mentora, s obzirom da je u Ribljoj čorbi prisutan još od 2011. godine kao tehničar. Jovan Jeftić (Joca Zmaj) je još jedan predstavnik mlađe generacije, koji kao prateći vokal upotpunjuje splet tonova i melodija benda na sceni. Fantastične glasovne mogućnosti, koje je pokazao u bendovima Highway i Čika Joca i Zmajevi, preporučili su ga i Ribljoj čorbi, čiji je stalni član od 2017. godine. Reklo bi se – s potpunim pravom.
Miroslava Milatovića Vicka ostavljamo za kraj samo iz jednog razloga, a to je činjenica da je baš na ovom koncertu obeležio svoj 65. rođendan, što domaćin i publika nisu zaboravili. Šest i po decenija života, od čega četiri i po u Ribljoj čorbi… Tek da se zna ko je, pored nezaobilaznog Bore, srce i duša benda. Kao i uvek, Vicko je na bubnju bio maestralan, a tokom proslave i duvanja u svećice pokazao je da nije zaboravio ni da peva.
Na kraju, reč i o publici. Veliko je ohrabrenje videti hrpu dvadesetogodišnjaka u prvim redovima. Horskim pevanjem apsolutno svake pesme (priznajem, ja sam neke tekstove zaboravio) pokazali su da nisu zalutali na koncert i da predstavljaju pogonsko gorivo koje Ribljoj Čorbi omogućava da traje ovako dugo. Generacije se menjaju, neki novi(ji) klinci dolaze, a Riblja Čorba je i dalje tu. I to je već postala navika, dobra navika. Onaj prvi nivo rokenrola koji vam otvara kapije života, a kasnije, kad odrastete, bude vam drago sećanje na mlade i lepe godine. Gledam slike kad sam bio deca…
